Na licu mesta

Svilajnac: Grad istrošenih i gladnih koji više nisu sposobni za rad

 

Beskoristan život - kao prerana smrt

 

Ceo Svilajnac bio je narodna kuhinja za radnike propalih gradova. No, sve se izmenilo. Glad je zavladala. Sada je to mesto onih koji su umorni od života. Stecište narkomana, izgubljenih života, radnika bez posla i šarenih kuća gastarbajtera koji ne dolaze 

 

Miodrag Milojević

                                        

Svilajnac, prođe se uski zeleni most. Most je kao ljuljaška, kao pasta za zube. Morava peni baš ispod mosta, posle se topi, smiruje i razliva u ljubičasto i crno.

Svilajnac, zelenilo, pokošena trava sa sa bedemima, zaklonima kao napušteni vojni poligon. Široki, prostrani park pored reke, pregrađen žbunovima. Park je skrovito, tajanstveno mesto. Daleko i blizu. Ko zna da li se park osvetljava noću. Raj za narkomane, kad ih pokrije mrak. Posred grada protiče reka Resava, plitka i zakorovljena. Pod obalom ćute ribe, špricevi, igle.

 

Ima li posla?

 

Svilajnac - Požarevac. Put je lažljiv i krivudav. Gde se nađoh, šta mi je trebalo da me slučajna prolaznica vodi na Tržište rada u Požarevcu?

Klima-uređaji, vrata su poluotvorena. Savetnica je u crnini, lice rumeno, da li od gluposti, da li od dobrote. Posla nema. Dnevnik je kriv zato što nema posla. Savetnica ozbiljno govori: - Vodićete dnevnik o zapošljavanju. Donećete mi, posle šest meseci, ako za to vreme ne dobijete posao, vaš dnevnik da ga pogledam.

Savetnica se smejulji. Sa državom, sa Zavodom za zapošljavanje sve je u redu, problem može biti jedino dnevnik.

Kako je to vešto izrežirana manipulacija: da država krivicu i odgovornost prebaci na pojedinca.

Ne znaš da vodiš dnevnik - dnevnik potucanja, dnevnik poniženja, dnevnik obijanja pragova! Nauči dnevnik - dobićeš posao! Krojači, vodoinstaleteri, bravari - svi će oni postati književnici! Poeziju će svi pisati! Požarevac. Živimo u vremenu laži. Ali ova, ova požarevačka je zajebala sve, zajebala vek.

Ceo grad Svilajnac bio je narodna kuhinja za radnike propalih gradova. Bio, u svoje vreme. Konobarice su iz Bora, radnici odasvud, najviše iz Kragujevca. Kragujevčani polažu najveća prava. Propala fabrika Kompo u Svilajncu radila je kao pogon Zastave, ljudi su se poznavali. Druga solucija je da su Kragujevčani, kao najbrojniji, počistili konkurenciju na berzi rada.

Berza rada. Tu se izađe ranim jutrom. Neko nosi samo zavežljaj, neko samo rukavice, neko nešto od alata. Ne vidi se da li je srećan ili je posvećen poslu. Sedi na ulici, farba kapiju, pored kuće one lude žene. Berza je jedna dugačka ulica sa pravim drvoredom. Predstavljam se kao radnik koji traži posao. Živci su napeti kao čelične sajle, posla nema. Umalo da odmah doživim napad. Oni imaju crne i sjajne kose. Da li su Rumuni? Minđuše. Crni, po izgledu ni Romi ni Turci. Čekaju sami, pod ogradom puste kafane sa koje se obrušava zelenilo, u zelenilu cveće u korpi i pruću. Piju neki sok. Mlađi me prima prijateljski, stariji ga ispravlja. Očigledno, stariji je neraspoložen s razlogom, ovih dana je doživeo napad. Napad je izvela druga grupa ili neko, neko sličan meni. Uhranjeni su normalno, crn gajtan oko vrata, krst, minđuše.

Ta ulica, od mosta na Rasini, koji se izdiže i prelama pa nadalje, to je berza rada.

