Bušenje
Smederevska rafinerija nafte: Vlast na banalnom
slučaju pokazuje da nije dorasla ni malim investicionim provokatorima, a kamoli
strateškom promišljanju energetske budućnosti
Tako su i
umesto grožđa počeli da sade gvožđe
Za 8. avgust zakazano je referendumsko izjašnjavanje Smederevaca o
tome da li su za izgradnju rafinerije za preradu sirove nafte u svom gradu.
Problem bi bio lokalni, da nije strateški;
bio bi pitanje obične poželjne investicije, da nije pitanje vrhunske državne
gluposti; bio bi iskorak u tržišnu utakmicu koja vadi iz krize, da nije primer
velike podmetačine kojom država podriva i svoje strateške partnere i ono malo
moralnog suvereniteta, koje nema ali joj se pripisuje.
Čak i da se prizna da se radi o javnom protežiranju promašene investicije (uostalom, navodno su tuđe pare) ili o
investiciji kojoj je jedini cilj da bude nelojalna i subverzivna konkurencija
nekom drugom, ostaje smrad sitne potkupljivosti i korupcije u vlasti koja se
legitimiše kao palanačka i poluslepa
Ivan Molotok
Šta je to u smederevskom
biću što ga tera prema privrednom i političkom krimiću, pokazaće (možda isuviše
daleka) budućnost, ali već odavno je očigledno da se radi o podneblju u kojem
dobro uspevaju različiti virusi, ali i kliconoše.
Građani koji još uvek
pojma nemaju zašto je, pod kojim uslovima i u čijem ličnom interesu njihova
železara, od koje je kako-tako i dovoljno dugo živeo dobar deo ovog kraja,
doslovno poklonjena američkom JU-Es stilu (US Steel),
izjašnjavaju se na referendumu o novoj velikoj nepoznanici, podjednako prljavoj
kao bivši metalurški kombinat. Radi se o rafineriji nafte koju ovde neko, kao,
hoće da izgradi, a neko, s druge strane, kao, promišlja ide li rafinerija
uopšte uz ovaj kraj, ima li uopšte privrednog smisla i ko uopšte iza svega
stoji.
Nekom sinula ideja
O "nečijoj"
nameri da baš u Smederevu gradi rafineriju nafte
javnost je prvi put saznala u leto 2008. godine. I kada se vest prvi put
pojavila, ispostavilo se da već ima debelu predistoriju, odnosno da je
"neka američka kompanija" već obezbedila teren u smederevskoj
luci, da će prerađivati sirijsku i američku
"laku" naftu (!), da je interesovanje za taj kapitalni projekat (već!)
pokazala ne samo ta "poznata multinacionalna naftna kompanija", nego
su i dve takođe strane firme ponudile angažman u izgradnji rafinerijskih
postrojenja i odgovarajuće infrastrukture u Luci Smederevo, da će u izgradnju
biti uključena i Evropska banka za obnovu i razvoj, čiji su predstavnici već
razgovarali sa premijerom Mirkom Cvetkovićem, da će ukupna vrednost investicije
biti između 250 i 500 miliona dolara (kasnije se ova gornja granica više nije
spominjala), da je baš Smederevo odabrano jer jedino, pored Beograda, izlazi na
oba saobraćajna evropska koridora, dunavski K7 i drumsko-železnički K10 itd.
Rafinerija bi zapošljavala oko 500 ljudi (kasnije se
baratalo sa "300-500"), a posredno još oko 3.000 itd.
U tadašnjem
"istorijskom" kontekstu bilo je jasno da sve ima veze ne samo sa nečijim
ličnim dobitkom, provizijom ili bonusom, nego da je deo strateške
energetske priče u ovom delu Evrope, koja se u balkanskom maniru, radi lakšeg
"manipulisanja", lako svede na lokalni slučaj. Radi se o tome da je
to vreme u kojem je država Srbija, s jedne strane, vodila "grčevite"
pregovore sa Rusima o energetskoj saradnji, Južnom toku, Energetskom sporazumu
i prodaji NIS-a, klečeći na kolenima da je evropski naftni krvotok ne zaobiđe,
dok je, s druge strane, nekom privatnom ili državnom politikom,
svejedno, paralelno tražena, ili je prihvaćena ponuda jedne neruske kompanije
koja bi nabavljala sirovu naftu nezavisno od NIS-a, ako dopadne u ruke Rusima.
