Polemike

Marksizam i jezuitizam (1)

Revolucionarna pljačka kao moralno pitanje

U tekstovima o Makijaveliju, objavljenim u prethodnim brojevima Tabloida, govorio sam, uz pomoć Morisa Žolija i Slobodana Jovanovića, o fenomenu italijanskog pisca i mislioca iz XVI veka Nikola Makijavelija, koji je zbog realističkog prikazivanja istorije proglašen, najpre od crkvene inkvizicije a potom od celokupnog Zapadnog mnjenja, najomraženijim piscem istorije. Pokušao sam da pokažem da je Makijaveli „kriv" samo zato što je govorio ogoljenu istinu, koju svet njegovog vremena nije mogao da prihvati. Optužen od crkve kao jeretik, izbegao je lomaču samo tako što je već bio umro, ali je ostao u svetskom pojmoviku obeležen kao najmračniji mislilac čovečanstva. I danas se pod pojmom makijavelist podrazumeva beskrupulozni političar koji ne bira sredtva da dođe na vlast i da se na njoj održi. Stvar je u tome što su svi vladaoci, i pre i posle Makijavelija, bili „mali Makijaveli" i držali se saveta koje je ovaj republikanac dao firentinskom prestolonasledniku Lorencu Medičiju, kako da uz pomoć apsolutne vlasti ujedini Italiju.

Ivan Ivanović

Do koje mere je Makijaveli danas aktuelan, pokazaću na nekim primerima iz savremenosti, u ovom tekstu na slučaju beogradskog profesora Svetske književnosti Nikole Miloševića, koji je sredinom osamdesetih godina XX vekao došao pod udar komunističke inkvizitije samo zato što je obelodanio jedan Lenjinov zločin.

1.

Evo te priče. Godine 1982, 12. oktobra, održana je u Domu omladine u Beogradu tribina povodom zapisa Pitao sam Krležu novinara Bore Krivokapića, objavljenom u beogradskom listu Zum reporter, iz razgovora koji je novinar vodio sa piscem Miroslavom Krležom. Na toj tribini učestvovali su Esad Ćimić, Dimitrij Rupel, Igor Mandić i Nikola Milošević.

Krleža je rekao da je „Lenjin bio političar koji je video dalje od topova", sa čim se nije u potpunosti složio Nikola Milošević. Milošević je izneo ocenu da je „vođa Oktobarske revolucije krajnje ciljeve revolucionarnog poduhvata zamenjivao neposrednim ciljevima osvajanja i održavanja vlasti".

Kao primer je naveo boljševičke aktiviste bojevike koji su u oblasti Kavkaza obijali banke i pljačkali poštanske kočije radi finansiranja Komunističke partije. Smatra se da je inspirator takvih pljački bio Lenjin, a glavni organizator Staljin, što znači da je stvar potekla iz vrha Partije.

Takva oružana pljačka dogodila se u gradu Tbilisiju 1907. godine na poštansku kočiju sa novcem. Akcijom je rukovodio Staljin, Gruzijac. Profesor je stao na stanovište da je to terorizam. (U vreme tribine u Domu omladine još nije bila u opticaju vest da su boljševici u vreme revolucije u julu 1918. godine ubili cara Nikolaja II Romanova, njegovu suprugu Aleksandru i petoro njihove dece, četiri ćerke i sina prestolonaslednika Alekseja. O tome će se pričati koju godinu kasnije u vreme perestrojke i glasnosti Mihaila Gorbačova.)

Izlaganje Nikole Miloševića preneli su u Zagrebu listovi Oko i Polet, a u Sarajevu list Svijet i časopis Dalje. U Oku je, u decembarskom broju, Davor Kačar, član redakcije lista i profesor na fakultetu političkih nauka, objavio tekst Strahote zabluda, sa podsnaslovom Atentat na Lenjina u Domu omladine u Beogradu.

