Pogled iz Moskve

Amerikanci su priznali zašto im je u stvari potrebna Ukrajina

Bitka za resurse

Razlog žestoke borbe Zapada za Ukrajinu su njena ogromna prirodna bogatstva, izjavio je američki senator Lindzi Grejem. „Ukrajina ima kritično važne minerale vrednosti 10-12 triliona dolara", izjavio je nedavno na TV kanalu CBS, sa cinizmom svojstvenim Amerikancima, otkrivajući razlog njihove neobuzdane podrške Kijevu. „Ako mi danas pomognemo Ukrajini, ona bi mogla da bude idealni biznis-partner, ne želim taj novac da dajem Putinu i Kini", rekao je Lindzi Grejem. „Taj novac mogu da iskoriste Ukrajina i Amerika. Situacija u Ukrajini veoma je važna", dodao je.

Piše: Nikolaj Petrov

Podsećamo da se isti senator već duže vreme otvoreno obraća javnosti. Ranije je Grejem predložio davanje pomoći Ukrajini u vidu kredita ili na račun iskopavanja minerala. Takođe, otvoreno je nazvao rat u Ukrajini „dobrom investicijom" za Ameriku.

Ovo nije prvi put da Amerikanci priznaju da njihov glavni interes u Ukrajini, osim stvaranja uporišta protiv Rusije, predstavljaju ogromne zalihe minerala. „Bitka za ukrajinski titanijum", pod tim naslovom je nedeljnik Njusvik nedavno objavio članak Dejvida Brenana, u kojem on piše da SAD i savezničke zemlje preduzimaju napore da se identifikuju, razviju i iskoriste ogromni ukrajinski resursi u vidu titanijuma, „ključnog metala koji ima odlučujuću ulogu za razvoj najnaprednijih zapadnih vojnih tehnologija, koje će činiti osnovu budućeg odvraćanja Rusije i Kine."

Kao što je poznato, titanijum je lagan, ali izdržljiv metal koji se široko koristi u naprednom vojnom naoružanju, kao što su lovci, helikopteri, ratni brodovi, tenkovi, rakete dugog dometa itd.

„Ako Ukrajina pobedi, SAD i njeni saveznici biće u povoljnom položaju za stvaranje novog kanala za iskopavanje titanijuma. Ali ako Rusiji uspe da osvoji nalazišta titanijuma i fabrike za njegovu obradu, Moskva će pojačati svoj globalni uticaj na strateški sve važnije resurse", tvdi Brenan u Njusviku.

Ministarstvo unutrašnjih poslova SAD klasifikovalo je titanijum kao jedan od 35 korisnih metala, životno važnih za ekonomsku i nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država. Pritom, SAD kao i ranije, uvozi više od 90% rude gvožđa, i to ne samo iz prijateljskih zemalja. Oni više ne čuvaju titanijumski sunđer (važna sirovina koja se koristi u proizvodnji titanijumskih legura i drugih proizvoda od titanijuma) u svojim zalihama nacionalne odbrane, a poslednji američki proizvođač titanijumskog sunđera zatvoren je 2020. godine, piše Njusvik.

Najveće nalazište titanijuma u Ukrajini nalazi se u Žitomirskoj oblasti. Pre nekoliko godina, taj deo, površine 1857 hektara, kupila je ukrajinska kompanija Međurečenski GOK Group DF u vlasništvu oligarha Dmitrija Firtaša. Aukciju za ovu prodaju vodila je Državna služba za geologiju i mineralne resurse Ukrajine.

U prvom kvartalu 2021. godine, dva rudarska kombinata, „Valki-Ilmenit d.o.o." i „Međurečenski GOK d.o.o.", koji su uključeni u titanijumski biznis kompanije Group DF, proizveli su 31.000 tona koncentrata ilmenita (titanijum-dioksida). A početkom novembra 2020. ukrajinski Institut za budućnost razradio je i predstavio strategiju „Ukrajina 2030. Novi titanijumski lider svetske industrije". Ambicije Kijeva, kada je reč o proizvodnji titanijuma, bile su velike. Upravo na to nalazište „bacila je oko" SAD.

