Nismo mi od juče

 

Epizoda 100

 

Zoran Milojević

 

Po stoti put pišem da nismo od juče! I zbog te iskrenosti mi mnogi zameraju, savetuju mi da progutam jezik i polomim olovku. A ja samo jezik imam, a Drakče Bakalin za njega kaže: "Mek jezik tvrde reči izgovara!" Mene su učili da jezik koske nema, ali da jezik koske lomi!

Pa da i ovo ispljunem sa jezika. Danas radimo sve ono što smo trebali da uradimo u prošlom veku. O sebi danas mislimo gore, nego što smo mislili juče, zato danas i pijemo više nego juče. Luče koje ljubimo danas, mora da bude lepše, nego luče od juče. Ja sam danas bolji čovek, nego što sam bio juče, mad danas lažem češće nego juče. Da mi je juče neko rekao da će danas sve ovo da mi se događa, ja bih danas sve kao i juče! Eh da mi je danas lepo kao juče, meni bi još prekjuče bilo kao juče. Ovo danas nije moralo ni da dolazi da je došlo juče. Juče je naše sadašnje vreme, zato se i branimo da nismo mi od juče!

A mi nismo od juče, jer znamo šta sledi kada se pojavi beli dim iz odžaka Sikstinske kapele i zazvone zvona sa bazilike Svetog Petra. Tog momenta počinje planska proizvodnja crnih marama za srpske majke. "Svet otac blagosilja ideju da je rat higijena sveta i da se tom svetu sprema vreme praznih stranica".

Pretvaranje Miloševića i Đinđića u bronzu, je logično, ali je rano za njeno postavaljanje na postament. Značaj "političkog" Đinđića i "nacionalnog" Miloševića moraju odbraniti oni koji nisu rođeni u njihovo vreme, ali osećaju posledice tog vremena. Nama savremenicima ostaju samo knedle u grlu i sposobnost gutanja u zavisnosti od veličine koštice u knedli.

Posle još jednog marta prebiram ukus "darova milosrdnog anđela", koji nisu bili samo puko ubijanje Srba, već nastavak borbe protiv grobnice Kralja Aleksandra u kripti Karađorđevića, protiv groba bezgrobnog Đenerala Mihajlovića, protiv srpske države Slobodana Jovanovića i protiv onemelog i oćoravljennog srpskog naroda koga stalno predvode Domanovićeve "vođe". I tako, kako zamakne Mart, ophrvava me srpska nacionalna i politička korota. Zato svoja razumevanja i saznanja moramo poslati onima koji se od 1219. godine trude da srpski narod postane samo bronzana statua sa metalnom pločicom ispod nje i rečima: "Neznani junak!"

Prva dama Srbije posetila je muzej koji se renovira. Kad se završi renoviranje, biće postavljena stalna postavka eksponata obeju srpskih dinastija. Sa posebnim zanimanjem je dodirivala krunu Kralja Petra Prvog. Činilo se da je odmeravala da li ta kruna može da stane na još neku današnju glavu. Nadam se da joj je prisutni pisac Lale Pavlović objasnio da kruna nije namenjena republikanskim glavama. Kruna jeste za glavu, ali ne republikansku, nego za vlasnikovog praunuka.

Ne znam da li sam o tome već pisao, ali nije višak obnoviti znanje. Da nije bilo ravnogorskih sinova i unuka, Tito ne bi onoliko vladao, a da danas nema partizanskih sinova, danas bi se retko ko setio Čiča Draže! Eto unuci se pomirili. O tempora, o mores!

Za vreme drugog svetskog rata deca su se po srpskim kvartovima, četvrtima i mahalama igrala četnika i nemaca. Srpčići su želeli da budu Čiča Draža ili Keserović, a u Kosovskoj Mitrovici, svako dete je htelo da bude kapetan Žika Marković, komandant Kopaoničkog ravnogorskog odreda. Tek od jeseni četrdeset četvrte, kada je u Srbiju nagrnula Crvena Armija, srpčići su čuli i za partizane. U svoje igre pretočili su ono što su očima videli: rat ravnogoraca i crvenoarmejaca protiv Nemaca. Očekujem da istraživačko novinarstvo RTV B92 da svoj doprinos utvrđivanju ove istine.

Na Kosovu ništa novo! Mi se pitamo što ga traže od nas, ako nije naše i što ga otimaju od nas ako je njihovo. Sačuvajte osmeh na svom licu, on će ih naterati da kažu da je sve naše, a ništa nije njihovo!