Količina obavljenog posla, pre nego što je prvi detalj o tom poslu objavljen,
govori u prilog tezi da se radilo o strateškom i to zakulisnom
angažmanu države, nelojalnom u odnosu na strateškog partnera s kojim su
upravo i javno vođeni ključni energetski pregovori.
Sedeli na dve stolice
U daljnjem toku
događaja, već prvih dana 2009. godine,
gradske vlasti Smedereva su, "po ovlašćenju Vlade Srbije", potpisale
"memorandum o razumevanju" sa holandskom firmom Komiko oversiz
(Comico Overseas) o izgradnji rafinerije u tom gradu. Domaća poslovnica te
holandske firme, Komiko oil (Comico oil DOO), najavila je da će u
izgradnju rafinerije u naredne tri godine uložiti 250 miliona dolara, a samo u
prvih 36 meseci, dok bude trajala izgradnja, budžet Smedereva bi prihodovao 4,5
miliona dolara. Posebno će se voditi računa o
poštovanju ekoloških standarda, što je inače uvek i svugde najveći kamen
spoticanja u ovoj vrsti biznisa. Rafinerija bi dnevno
proizvodila četiri hiljade tona benzina, evrodizela i kerozina. Prema
memorandumu, rafinerija bi se gradila na oko osamdeset
hektara (zakup na 99 godina), u delu industrijske zone, u blizini mosta
Smederevo-Kovin.
Smederevski gradonačelnik
Predrag Umičević je, sa svoje strane, poput kompanijskog portparola
deklamovao da će rafinerija imati najnoviju
tehnologiju "u svakom pogledu", a moguće je i da "pokretanjem
proizvodnje prestanu da rade rafinerije u Hrvatskoj, Bugarskoj, pa čak i naše,
jer su tehnološki zastarele i ne mogu da proizvode gorivo kvaliteta evro-8
i evro-10". Umičević je stručno objasnio i da se radi o
"vakuumskoj naftnoj destilaciji koja nema dodira
sa atmosferom, niti sa vodotokovima u smislu hlađenja… što znači da se ne zagađuje
ni vazduh, ni voda, ni zemlja".
Konačno, sa najviših državnih visina, Umičević je objasnio i da
"Srbija trenutno u rafinerijama ima kapacitet da proizvodi oko 35 odsto
evrodizela, dok ostatak uvozi. Buduća rafinerija u
Smederevu bi pokrila domaće potrebe, a kasnije bi se proizvodilo i za
izvoz…"
Šta su za to vreme,
paralelno, u Beogradu zvanično obećavali Gazpromu,
a na osnovu čega bi ruski partner trebalo da planira slične zahvate u
restrukturiranju i planu proizvodnje, pokazaće se, trulog i prezaduženog
Fantastične reference
Pokazalo
se da je Komiko oversiz konzorcijum tri američke firme koji je osnovan
2006.
godine i registrovan u Amsterdamu, u Holandiji. Jedna
od tih firmi je finansijska korporacija (Brajan Meri) koja bi,
pretpostavlja se, više kreditima Evropske banke za
obnovu i razvoj nego sopstvenim sredstvima finansirala izgradnju rafinerije,
druga se (Bejzik ekvipment) bavi proizvodnjom opreme za naftna
postrojenja, a treća je (Globalgas) vlasnik nekoliko naftnih bušotina u
Nigeriji.