Danas je Ukrajina jedna od sedam zemalja koje proizvode titanijumski sunđer, metalnu bazu titanijuma. U SAD smatraju da su glavni rivali SAD u borbi za titanijum koja se rasplamsava - Kina i Rusija. Prema podacima Geološke službe SAD, prošle godine Kina je proizvela više od 231.000 tona titanijumskog sunđera, što je 57% svetske proizvodnje. Sledi Japan sa 17% i Rusija sa 13%, Kazahstan je proizveo gotovo 18.000 tona, a Ukrajina više od 4000 tona.

Prema podacima Ministarstva za prirodne resurse i ekologiju RF, zaihe titanijuma u Rusiji premašuju 600 miliona tona. Najveći ruski, pa čak i svetski proizvođač titanijuma i proizvoda od njega je kompanija VSMPO-Avisma, koja je isporučivala ovaj metal u pedeset zemalja. Ipak, prema podacima Sveruskog istraživačkog instituta za mineralne sirovine, domaća potrošnja titanijumovih ruda i koncentrata iznosi 216.000 tona, pritom mi proizvodimo 8.800 tona ove sirovine.

Učešće uvoza u domaćoj potrošnji iznosi 96%, odnosno 73 miliona dolara. Gotovo 170.000 rude titanijuma i koncentrata za naša preduzeća isporučivala je Ukrajina, još 38.700 tona Vijetnam, manje od 2000 tona stizalo je iz drugih zemalja. Pritom, koncentrat ilmenita iz ukrajinskih nalazišta smatran je, po mišljenju stručnjaka, najboljom sirovinom za preradu metodom sulfata.

Zavisnost Zapada od ruskog titanijuma je očigledna, zato je ovaj metal do sada izbegavao sankcije koje su protiv Moskve uveli SAD, EU i njihovi saveznici, priznaje Njusvik.

Tako je vazduhoplovni gigant Boing, na primer, sačuvao svoje zajedničko preduzeće sa ruskim VSMPO-Avisma, koje je najveći svetski izvoznik titanijuma, iako je posle početka specijalne vojne operacije u Ukrajini zamrznuo narudžbine. Drugi, poput evropske korporacije za komercijalne letove Airbus, nastavljaju da kupuju titanijum od VSMPO-a.

Ipak, SAD ne interesuje samo titanijum, već i druga prirodna bogatstva Ukrajine. Kako piše američko izdanje National Interest, bivši direktor odeljenja za životnu sredinu i prirodne resurse Nacionalnog saveta SAD za obaveštajni rad, Rod Šunover, rekao je da se na crnomorskoj teritoriji Ukrajine, zajedno sa Donbasom, nalaze velike rezerve retkih metala, i navodno je Ukrajina 2021. godine bila na korak od toga da bude priznata kao vlasnik najbogatijih svetskih rezervi litijuma.

Litijum je strateški laki beli metal. Nazivaju ga još i „bela nafta", jer se smatra da u geopolitici 21. veka zauzima ono mesto koje je nafta zauzimala u geopolitici 20. veka. I dok se odvija pretpostavljena „energetska tranzicija", njegova uloga će samo rasti. Kao što je poznato, veliki deo litijuma odlazi na potrebe proizvođača baterija, pre svega za automobile, danas su upravo litijumske ćelije najtraženije. U crnoj i obojenoj metalurgiji litijum se koristi za deoksidaciju i povećanje duktilnosti i čvrstoće legura. Dodaje se u rastopljeno staklo, da ne bi propuštalo ultraljubičasto zračenje. Litijum je izuzetno važan za nuklearnu energiju - koristi se za dobijanje tricijuma. Potencijalno, litijum može da se korsiti u naprednim nuklearnim elektranama. Ovaj metal se takođe koristi u sistemima za klimatizaciju, u medicini i za proizvodnju polimera. Ukratko, savremena industrija ne može se zamisliti bez litijuma, kao i bez titanijuma.

Kako je preneo grčki portal Pronews, poslanik u nemačkom Bundestagu iz Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Roderih Kizeveter, bivši oficir Generalštaba Bundesvera, smatra da je „neophodno zauzeti Donjecku i Lugansku oblast, jer se tamo nalaze najveća nalazišta litijuma". A zemlja koja ih ima, u budućnosti će imati status supersile.

