Feljton
Džon R. Šindler: Bosanski
rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (15)
Gde ima dima, ima i
mudžahedina
Mada je zvanični stav koji o ratu
u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja
su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo
zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim"
akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor
strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i
kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i
teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje
najinteresantnije delove.
Džon R. Šindler
Ležeći na samrti 19. oktobra 2003. godine,
Alija Izetbegović je izbegavao pitanja i poricao sada već očigledne istine o deceniji
njegove vlasti nad SDA i bosanskim muslimanima. Kad mu se zdravlje pogoršalo krajem
2001. godine, otišao je na lečenje u Saudijsku Arabiju, a njegove su izjave za
javnost od tada bile retke ali tipične.
Njegovo nasleđe u Bosni bilo je, u najboljem
slučaju, nejasno. Suđeno mu je da ostane donekle misterija, majstor izvrdavanja
i majstor da govori jedno, a radi drugo. Čak su se i mnogi u SDA pitali koji su
bili pravi motivi neostvarenog intelektualca koji je rukovodio obnovom islama u
Bosni i raspa dom zemlje.
Veoma povučen čovek, tokom političke
karijere nije mnogo govorio o svojim osećanjima. Ponekad bi s ponosom pominjao
tursku prošlost svoje porodice; bilo je jasno da Izetbegović oplakuje nestanak
Otomanskog carstva. U jednom rečitom trenutku izneo je svoje loše isku stvo dok
je bio đak, kada mu se učitelj Srbin podsmevao zbog njegovog otomanskog porekla:
„Nije me voleo. To sam
mogao da osetim zato što je stalno ismevao turske begove i age." Na kraju,
ogorčeni đak se osvetio...
Tako je lagao Alija
Izetbegovićevo sporno nasleđe jedva je pomenuto
u zapadnim izveštajima o njegovoj smr ti. Članci objavljeni in memoriam bili
su većinom jednostrani i izostavljali su mračnu stranu osnivača SDA, a mnogi su
bili prave hagiografije. Kao što se i očekivalo, najbolji je bio nje govog
prijatelja i obožavaoca Bernar-Anrija Levija koji je svoj in memoriam
počeo rečima: „Moć
mu je donela tugu." Izetbegović nije bio „ekstremista", ponovo je obznanio BHL, s odo bravanjem
objašnjavajući da je „do
kraja ostao čovek od knjige i kulture". To je bila mudrost prihvaćena među
zapadnom srednjom klasom. Jasno je da su se Izetbegovićeva multikultural na propagandna
ofanziva i aktivno udvaranje „lepim ljudima" zapadnog sveta- od ugađanja Suzan
Zontag, do davanja bosanskog državljanstva osobama poput Bono Voksa,
na kraju dobro isplatili.
Bosanci su bili obazriviji u pogledu
Izetbegovića i njegovog nasleđa. Čak su se i njegovi ne kadašnji obožavaoci
složili s tim da je bivši predsednik bio izrazitije ambivalentna ličnost nego
što su zapadnjaci bili voljni da priznaju. Gojko Berić, sarajevski
vodeći novinar i vatre ni pristalica SDA i njenog lidera tokom rata, uprkos
tome što je bio Srbin, priznao je da Izet begović nije bio „ni Ataturk ni
Homeini", da nije bio fanatik u iranskom stilu, ali da nije bio ni zapadnjački
orijentisan.
Berić je s oklevanjem zaključio da su nemuslimani
bili prevareni i da je Izetbegovićevo korišćenje multikulturalizma pretpostavljalo
korisnu taktiku za sticanje po drške Zapada, ali da je bilo neiskreno i
odbačeno kad više nije bilo potrebno.
Lažnost mnogih Izetbegovićevih pobožnih
tvrdnji o sebi i stvari za koju se borio pokazana je na dan njegove sahrane 22.
oktobra 2003. godine, kada je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u
Hagu objavio da je bivši predsednik bio pod istragom zbog ratnih zločina. Tvrdnje Reis-ul-uleme Cerića - „mi i naši generali
nismo počinili nijedan zločin" - više nisu bile uverljive čak ni
lakovernim zapadnjacima, i sud u Hagu, koji je do tada istraživao skoro isključivo
zločine bosanskih Srba i Hrvata, ubrzo je najavio optužnice protiv generala Envera
Hadžihasanovića i pukovnika Amira Kubure. Kao istaknuti pripadnici mreže
za podršku mudžahedinima oni su bili prvi viši oficiri Armije BiH koji su se suočili
sa optužbama, uključujući i optužbu za ubistvo dve stotine hrišćanskih civila u
centralnoj Bosni 1993; u optužnici haškog suda pome nuto je i „ritualno odsecanje glava".