U ovim centrima krenula je hajka na Nikolu Miloševića, koju su podržali Stipe Šuvar, Muhamed Filipović, Oskar Davičo i Goran Babić, tadašnji važni partijski kadrovici (Šuvar je bio predsednik Saveza komunista Jugoslavije). Skovana je optužnica protiv Nikole Miloševića da je „Lenjina proglasio za drumskog razbojnika, a Oktobarsku revoluciju za jednu vrstu oružane pljačke".

Više od toga, Nikola Milošević je proglašen antikomunistom i liderom nove desnice u Jugoslaviji.Stvar je otišla do apsurda kada je pomenuti Davor Kačar u novom napisu proglasio Nikolu Miloševića ustašom, jer je stao na stanovište Ante Pavelića, poglavnika Nezavisne države Hrvatske, koji je kritikovao Lenjina za terorizam u brošuri „Strahote zabluda" iz 1937. godine.

Profesor Milošević je iz ovih napada izveo prost silogizam: Pavelić je kritikovao Lenjina; Nikola Milošević takođe kritikuje Lenjina; - prema tome Ante Pavelić je inspirator i duhovni vođ Nikole Miloševića. Ispalo je da je beogradski profesor nastavljač, „kradljivac i epigon" ustaškog poglavnika.

Pune tri godine Nikola Milošević se trudio da opovrgne ovu glupost, pisao odgovore i replike u kojima se pozivao na činjenice, ali njegovi tekstovi su bili odbijani ili marginalizovani. Uzalud se profesor pozivao na Zakon o štampi, u javnosti je tretiran kao autor teze o „Lenjinu kao drumskom razbojniku".

U jednom momentu se učinilo da će istina da izađe na videlo kad je redakcija beogradskog Savremenika odlučila da jedan broj časopisa posveti ovoj temi i sakupi sve tekstove koji su o tome napisani. Ali, u međuvremenu je ta redakcija smenjena, a Savremenik je potpao pod jurisdikciju izdavačke kuće Književne novine. Da li samovoljno ili po nečijem nalogu, tek direktor ove kuće Gradimir Stojaković je naredio da se rasturi pripremljen slog za štampanje tog broja Savremenika.

(Nikoli Miloševiću se isto desilo i sa rukopisom o poetici Dostojevskog, koji je bio složen za štampu u izdavačkoj kući Slovo ljubve. U to vreme je besnela polemika oko „plagijata" Danila Kiša, a Nikola Milošević je ustvdio da Kiš nije nikakav plagijator kad pozajmljuje „tuđe tekstove" već je to njegov književni postupak.

Ponukan ovom polemikom, urednik Slova ljubve Radoslav Vojvodić je optužio Branimira Šćepanovića da mu je ukrao temu o spomeniku, koju je on obradio u romanu „Knez tame". (Ja sam sa dosta pohvala pisao o ovom romanu, kojeg su borci Revolucije napali da skrnavi njihovu borbu.)

Milošević je opet pozvan za arbitra, opet je stao na stranu slobode umetnosti i zaključio da tema ne može biti nečija, nego da može da je obrađuje koji god poželi, a stvar je umetnosti koliko ko uspeva. Razljućen što profesor nije podržao njegovu optužbu, Radoslav Vojvodić je naložio da se rasturi složeni tekst o Dostojevskom.)

Na kraju, pošto je izgubio kod države, Nikola Milošević je objavio tu polemiku kod privatnika Slobodana Mašića kao knjigu, sa naslovom „Marksizam i jezuitizam" u oktobru 1986. godine.

Profesor je u Predgovoru poručio: „Svaki iole dobronameran i objektivan čitalac, koji bude imao strpljenja da do kraja isčita ove tekstove, shvatiće, verujem, da njihovom autoru nije do nekih uprošćenih, dnevno-političkih razračunavanja i crno-belih osporavanja, nego samo do toga da se na jedan ozbiljan i teorijski utemeljen način otvori dijalog o nekim temama o kojima dosad nikakvog dijaloga nije bilo."