Nisam ih našao u povratku, odneo ih je vetar, otišli su. Očigledno, imali su zakazano. Ja se predstavljam kao radnik na berzi. Kratak razgovor: - Ovo je berza rada?

- Jeste, jeste. Tamo, kod semafora.

Stanem li kod semafora, ne smetam, ovde smetam.

- Nema posla?

- Ima, ako neko naiđe, dole, kod semafora.

Bilo je dovoljno da sam rekao - neću kod semafora, ovde ću čekati posao - pa da dođe ko ekscesa.

- Dole, kod semafora. Kod semafora, kod semafora, naglašava ćelavi preteći.

- Koliko se plaća?

- Ne znamo, ne radimo. Nego, onako, pijemo sok.

Sve ću doznati kasnije. Da je prvi put prošla policijska racija, da je, priča se, jedan od radnika sa berze  rada izboden nožem. Nije se ništa dogodilo na berzi, obračunali su se posle radnog vremena.

 

Berza rada

 

Svilajnac je tako mala, ravna, travnata, ošišana, zelena varoš gde se svi poznaju. Moguće je da policijske racije, učestale poslednjih meseci, imaju drugi zadatak. Da se višak radnika otera iz grada. Prvenstveno istrošeni i gladni, koji više nisu sposobni za rad. Godina je bila kišovita i teška. Radnih dana bilo je malo. Plaća se hrana, plaća se stan. Gastarbajteri nisu došli. Katastrofa.

Reportažu sa berze rada pravio sam pre pet godina na istom mestu, prepoznajem glavnog sagovornika, eno ga, sada je bez šešira. Prošao sam pored radnika na berzi, sede na stepeništu, nema ih više od deset, možda su neki po sporednim ulicama, najviše petnaest. Jedan je klonuo, brada ga osvaja, on spava. Izgleda pospano već sada, gladan je. Ko će njega angažovati, njemu treba krevet, san, a ne rad. Pažnju privlače dve žene. Jedna je veoma preplanula, mogla bi biti Rumunka. Ali nije. Pale cigarete. Pitam: berza?

- Zavod za zapošljavanje.

- Ne, berza rada, gde kupe radnike.

- Tamo, odmah pored mosta. Plaća se petnaest evra, dvadeset. Zavisi koji poso radiš. Kupiš seno, bale, slama.

- Ne, mi ne radimo. Radimo u komunalno.

Ovde je pre samo pet godina mogao ko hoće da se zaustavi. Radnici u grupi, druga priča, sa njima se može razgovarati: - Poso? Slabo. Ima i nema.

- Kako koji dan. Bilo je nekad i trista ljudi, ovde, na berzi.

- To je bilo davno. Još kad su bile marke.

- Devedeset osme, kad je bila marka. Sad se smanjio broj radnika. Neko se vratio na poso, neko... Mi sedimo tu, čisto zajebavamo se. Stan, trijes-četres evra, kako se dogovoriš s gazdaricu.

- Ovde moraš da imaš gotovinske pare da bi se snašo, zemljače, gotovinske! Nekad bilo posla za trista ljudi, sad nema za dvajes.

- Nema ni za osam, kamoli za dvajes. Daj bože da ima i za pet.

- Zavisi. Imaju ljudi zakazano. Ovde, ako nekoga ne poznaješ, ne možeš lako da nađeš poso. Imaš ljudi koji su to po dvajes godina, ja sam tu petnaest godina i nemam poso.

Dozvao me je Dušan, sa berze rada. - Poznat si mi... Ne mogu da se setim, radili smo negde zajedno.

- Jeste, u pravu si. Pre više godina, radio sam na berzi.

Naravno, prihvatam njegovu priču. Posla nema, gladan, besan. Kosa proređena, snažan po izgledu, bivši bokser. Samo po izgledu, dobar i nesrećan čovek. Može jedno pivo, pobratime? Polazimo, neće kafane, gde je skupo. Loše vesti stižu iz Evrope, vraćaju se i nezvani gosti. - Ja farbam jednu ogradu. Čujem govor, slušam i gledam. A oni đav-đav-đav. Đav-đav-đav! Ko Cigani. Rumuni, Rumuni opet došli! Bili kojegde, po Italiji, Španiji, Portugalu, nigde nema posla.

