Iza kulisa

Američki ultimatum sa odloženim dejstvom blokade života u Srbiji

Marfijev zakon

Ambasador SAD u Srbiji, Kristofer Hil obavio je svoj prvi veliki posao na novoj dužnosti. NIje ga na Balkanu dugo bilo, još od rata na Kosovu i Metohiji, 1999. Ovom prilikom, 23 godine kasnije, Hil se bavi "privođenjem" Srbije evroatlanskim integracijama, potpunom definisanju Srbije kao evropske (a to u američkom poimanju politike znači i antiruske) države. Spisak hitnih obaveza i vremenski rok koji je samodržac Vučić dobio "na poklon" od američkih "saveznika", vodi ga u direktan sukob sa Rusijom. Hoće li mu to građani Srbije dozvoliti?

Luka Mitrović

Predstavnici vojno-političke i obaveštajne korporacije “evroatlanske inicijative” predvođene Amerikom, došli su u Beograd da podsete Aleksandra Vučića na obaveze koje je prihvatio u zamenu za još jedan, makar i skraćeni predsednički mandat i većinu u Skupštini Srbije.

Čime je to Vučić trgovao sa vladom u Vašingtonu i hoće li ga konačno srušiti njegova bolesna sujeta, drski pokušaj da se igra “između dve vatre” rusk i američke, a da ni u jednoj ne izgori? Koliko će ga koštati ova providna igra i u kom roku mora da “ispostavi račune” sa svim posledicama koje ga čekaju?

Da bi odgovori na ova pitanja bili jasniji, treba se setiti i jednog ranijeg događaja povezanog sa Vučićevim beskonačnim predstavama i prenemaganjima, kako bi dobio što više na vremenu i što duže ostao “samostalni” vladar celokupnog života u Srbiji...

Naime, još 4. septembra 2019. godine, član američkog spoljnopolitičkog Senata, Kris Marfi, inače odlično plaćeni albanski lobista, boravio je u Prištini sa preciznim planom koga će Amerika “postaviti” u vladi samoproglašenog Kosova nakon izbora koji su se tada pripremali u ovom paradržavnom provizorijumu. Istovremeno, Marfi je, dva meseca uoči tih izbora, “dao Besu” Albancima da će Vučićeva vlada priznati Kosovo kao zasebnu državu “najdalje u roku od godimu dana”.

U međuvremenu, već početkom 2020. godine, desila se “blokada života” u čitavom svetu zbog pandemije virusa Korone, pa je realizacija tog plana ostavljena za neku bolju priliku.

Ipak, vlada SAD nije nijednog momenta izgubila Vučića iz vida, pa je priznala nelegitmne parlamentarne izbore 22. juna 2020. godine, na kojima je Vučić, usled bojkota dela opozicije, ubedljivo pobedio. Četiri dana kasnije, Vučić se našao u Vašingtonu i zahvalio vladi SAD na podršci tim i takvim izborima.

Dve godine nakon toga, uoči poslednjih parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji (proleće 2022), gde je prema internim izveštajima američkog Stejt Departmenta, Vučiću bila “potrebna hitna pomoć” usled rizika da ne osvoji dovoljan broj mandata, vlada SAD pozvala je “saveznike” u Evropi da pomognu opstanak Vučića na vlasti.

Na prvi signal iz Vašingtona, podržale su ga sve zapadnoevropske službe, javne i tajne, kako bi dobio i ove, po svemu sudeći, za njega poslednje izbore.

Ulog je bio mali a očekivanja velika: obećana mu je laka pobeda u zamenu za priznanje Kosova, sankcije Rusiji, izolacija Milorada Dodika (i u Srbiji i u BiH), uklanjanje “ruskih ljudi” iz buduće Vlade Srbije, postavljanje “proevropskog kandidata” na mesto novog predsednika Vlade Srbije, prihvatanja milijardu i po dolara vrednih američkih investicija, mahom prljavih tehnologija, približavanje NATO paktu, prekid vojnih i ekonomskih aranžmana sa Kinom, saradnja sa zemljama regiona uz puno poštovanje nezavisnosti susednih država, početak ozbiljnog rada tužilaštava i sudova, procesuiranje korumpiranih članova političke elite, otvaranje postupaka protiv njegovih najbližih saradnika...