Kako spadam u te „dobronamene i objektivne" čitaoce Nikole Miloševića, odlučio sam da se nadovežem na ovu temu toliko gdina kasnije i razmotrim pitanje: da li teroristički čin (kakav je pljačka banke ili poštanske kočije) može biti opravdan i moralno dopustiv ako je izvršen u korist partije i namenjen njenim višim ciljevima? Na taj način nastavljam polemiku oko Makijavelija i Monteskijea, iz Žolijeve drame „Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea" iz 1864. godine.

2.

Vreme u kojem se ovaj „spor" odigrava, dve godine posle Titove smrti, iako se ne može nazvati liberalnim, pokazuje izvesne znake pucanja jugoslovenskog komunizma. Objavljuju se knjige koje bacaju novo svetlo na sovjetski komunizam, kao što su knjige Lava Trockog, Isaka Dojčera, Artura Londona, Karla Štajnera... konačno Danila Kiša, čija „Grobnica za Borisa Davidoviča" predstavlja sintezu antistaljinističke literature. Razume se da se komunizam branio svim sredstvima kako bi produžio svoj život. Pogotovo se branio titoizam, koji je bio nešto ublaženi staljinizam, ali nije izlazio iz komunističkog rama. Jugoslovenski komunisti su izmislili parolu „I posle Tita - Tito!", kako bi produžili svoju vladavinu, ali to nije moglo da spreči neminovni tok propadanja komunizma u Evropi. Mislim da u tom svetlu treba posmatrati polemiku koja se razvila povodom istupa Nikole Miloševića na tribini u Beogradu, tačnije kritike na račun autora ove opaske.

Razume se da profesor nije mogao da izmisli fakat o postojanju bojevika i boljševičkom pljačkanju novca. U odgovorima svojim kritičarima on je tačno naveo izvore u kojima je našao da se pomenuta pljačka odigrala. Pošto to nisu mogli da ospore ni njegovi kritičari, na čelu sa Davorom Kačarom, polemika se vodila da li je Lenjin bio inspirator ove politike ili je to Staljin radio na svoju ruku.

Nikola Milošević je naveo da se ta tvrdnja nalazi u knjizi Lava Trockog o Staljinu. Ma koliko staljinisti satanizovali Trockog, ne može se osporiti činjenica da je on, uz Lenjina, odigrao ključnu ulogu u pobedi Oktobarske revolucije, pa se njegovo svedočenje ne može tek tako odbaciti. Pored toga, tu su i drugi oponenti Lenjinu, Karl Kaucki, Roza Luksemburg, Georij Plehanov. Tu je i biografija Isaka Dojčera u kojoj se nalazi isti podatak. Pošto kitičari Nikole Miloševića nisu mogli da ospore ove fakte, pribegli su metodu diskriminacije. Davor Kačar sve ove autore svrstava u isti koš neprijatelja Lenjina, odnosno komunitičkog pokreta.

No glavnu teškoću za Miloševićeve kritičare predstavlja jedan članak samog Lenjina Partizanski rat, u kojem on odobrava bojevičko pljačkanje banaka i poštanskih kočija. Lenjin kaže da je to koristan posao, jer se novac od tih eksproprijatora slivao u partijsku kasu, što je omogućilo dalji rad na pripremi revolucije. (U to vreme se umesto pljačka upotrebljavala reč eksproprijacija, što je eufemizam za nasilno otimanje tuđe imovine.) Štaviše, Lenjin kaže da je ovaj čin opravdan, jer se velikim eksproprijacijama rešavalo pitanje komunističkog osvajanja vlasti.

On dozvoljava i male ekproprijacije, kako bi njima boljševici zadovoljili svoje potrebe. Gotovo se nameće pitanje raspodele eksproprisanog, jasno je da mali eksproprijatori nisu mogli da izvrše tu podelu bez znanja velikih. Veliki eksproprijator može biti samo Komunistička partija, jer to kaže njen čelnik. U pomenutom članku Lenjin, dakle, opravdava pljačku banaka, jer to služi višem cilju. Proizlazi da je Staljin mogao biti samo izvršitelj tih pothvata, ali da je njihov pravi tvorac morao biti samo Lenjin. Nikola Milošević je samo izrekao istorijsku istinu.