Loša vest za radnike na berzi, za Svilajnac, za Srbiju. Kako dobiti posao pored Rumuna: - Rumuni rade krvnički, udarnički. Gledam ja, poskidali se, gola leđa. Pocrneli ko crnci.

Počinje da pije pivo, posle će ga povratiti. Samo jedno pivo. Dušan, po građi pravi sportista. Gladan čovek. Naručio sam mu i drugo, šta je dalje bilo ne znam, jer sam pobegao. Prodavnica nosi hladnoću bolničke mrtvačnice, hladna je kao hladnjača za svadbe, kao limeni grob; prodavačica opominje, flaše joj nisu vraćene. Kao na Zapadu... Radila je na Zapadu.

- Bio sam kontrolor alata. Fabrika 21 oktobar, kooperant Zastave, Kragujevac. To vreme nikad neće da se vrati. Šta sam registratora napunio tehničkim crtežima. Izvini, šta si po struci? Kažem - završio sam  gimnaziju.

- Bio sam kontrolor alata, saveznog značaja. Sad nemam za leba. Prave spiskove tehnološkog viška, ja gledam da žena ostane, ja ću da se snalazim. Neće oni da otpuste ženu, ti si nam potreban. Ti da ostaneš. Terajte ste, dajte mi otpremninu, samo da vas više ne gledam. Isteraju i ženu i mene. Žena je uspela, dobila je penziju. Uzmem šest i po iljada maraka otpremnine. Imam vikendicu na brdu, na periferiji, napravio sam je u 35 godina, okrenem se tovu svinja i pilića. Bilo vreme inflacije, nikad se nisam bavio, kao gradsko dete. - I propadnem ja za dve i po godine. Ma nema ništa. Propast.

Odem u Svilajnac na berzu. Bilo je dobro. Zet vojno lice, ćerka ne radi, ja sam njima davao. Šta si radio, kosio dvorišta? - Sve najteže poslove. Kosim, nema bolji kosač od mene, svi kažu evo ga, najbolji. Evo, gladan sam, peti dan ne radim ništa. Gazda zove uveče, onaj drugi mu kaže: Ne treba više, zovi drugoga. I ja izgubim poso. Voćnjak, staza, nema ništa.

Pretpostavljam, nagađam, pogađam da je Dušan zaspao na poslu. Gladan čovek, zaspao. Šta se desilo?

Svijalnac je ravna i široka varoš. Vesele boje, kuće ofarbane u ružičasto, u svetlozeleno. Nijedne višespratnice. Cveće se mrtvački namirisalo.

Oni koji su šišali travu i rezali voćnjake, koji su bili sluge na Zapadu, poželeli su da se dokažu, revanširali su se životu tako što će u Srbiji oni držati svoje sluge. Ti su ostareli, pomrli, mlađima nije do dokazivanja. Pomrle su i komšije, kome pokazati skockana i upakovana dvorišta? 

 

Borba za goli život

 

Dobrivoje Budimirović Bidža je ostavio utisak na radnike na berzi. Nije štedeo na hrani i piću, da bi ga radnici sa berze hvalili naokolo, oni su kao putujući ambasadori. Idu iz sela u selo, iz kuće u kuću. Ambasadori dobrog zalogaja i dobre volje. Dušan se seća kad je Bidža napravio cenu: - Toči se pod šator pivo, džabe. Onaj mali oće da zatvori u pola sedam.

Bidža dolazi, kaže: - Šta? Ko da zatvori. Sve da daš ljudima da popiju.

To su daleke lepe godine. Ne pamti Dušan Bidžu kao dobrotvora, zapamtio je srećno vreme. Kad je u Svilajncu bilo posla. 

- Imao sam i jednu žensku iz Kušiljeva.

