Postdemokratija
Građanski ili javni budžet za RTV
Šta će biti s kućom?
Pretplata za RTV više
ne funkcioniše pa je za javni servis jedini spas budžet, ali bi njegovo finansiranje
iz državnog budžeta moglo da znači da televizija ponovo postaje državna,
odnosno produžena ruka vlasti. Država mora da obezbedi finansiranje Javnog
servisa, ali ne sme i da ga kontroliše. Kako to obezbediti? Možda je rešenje u
formiranju posebnog budžeta, koji bi se zvao Građanski ili Javni budžet, koji
bi se punio uglavnom iz državnog ali kojim bi potpuno samostalno upravljala
posebna Skupština, sastavljena od predstavnika najrazličitijih udruženja
građana i institucija koje se bave kulturom, naukom, obrazovanjem, razmatra ovu
temu Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši
potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Mile Isakov
Stari je to i gotovo nerešiv
problem, kako obezbediti da državna televizija postane istinski javni servis
građana, potpuno samostalan i nezavistan od politike i države. Najvažnije je
skinuti ga sa državne sise i tako osloboditi zavisnosti od vlasti, koja obično
daje za RTV onoliko koliko je dobra i poslušna.
Da bi se to uradilo treba pronaći način da
je građani direktno finansiraju i da samo njima odgovara za svoje programe. Ali
ni to nije nikakva garancija, jer potrebno je izgraditi mehanizme koji
sprečavaju mešanje politike, koja ne može lako da se odrekne tog moćnog aparata
za kontrolu javnog mnenja.
Miloševićev režim je smislio, zapravo prekopirao
od nekih drugih država, rešenje sa plaćanjem pretplate zajedno sa strujom, jer
se tako obezbeđuje sigurnost uplata građana pošto im struja može biti
isključena. Opozicija je to proglasila haračem i još jednim dokazom nedemokratske
prirode režima, da bi kada je preuzela vlast najpre to ukinula, a onda ponovo
uvela, kao fol dobrovoljno, jer je TV pretplata izdvojena kao posebna stavka na
istom računu za struju. To dobro znam jer sam i sam bio marioneta u toj
predstavi. Naime, na predsedništvu DOS-a, dogovoreno je da ja ne uđem u vlast
kao svi ostali opozicioni lideri, nego da sa svojih dvadeset godina iskustva na
TV Novi Sad, budem postavljen za direktora RTS i ja sam to prihvatio, radostan
što ću se vratiti svom zanatu.
Međutim, kada sam obavio sve pripreme da
preuzmem potpuno uništenu kuću, sa porušenim zgradama, oštećenom ili zastarelom
opremom i viškom od nekoliko hiljada zaposlenih, a dobrim delom neupotrebljivih
kadrova bivšeg režima, naša nova vlada sa Đinđićem na čelu je, bez mog znanja,
ukinula pretplatu i RTS prebacila na svoj budžet. Kada sam se pobunio, svestan
da neću imati sa čime da obnovim infrastrukturu i program, odgovoreno mi je da
smo to obećali građanima u izbornoj kampanji.
Tačno, ali obećali smo mi građanima i novi
Ustav i lustraciju i druge mnogo važnije stvari pa se nismo toga latili, nego
smo samo demagoški ukinuli pretplatu da bi RTS stavili direktno pod kontrolu
vlade. Svestan da bih zbog toga, kao generalni direktor javnog servisa, više
vremena provodio u čekaonicama ispred Đinđićevog i Đelićevog kabineta, nego na
poslu, odbio sam tu ulogu.
Znao sam da ću pare dobiti samo ako ih
budem slušao i navijao za njih, a ako ne budem, novinari i svi zaposleni biće
jako nezadovoljni malim ili nikakvim primanjima, pa će biti lako da ih
nagovore na pobunu, što bi i narod podržao, jer će bez novaca i program biti
loš. Tako bi me iz RTS-a odmah mogli najuriti kao nesposobnu budalu, i
diskvalifikovati, ne samo politički nego i profesionalno.
Umesto mene tada je to mesto prihvatio
Crkvenjakov, mada je prethodno podržavao moj stav, i naravno, niko ga se ne
seća po dobrom poslu, a svu slavu obnove i unapređenja RTS-a je pokupio
Tijanić, pošto je pretplata bila ponovo uvedena. Kad je svi plaćaju, ogromne su
to pare i svašta se sa njima može uraditi, i dobro i loše. Naime, ni u toj
varijanti, građani nemaju gotovo nikakvu kontrolu, a zahvaljujući tome, starim
navikama i raznim mehanizmima pritisaka, vlast ipak zadržava najveći uticaj.
Prema tome, nije ni pretplata idealno
rešenje, a ni finansiranje iz budžeta ne mora apriori biti loše, sve
zavisi od društvene svesti, pre svega od spremnosti vlasti da potpunu kontrolu
zaista prepusti građanima. Pošto vlasti u toj stvari nikad nije verovati,
potrebno je izgraditi sistem koji će to garantovati a onda nije najbitnije
odakle i kako pare dolaze. U krajnjoj liniji sve su to novci građana. I oni iz
budžeta koje vlada distribuira, samo je važno onemogućiti je da sa time
manipuliše i ucenjuje.