Njihova srpska firma-ćerka Komiko oil, sa sedištem u Beogradu, osnovana
je, nije se krilo, samo radi ovog posla, baš kao i ceo konzorcijum. (A zašto u Holandiji? Zato što je, objasnili su iz
konzorcijuma, pre desetak godina između Holandije i Srbije potpisan ugovor koji
omogućava lakšu i efikasniju privrednu saradnju.) Naime, prema podacima iz registra Agencije za privatizaciju, Komiko
oil DOO je osnovan i registrovan 3. decembra
2007. godine. Delatnost mu je
proizvodnja derivata nafte, a registrovan je i za spoljnotrgovinski promet i
usluge u ovoj oblasti. U stopostotnom je vlasništvu
Komiko oversiza NV iz Amsterdama, koji je i uplatio/uneo početni kapital
od neverovatnih - 2.000 evra! Osim visine ovog miraza,
zanimljiv je i datum kad je evidentirana ova uplata - 20. septembar 2007 (!), dakle dva i po meseca pre nego što
je ćerka osnovana i registrovana. Verovatno postoji logično objašnjenje
za ovakvu nelogičnost.
Prema registru APR, srpsku ćerku američkog konzorcijuma registrovanog
u Holandiji zastupa, sa funkcijom direktora, bugarski državljanin
Vencislav Tiankov Ivanov (broj pasoša 330911591. Ivanov se, međutim, u
javnosti pojavljivao kao predsednik nekog nadzornog odbora, pa kao član
upravnog odbora, a kao direktor (i "zamenik generalnog direktora", te
"predstavnik") Komiko oila oglašavao
se Radomir Radivojević.
Te prve godine
"rada" Komiko oil je imao dva zaposlena, a godinu je završio sa čistim gubitkom od 126.000 dinara (1.500 evra). Godine 2008. broj zaposlenih se, štednje
radi, smanjuje na jednog, ali zato na kraju godine čist dobitak iznosi 100.000
dinara (oko 1.200 evra). Zbog povećanog
"prometa", u 2009. godini je ponovo bilo
dvoje zaposlenih, ali na uštrb čistog prihoda, koji je na godišnjem nivou
iznosio ciglih - 13.000 dinara (oko 140 evra).
Ovi podaci se navode
radi ilustracije referenci koje su inspirisale srpske stratege da rade iza
leđa drugim strateškim partnerima, pre svih Gazpromu
i, u krajnjoj liniji, ruskoj vladi.
Od Smedereva boljeg nema
Vratimo
se, međutim, istoriji ovog posla. U daljem toku saznavanja stvari potencijalni
investitori su, najčešće preko lokalnih bosova, a pre
svih predsednika Umičevića, obavestili da bi sirova nafta koja bi se
prerađivala u smederevskoj rafineriji bila dopremana iz Nigerije i Rusije (ona
"sirijska" se negde izgubila). Brodovima bi bila dopremana do luka na Crnom moru, a onda Dunavom do Smedereva.
Tek
polovinom juna 2009. iz usta ministra energetike Petra Škundrića javnost
saznaje da sa ovim projektom ipak neće ići sve tako entuzijastično, pa su
"u toku pripreme pravnog okvira i sagledavanje realne mogućnosti
realizacije tog projekta u skladu sa strategijom Srbije i međudržavnim
sporazumom Srbije i Ruske Federacije". Kao da ubeđuje i sebe i
U svakom slučaju, nakon
što je iz Vlade stigla saglasnost za izdavanje smederevskog zemljišta
u zakup, Ministarstvo energetike trebalo je da izda i energetsku dozvolu za
izgradnju postrojenja, a dozvola je trebalo da zavisi pre svega od projekta
ekološke zaštite. Za to vreme smederevski živalj manje zanimaju strateško-taktičko-finansijske varijante, a više
problematika zagađenja, za koju gradski oci na čelu sa Umičevićem autoritativno
tvrde da je od svega najmanje sumnjiva. To je jedna tako čista i uredna
rafinerija da bi je poželela svaka plaža na Maldivima.
Običnom narodu je, međutim, pred očima stalno slučaj Pančeva (ako već iz
lokalpatriotskih razloga zanemare vlastiti Sartid), a pozivaju se i na evropske propise prema kojima se ovakvi potencijalni
zagađivači lociraju najmanje 100 km od naseljenih mesta, a ne maltene u centru
grada.