Sarajevski kontigent ekstremista
Zapadne službe bezbednosti, posebno nemački
BND, bile su zabrinute da bi mudžahedini koji dolaze da prisustvuju Izetbegovićevoj
sahrani mogli da ostanu u Bosni povećavajući ionako preteran broj ekstremističkih
kadrova. Da su čak i mnogi bosanski muslimani smatrali Izetbegovića spornim,
bilo je evidentno početkom 2004. kada je SDA pokušala da preimenu je glavnu
ulicu u Sarajevu, ulicu Maršala Tita, i da je nazove po preminulom predsedniku.
Ka da se većina Sarajli ja usprotivila - Tito je i dalje ličnost koju poštuje
većina bosanskih mu slimana - mediji naklonjeni SDA osuđivali su „opsesivne
komuniste". Mada je malo zapadnih NVO bilo voljno da prizna u kolikoj se
meri Al Kaida infiltrirala u Bosnu i stekla uticaj u njoj, neki su počeli da
oprezno dovode u pitanje pogled na svet SDA. „Da li je Bosna leglo međuna rodnog terorizma?",
pitala je jedna istaknuta NVO. „Ne. Ali, muslimanski lideri su i dalje uz
nemirujuće neuznemireni radikalnim islamom", od govorila je, dodavši
da sarajevski kon tingent ekstremista „ne treba otpisati kao potpuno beznačajan", uperivši
prst na „nehatan
od nos prema radikalnim islamističkim elementima" u SDA. I to je bila neka
vrsta na pretka. Ko li ko se mudžahedina nalazilo u Bosni posle 11. septembra?
To je bilo pitanje na koje niko ni je imao precizan odgovor, a bosanski zvaničnici
su obično činili sve što su mogli kako bi ga izbegli, mada su nezgodne istine
ponekad izbijale na svetlost dana. Krajem 2003. godine Almir Džuvo, šef
kontraterorističkih borbi u toj zemlji, rekao je nemačkim novinarima da je „oko 300 mudžahedina"
ostalo u Bosni, što je kasnije porekao kad se suočio s oštrim kritikama kod ku
će, zato što je strancima saopštio neprijatnu istinu.
Koruptivna mreža SDA
Posle nekoliko meseci Sredoje Nović,
Srbin postavljen na čelo nove bosanske Državne agencije za istraživanje i zaštitu,
čiji je cilj bio suzbijanje kriminala i terorizma, objasnio je pravničkim
jezikom da su operativci Al Kaide verovatno aktivni u Bosni jer je to „oblast u ko joj bi
(ih) moglo biti", dodajući i da je „veoma teško odgovoriti na ovo pitanje". Neslužbeno,
evropske agencije za bezbednost procenjivale su da u Bosni živi nekoliko
stotina mudžahedi na, mada ih mnogo više prolazi kroz zemlju u službi džihada.
Veliki deo problema bio je nedostatak bezbednih
granica i cvetanje kriminala i korupcije. Ministarstvo unutrašnjih poslova
Federacije, sredinom 2004. godine, priznalo je da se oko 1.100 terorista nalazi
u zemlji - broj koji u većini čine islamisti ali i srpski i hrvatski ekstremi
sti i ratni zločinci - ali i da su mnogi teroristi aktivni u inostranstvu, zahvaljujući
bosanskim pasošima.
Stoga policija nije imala nikakav
konkretan podatak o tome koliko je pripadnika Al Kaide u Bosni. Samo je deset bosanskih
graničnih prelaza bilo pod aktivnim nadzorom, a državna granična služba je predstavljala
močvaru korupcije i neefikasnosti.
Šef pogranične bezbednosti otkrio je da je
njegova agencija zabeležila da je avgusta 2003. godine, Osama bin Laden ušao u
zemlju preko sarajevskog aerodroma - što je skoro sigurno izmišljotina, bolesna
šala koja pokazuje šta neki bosanski graničari smatraju prikladnim humorom, ustanovila
je zataškana istraga.
Bosanska policija je bila aktivno upletena
u šverc velikog broja osoba bez dokumenata, uključujući i teroriste, preko
Bosne u zapadnu Evropu. Viši pripadnik policije iz Tuzle hvalio se svojom
profitabilnom ulogom u švercu ljudi: „...Niko nemože ni da me takne. Štite me vla sti."
Ni vojska nije bila bolja, a oružje i municija su neprekidno nestajali - čini
se da niko nije znao kuda. Tajna skladišta oružja preostala iz rata neprekidno
su se pojavljivala, a kad su Bo sanci sredinom 2005. uputili majušnu jedinicu
mirovnih snaga u Irak (vod za demontiranje mi na), znatna pošiljka oružja, koja
se sastojala od 50.400 okvira municije, 126 granata i osam protivtenkovskih
bacača raketa, nestala je i pre nego što je napustila Bosnu.
Špijuni "američkih nevernika"
Bosanska služba bezbednosti, koja bi ne
što mogla da učini, nije bila u stanju ili možda nije ni htela ništa da preduzme.