Problem je u tome što je Nikola Milošević revolucionarnu pljačku postavio kao moralno pitanje. Profesor nije našao podlogu za terorizam sovjetskih bojevih brigada u marksizmu, pogotovo ne u filozofiji Karla Marksa.

„Ono što se, međutim, Lenjinu može i mora zameriti - zameriti, dakle, kao ideologu i političaru, a ne kao gangsteru i pljačkašu - to je njegovo uverenje da je pljačkanje banaka i konvoja s novcem prihvatljivo kao sredstvo političke borbe, a još više mu se može i mora zameriti to što je smatrao da su ovakva i slična sredstva političke akcije ono po čemu se marksisti razlikuju od socijalista primitivnog tipa."

Ispada da je, kad obični pljačkaši obiju banku to zločin, ali kad to urade komunisti - to je viši cilj. Opravdano je da komunisti, organizovani kao bojevici, koji se bore za rušenje starog i stvaranje novog sveta, upadnu u banku (u Tbilisiju), likvidiraju njene čuvare, zatim se povlače sa novcem u duboku ilegalnost, da bi potom taj novac predali u ruke nekom takođe ilegalnom politbirou koji se nalazi u inostranstvu i otuda priprema revoluciju. Davor Kačar, da bi opravdao ovaj čin i optužio Miloševića za antilenjinizam, navodi da su Marks i Engels zamerili pariskim komunarima što nisu obili u Parizu 1871. godine državnu banku i tako se naoružali, nego su oklevali pred ovim činom bojeći se da je ilegalan. Milošević replicira da je Pariska komuna bila legitimna, ustanovila revolucionarnu vladu i držala se zakona. Marks ne može biti ideolog Lenjinovih bojevika koji pljačkaju banke.

Uskoro se napadima na Miloševića pridružio Milan Nikolić, pesnik iz Kragujevca, koji je u beogradskim Književnim novinama napisao da je Kačar „rasturio na sastavne delove Miloševićeve antikomunističke abrakadabre, retkim spojem idejne i naučne snage". Još je napisao da su „on i Kačar srodne duše po svojim zajedničkim komunističkim uverenjima". Ispravnim komunistima je sveta dužnost da se odupru antikomunizmu. Ispada da je Nikola Milošević preteča antikomunizma u nas.

Hteo ne hteo, Milošević je morao da se osvrne na ličnost novog svog kritičara, odnosno da napravi njegov portret. Pomoglo mu je to što je Oko preštampalo objavilo jednu Nikolićevu poemu, objavljenu 1967. godine u Požarevcu, napisanu povodom pedesetogodišnjice Oktobarske revolucije. Milošević navodi duže odlomke iz poeme, koja je na prvi pogled patriotska jer se na prvi pogled odnosi na zemlju odnosno državu autora (Nikolićeva država može biti samo Jugoslavija). Ja ću profesorov izbor da suzim na tri strofe.

Javljam se:

Da je opišem

I u opisivanju

Da je veličam.

Javljam se:

Da zbg nje u tamnici sedim.

-------

Da s njom u budućnosti koračam:

Da za nju molitve u stihovima govorim;

Da na njenim granicama stojim

-------

Nju imati za prijatelja

Znači imati boga za slugu.

Jeste zakasnelo, više pripada XIX nego XX veku, ali patriotski svakako. Đura Jakšić! Mišljenje se, međutim iz osnova menja, kad iz daljeg toka poeme vidimo da se ona me odnosi na Jugoslaviju, odnosno Srbiju, nego na Rusiju. Rusija je (ne SSSR) zemlja za koju je Nikolić spreman da gine po svojim komunističkim uverenjima srodnim uredniku Oka. Samo je Rusija zemlja koju imati za prijatelja znači imati boga za slugu.

Kad se razgrne Nikolićeva biografija vidi se da je on za tu zemlju robijao, ovde u Jugoslaviji, tačnije na Golom otoku. Takođe se vidi da Milan Nikolić na robiji ne samo da nije revidirao svoje patriotske stavove, nego ih je još radikalizovao u korist Staljinove Rusije.