Tražio je Vučić vremena za sve ovo, i dobio ga je: 1. avgust 2022. godine, kao zadnji datum da ispuni za početak dva hitna zadatka-sankcije Rusiji i početak procesa priznavanja Kosova.

Američka “radna grupa” koja će pratiti svakodnevno njegove poteze, pojavila se ovih dana (19. april 2022) u Beogradu u sastavu: Kris Marfi, američki senator Odbora za spoljnopolitičke poslove, te njegove kolege na istoj dužnosti, Džin Šejhin, Tom Tilis...

Ovo troje američkih senatora uoči sastanka sa Vučićem, dali su kratke izjave za srpske medije koje se mogu sabrati u jednoj rečenici: Amerika želi “da Srbija kao demokratska zemlja bude uz zapadne saveznike u suprotstavljanju Rusiji zbog njene invazije na Ukrajinu”.

Na još jednoj konferenciji za novinare nakon sastanka sa Vučićem, američki senatori su ponovili da se nikako ne slažu sa još nepotrđenom odlukom da Srbija ne uvodi sankcije Rusiji a pomenuli su i obavezu Srbije, kao kandidata za EU, da “uskladi” spoljnu politiku sa tom zajednicom i njenim interesima.

Pomenuti član spoljnopolitičkog odbora Senata SAD Kris Marfi pokušao je da “ispegla” ono što se iza zatvorenih vrata pričalo pa je rekao je da su Vučiću “prenijeli nadu” da će politički i ekonomski odnosi Srbije i SAD “biti još jači”, da je Srbija saveznik i partner SAD, pa onda “otvorio dušu” rekaviši sledeće: “...Mi shvatamo da Srbija ima duge veze sa Rusijom, ali je ovo trenutak kada postoji veliki rizik ako mi kao demokratska zajednica ne pošaljemo jedinstvenu poruku o posledicama ponašanja Rusije u Ukrajini, gde je tok rata brutalan jer su na meti civili a to demokratske države ne mogu tolerisati...”

Na dan kad je senator Marfi sve ovo govorio, krvavi, zločinački osmogodišnji rat u Jemenu je na vrhuncu, uz veliku podršku SAD i mase civilnih žrtava koje za “demokratski svet” ne postoje od kako se taj polu(svet) zamotao u ukrajinske zastave, a nije postojao ni pre toga nego je brutalno ignorisan u većini zapadnih medija.

No, Marfi je svoju priču u Beogradu nastavio ovako:

“...Nadamo se da ćemo moći da budemo uz Srbiju narednih nedelja i meseci, da pošaljemo tu jasnu poruku Rusiji. Ovo je prekretnica ne samo za Evropu, nego za celi svijet. Ako demokratske zemlje sveta sada nisu zajedno, onda će to ostaviti otvorena vrata drugim velikim državama da isto to učine u drugim delovima sveta”

Marfi je Vučiću u prilično ledenom tonu kazao nešto što je izgleda dugoročni plan američke spoljne politike prema Kini. I ne samo prema Kini. Naime, prema stenogramima sa ovog sastanka, Marfi je rekao da “...svaka zemlja, dugoročno gledano, treba da donese odluku da li je najpametnije da svoju bezbednost vezuje za Kinu...Ako Srbija namerava da bude deo EU, onda verovatno nije u njenom dugoročnom interesu da razvija bezbednosne odnose sa Kinom. Ako Srbija nastavi da se kreće ka EU, stvari mogu biti komplikovanije u zavisnosti odakle Srbija dobija neka (oružana) sredstva...”

