Beda

 

Nemoć, nestručnost, samovolja i bahatost srpskih centara za socijalni rad

 

Ko od njih traži pomoć, nema mu spasa

 

I protekle zime (2012/2013), armija sirotih, bez prava na lična dokumenta i socijalnu pomoć, spavala je u napuštenim vagonima, šahtovima toplovoda, ruševinama kuća i na svakom pogodnom mestu koje bi ih makar malo zaštitilo od studeni i padavina. Još veća armija gladuje ili se nalazi pred raspadom porodice zbog loših uslova života u državi koja je u potpunom ekonomskom i političkom kolapsu. Svi oni se nalaze pred vratima centara za socijalni rad. A te institucije više odmažu nego što pomažu, u mnogim slučajevima i terorišu građane primenjujući Zakon o porodičnim odnosima na skandalozan način. U centrima za socijalni rad nema dovoljno stručnog kadra, a postojeći kadar je uglavnom u službi partija na vlasti i korumpiranih sudija. Ukratko, teško onom ko im dopadne šaka, ne čeka ga ništa dobro

 

Nikola Vlahović

 

Centri za socijalni rad u Srbiji više liče na kancelarije pogrebnih zavoda, a socijalno ugroženi građanin koji stigne do ovih ustanova, može u najboljem slučaju da dobije saučešće zbog stanja u kome se našao. Jer, da bi stigao do malo pomoći u hrani i smeštaju, čeka ga  duga i mučna procedura. Delatnosti centara za socijalni rad, koje se tiče ljudskih sudbina, porodičnih raspada, razvoda, starateljstva nad decom i sličnih drama, već odavno su direktno uperene protiv svega što ima veze sa pravom i pravdom. Ove institucije danas imaju status produžene ruke državne samovolje, i svaki nesrećnik kome centri za socijalni rad diktiraju pravila ponašanja sa sopstvenom decom, više i nisu roditelji u pravom smislu...

Jedan fenomen se posebno izdvojio. Naime, prema nepisanom pravilu, ovdašnji centri za socijalni rad obavezno diskredituju očeve a favorizuju majke, čak i kad sve govori protiv takvih odluka. Zbog toga više od 80 hiljada očeva u Srbiji ne može da viđa svoju decu jer im majke u procesu razvoda ili čak nakon sudske presude, to zabranjuju.

Mnoge skandalozne, pa čak i kriminalne odluke koje su doneli pojedini centri za socijalni rad, ukazuju na korupciju u ovim ustanovama, neobrazovanost kadrova, primitivizam ili njihove lične frustracije. Odluke sa teškim posledicama po građane često donose i na osnovu političkih simpatija, po nalogu pristrasnih sudija ili pod pritiskom neke važne osobe. Rad socijalnih službi nije ni na kakav način društveno kontrolisan, tačnije, mnogi od tih centara pri opštinama, pretvoreni su u otuđene centre  partijske moći, male šrafova u velikom birokratskom sistemu koji nije u službi čoveka, nego je češće protiv njega.

 

Roditelj, državni neprijatelj

 

Zahvaljujući skandaloznoj politici koju sprovode centri za socijalni rad, više od polovine svih žena u mučnim procesima razvoda brakova, ne dozvoljava supružnicima da viđaju svoje dete. A do sudskog rešenja, često se čeka godinama. Za to vreme dete raste, gubi kontakt sa ocem, a često ga majke okreću protiv njega. Postoje institucije, ali one su samo mrtva slova na papiru. Tužilaštvo i sudstvo se oglušuju o pritužbe očeva da im žene brane da viđaju decu, jer je dovoljna reč majke da to "nije tačno", i da tužilac uopšte ne uzme slučaj u razmatranje.

O podobnosti roditelja za starateljstvo odlučuje centar za socijalni rad. Socijalni radnik vrlo često nema nikakvih dokaza, već reč jednog roditelja protiv drugog. Iako je zakon formalno jednak za oba roditelja, deca se u najvećem broju slučajeva poveravaju majci. Ukoliko se ne postigne dogovor o modelu viđanja deteta, čeka se presuda suda. Ne samo što se žene oglušuju na sudske odluke, već se često, tokom sudskog procesa, koriste različitim sredstvima kako bi diskriminisale supruga i predstavile ga kao nepodobnog oca. Razlozi su različiti - ljubomora, osveta, želja za novcem... 