Zemlja je 2004. pokušala da osnuje jedinstvenu službu bezbednosti, Obaveštajno-sigurnosnu
agenciju (OSA), sjedinivši FOSS Federacije i OBS bo sanskih Srba. Krajem
2004, mesecima posle osnivanja, OSA još uvek nije funkcionisala i tre balo je
podvrći proceni bar sedam stotina oficira koji će raditi u novoj agenciji. SDA
je zahte vala da se primi dve stotine muslimana koji su ostali bez posla tokom
prelaza od FOSS-a na OSA, koji su bili mudžahedini i polaznici Pogorelice obučavani
za atentate. Bilo je očigledno da se Al Kaida infiltrirala u OSA. Veoma poverljivi
dokumenti OSA pojavljivali su se u eks tremističkim krugovima i objavljivali u časopisu
"Aktivne islamske omladine" Saff, koji je osu đivao „domaće
izdajnike" koji špijuniraju „arapsku braću" služeći američkim nevernicima. Među
internim dokumentima koji su objavljeni u Saffu bila je i podrobna procena
OSA o to me koji srednjoistočni interesi u Bosni treba da budu uzeti za
metu radi kontraobaveštajnog rada i kontraterorizma. Dokumenti OSA o ličnostima
takođe su često štampani u Saffu, što su bile informacije koje su mogle
poteći samo iz personalnog odseka agencije za koji se pokaza lo da ga vodi viši
oficir islamističkih sklonosti koji je ranije bio na čelu obezbeđenja predsed
nika Izetbegovića.
Duboko ukorenjena mreža ekstremizma i korupcije
SDA i dalje je naporno radila da bi od branila svoje finansijske i ideološke
tekovine. O kolikoj svoti novca je bilo reči, nagoveštava činjenica da je samo
u Federalnom ministarstvu za izbeglice četrnaest miliona maraka (oko se dam miliona
dolara) bilo ukradeno 2001-2002. i da je do 500.000 maraka bilo ukradeno u Sre
brenici koja je trebalo da bude uzor za povratak izbeglica.
Mada su ovakve stvari istraživane skoro
celu deceniju, a izveštaj Munira
Alibabića iz 2002. veoma podrobno i s impresivnim pojedinostima opisao
islamističku kriminalnu mrežu na čijem je čelu bio Hasan Čengić, ništa ni je učinjeno.
Zapadne vlade koje su upravljale Bosnom napolukolonijalan način nikada nisu ozbiljno
pokušale da reše to pitanje. Zaista, jedna od Čengićevih firmi - fasada bila je
snabdevač snaga NATO-a!
Da je sreće, opet bi bilo 1953
Kad je Hag, uz podršku Vašingtona, krajem
2004. godine najzad pokazao izvesnu ozbiljnost u pokušaju da se razmrsi mafija
ekstremista SDA, uputivši tim is tražitelja u Sarajevo na čijem je čelu stajao Džonatan
Šmit, (Jonathan Schmidt), cenjeni američki tužilac, Čengić je krenuo
u protivnapad upućujući pretnje smrću i Šmit je ubrzo pobegao iz Bosne strahujući
za svoj život.
Gorku osudu Zapada zbog toga što je malo
postigao u godinama posle Dejtona izneo je Dej vid Harland (David Harland),
bivši šef za civilne poslove UN u Bosni: "...Osam godina posle razornog
rata, Bosna i Hercegovina predstavlja izuzetnu priču o uspehu. Obnova je dovršena.
Ekonomski proizvod je nadmašio predratni nivo i ekonomija ove republike je
danas među oni ma koje se najbrže razvijaju u Evropi. Izbeglice su se vratile
svojim domovima, ratni naciona listički lideri su mrtvi ili u zatvoru. Mereno
stopom sklopljenih brakova između mladih ljudi iz različitih etničkih grupa, mržnja
koja je nedavno dovela dotolikog krvoprolića između Hrvata, muslimana i Srba
postepeno iščezava. U vazduhu lebdi opipljiv optimizam. Ono što je nekada bila najzaostalija
oblast Evrope, sada ide napred. Godina je 1953!".
Gorka je isti na da su jugoslovenski komunisti
obavili mnogo bolji posao obnavljajući Bo snu politički, ekonomski i društveno
nego što je Zapad učinio pedeset godina kasnije i zemlja se brže oporavila od mnogo
razornijeg i brutalnijeg Drugog svetskog rata nego od građan skog rata 1992-1995.