„Ako Evropa želi da izvrši energetsku tranziciju, potrebna su joj sopstvena nalazišta litijuma. Najveća nalazišta litijuma nalaze se u Donjeckoj i Luganskoj oblasti", rekao je Kizeveter. Prema njegovim rečima, jedan od glavnih ciljeva NATO-a bio je da iznutra podeli Rusiju na manje države i da prisvoji njihove prirodne resurse putem zapadnih kompanija. Tačno onako kako je urađeno u Libiji, Siriji, Iraku i drugim zemljama.

„Zapad je ušao u rat protiv Rusije po principu „sve ili ništa" i izgubio. Do rata, Evropa je imala dva izbora: da nastavi da sarađuje sa Rusijom i koristi jeftine resurse koje je isporučivala ili da joj objavi rat, slomi je i zapleni ove resurse po još nižoj ceni.

Evropa je izabrala drugi put i sada je čeka pad. Ispunivši planove, SAD su odsekle Nemačku i Evropu od prirodnog gasa i saradnje sa Rusijom i sada im prodaju četiri puta skuplji tečni prirodni gas. S druge strane, SAD je uspešno počela da istiskuje Evropu iz borbe za najmoćnije svetske ekonomije, kojoj se pridružila i Kina", kaže Kizeveter.

Kanadski Global News smatra da: „Rusija ne samo da osvaja teritoriju u ratu, već je i pretvara u litijumsku elektranu. U pozadini svih tih previranja između Ukrajine i Rusije, šokira to što se Zapad sprema da izbegne sve što je rusko, ali oni su, moguće je, ispustili jedan mali detalj. Pripremite se, ljubitelji zelene energije."

Global Data je nedavno, preko svoje matične kompanije Energy Monitor, objavio izveštaj koji pokazuje da se najveće rezerve litijuma u Evropi nalaze u ruskom regionu Donbasa. Preciznije, bivše ukrajinsko nalazište Ševčenko u Donjecku i blok Kruta Balka u Zaporožju sada se nalaze pod kontrolom Rusije. To je dodatak, i bez toga značajnim, nalazištima litijuma u Rusiji, koji sada iznose 1,5 miliona tona, što joj čvrsto obezbeđuje mesto u prvih deset na svetu, kako ističu kanadski mediji. Generalno, ovaj redak mineral potreban je za proizvodnju ekološki čiste energije, odnosno energetskih tehnologija, kao što su vetroturbine, električna vozila i razni elektronski uređaji, objašnjava Pronews.

Zaista, geolozima, još iz sovjetskog vremena, poznat je azovsko-podolski masiv - kristalni masiv prekambrijskih stena, deo temelja istočnoevropske platforme, koja ima dužinu od oko hiljadu kilometara - od severozapada Ukrajine do jugoistoka, odnosno do obala Azovskog mora kod Mariupolja - i koji raspolaže velikim rezervama retkih metala. Uzgred, u novembru 2021. godine, Kijev je uspeo da proda niz litijumskih nalazišta australijskoj kompaniji European Lithium.

Ukrajina je izgubila pristup nalazištima vrednim najmanje 12,4 triliona dolara, smatra Vašington post. „Ukrajina ima neke od najvećih svetskih rezervi titanijuma i rude gvožđa, nalazišta litijuma i ogromne rezerve uglja, koji ukupno vrede na desetine triliona dolara. Veliki deo nalazišta uglja, koji su tokom decenija obezbeđivali za Ukrajinu vitalnu industriju čelika, nalazi se na istoku, gde je Moskva imala najviše uspeha", pišu ove novine.

Jasno je, naravno, da Ukrajina ima bogate prirodne resurse, ali da li je to razlog za ono što se danas dešava u Ukrajini. Nikakav titanijum ili litijum nema s tim veze, iako je ratovanje za resurse uobičajeno za SAD, rat je za njih uvek i biznis.

Vašington mašta da osvoji resurse i u Rusiji, koja je, kada je o prirodnim resursima reč, najbogatija zemlja na svetu. Da je oslabi i pretvori u svoju pokornu sirovinsku koloniju - to je glavni cilj SAD.