Svima im je, uvek i
svugde, žestoko parirao glasnogovornik naftaša, gradonačelnik Smedereva Predrag
Umičević, koji je elokventno uveravao da bi izgradnja rafinerije obezbedila
Srbiji i Smederevu lidersku poziciju u regionu… da je investitor tražio
lokaciju "na 400 kilometara od Zagreba, od Soluna i Sofije" (!), i da
je to, kakvog li slučaja, baš Smederevo; tvrdio je i da je investitor rekao da
"države i gradovi u okruženju daju besplatno zemljište za izgradnju
rafinerije"… Evo, "i Batočina zove
investitore bilbordima na autoputu - Investirajte, sve je besplatno! I
otkud onda pravo Smederevu da se snebiva ko seoska
mlada! Gradonačelniku je bilo toliko milo što je to tako, da nije ni proveravao
gde je to tek osnovani konzorcijum još pokušavao da se
ugnezdi i koga je odbio da mu pod prozorom rafiniše sirovu naftu.
Budale na pravim mestima
Skupština Smedereva, koja je
trebalo da krajem avgusta 2009. donese odluku o izdavanju u zakup zemljišta na
kome bi se gradila rafinerija, nije je donela. Ključna
sporna pitanja bila su cena i zagađenje. Iako je Umičević tvrdio da bi zemljište u zakup dao i besplatno kad je garantovana
projektovana "dobit od 30 miliona evra poreza na imovinu i pola miliona
evra za ekološke takse godišnje", neki odbornici su tvrdili da se "ni
po koju cenu" ne može 113 hektara izdati jednom velikom zagađivaču za
jedan dinar po metru kvadratnom mesečno. Izražena je i službena zamerka
opozicije na zakonitost procedure. Međutim, njušeći da u tome nije sve čisto, a veliki je posao u
pitanju, ni svi lokalni lideri koalicije na vlasti nisu bili spremni da se
založe za izgradnju. Prvi put se rodila ideja o izjašnjavanju
građana referendumom.
Odmah po okončanju te
sednice, na kojoj je najavljen nastavak za nekoliko dana, Umičević se preko
lokalnih medija dao u žestoku kuknjavu ocenjujući da,
posle takve odluke i "takvog ponašanja" Skupštine, neobjektivne
"televizija i štampa i sama uprava grada treba da sakriju", da
"niko ne sazna", jer
investitori, kada to pročitaju, neće investirati u Srbiji. Rekao je da je
investitor zvao i "da je uplašen onim što se
desilo".
Ipak, posle takve
kuknjave ali i ozbiljnog lobiranja i "trgovine", prvih dana
septembra, odbornici Skupštine opštine
Smederevo usvojili su odluku o davanju u zakup zemljišta za izgradnju
rafinerije.
Krajem septembra Javno
preduzeće Transnafta obaveštava da će sa
kompanijom Komiko oil potpisati memorandum o namerama da "omogući
produženje naftovodnog pravca od Pančeva ka Smederevu (po ceni od 15 miliona
evra za 34 km naftovoda) da bi se ovoj kompaniji olakšalo snabdevanje
naftom!" Ministarstvo energetike je, navodno, odnosno prema rečima uzbuđenog
"transnaftaša" tada već bilo izdalo
energetsku dozvolu Komiko oilu, a sad se čeka saglasnost za gradnju
rafinerije od Republičke direkcije za izgradnju, odnosno Ministarstva za
prostorno planiranje. Zanimljivo je i da tom prilikom prvi čovek Transnafte
Bratislav Čeparković iznosi "objašnjenje" zbog čega je uopšte
Srbiji potrebna još jedna rafinerija kad ni NIS-ovi kapaciteti nisu u
potpunosti iskorišćeni: nova rafinerija u Smederevu može biti izgrađena pre
nego što bude završena modernizacija postojećih kapaciteta u Pančevu (!?)
Uz to, u gradnju rafinerije u Smederevu potrebno je uložiti manje novca nego što će država i Gazpromnjeft investirati u
obnovu već postojećih kapaciteta u Pančevu!? Pa da ih mi pređemo!