Nikola Milošević daje genezu ovog komunističkog programa i uverenja koji su zadesili Milana Nikolića svakako još u njegovoj skojevskoj fazi.

Još je u XVI veku jedan priprosti ruski monah po imenu Filofej zapisao stih

Dva Rima su pala, treći Rim i dalje stoji -

četvrtoga neće biti.

Ovaj stih će biti preteča ruskog mesijanizma, a upućen je mladom bojaru Ivanu Groznom, koji se uspinjao na ruski presto. Moskovski veliki knez je jedini pravi hrišćanski car i njemu pripada pravo da zagospodari najpre celokupnim slovenstvom a potom svetom. A kakav će gospodar biti Ivan Grozni najbolje se vidi po nadimku Grozni, koji mu je dao ruski narod, a koji je sinonim nadimku Krvavi, kojim će Lenjin podariti poslednjeg ruskog cara Nikolaja Romanova.

Mnogobrojni su bili sledbenici suludog monaha Filofeja, Nikola Milošević je apostrofirao Danilevskog. Po Danilevskom, ruski kulturno-istorijski tip najsavršeniji je od svih sličnih tipova, pa se prema njemu mora graditi slovenska akseologija. U umetnosti, lepo je samo ono što je stvorio ruski narod. On je pripisivao ruskom narodu i izvesna božanska svojstva, tvrdeći da ruski karakter najviše odgovara hrišćanskim idealima.

Ovome sa na izvestan način suprotstavio Dostojevski u „Nečistim silama", gde se kritički odnosi prema svom junaku Šatovu, koji izjavljuje kako je ruski narod jedini narod bogonosac. Ovome se suprotstavlja glavni junak „Nečistih sila" Stavrogin, koji ovu slavenofilsku euforiju Šatova definiše kao svođenje božanstva na prosti atribut narodnosti.

U teoriji, Danilevskom se suprotstavio Vladimir Solovjev ukazujući na to da je ideja obogotvorenja sopstvenog naroda prastara pagansko-judejska ideja, a slavenofili su je preuzeli iz nemačke filozofije.

Među mnogobrojnim kritičarima Danilevskog o Moskvi kao trećem Rimu našao se i Lenjin, koji je pred smrt pisao Kamenjevu da „velikoruskom šovinizmu objavljuje borbu ne na život nego na smrt. Stvar je u tome što je taj šovinizam u suprotnosti i sa Hristom i sa Marksom, koji su bili internacionalisti i svoju ideju globalizovali. Razume se da Lenjinu kao ateisti nije bilo stalo do Hrista, ali do Marksa svakako jeste, jer on je bio dosledni marksista, čak i kad je naredio Staljinu da opljačka banku u Tbilisiju, što po Nikoli Miloševiću nije bilo u duhu filozofije marksizma.

Lenjin je kritikovao i obogotvorenje ruskog naroda od strane neruskih naroda koji su ušli u SSSR. „Pripadnici neruskih naroda uvek presole u svom proruskom opreljenju." Naročito je zamerio Gruzijcima Staljinu i Ordžonikidzeu što su ugušili nacionalni gruzijski pokret, posebno optužujući Staljina kao „politički odgovornog za velikorusku nacioalističku kampanju protiv Mdivanija i njegovih pristalica u Gruziji." Time su narušili proletersku klasnu solidarnost.

Staljinov velikoruski nacionalizam prodro je i na naše prostore. Tako je urednik Nove Evrope Milan Ćurčin pisao 1941. godine da je „Sosa Džugašvili na na svoj način veći Rus od svakog Rusa", kako je njegov ideal „Rusko carstvo u vidu Saveza sovjetskih socijalističkih republika", kako „mi upiremo pogled u pravcu ove zemlje koju smo oduvek smatrali svojom velikom rođakom, svojom maćuškom, koja se polako vraća svojoj istorijskoj misiji, ma koliko se i sama od nje branila i nje odricala i ma kako to ne bilo više ono... sentimentalno slavjanofilstvo naših očeva i dedova".