Što se tiče same Rusije, morali smo da počnemo specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, jasno ne sa ciljem osvajanja njenih resursa (mi ih imamo dovoljno), kako nagoveštavaju Amerikanci, već da bi spasili od genocida ukrajinskih nacista stanovništvo Donbasa, kao i zbog strateške ugroženosti naše zemlje, usled opasnog približavanja NATO-a našim granicama i pretvaranja Ukrajine u njegovo vojno uporište.

2.

Da li SAD nameravaju da u ovom regionu naprave scenario sličan ukrajinskom?

Tajvansko pitanje

Komandant Indo-pacifičke komande SAD, admiral Samjuel Paparo, nedavno je izjavio da će Tajvanski moreuz biti pretvoren u „pakao bespilotnih letelica" ako Kina preduzme bilo kakva dejstva protiv Tajvana. Admiral je takođe rekao da namerava da iskoristi „niz tajnih mogućnosti" i da u moreuzu aktivira „hiljade nadzemnih i podvodnih dronova". Po admiralovom mišljenju, takve akcije će značajno otežati delovanje kineske armije i učiniće njihov život „krajnje nesrećnim" ceo mesec. Visokopostavljeni admiral je pritom precizirao da će takav „manevar" dati vremena „za sve ostalo".

Piše: Andrej Oficerov

Pretpostavlja se da je to „ostalo", ulazak Amerikanaca u rat na strani Tajvana, sa svim snagama i sredstvima koje imaju jer, kako proizilazi iz strašnog admiralovog govora, SAD će započeti borbena dejstva od udara dronovima po Narodno-oslobodilačkoj armiji Kine (NOAK), uz korišćenje nekih „tajnih mogućunosti", pod kojima se misli na podmornice američke vojne flote. Vašington post precizira da će do takve reakcije doći ako kineska flota pređe zonu od 100 milja na prilazu Tajvanu.

Ipak, admiral blefira. Teško da Amerikanci imaju na raspolaganju toliko bespilotnih letelica (a među njima i onih podvodnih), da bi mogle da objave Kini „rat dronovima", pa još i da ga vode ceo mesec. Po mišljenju Vasilija Kašina, direktora Centra za sveobuhvatne evropske i međunarodne studije pri Visokoj ekonomskoj školi Nacionalnog istraživačkog univerziteta, Kina apsolutno dominira, na svetskom nivou, kada je reč o proizvodnji malih bespilotnih letelica. „U proizvodnji velikih bespilotnih letelica, kao što su ruski „Orion", turski „Bajraktar", američki „Reaper", Kina se takmiči sa drugim državama, a udeo Kine u proizvodnji malih bespilotnih letelica za civilnu upotrebu je veći od 80% svetske proizvodnje. Osim toga, može se pretpostaviti da druge zemlje u proizvodnji svojih bespilotnih letelica u velikoj meri koriste kineske komponente", kaže Kašin.

Takođe, Kinezi, koji nemaju takvo borbeno iskustvo kao Rusi, pažljivo proučavaju iskustvo vođenja specijalne vojne operacije, između ostalog i primenu dronova u velikim razmerama. Dodajmo da u Ukrajini strane u konfliktu masovno koriste kineske civilne dronove, koji su pretrpeli određene izmene.

Ne manje interesovanje Kineza izaziva ukrajinska primena zapadnog naoružanja, posebno raketa HIMARS, smatra američki ekspert Lajl Goldstejn. Kineski stručnjaci smatraju da su SAD posebno preporučile te rakete Ukrajini i da ocenjuju koliko efikasno mogu da se iskoriste u slučaju s Tajvanom (pritom, na Tajvanu za sada nema raketa HIMARS, i teško da će ih biti pre 2026. godine). Ipak, izgleda da u kineskoj armiji smatraju da će, u uslovima pomorskog rata u Tajvanskom moreuzu, rakete HIMARS biti manje efikasne nego na kopnu, što na primer potvrđuju pomorska ispitivanja na Filipinima.