Ako ovakva logika nikome
nije ličila na sabotažu samog sebe, odnosno strateškog partnera, i pri tome
manjim poslom obesmišljvanje većeg, onda sa energetskom strategijom ove zemlje
nešto definitivno nije u redu. Na stranu činjenica da se oko svega angažovao Komiko
oil obećavajući da će učestvovati u troškovima, da će tehnologija doći iz
Amerike, a da će naftovod ipak, posle svega, ostati u vlasništvu Transnafte!
Šta li bi na sve ovo rekao naš dobar poznanik -
Arbitražni sud u Parizu!
Biti ili
ne biti
Iako je rečeno da je
vrednost cele investicije oko 250 miliona dolara, počinju da se pojavljuju
"informacije" da će eventualna gradnja
koštati možda i "milijardu dolara, što je dvostruko više od cene po kojoj
je prodato 51 odsto
Polovinom
novembra 2009.
Tanjug je javio da je u Beogradu potpisan novi
memorandum u vezi s rafinerijom u Smederevu, a potpisali su ga
"gradonačelnik Smedereva Predrag Umičević, direktor CIP-a Milutin
Ignjatović i zamenik direktora kompanije Komiko oil Radomir Radivojević".
Najnovija je informacija da će ona energetska dozvola,
koja je, navodno već bila dobijena, biti dobijena za dva-tri meseca. Gradnja
rafinerije počela bi od septembra 2010. i trajala bi 36 meseci. Gradonačelnik Smedereva demantovao
je da je išta potpisao, nego je bio gost tamo gde su
drugi nešto potpisivali. Kasnije je demantovao još
neke svoje potpise.
Krajem
decembra 2009.
u Smederevu je, u skladu sa odlukom Skupštine,
objavljen oglas za davanje u dugoročni zakup 113 hektara za izgradnju
rafinerije. Rok ističe 21. januara
2010. Podrazumeva se da je oglas namenski pisan za potrebe Komiko
oversajza. Oni koji su se protivili ovakvom načinu tržišnog i lojalno-konkurentskog poslovanja iznose u javnost
sumnje u stvarni kapital "kompanije koju u Srbiji predstavljaju samo dva
čoveka".
To bi samo značilo da se ova američka i pravi da bi podrila već započeti
veliki posao sa Rusima.
Mnogo više
indicija o zakulisnim, možda i kriminalnim radnjama nudila je, međutim,
procedura, koja je uglavnom tekla nelogičnim, često i sasvim obrnutim
redosledom od očekivanog. Sumnju je podgrejala i činjenica da je vrh srpske
vlasti podeljen u podršci ovoj sada već nabujaloj
"najvećoj evropskoj investiciji". Pojavile su se i ideje da iza
kapitala ovog investitora stoji Sreten Jocić, Joca Amsterdam!
Sumnje su uzele toliko
maha da je i g. Umičević morao da se oglasi podsećajući
da su kompanije iz konzorcijuma "već radile u Africi i Aziji", što
znači da je poreklo kapitala "realno". Rekao je da lokalna samouprava
"nema kapacitet da proverava poreklo novca, ali će
sve biti jasnije kada se u projekat uključi Ministarstvo finansija". Šlag je predstavljao ministar energetike Petar Škundrić koji
je takođe rekao da "nije u nadležnosti Ministarstva da ispituje poreklo
para, niti je moguće na bazi dokumentacije utvrditi odakle novac stiže". Od toga je, međutim, važnija izjava da Ministarstvo trpi
velike pritiske da "izda energetsku dozvolu, iako investitor
nema svu neophodnu dokumentaciju, čak ni bankarske garancije". Jedino
što je bilo sigurno, i javno, jeste da je uspeh projekta Rafinerija bilo
biti ili ne biti za vladajuću koaliciju u
Smederevu.
Pozdrav iz Ohaja
Kao
što se i očekivalo, Komiko oil je 20. januara jedini predao konkursnu
dokumentaciju za izgradnju rafinerije nafte. Ponuda je sadržavala
iznos od 285.990.575 dinara, na tri rate, plus neke dodatne pogodnosti lokalnoj
samoupravi, kojima je Umičević, pokazalo se, unapred uveliko kalkulisao i uneo
ih svoj troškovnik. Gradska
opozicija, nezadovoljna razvojem stvari, najavila je, međutim, inicijativu za
raspisivanje referenduma o izgradnji rafinerije.