I članica Spoljnopolitičkog odbora Senata SAD Džin Šejhin je rekla Vučiću šta je imala da kaže, pa je “parafrazirala” Vučića pred novinarima: “...Kao što je predsednik Vučić rekao, budućnost Srbije je uz ostatak Evrope, na Zapadu, i ona se kreće u tom smeru. Ako je to namera, onda njena spoljna politika treba da bude usklađena sa EU...Tu smo jer želimo da saznamo šta možemo učiniti da podržimo Srbiju na njenom putu integracije sa EU i sa Zapadom”

“Paljba” po Rusiji na ovom sastanku u Beogradu trajala je prilično dugo i Vučić je ćuteći slušao šta mu se kaže. Između ostalog i ovo:

“U Ukrajini je ruska vojska izvršila invaziju na suverenu teritoriju zemlje koju je sama priznala. Mi kao zapadni savez moramo biti ujedinjeni i pozvati Rusiju na odgovornost. Moramo se ujediniti kao zemlje koje vole slobodu protiv ubilačkih i agresivnih aktivnosti Rusije”

Umesto bilo kakve polemike u vezi sa ovim stavovima SAD, Vučić se zahvalio zbog podrške vlade SAD Srbiji na putu ka punopravnom članstvu u EU, i dodao da “Srbija poštuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, kao i Republike Srpske unutar BiH, te da je za Srbiju od ključnog interesa očuvanje stabilnosti u regionu i jačanje saradnje u svim oblastima, a posebno u oblasti ekonomije, jer samo takav region omogućava održiv razvoj i same Srbije”.

Teme u vezi konflikta Milorada Dodika i zapadnih “štićenika” BiH, nije zvanično komentarisao, mada mu je dato u zadatak da i taj “slučaj” reši onako kako evropskim američkim stratezima odgovara.

Ovaj mali diplomatski “desant” na Vučića, koji izgleda nije ni očekivao, barem ne u ovakvom sastavu, završio se prolongiranjem datuma za uvođenje sankcija Rusiji (prvobitni rok za uvođenja sankcija Rusiji bio je 15. maj, ali se na tom datumu nije insistiralo, imajući u vidu političku situaciju u Srbiji i činjenicu da još uvijek nije formirana nova Vlada Srbije. Čak je dato i vreme do avgusta meseca da se ta nova vlada formira, ali da njena prva odluka na prvom sastanku bude uvođenje sankcija Rusiji.

Zanimljivo je svakako da je predsednik Nemačka, Frank-Valter Štajnmajer “čestitao” Vučiću novi mandat tako što mu je uz kurtoazne pohvale za pobedu na izborima, dodao i to da će uvođenje sankcija Srbije Rusiji u narednom periodu biti od ključnog značaja. Za koga i za šta, nije precizirao, ali je jasno da je u pitanju deo “eksplozivng paketa”, koji je Vučiću stavljen na sto i aktiviran je na 1. avgust 2022. Ako ga otvori pažljivo i uradi sve kako mu je rečeno, ostaće tu gde jeste do kraja mandata. Ako ne, EUROPOL, prema poslednjim izveštajima ima dosta toga da preda predstavniku američkog tužilaštva za zemlje Zapadnog Balkana.

U vezi sa tim je ministarka spoljnih poslova Nemačke, Analena Berbok, koja je poručila vlastima u Srbiji da moraju da uvedu sankcije Rusiji ukoliko žele u evropski blok.

Evo šta je Berbok napisala Vučiću u opširnom pismu upozorenja u vezi sa njegovom “nejasnom” politikom koju vodi prema Bosni i Hercegovini:

“...Generalnim okvirnim sporazumom za mir u BiH strana Srbija se obavezala na član I, aneks 1B tog sporazuma koji kontrolu naoružanja opisuje kao ‘suštinsku za izgradnju stabilnog mira u regionu’, uspostavljanje transparentnosti i poverenja i postizanje izbalansiranih i stabilnih odbrambenih snaga...Od strana se traži da izbegavaju trku u naoružanju u regionu...Propisan je i Regionalni sporazum o kontroli naoružanja o regionalnoj ravnoteži, uključujući redovne inspekcije...”