Jedan od "žrtvovanih" očeva koji ne mogu da vide svoje dete samovoljom Centra za socijalni rad, kaže: "...Sa nevenčanom suprugom ne živim više od godinu dana. Služila se raznim pretnjama i ucenama kako bi mi dozvolila da provodim vreme sa detetom. Onda je otišla korak dalje, zabranila mi je da ga vidim. Više od dva meseca nisam video trogodišnjeg sina. Pozvonio sam na njena vrata, otvorila je, počela da vrišti i napravila scenu. Ni kriv ni dužan, završio sam u policiji. Socijalnom radniku govori najgore stvari o meni, kao i osoblju u vrtiću gde dete provodi vreme. Nakon razgovora u Centru za socijalni rad kojem smo oboje prisustvovali, socijalni radnik je rekao da dete ima bolje uslove za život kod mene, ali da će ono ipak biti kod majke. Njoj je skrenuo pažnju koliko je bitno da u razvoju deteta učestvuje i otac, ali se ona na to oglušila i ja i dalje ne viđam svog sina. Obratio sam se i policiji, gde su mu rekli da to rešim sa bivšom suprugom...".

 

Uzimaju od onoga koji nema

 

 Vidljiva je sve veća beda na ulicama gradova i sela, a tu su i "grupni portreti" mase beskućnika. Za većinu njih, srpski centri za socijalni rad lakonski kažu da je to "grupacija koja nije prepoznata od strane društva i sistema" ! A, kad država nekoga ne prepoznaje, onda je to jedan glomazan, opasan slepac, koji lako može da zgazi i ubije!

U rečniku ovdašnjih socijalnih službi ne postoji kategorija "beskućnik". Čak i stručne službe Crvenog krsta Srbije kažu da "beskućnik kao kategorija zvanično ne postoji"! Ali, život govori nešto drugo: ta armija je sve veća!

 Ipak, prema važećem zakonu, beskućnici imaju pravo da se prijave na adresu centra za socijalni rad i tako ostvare pravo na dokumenta i socijalnu pomoć. Ako neko od njih i dođe do vrata državnih službenika, vrlo brzo shvati da centri za socijalni rad ne primenjuju ovaj zakon. U vezi s tim, jednom je čak i donet podzakonski akt koji bi pomogao u sprovođenju zakona, ali ga resorni ministar nije potpisao u zakonskom roku!

U međuvremenu, i ove zime (2012/2013), armija sirotih, bez prava na lična dokumenta i socijalnu pomoć, spavala je u napuštenim vagonima, šahtovima toplovoda, ruševinama kuća i na svakom pogodnom mestu koje bi ih makar malo zaštitilo od studeni i padavina.

Centri za socijalni rad i službenici u ovim ustanovama, stvorili su ozbiljno organizovan otpor u vezi sa zbrinjavanjem beskućnika i  ne žele da se bave ovim problemom. Ne postoji "instrument" koji bi ih naterao na to.

Česte su pljačke u centrima za socijalni rad. Nedavno je došlo do "obrtanja" oko četiri miliona evra, koje je u narodne kuhinje uložila država. Par beskrupuloznih firmi okomilo se na narodne kuhinje, pa su cene obroka bile povećane, a od te razlike su profitirali pojedini "prijatelji režima". Imena ovih beskrupuloznih lopova (finansijera prethodnog režima) poznata su i policiji i specijalnom tužiocu za organizovani kriminal Miljku Radisavljeviću, ali...

Prošle, 2012. godine, uhapšen je direktor Centra za socijalni rad u Žitorađi, zbog zloupotrebe novca namenjenog socijalnoj pomoći, u visini od 1,5 miliona dinara. Policija je u vezi sa tim ispitivala čak 500 osoba, a istraga je trajala nekoliko meseci.

U Leskovcu je, takođe prošle godine (4. maja), došlo do podele socijalne pomoći u svrhe predizborne kampanje, pa je istraga u Centru za socijalni rad pokazala da su Romi bili "ciljna grupa", i da im je podeljena velika količina novca namenjenog socijalnim slučajevima, kako bi glasali za dotadašnju "demokratsku koaliciju". Od novinara (ali ne i od policije), bežala je i direktorka Centra, Snežana Milojković.