Kao što to obično biva,
tek sad se Dulićevo Ministarstvo životne sredine i
prostornog planiranja "setilo" da bi moglo da se umeša, pa najavljuje
da je jedino ono nadležno za pravljenje prostornog plana za područje posebne
namene, koje je Smederevo konkursom namenilo Komiko oilu, što je ceo
dotadašnji postupak gradske vlasti gotovo u potpunosti suspendovalo a na
lokalnu političku scenu bacilo atomsku bombu. Sve to krizu vlasti u Smederevu
dovodi do samog vrhunca.
Težište
problema prebacuje se u Vladu pa počinje "prebrojavanje" postupaka
pojedinih ministarstava u vezi s ovim slučajem. Rečeno je da Ministarstvo za
energetiku i dalje čeka traženu dopunsku dokumentaciju od
Komiko oila, da bi izdalo energetsku dozvolu. (Zakon o energetici kaže
da se dozvola može izdati i bez odobrenja za gradnju i bez vlasništva
nad zemljom, te su se antiruski elementi u Vladi počeli pitati da li to
Ministarstvo štiti ruski Gazpromnjeft, kupca
U ovoj fazi priče, u
kojoj je gradska vlast Smedereva u košmaru, gradonačelnik Umičević je na
granici samoubistva (koje je i zaslužio jer je mnoge odluke donosio
kabadahijski), Komiko oil pritiska sa svih strana, a pritisak dolazi od
još jedne američke firme, Farmers etanol iz Klivlenda, Ohajo, koja je
takođe prepoznala baš Smederevo kao rajske vrtove za svoje poslove u vezi sa bioetanolom
i koja poručuje da je "veoma zabrinuta odnosom prema investitorima!".
I baš sad se raspada i vladajuća većina u smederevskoj
skupštini. Komiko oil preti da će napustiti
Smederevo i preći u Kovin, Požarevac,
Dali Srbiji fore
Njeni argumenti nisu
samo u vezi sa zagađenjem. Kažu da su se istim povodom
i oni pre ove lokalne vlasti raspitivali u nadležnom ministarstvu, ali da im je
rečeno da je to potpuno neozbiljna priča. Nije poznato šta ju je to preko noći učinilo ozbiljnom. I priča o
naftovodu od Pančeva do Smedereva je na dugom štapu, projekat za koji zapravo
ne postoje investitori. A kako će sirova nafta doći do
rafinerije u Smederevu? Nema naftovoda, ne postoji luka za istovar nafte, niti
infrastruktura... Istovremeno NIS gradi novo postrojenje u Pančevu,
najsavremenije u Evropi, uz investiranje više od 400
miliona evra. Količine derivata koje će se tamo
proizvoditi biće dovoljne ne samo za Srbiju, nego i za region. Ali, to su strateške priče koje ne zanimaju Smederevce, jer je suština
u tome da ne žele rafineriju i baznu industriju u svom gradu. Dosta im je Ju-Es stila. Dalje, tržište
Srbije treba da 2012. godine bude otvoreno pa će derivati moći slobodno da se
uvoze i izvoze. Zašto bi onda Komiko oil u
Smederevu proizvodio kerozin ako ga aviokompanije već kupuju tamo gde im je
jeftinije. Za Umičevića tvrde da je demagog, koji je
istu priču pričao i kad je u Smederevo ulazio Ju-Es stil. Ništa od najavljivanog i obećavanog novca (nekih pet miliona
dolara) grad nije video (za druge subjekte nema garancije).