Zašto građani ne plaćaju
Svakim danom sve veći broj građana odbija
da plaća pretplatu na TV, tako da sada već više od 60 procenata ne izvršava tu
svoju zakonsku obavezu, pa su javni servisi pred kolapsom. Kriza je, nema se, a
ionako građani vide da njih niko ništa ne pita, da je program sve lošiji a
vlast privilegovana i svejedno upravlja Javnim servisom. Sa druge strane,
svesna svega toga, ni država nije suviše odlučna i dosledna u sprečavanju takve
zakonske nediscipline. Pojava je postala toliko masovna, da je gotovo preraslo
u oblik protesta, u demonstraciju građanske neposlušnosti, koju više ni sudskim
putem nije moguće ukrotiti.
Pokazalo se da ni sa modelom pretplate
građani nisu vlasnici, ni kontrolori, jer rukovodstvo javnog servisa i glavne
urednike i dalje biraju i kontrolišu političari, posredstvom Upravnog i
Programskog odbora, koje izglasavaju na Skupštini Republike, odnosno Pokrajine.
Tako su stvoreni uslovi za brojne
političke manipulacije ali i zloupotrebe sa novcem, u rasprodaji i preprodaji minutaže
za reklame, u finansiranju koprodukcija, privatne produkcije programa, spoljnih
saradnika, javnih nabavki i raznih usluga. Ako je u milosti vlasti, menadžment
može sa novcem građana da radi šta hoće.
O uticaju politike na program da i ne
govorimo. Sa finansiranjem iz državnog budžeta toga bi moglo biti još više, ali
i manje, sve zavisi od volje političara, autocenzure i podaničkog mentaliteta
novinara i menadžera javnog servisa, isto kao i sada sa pretplatom. Ništa bitno
se ne menja, bez obzira na način finansiranja, sve dok se ne pronađe model
kojim će sve to biti onemogućeno. Dakle, može i iz državnog budžeta, ali
bez arbitraže onih koji upravljaju tim budžetom.
Poseban budžet
Ako nema druge, a očigledno nema, može
Javni servis da se finansira i iz državnog budžeta, uostalom i to su pare
građana, ali sva za to predviđena sredstva moraju odmah na početku godine biti
prebačena na poseban račun, na građanski ili javni budžet, samo za te namene,
kojim će upravljati neko drugi, najbolje za to posebno izabrana Skupština, koja
će imati svoj operativni Izvršni odbor i naravno Nadzorni odbor za kontrolu finansijskog
poslovanja. Problem je, međutim, kako izabrati tu Skupštinu bez uticaja, pa čak
i bez posredovanja politike i vlasti. Nema sumnje da bi tu Skupštinu trebalo da
sačinjavaju građani, gledaoci i slušaoci programa, ali i njegovi stvaraoci, i
to ne samo zaposleni u RTS-u, nego i svi oni koji lično ili svojim delima
učestvuju u programu, koji mu daju sadržaj, kvalitet i gledanost, kao što su
glumci, muzičari, naučnici, sportisti, analitičari javnog mnenja i komentatori.
Svi oni imaju svoja udruženja ili druge
oblike organizovanja, kao što su udruženja zanatlija, prosvetnih radnika,
novinara, književnika i likovnih umetnika, ili advokatska i lekarska komora,
asocijacija poslodavaca, sindikati, akademije, pa bi bilo logično da svi oni
imaju svoje predstavnike u toj Skupštini koje sami direktno biraju. Takva bi
Skupština, očigledno, morala biti poprilično brojna, sa preko stotinu delegate,
bilo bi tu i političkih uljeza, ali u principu imala bi sve uslove da bude
politički neutralnija i objektivnija od republičke i pokrajinske, a mnogo dostupnija
građanima i mnogo posvećenija pravim zadacima i funkcijama Javnog servisa. Ona
bi brinula o svemu, od konkursa za izbor menadžmenta i glavnih i odgovornih
urednika, preko raspodele budžeta i njegove potrošnje, do njegovog dopunjavanja
kroz marketing ili neke druge oblike prihoda, kao što su donacije i
sponzorstva, naprimer.
Pored osnovnih sredstava za plate i
redovno funkcionisanje RTS, odnosno RTV, takva bi Skupština deo sredstava
za program mogla da dodeljuje po projektima za koje bi raspisivala javne konkurse,
čime bi se pojačala konkurencija i popravio kvalitet programa.
Možda bi iz tog građanskog budžeta mogli
da se finansiraju i pozorišta i filmovi, koji takođe imaju značajnu javnu
funkciju i jednako velike problem sa finansiranjem iz državnog budžeta I
uticajem politike.
Za punjenje tog javnog budžeta, pored
države koja treba da obezbedi najveći deo, mogli bi biti delimično zaduženi i
veći gradovi, pa možda i javna preduzeća, koja bi više od privatnih morala
voditi socijalno odgovornu politiku. Svi oni bi trebalo da imaju interes za što
kvalitetniju kulturnu i edukativnu misiju Javnog servisa građana, a verovatno i
pozorišta i filma, sa svešću o tome da će im se ta investicija višestruko
vratiti od duhovno bogatijih i zadovoljnijih građana i zaposlenih.