Očigledno je da borbena dejstva u Ukrajini imaju, za kineska strateška istraživanja, ne manji značaj nego što ga je, na primer, imao rat u Persijskom zalivu 1990. i u Iraku 2003. godine. „Ipak, iskustvo brobenih dejstava u Ukrajini u svakom slučaju bi se proučavalo", smatra Kašin. „Zadaci NOAK-a ne odnose se samo na udar po Tajvanu. Sukob u Ukrajini donosi ogromno iskustvo i utiče na dalji razvoj vojnih poslova na svetu." Tim pre što je situacija u svetu napeta.

Suprotstavljanjem atlantskom kursu, zaštitom svojih interesa, Rusija i Kina imaju ogroman uticaj na ostali nezapadni svet, pokazujući mogućnost uspešnog otpora diktaturi sile koja je sve ubedila u svoju svemoć i to da nema alternativu. Zato, od pobede Rusije u konfrontaciji sa Zapadom zavisi ne samo budućnost Kine (koja odlično razume šta stavlja na kocku), već i budućnost celog sveta. Rusija ne može sebi da dozvoli da izgubi, da se povuče, ali ni Kina ne može sebi da dozvoli poraz Rusije. Ulozi su suviše visoki, u suštini, ne radi se samo i toliko o Ukrajini ili Tajvanu, već o budućnosti čovečanstva kao takvog.

Kada je prošle godine, tokom posete Moskvi, Si Đingping govorio o tome da se u svetu dešavaju promene koje se događaju jednom u sto godina, on je očigledno mislio i na tektonska pomeranja u geopolitici koja su u toku. Govoreći o tome da ih treba „zajedno promovisati", potvrdio je izbor Kine i Rusije: zajedno se boriti i ići putem pobede. (Uzgred, specijalna vojna operacija u Ukrajini privlači pažnju pripadnika vojski celog sveta, jer daje mogućnost da se analizira vođenje borbenih akcija u kojima se koristi savremeno oružje.)

Rusija, kao i većina zemalja sveta, priznaje Tajvan kao deo Kine. Prvi zamenik predsednika komiteta Saveta federacije za međunarodne poslove, bivši ruski ambasador u Kini Andrej Denisov, u razgovoru za TASS je izrazio mišljenje da oni koji se zalažu za nezavisnost ostrva ništa neće uraditi, iako protivnici Kine koriste svaki povod da bi nametnuli regionu konfrontacione akcije i isprovocirali Kinu da preduzme nagle korake.

Novi povod za povećanje nivoa konfrontacije bila je tzv. inauguracija tajvanskog predsednika, šefa tajvanskog režima. „Kina je odgovorila dostojanstveno, samouvereno, pokazujući svoju snagu i spremnost da se suprotstavi bilo kojoj vrsti provokativnih radnji koje su za žaljenje. Oni kojima je do provokacija, ništa neće uspeti", izjavio je on agenciji tokom rusko-kineskog ekonomskog foruma „Amurekspo 2024".

Potpuno je jasno da u svojoj konfrontaciji sa Kinom, SAD daje posebnu ulogu Tajvanu, i to se ne može ignorisati. Mada, u velikoj meri, Vašington ne mari za unutrašnji konflikt Pekinga i Tajpeja. Za njega je Tajvan sitnina u velikoj američko-kineskoj igri. Vašington aktivno koristi Tajvan, nadajući se da će u ovom regionu pokrenuti scenario sličan ukrajinskom. Po tom scenariju, SAD ne bi postale strana u konfliktu, već bi davale Tajvanu vojnu pomoć.

Ako Sjedinjene Države ne ispune svoje obaveze kada je reč o podršci Ukrajini, i ako Ukrajina izgubi, onda će Kina realizovati svoje namere preme Tajvanu. O tome je govorio sekretar američke ratne mornarice Karlos del Toro tokom slušanja u Senatu američkog Kongresa. Po njegovim rečima, Si Đinping prati razvoj situacije u Ukrajini i kako SAD ispunjavaju svoje obaveze kada je reč o dostavljanju pomoći Kijevu. Ali, treba biti lud pa pokušati povesti rat protiv Kine. U savremenom svetu postoji niz zemalja koje je nemoguće fizički pobediti, da ne govorimo o održavanju mentalne pobede nad njima. Među tim zemljama su Kina, Rusija i Indija.