Kaže, osmehnuo bi se, ne može, sad kad je gladan.

- Rumuni prošli celu Evropu, puklo sve, puklo sve... Evo vraćaju se.

Ima on dobre ljude, zna dobre ljude, ovo je čudno leto. Ovo nije leto dobrih ljudi: - Imam ja čoveka, voli me kao radnika i kao čoveka. Bio kući kod mene. Išli smo za prozore, tovarili PVC stolariju. On pita, koliko košta? Ja kažem - ništa. U kafani kod Mrče on kaže: Daj, donesi nešto da zamezimo, naručuje pivo. Radim kod njega. Radio sam samo 15 dana. Više nikad nije uzimao drugog.

Dok je u Svijalncu još bilo posla...

Sve kuće ofarbane, okupane u belu boju, čiste, okrečena dvorišta, ošišana trava. Sedimo pred prodavnicom na istoj klupi. Vidim uređena dvorišta, on ne čuje, ne vidi jer je gladan: - Evo, svuda korov, sve zapušteno. Nema, neće više da kose dvorišta. Zapušteno sve. Tvrdi su za pare. Jutros idemo, tovarimo drva, vadimo iz kanala. Jedan kolega me moli - nemo, idem ja, ja nemam za leba.

Na berzi borba za goli život, provokatori, tuče su sve češće. Zaustavi se automobil. Radi se od sedam do sedam. Kroz otvoren prozor izviruje kosa:

- Dvajes evra - viče jedan radnik. Drugi radnik viče - trijes evra.

Počinje svađa: - Šta ti jedeš govna? Uzmi mu sto, ako možeš. Ako si čovek, ako si čovek lud... On čovek, normalno, neće da te uzme. Ja ću da idem, normalno, za dvajes, za petnest, jer jutros nemam leba.

Kao da se budi iz sna, viknu glasno "a", čuo se krik vrana na nebu.

Gde je stao? Na berzi. Stali smo kod provokatora, Dušan je odgovorio: - Idi, idi kad te molim, beži. Je l' oćeš da te robijam? Nek me zatvore, da bar znam da te odrobijam kako treba a ne ovako. A ne gladan, ovde na ulici. Nek me zatvore, imam leba i uz leba.

Put u zatvor, to je jedini izlaz. Dušan nema mane, poroka, porodičan čovek koji je propao. - Sad ne razmišljam, nemam ništa. Kako? Da me ne znaju, završio bi na robiju. Sad ću da idem, da polomim jednu prodavnicu. Neću ništa da uzmem. Idem na robiju, da tamo čekam penziju. Pet godina do penzije, pet... Robija bolje nego ovo, muka i sirotinja. Vrućina, ja nosim ove cokule. Dao mi sin ove cokule, ovu majicu dala mi braća, muke... Deset godina nisam povraćao, povraćam od jednog piva.

Dušan danas ima samo cigarete: - Ja sve razumem. Zapelo tebe, zapelo mene.

 

Onaj ozgor

 

Kako me je put naveo baš ovamo, pravo u narkomansko sokače? Nije to periferija. Prava ulica se dizala, odlepila se kao šperploča na kiši. Pesak pada sa tri-četiri kuće. Ulica je prekinuta kao pantljika. Tri-četiri  ruine od kuća postavljene jedna pored druge. Bile su nekada najbolje u Svijalncu. Niski i mali prozori. Opada malter, prokišnjava, ruši se, izlaze cigle kao crni zubi. Šta me je teralo da svratim unutra? U svakoj ulici nastavio se život, samo se ovde prekinuo. Kuća na prodaju.

Pozadina kuće, dvorište, ruševina i korov. Na dva mesta po tri garava bloka. Narkomani potpaljivali roštilj. Okolo žbunje, čistina, dalje visoka trava. Odbačeni i zaboravljeni stoje: kašika, viljuška, upaljač, voda u čaši, kašičica u čaši. Smokve u tegli dopola praznoj, kao na groblju. Torba, crni luk, balon vode, smeće. Dve žute i četiri ružičaste dugačke sveće tope se na suncu. Nisu se stopile, nego su se kao zmije zalepile za karton. Sve je nestvarno, sve deluje kao da su još uvek tu. Očigledno, narkomani su se sastajali dok nisu pronašli bolje mesto. Sve su zaboravili.