S
obzirom na to da je Ministarstvo za prostorno planiranje konačno najavilo da mu
za detaljan Plan
prostornog planiranja za područja posebne namene treba oko tri meseca, Komiko
oil je odlučio da državi Srbiji da još tri meseca
fore, otprilike do jula, a posle toga će se, navodno, povući sa srpskog
tržišta, na koji je ušao sa jednim zaposlenim i 2.000 evra kapitala. Ako se ne
preseli u
Polovinom aprila ove
godine priča dobija novi zaplet, jer se, navodno, kao novi domaćin, ukoliko
propadne "Smederevo", prijavio Beograd, koji je, dok se čeka treći
skupštinski pokušaj Smederevaca da ili prihvate rafineriju ili izglasaju
referendum, Komiko oilu predočio čak tri lokacije na kojima je slobodno
oko 100 hektara zemljišta. Prva je "Bazna hemija" u Obrenovcu, a
prednost je postojeća infrastruktura, reka
Dinkić pošećerio
Krajem maja Smederevo
posećuje Oliver Dulić, ministar nadležan za onaj detaljni regulacioni plan za
područja posebne namene, koji se čeka i, pored fraza o tome da država neće
dozvoliti prljave tehnologije i zagađenje životne sredine, unosi novu pometnju:
ako Smederevci odustanu od rafinerije, tu investiciju preuzeće Beograd, Novi
Sad ili Subotica.
I, konačno, kada se Komiko
oil već "razbaškario" u polovini Srbije
(ponovimo da su kao interesenti pominjani Požarevac, Kovin, Surčin, Obrenovac,
Grocka, pa
Umesto zaključka, postavlja se pitanje kakva
je to država, kakva vlast, u kojoj se odluke o strateškim privrednim trendovima
i resursima pretpostavljaju palanačkim podmetanjima unutar vrha državne i
političke vlasti. Da je u pitanju kiosk brze hrane, kakve već ima po Srbiji
neki strateški partner, neko visoko koordinaciono telo za promišljanje pravaca
privrednog razvoja razmislilo bi i donelo nekakve smernice. Zato ne bi začudilo
da se takav odnos pojavi i u slučaju ideje da se gradi brodogradilište u Malom
Mokrom Lugu, ili nuklearka podno Beograđanke. Uostalom, zar nije konačno
odlučeno, posle 50 godina analiza i sinteza, da se u srpskoj metropoli gradi
metro u kojem će prosečna brzina biti 28 km/h. A sad tramvaji idu prosečno
brže.
Znaju Rusi kako se posluje
U
kulminaciji borbe srpskih vlasti da ubaci na srpsko tržište još jednog
"konkurentnog" prerađivača nafte, veliku firmu Komiko oil DOO,
Gazpromnjeft, odnosno NIS, započeo je investiciju vrednu ukupno 500 miliona
evra, zahvaljujući kojoj bi NIS do kraja 2012. postao regionalni lider na tržištu naftnih derivata i u
potpunosti prešao na proizvodnju ekološki čistog goriva - bezolovnih
motornih benzina i evrodizela.
Završetak izgradnje novog
postrojenja planira se za proleće 2012, a početak eksploatacije kompleksa 2012.
Zanimljivo je da je glavni
izvođač radova u sklopu ovog projekta inženjering kompanija CBI and Lummus,
inače takođe američka kompanija, sa zavičajem u Čikagu, čija je firma-ćerka
registrovana u Holandiji. Ova kompanija ima tradiciju dugu 120 godina.
U sklopu ove činjenice
guranje nekog Komiko oila u priču dobija na duhovitosti.
Neki Komiko oil
"razbaškario" se u polovini Srbije (kao interesenti pominjani
Požarevac, Kovin, Surčin, Obrenovac, Grocka, pa Novi Sad i Subotica, uz ni
krivu ni dužnu Batočinu).
Komiko će u sledeća dva meseca
stupiti u pregovore sa Gazpromom o saradnji na tržištu. Kažu da su se novinari na pres
konferenciji nasmejali na ovakvu ideju jednočlane kompanije.
Bratislav Čeparković:
Moramo da završimo rafineriju pre nego što to urade Rusi u Pančevu.
Gradonačelnik Smedereva
preuzeo je ulogu portparola strane kompanije koja ama baš ničim nije pokazala
da je ikakav a kamoli ozbiljan, pa još strateški partner.