Ipak, s dnevnog reda se ne skida pitanje koliko daleko SAD mogu da odu u svojim agresivnim namerama. Iako je, u principu, odgovor u intervjuu za Tajm dao američki predsednik Bajden, kada je dozvolio učešće američkih vojnika kao pomoći Tajvanu u slučaju kineskog napada. „Ne isključujem upotrebu oružanih snaga SAD. Postoje razlike između raspoređivanja na kopnu, razmeštanja vazdušnih snaga, pomorskih itd.", rekao je on. Pritom, Bajden je odbio da odgovori na pitanje o tome da li SAD može da iskoristi svoje baze na Filipinima i u Japanu za nanošenje udara. Primećujemo da samo u Japanu ima 120 vojnih baza u kojima se nalazi 50.000 američkih vojnika.

U Južnoj Koreji je razmešteno 73 baze SAD, i u njima služi 30.000 vojnika. I to ne računajući druge zemlje regiona. Ali pošto su SAD u određenoj meri „okovane" operacijama u Izraelu i Evropi, biće im izuzetno teško da pomognu Tajvanu. Tako da, kao što vidimo, u tom kontekstu, SAD već danas „razrađuju" planove sa svojim saveznicima, Japanom i Južnom Korejom. Nije slučajno predstavnik ministarstva spoljnih poslova Kine zapretio Japanu „ognjenim paklom" ako se on „nađe na kolima separatizma Tajvana".

„Pumpajući" situaciju, SAD imaju nameru da u indo-pacifičkom regionu razmeste rakete srednjeg dometa, kopnenu verziju supersoničnih raketa SM-6 i podzvučne krstareće rakete Tomahavk. Pritom, SAD redovno demonstriraju snagu. Tako su 7. juna počele najveće, za poslednjih nekoliko godina, vežbe Valiant Shield 2024, na kojima zajedno sa američkim vojnicima učestvuju i japanski vojni kontingenti. Kako primećuju japanske novine Tajms, glavni zadatak ovih vežbi je jačanje američko-japanskog saveza i provera njegove spremnosti i sposobnosti u odvraćanju Kine, kao i u širenju partnerstva sa zemljama-istomišljenicama.

Peking je više puta upozoravao da je nezavisnost Tajvana nespojiva sa mirom i stabilnošću u Tajvanskom moreuzu, kao i da Tajvan „predstavlja neodvojivi deo teritorije Kine, a poslovi Tajvana predstavljaju unutrašnje poslove Kine". Novi šef tajvanske administracije Laj Čing Te, oslanja se na spoljne sile u težnji ka nezavisnosti, gurajući ovo ostrvo ka opasnoj ivici rata, rekao je zvanični predstavnik kineskog ministarstva odbrane Vu Ćijan.

„Kada je šef tajvanske administracije (Laj Čing Te) stupio na dužnost, bacio je ozbiljan izazov principu „jedne Kine", otvoreno zagovarajući teritoriju „dve Kine", neuspešno pokušavajući da ostvari nezavisnost uz pomoć vojne sile i oslanjajući se na spoljne sile, gurajući svoje sunarodnike ka opasnoj ratnoj situaciji", rekao je Vu Ćijan. Upravo u tom kontekstu kineska armija sprovela je pomorske vojne vežbe u blizini Tajvana. Predstavnik Istočne zone borbene komande NOAK-a Li Si je te vežbe nazvao „odgovorom na separatističko delovanje snaga koje se zalažu za nezavisnost Tajvana i strogim upozorenjem protiv mešanja i provokacija od strane spoljnih sila." „Narodno-oslobodilačka armija Kine putem praktičnih dejstava štiti državni suverenitet i teritorijalni integritet", istakao je on.