Velikoruska euforija naročito je došla do izražaja u prvim godinama posle rata. Nikola Milošević navodi brošuru izvesnog Jovčuka pod naslovom „Osnovne crte klasične ruske filozofije XX veka" u kojoj se tvrdi da je ruska filozofija još u prošlom veku vrlo često prestizala zapadnoevropsku misao (a to je vek jednog Hegela i jednog Kanta). On je osporio u svojoj brošuri i onu od strane Marksa i Lenjina bezrezervno prihvaćenu ocenu da je caristička Rusija bila žandarm Evrope. Ističe da je Rusija preuzela ulogu trećeg Rima i veliča Ivana Groznog kao začetnika te uloge.

„I tako, eto, mesijanska ideologija trećeg Rima" - piše Nikola Milošević - „ta velikoruska varijanta pagansko-judejske ideje o izabranom narodu predstavlja nam se danas i ovde kao čisti i nepatvorni lenjinizam".

Stvar je u tome što je politička filozofija trećeg Rima postala sastavni deo ideološke baštine staljinizma, iako su se Staljin i njegovi privrženici zaklinjali u komunistički iternacionalizam.

Iz ovoga jasno proizlazi da Nikola Milošević stoji na pozicijama evrokomunizma, koji se u vreme ove polemike činio kao povratak izvornom marksizmu. Treba reći da je profesor 1968. godine igrao važnu ulogu u studentskoj pobuni i da je aktivno učestvovao na konventima u Kapetan Mišinom zdanju na Crvenom univerzitetu Karla Marksa.

To je vreme praksis filozofije koja je pokušala da spasi marksizam od staljinizma i bila na korak da napadne i sam titoizam, što se nije desilo jer je Josip Broz uspeo da nadigra studente i prividno stane na njihovu stranu, sa demagoškom parolom da je naša omladina dobra i da je na marksističkom putu. Čak je napao birokratiju u Savezu komunista koja je zanemarila narodne interese i postala kočnica za dalji razvoj samoupravnog socijalizma. Varka je uspela, studenti su naseli, zaigrali ispred Pravnog fakulteta kozaračko kolo. Samo dva fakulteta Beogradskog unuverziteta, Filozofski i Filološki, nisu nasela na ovaj trik nego su nastavila sa štrajkom. Predsedik Saveza komunista Jugoslavije je okrivio njihove profesore za studentsku pobunu i usmerio ostale fakultete protivu njih. Nikola Milošević je bio jedan od prokaženih profesora.

U vreme kad se vodi ova polemika, 1982 - 85. godine, ovaj spor nije završen. Iz polemike se vidi da staljinističke snage nisu sišle sa jugoslovenske scene i da u post-titovskom vremenu pokušavaju da se vrate na nju. Stoga, uprošćeno gledano, ja slučaj iz Doma omladine vidim kao sukob dve struje u Savezu komunista, staljinističke i evrokomunističke. Ne mislim da je Nikola Milošević napao komunizam kao pokret, iako je zamerio Lenjinu što je dozvolio eksproprijaciju narodnog novca u Tbilisiju. Po meni, profesor se u Domu omladine „pobunio" više iz moralnih i naučnih nego političkih razloga, što će se videti u drugom delu knjige „Marksizam i jezuitizam".

Da je Nikola Milošević bio više protiv Staljina nego Lenjina, najbolje se vidi iz odgovora novim staljinistima sa kojima se sukobio u polemici. Optužujući ih da su na Staljinovom putu, profesor piše:

„A moskovski procesi? A likvidacija celokupne stare garde boljševika i mnoštva drugih pripadnika boljševičke partije - mnogo više nego pod svim carističkim režimima zajedno? A izručivanje Hitleru stranih komunista, zatočenim u koncentracionim logorima Staljinovog režima? A likvidacija miliona seljaka u procesu takozvane kolktivizacije? A arhipelag Gulag u koji su internirani i u kojem su unuštavani milioni nedužnih sovjetskih građana?"

Nikola Milošvić zaključuje polemiku sa dvojicom „neostaljinista" konstatacijom da su Josif Staljin i Adolf Hitler najveći zločinci XX veka.