Berbok je podsetila Vučića i na sledeće činjenice:

“...Između 2015. i 2021, srpska vojna potrošnja je skočila za 70 odsto, najviše zahvaljujući kupovinama iz Belorusije, Rusije i Kine. Srpska vojna potrošnja premašila je potrošnju Albanije, BiH, Kosova, Crne Gore i Sjverne Makedonije zajedno, kao i potrošnju članice EU i NATO - Hrvatske. Prema našem mišljenju, srpski program naoružanja krši i Generalni okvirni sporazum za mir u BiH i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju”

Vladajuća koalicija u Bundestagu je zbog toga ovih dana zatražila od Visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku, Žozepa Borelja, da hitno razgovara o svemu ovome sa srpskom vladom na sledećem Savetu za spoljne poslove, posebno o srpskim vojnim ciljevima, kao i da ima iskrene i direktne razgovore sa reizabranim predsjednikom Aleksandrom Vučićem o kratkoročnim, srednjoročnim i dugoročnim vojnim strategijama Srbije, kao i o tome da li je ona spremna i da li želi da se uskladi u spoljnopolitičkim i bezbednosnim pitanjima sa EU ili neće.

Razlog ovolikom interesovanju Nemačke što je došlo do kupovine oružja i vojne opreme iz Kine od strane Srbije, nalazi se u isporuci od 9. aprila 2022. godine koja je iz Kine stigla na civilni aerodrom u Surčinu, a tiče se sadržaja šest kineskih transportnih aviona sa divizionom raketnog sistema protivvazdušne odbrane.

Ta isporuka iz Kine dogovorena je još 2019. godine i plaćena je avansno (pojedini izvori tvrde da je sve koštalo oko pola milijarde evra) iz budžeta Republike Srbije. Već 2020. godine, kad je potvrđena kupovina, svi ruski mediji su preneli tu vest i razočaranje ruske vlade što Srbija nije kupila ruske protivvazdušne raketne sisteme, kako je i bilo najavljeno ranije.

Nije ovde kraj Vučićevim skandalima i njegovom ponašanju kao da je Sultan od Bruneja koji sedi na “nebrojenom blagu”.

Od njega se očekuje da tokom završnih pregovora sa vladom Kosova, izvrši “demarkaciju državnih granica tamo gde još nisu precizno utvrđene”.

Senator Marfi koji je trenutno u misiji “privođenje Srbije” evroatlanskoj politici predvodio još dvoje svojih kolega poznatih po tome što su intenzivno radili i dalje rade na “državnosti” Kosova, po antiruskoj kampanji i šrenju straha kod zapadnoevropskih vlada u vezi “zavsnosti od ruskog gasa”, javno se pohvalio još 2019. godine kako je “predsednik Vučić spreman da sklopi sporazum sa Kosovom i da prizna njegovu nezavisnost, ali je “trenutno ljut kao osica, zbog kosovske carinske takse od 100 odsto”.

Marfi, dakle, već duže vremena drži Vučića “na vezi”, mnogo pre nego što je ambasador Hil ponovo došao u svoju omiljenu koloniju. Umrli su i Holbruk i Milošević, u zatvoru su Hašim Tači i još neki “prvoborci OVK”, ali posla za njega u Beogradu i na Kosovu očigledno još dosta ima.

Sa puno razumevanja i sa velikim simpatijama prema Albancima, govorio je senator Marfi za američke medije iz Prištine, pa je čak ovu nekadašnju orijentalnu mahalu nazvao jednim od njegovih “najdražih gradova na svetu”, te dodao da je Kosovo “najmlađa država u Evropi, a ulice pune energije i vitalnosti”

Kao osvedočeni albanofil i korisnik ogromnog novca iz budžeta albanskih narko kartela ali i albanskih glasova u SAD, Marfi se i na ovaj način zahvalio “donatorima” za svu brigu i pažnju koju mu posvećuju: “U našoj državi (Konektikat) žive desetine hiljada (uglavnom Albanaca) imigranata iz ovog dela sveta, a mnogi uspešni Amerikanci albanskog porekla u našoj zemlji podržavaju škole i nevladine organizacije u mestima kao što je Priština. Oni koji su glasali za mene žele da budem snaga mira na Balkanu i zato sam ih poslušao”.