Krajem maja, u okviru „Dijaloga Šangri-La" u Singapuru, tokom susreta sa ministrom dobrane Kine Dong Junom, šef Pentagona Lojd Ostin se trudio da ga ubedi u iskrene težnje Vašingtona da razvija partnerske odnose s Pekingom. Ali, pritom je kineske vežbe u blizini tajvanske obale nazvao „provokacijom", rekavši da će „SAD nastaviti da lete, plove i deluju - bezbedno i odgovorno - gde god to dozvoljava međunarodno pravo", jasno imajući u vidu pre svega Južnokinesko more, gde gotovo na celu akvatoriju i ostrva u tom području pretenduje Kina.

Bez obzira na izjave obe strane koje su usledile posle sastanka, o tome da je on bio produktivan i da se, zahvaljujući njemu, pojavila nada u obnavljanje dijaloga između predstavnika kineske i američke vojske, savršeno je jasno da se odnosi dve zemlje neće promeniti. Štaviše, napetost između njih će toliko rasti, jer će SAD nastojati da ne daju Kini status stvetske supersile. Prema mišljenju mnogih eksperata, uopšte nije iskuljučena mogućnost da SAD, povećavajući vojno prisustvo u Tihom i Indijskom okeanu, mogu da započnu rat velikih razmera u regionu. Uz to, američka obaveštajna služba smatra da je Si Đinping naredio svojoj armiji da bude spremna za osvajanje ostrva do 2027. godine.

Eksperti pritom smatraju da Kina može da prebaci oko 300.000 vojnika i tehniku kroz Tajvanski moreuz za oko 10 dana. U junu ove godine je, o tome da se Kina sprema za invaziju na Tajvan, pisao Global Press na društvenoj mreži Iks. Oni su se pozivali na izvor u kineskom ministarstvu odbrane. Sinolog, zamenik direktora Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose Aleksandar Lomanov, dopustio je mogućnost vojne operacije Kine na Tajvanu, ali je ipak primetio da informaciju koju su objavili mediji o početku kineske operacije za nasilno ujedinjenje u junu 2024. treba uzeti sa velikom dozom opreza.

Vu Ćijan je izjavio da Laj Čing Te (šef administracije ostrva) gura Tajvan ka ratu, „igra se vatrom", ali oni koji tako rade „sami će se opeći". Istovremeno, kineski vojni ekspert Džan Či je za CCTV istakao da su vežbe NOAK-a bile usmerene na „testiranje novog modela blokade Tajvana", jer je „tajvanska ekonomija orijentisana na izvoz, a veliki deo potreba za energijom zavisi od uvoza. Blokada lako može da dovede do ekonomskog kolapsa, pretvorivši Tajvan u mrtvo ostrvo". Bivši šef operativnog odeljenja Zajedničkog obaveštajnog centra Pacifičke komande SAD Karl Šuster očekuje da će se slične akcije Kine nastaviti i „postati pravilo", a da će „Peking u bilo kom trenutku moći da vojne vežbe pretvori u pravu vojnu operaciju".

Primećujemo da se u zajedničkom saopštenju lidera Rusije i Kine, potpisanom tokom nedavne državne posete predsednika RF Vladimira Putina Kini, ističe: „Ruska strana potvrđuje privrženost principu „jedne Kine", priznaje Tajvan kao sastavni deo Kine, protivi se nezavisnosti Tajvana u blio kakvom obliku, snažno podržava delovanje kineske strane za zaštitu svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, kao i za ujedinjenje zemlje."

Pretpostavlja se da će Zapad teško da se zauzme za Tajvan kao za Ukrajinu: njegovi vojni arsenali su iscprljeni tokom ukrajinskog konflikta i rata u Gazi, i moglo bi da se dogodi da za tajvanski front nema dovoljno snaga, smatra politikolog Malek Dudakov.

Generalno, zapadni analitičari za sada se ne boje pretnje ratom. B. Rand Corporation, na primer, smatra da je najverovatniji scenario eskalacija pomorske blokade Tajvana. Kina svojim vojnim vežbama pokazuje da je sposobna da veoma brzo pošalje desetine brodova i bombardera na ostrvo, tako da SAD neće uspeti da na vreme reaguju. Pomorska blokada Tajvana brzo će baciti na kolena njegovu ekonomiju, jer on uvozi 82% energenata. Na ostrvu će odmah zavladati poptuni haos. A šta će biti dalje, zavisiće od situacije.