Kada je NATO posle devet godina zvanično okončao svoje stabilizacio ne snage decembra
2004. godine, predavši nadzor nad održavanjem mira Evropskoj uniji, njegov
uspeh je, u najboljem slučaju, bio neujednačen. Dok je mir zaista održan zahvaljujući
pre svega naporima Sjedinjenih Država, učinjeno je veoma malo na obnovi i
pomirenju, i ta sfera je prepuštena radikalima i ekstremistima svih boja, pre
svega Al Kaidi. Mada je nesposobnost SFOR-a da osumnjičene za ratne zločine izvede
pred lice pravde - pre svega Radovana Karadžića i Ratka Mladića - privukla
pažnju NVO i zapadnih vlada, njegovo od bi janje da se suoči sa problemom islamizma
imaće dalekosežnije posledice po mir i bezbednost u regionu.
Neizlečivi Zapad
Poslednji američki zapovednik u Bosni,
general-major Džejms Darden (James Darden), hvalio je uspeh SFOR-a -
prikazujući ga kao uzor za ovakve operacije i prećutno ga suprot stavljajući
današnjem Iraku - tvrdeći: „Kada bismo mogli da sve uradimo iz početka, ne znam
kako bi smo mogli da uradimo bolje.". Da li je ovo uverenje bilo nepromišljeno
ili iskreno, mada pogrešno, ne može se odrediti. Problem SFOR-a i zapadnog
postdejtonskog an gažovanja u Bosni nije bio samo nedostatak volje već i nedostatak
sposobnosti. Činilo se da američki komandanti i komandanti NATO-a ne uspevaju
da reše lokalne probleme, a da su obaveštajci SFOR-a neprekidno bili loši; kako
je mudro primetila jedna NVO u informacija ma o ratnim zločincima: „Obaveštajni izveštaji
SFOR-a sadrže malo vrednih informacija i pu ni su grešaka u pisanju."
Prvog decembra 2004, dan pre zvaničnog
povlačenja SFOR-a, grupa od pet razbojnika ob učenih u uniforme mirovnih snaga
NATO-a, opljačkala je jednu austrijsku banku u centru Sa rajeva usred dana, drsko
postavivši lažni kontrolni punkt i zaplenivši jedno vozilo. SFOR nije
imao komentara.
Nove snage Evropske unije (European union
force - EUFOR) pokazivale su istu sklonost prema poricanju koja je obeležila i njihove
prethodnike. Zvanična politika „u Bosni nema tero rista" nastavljala se. Avgusta
2005. komandant EUFOR-a, general-major Dejvid Liki (David Leakey)
porekao je na konferenciji za štampu, koja se pretvorila u nadmetanje i nadvikivanje,
da postoji nekoliko kampova bosanskih mudžahedina. Naivnost britanskog oficira ismevana
je u Sarajevu, između ostalog i u Slobodnoj Bosni koja je objavila naslov
„Naravno da ima kampova za obuku islamističkih terorista u Bosni!"
Likijev naslednik, general-major Đan-Marko
Kjarini (Gian-Marco Chiarini) pevao je istu pesmu, saopštivši
novinarima po četkom 2006. godine da nema „dokaza" da u Bosni ima terorista.
Kako bismo bili pravični prema zapadnim velikodostojnicima
kojima je zapao nezahvalan posao da ponovo sastave Bosnu, treba reći da su se
duboko ukorenjene predrasude prema to me da se zemlja vidi onakvom kakva
stvarno jeste, produžile i posle 11. septembra u mnogim uticajnim krugovima. Ričard
Klark, kontrateroristički car Klintonove administracije, uvera vao je
svakoga da bosanski džihad predstavlja „u velikoj meri neuspeh Al Kaide", gledište ko je
islamisti nisu prihvatali, dok su zapadni novinari i aktivisti i dalje
prikazivali Bosnu ona kvom kakva bi želeli da ona bude.
A 1.
Amerikanci ne vide kampove Al Kaide
Jedan neozbiljan izveštaj u Kriščan
sajens monitoru saopštio je zapadnim liberalima ono u šta su želeli da
veruju, slaveći nepostojeći ekonomski napredak i citirajući aktiviste musliman skih
NVO: „...Da
sam ja terorista, dva put bih razmislio pre nego što bih došao u ovu zemlju...
Bosanski muslimani su u tolikoj meri Evropljani, da radikalna forma islama
apsolutno nema nikakvih šansi da se ovde proširi", što je bila potpu nanovost
za Sarajlije. Članak je umirivao čitaoce navodeći reči Reis-ul-uleme Mustafe Cerića:
„...Ja želim da uverim
sve Amerikance da što se tiče Bosne mogu mirno da spavaju", dopunivši to
pilulom za smirenje jednog neimenovanog zapadnog diplomate: „Nema dokaza da u Bosni
postoje ili da su postojali kam povi Al Kaide."
GLOSA
„Obaveštajni izveštaji SFOR-a sadrže malo vrednih informacija i puni su grešaka
u pisanju."
O autoru
Džon R. Šindler je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu
(Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao
u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je
odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je
vodeći ekspert američke ANB za Balkan.