U Kruševcu je direktorka Centra za socijalni rad, Slađana Čabrić, angažovala svoje prijateljice "na praćenju hraniteljskih porodica", pa je sve to objasnila prostim rečima: "...Ovako je jeftinije za grad jer ne mora da upošljava nove radnike"! Istina je bila drukčija,  bilo je reči o tri osobe koje su dobile da rade i projekat "Klub hranitelja" za koji su dobile honorar do 48.000 dinara. Predviđeno je bilo da obilaze i prate hraniteljske porodice i dobijaju platu, a za iste poslove im grad Kruševac plaća i honorare. Pod stavkom "usluge koje finansira grad". Godišnja suma- oko pola miliona dinara!

Beda i nemaština naterali su preko pola miliona ljudi da traže pomoć u centrima za socijalni rad. Ovih ustanova u celoj Srbiji ima tačno 140, a broj zaposlenih je 3500 službenika raznih struka (pedagozi, andragozi, pravnici...). Lako je izračunati da je jedan radnik zadužen za oko dve i po hiljade  stanovnika, što je ispod svakog evropskog standarda. Zapravo je reč o nivou najsiromašnijih afroazijskih zemalja.

Na žalost, i u takvim okolnostima, pravih, školovanih socijalnih radnika, ima tek oko 800, a oni su najpotrebniji kadar zbog sve većeg broja ljudi koji su u stanju teške bede. Naime, pojedini centri fizički ne mogu da odgovore na njihove potrebe, pa je dolazilo i do štrajkova. Polovinom 2012. godine, puna dva meseca zbog toga nije radio Gradski centru za socijalni rad u Beogradu.

Štrajk je okončan tek kad je gradska vlada prihvatila sedam zahteva, od kojih je najvažniji onaj u kome zaposleni traže otvaranje još 17 radnih mesta. U jednoj od tačaka sporazuma koje su štrajkači potpisali sa gradskom vladom, pisalo je i da radnici Gradskog centra za socijalni rad moraju biti preseljeni iz objekata na Voždovcu i Zemunu jer su škodljivi po zdravlje, zbog prisustva azbesta!

 Jedan od bivših radnika Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, (inače, psiholog po struci), ovako je objasnio razloge opšteg haosa u ovoj ustanovi: "...Plate su nam iste, a obaveze sve veće, većina nas nema drugih prihoda, pa ispada da sirotinja dolazi da traži pomoć od sirotinje!".

 

 

"Molim gornji naslov..."

 

 

Ipak, većina zaposlenih u Centrima za socijalni rad su partijski kadrovi. Svaka nova vlast zbrinjava svoje aktiviste. Fondovi centara za socijalni rad su sve tanji, ali su plate rukovodilaca centara sve veće! I kada dobiju rešenje o jednokratnoj pomoći, građani  novac čekaju i po nekoliko meseci! Mogu samo da se obese. Porodična partija penzionera porodice Krkobabić drži pod svojom šapom i centre za socijalni rad u Beogradu. Kriminal u centrima je takav, da ni Hičkok ne bi mogao da snimi takav horor!

Unesrećene, gladne, iznemogle građane, decu, starce, kada dođu u Centar po pomoć, često tretiraju kao stoku. Viču na njih, teraju ih s vrata, marširaju, stavljajući im u ruku spisak od dvadesetak dokumenata koje moraju gospodi  da podnesu, kako bi im "gornju naslov'' izdao papir o pružanju novčane, ili druge pomoći, kojim mogu da obrišu ruke!

Tako većina molbi upućena centrima za socijalni rad u Srbiji počinje nevešto pisanom rečenicom - "Molim gornji naslov...". A naslov, kao svaki naslov, voli da se moli, ali ne i da odgovara i pomaže moliocima. Porodica Krkobabić donela je zlo u centre za socijalni rad, koji su, istina, i ranije bili stecište osionih socijalnih radnika, spremnih u mnogim slučajevima, da moliocima pomognu da što pre umru!

 

 

A 1.

 

Socijalno na tavanu

 

Centar za socijalni rad u Čačku je nedavno zamalo ostao bez radne licence zbog neadekvatnih uslova u kojima radi, jer je situacija takva da u kancelarijama od svega nekoliko kvadrata radi po troje ili četvoro službenika. U osam kancelarija čačanskog Centra za socijalni rad (CZSR) smešteno je čak 36 zaposlenih ("...zbog principa i etike posla nije zgodno da stranke pričaju svoje najintimnije probleme u prisustvu drugih osoba...").