Ovo je senator Marfi izjavio još pre tri godine u prisustvu Aleksandra Vučića prilikom njihovog sastanka u vezi priznanja Kosova kao nezavisne države.

Članica Demokratske stranke iz Nju Hempšira, Džin Šejhin, kao “deo Marfijevog tima” poznata je između ostalog i po tome što je zajedno sa republikanskim senatorom Tedom Kruzom iz Teksasa izradila predlog zakona o nametanju sankcija kompanijama koje su uključene u izgradnju Severnog toka 2. Predlog tog zakona obasnila je ovako: “Rusija će koristiti svoj jeftini gas da bi uvela monopol na isporuku energije u Evropu i tako ugrozila stabilnost regiona (!?)..SAD ne mogu da miruju dok Kremlj gradi svog Trojanskog konja!”

Kako uopšte izgleda nedosledna politika SAD prema Srbiji tokom Vučićeve samostalne vladavine i besomučne pljačke koja je jedina strateška orjentacija ovog diktatora?

Da bi to bilo jasnije treba se vratiti na 2020. godinu i sastanak predstavnika američke privredne i političke delegacije predvođene Ričardom Grenelom, čovekom koji je nesumnjivo ima simpatije prema Srbiji. Tog 22. septembra 2020. godine, Vučić je posle potpisivanja zajedničke izjave o otvaranju kancelarije američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije DFC u Beogradu, rekao da je “danas važan dan za Srbiju, a što se tiče dolaska DFC u Beograd, i kad ostavimo po strani simbolički značaj, tamo gde oni dođu i gde Amerikanci hoće da investiraju, tamo ima budućnosti. To su dobri signali i odlični simboli za takvu zemlju...

Mislim da smo odškrinuli vrata starih prijateljstava sa SAD posle sporazuma u Vašingtonu. Ti razgovori nisu bili laki, ali će Srbija ispunjavati sve obaveze iz tog sporazuma”„Naše je da brinemo o prosperitetu ljudi, vreme je da brinemo za narod. Ovo je dobar posao i za Srbe i Albance i sve druge. To je najbolja poruka za sve ono što se danas dešava u Beogradu”

Govorilo se čak i obnovi zgrada Ministarstva odbrane i Generalštaba u Beogradu koje su oštećene tokom NATO agresije 1999. godine. Izvršni direktor DFC Adam Boler potpisao je izjavu o otvaranju Kancelarije te razvojne korporacije u Beogradu. I sve je bilo na prvi pogled dobro, da nije u pitanju ono što je prethodilo, a to je bio takozvani “Vašingtosnki sporazum” kojim je Vučić praktično potpisao da će Srbija finansirati razvojne i infrastrukturne projekte na Kosovo i oko njega, sa navodnim ciljem “saradnje u regionu” a suštinski, ograđivanje velikoalbanske teritorije pod imenom koje je danas poznato kao “Otvoreni Balkan”.

Naime, Vašingtonskim sporazumom je predviđena izgradnja autoputa mira Priština-Merdare, kao i železnička linija na istoj relaciji. Ove projekte je tim sporazumom određeno da kreditira američki DFC i EXIM, a Srbija da plaća rate tog kredita. Dok je još taj sporazum bio na stolu, niko od kosovske delegacije nije ni hteo da kaže da li su u pitanju “grantovi ili krediti” te ko će ih vraćati. Verovatno je i njima bilo neprijatno da pričaju o tome. Kad je tih dana na Kosovo došao Adam Boler (Boehler), šef DFC, i preneo albanskim predstavnicima šta je plan, ostali su zapanjeni.