Pred opštinom jedan oštro izrezani profil. Sedi Radomir, priča svoje priče. Tema mu je uvek ista - propast Svilajnca. Na klupi neko reče, svako njega sluša: - Je l' ovo ona? Je l' ovo ona što je bila za Vladana?  Kaska ko vila Ravijojla. Upropastiće i ono dete.

Radomir odmah poče: - Ja je znam bolje neg ti. Bio sam ja u kafanu, oni pijanče, prave se važni.

Radomir je rekao preko stola, isto priča i sad: - Šta se bre kurčite, živite na tuđa leđa. U životu niste zaradili kol'ko mrav prevuko leba, kol'ko mrav vuče... Beskorisan život - ko prerana smrt! Kako će oni da obezbede svoju decu? Oni ne znadu da isprže jaje na oko, ne znadu da serviraju tanjir. Spavaju do dvanaest sati. Čovek kad beskorisno živi, nikakvu vrednost nema, ništa ne zna, ništa ne radi. Trange-frange. On ko da je umro. Iza njega ne ostaje ništa. Jedino ako se ne usere negde nasred put.

Radomir ne gleda u nebo: - I onaj ozgor, i to je govnara. Da on ne služi zlu, ne bi bilo toliko zla. Onaj ozgor, što ne pita od čega živimo, s kim se družimo, od čega smo odhranjeni?

A pekar radi, u Svilajncu za narkomane i ostalo građanstvo: - Lek, deset godina star, on ga prodaje. Valja, ostao još i rata. Drži ga u magacin pa ga iznese, krišom ga prodaje. Al' kad dođu reketaši iz Beograd, on njima daje. Daje kol'ko traže. On ne može da ih tuži, lekovi valja na crno, nema poreklo. Koga da tuži? Nema dokazi, kako je steko to imanje. Kad država neće da otvori knjigu... Kako su mafijaši, kako je jedan drugom, koj je šta radio...

Radomir ne završava priču. Ima još dosta, ja ne mogu da čekam. Kosa se lepi na čelo, Radomir veze. Glad je došla preko Morave, a Rumuni sa Istoka. Prošla Španiju, Portugal... Bio sam, slušao sam, gledao sam.

 

 

 

 

Politički nepodoban

 

Tesan popločan prolaz iz jedne advokatske kancelarije, portret Stevana Sinđelića, nekoliko slikara naivca. Talasasto, bahato rašnirani brkovi. U centru je spomenik, brkovi su pojeli lice. Bez obzira na političku nepodobnost, spomenik još uvek stoji na istom mestu. Upozorenja iz Evrope još nisu stigla jer je Svijalnac mala varoš. Revizija istorije je u toku. Turski okupator ili tursko ropstvo, reči su koje treba zameniti prigodnijim izrazima kao što je "tursko prisustvo". 

Vojvoda je napravio istorijsku grešku i naneo štetu, pre svega srpskom narodu. Umesto da se preda i mirno čeka nabijanje na kolac, digao je, zajedno sa Turcima, u vazduh i tri hiljade Srba. Mediji koje kontroliše Soroš procenjuju da je Sinđelić bio autokrata. Nije bilo demokratije u šancu na Čegru.

Nije bilo glasanja, izostalo je demokratsko izjašnjavanje. Nijednom od tri hiljade ustanika nije data prilika da se demokratski opredeli - hoće li dobrovoljnu smrt ili život i prosperitet, svejedno gde, na kocu ili konopcu. Šteta. Upropašćeni su ljudski životi. U srpskim školama decu uče da je to neki ludak koji je izabrao smrt umesto da se povuče i živi kao čovek. Obešen ili nataknut na kolac.

Oj vojvodo, ti izlaziš iz Resave ladne.