Očigledno, ovoj brojnoj kancelarijskoj družini odlazak na teren nije poznat. A, to je svakodnevni način rada u zapadnoevropskim zemljama, kao i u Americi, Kanadi i Australiji, gde je nezamislivo da socijalni radnik sedi i čeka da mu neko dođe, nego ima obavezu da on ide u posetu ugroženima, konstatuje stanje i proverava validnost prijavljenih problema.

Istina, zgrada Centra za socijalni rad u Čačku nije renovirana poslednjih trideset godina, ali, to svakako nije opravdanje za činjenicu da čak 36 ljudi u osam kancelarija "prima" državnu platu i čeka "pacijente". I to u gradu koji je mali i gde se svi poznaju.

 

A 2.

 

Južna tuga- u Nišu 10. 000 ljudi svakog dana gladno

 

Kad neko u centrima za socijalni rad u opštinama juga Srbije dođe po novčanu pomoć, to izgleda dva puta tragičnije nego u ostatku države. Jer, ako negde ima sirotinje, to je na "južnoj pruzi". Uprkos činjenici da je vidljivo siromaštvo opštinskih budžeta i još vidljivije siromaštvo onih koji doslovno umiru gladni, za samo godinu dana broj korisnika socijalne pomoći u Nišu i opštinama juga povećao se za 36 odsto! Prostim rečnikom, od sto hiljada ljudi koji su "na kazanu", sedamdeset i više hiljada se nalazi pred šalterima centara za socijalni rad. U Nišu se svake godine prijavljuje tri do četiri hiljade novih gubitnika srpske tranzicije a desetak hiljada potpuno nezbrinutih ljudi traži na ulici nešto da pojede! Neko nešto i nađe-u kontejnerima.

 

A 3.

 

Ispovest žrtve centra za socijalni rad

 

"...Ja sam jedan od očeva koji ima problem sa bivšom suprugom, sa Centrom za socijalni rad i sudom koji mi je rastavio decu. Jedno je dodelio meni, i to žensko dete, a drugo, muško majci. Argumentacija suda je bila u smislu- "evo vam po dete i da ćutite"! Dete koje je kod majke "viđam" samo kada ona to dozvoli, kao da je vlasnik deteta i njegove sudbine. Obožava svoju sestru koja je kod mene ali kada dođe vikend da se bude kod tate ako mama naredi da mora da laže i da ne može da dođe jer ima "rođendan" ili "trening" on to mora da uradi i tačka" Zamislite, trening je bitniji od sestre i tate!!! Nemamo kome da se žalimo i nemamo gde da isteramo pravdu, jer u Ustavu RS otac ne postoji, postoje samo majka i dete. Pitam se kako bi majka imala dete da nije bilo oca i pitam se da li je pisac Ustava roditelj ili nije, a čini mi se da nije ili bar ne shvata šta je roditeljstvo...."

(ime poznato redakciji...)

 

A 4.

 

Tri puta i Bog pomaže

 

Da bi neko uopšte dobio bilo kakvu socijalnu pomoć, mora da ode u najbliži centar za socijalni rad, da zatraži potrebnu dokumentaciju, da je popuni i sačeka dva meseca, pa ako ima sreće, veze, i ako u centrima ima para, dobiće tačno 6.598 dinara i primaće tu sumu devet meseci, tokom čega će na svakih tri meseca obnavljati dokumentaciju. Svaki put će da plati odgovarajuću taksu. U slučaju da propusti obnovu dokumenata, više mu se isplati da prosi. Na ulicama Beograda, prosečan prosjak za dva dana zaradi mesečnu socijalnu pomoć! Zašto bi se onda izlagao nepotrebnom maltretiranju sa državnom birokratijom?

 

 

A 5.

 

Čime bi trebalo da se bavi socijalni radnik?

 

 U Srbiji je potražnja za socijalnim radnicima mala, a odziv kandidata na raspisane konkurse takođe. Bitno je, izgleda, "formalno obrazovanje i sklonost radu u timovima". Kao i "sposobnost rada pod pritiskom". Istina je opet neumoljiva: u svakoj srpskoj varoši gde postoje centri za socijalni rad, postoji i stranačka kontrola kadrova u ovim ustanovama. U takvim okolnostima, svakome je jasno da ne može dobiti posao socijalnog radnika (sa ili bez odgovarajuće diplome) a da nije član neke stranke na vlasti.

 

 

GLOSA

 

Velika sramota srpskog društva, centri za socijalni rad, svakodnevno pokazuju kako je teror nepodnošljive birokratije dostigao vrhunac, i koliko je lažna ona fraza "brizi države za svakog čoveka"