Nijedan kosovski medij na albanskom nije obavio ključnu vest: da Republika Srbija finansira jedan za njih strateški važan projekat. I ne samo taj, nego i niz drugih, ranije ugovorenih, kao onaj o “produžetku auto puta “Ibrahim Rugova”.

Tri tačke ( pod rednim brojem 5, 7 i 8) takozvanog “Vašingtonskog sporazuma” na koje računa i sadašnji “zavrtač ruku”, senator Marfi, izgledaju ovako:

(5.) Obe strane će pristupiti „mini-Šengen zoni”, koju su Srbija, Albanija i Severna Makedonija proglasile u oktobru 2019. godine i u potpunosti iskoristiti njene prednosti. (7.) Obe strane će sarađivati sa Ministarstvom energetike SAD i drugim odgovarajućim telima američke vlade na izradi studije izvodljivosti za potrebe deljenja jezera Gazivode/Ujmani, kao pouzdanog izvora snabdevanja vodom i energijom. ( 8.) Obe strane će diverzifikovati svoje snabdevanje energijom.

U imperijalnoj ali uvek predvidivoj politici SAD prema Srbiji (ranije Jugoslaviji), važilo je pravilo koje je nekadašnji nadaleko poznati diplomata Lorens (Lary) Iglberger nazivao “politikom nužnosti malog prema potrebama velikog”. Takvom političkom filozofijom služi se i senator Marfi, o kome će se još u budućnosti mnogo toga čuti, pre svega zato što i on o njegovi saradnici, za potrebe novog američkog ambasadora, pa konačno vlade SAD, spremaju Lex Specialis za Srbiju u slučaju da se ona ne povinuje uvođenju sankcija Rusiji, te odbijanju priznanja Kosova kao nezavisne države.

Sa druge strane, ne treba se nadati da će Vučić sam izvesti ovakvu akciju i staviti sebi omču oko vrata. Izvesno je da će svim silama pokušati da razvuče zadate rokove i čeka da se “nešto desi”. Isto tako je verovatno da će se u jednom trenutku potpuno distancirati od ta dva “đavolja posla” i gurnuti u provaliju buduće “proevropske” članove vlade koji trebaju da donesu odluku koja bi promenila “lični opis” Srbije u budućnosti.

Vučić ima još veću noćnu moru od ove, a to su kriminalne aktivnosti njegovog političko mafijaškog klana. Ili, kako je to, vođem Frojdovom “teorijom omaške”, izgovorio odlazeći ministar vojni, Aleksandar Vulin: “...Mafija je besna na Vučića jer joj je oteo tržište”!

Kako god da se za Srbiju ova epoha završi (ili počne jedna nova), biće svakako po onom starom, pravom Marfijevom zakonu: “Ako nešto treba da krene loše, krenuće najgorim mogućim tokom”!

A 1.

Pravi Marfi i njegov "zakon"

Veruje se da je Marfijev zakon nastao davne 1949. godine u vazduhoplovnoj bazi u Kaliforniji za vreme rada na projektu o uticaju akceleracije na pilote. Dobrovoljci prepuni elektroda bili su priključeni na eksperimentalni uređaj, koji je usred eksperimenta stao. U tom momentu, legenda tvrdi, Marfi je izgovorio sudbonosne reči. Prema jednom drugom inženjeru, Marfi je krivio za grešku asistenta govoreći: "Ako ovaj momak može išta da pokvari, pokvariće!" Kasnije su inženjeri ovo koristili u međusobnom razgovoru kao izreku - "Ako se može dogoditi, dogodiće se."

Drugi, uključujući i Marfijevog sina, tvrde da je prvobitna izjava glasila: "Ako se neki posao može obaviti na dva i više načina, a samo jedan vodi u propast, biće urađen baš na taj način". Koja god verzija bila tačna, Marfi je ušao u istoriju.