Postdemokratija

POČELO JE

Ipak je vredelo doživeti taj drugi jun, kada je, posle pobede opozicije, Niš proglašen za slobodan grad. To je odjeknulo i ostalo u vazduhu tako da sad ne vrede nikakve ispravke zapisnika i broja glasova. Nikakve drugačije odluke izborne komisije, ne mogu tu ništa promeniti. Ta pobeda je toliko očigledna i značajna za celu Srbiju, da više uopšte nije važno da li će to vlast priznati i da li će to i formalno biti verifikovano i potvrđeno. Čak i ako poraženi režim uspe da raznim mućkama zadrži vlast u Nišu, to više neće biti isto. Znaće se da je izgubio i da je to početak njegovog kraja, zaključuje kolumnista Mile Isakov, legendarni novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

U životno ugroženom postinfarktnom stanju, u prošlom broju sam objavio tekst više nalik na testamentalnu želju, nego na uobičajenu analitičku kolumnu, u kojem sam istakao kako je ljudski nagon za preživljavanjem bio dodatno motivisan i pojačan velikom željom da 2. juna, glasam za promene u Srbiji i da to veče čujem da su počele, makar samo u jednom gradu. Ne znam koliko su te moje neizgovorene molitve pomogle, ali već decenijski snovi zaista su tad počeli da se ostvaruju u Nišu. Te večeri, samostalni nestranački kandidat, doktor Dragan Milić, izašao je pred TV kamere sa istorijskim saopštenjem: „Niš je od večeras slobodan grad"!

Bio je to pravi melem za moje ranjeno srce, koje od tad sve brže kuca u susret operaciji zakazanoj za treći jul, koju očekujem u potpunom miru sa sobom uveren da ću i posle nje moći da pomognem promenama koje su počele. Tom entuzijazmu odlučujuće su doprineli izborni događaji u Nišu, koji su povratili uverenje da život u Srbiji ipak može da ima smisla.

Dakle, opoziciono opredeljeni građani Srbije, uprkos svim manipulacijama i krađama, definitivno su pobedili u Nišu, ali i još nekolikim gradovima i opštinama u kojima to zasad nije tako očigledno. Zapravo u svim gradovima i opštinama, u kojima su održani lokalni izbori, Vučićev režim je poražen, ako ne uvek u broju formalno upisanih glasova, ono po broju građana koji se osećaju pobednički. I naročito, po broju postiđenih učesnika u njihovim manipulacijama pri fabrikovanju glasova po takozvanim kol centrima. Nema veće pobede od snimaka masovne bežanije sa mesta zločina, uglavnom mladih ljudi koji su od sramote pokrivali lica. Nema boljeg dokaza o nečasnim i sramnim radnjama, u koje su u tim takozvanim kol centrima bila upletena ta neobaveštena deca sa najbezazlenijom željom da nešto zarade.

Mogu sad izborne komisije da preturaju po džakovima sa glasačkim listićima, da ručno prepravljaju brojke na izbornim listama, mogu tužilaštva i sudovi da na to žmure i prećutno odobravaju, ali to neće pomeniti pravo stanje stvari. Jedan sistem izbornog inženjeringa, sa kojim se beskrupulozni režim održavao na vlasti, je potpuno demaskiran i srušen. To je početak njegovog kraja, koji će, negde odmah, a negde nešto kasnije, dovesti i do pada do juče nedodirljive vlasti.

Ta moralna pobeda je toliko očigledna i važna da više nije bitno da li će režim to sad priznati i da li će u konačnim rezultattima ovih izbora to biti i zvanično verifikovano. Vlast je tamo srušena, te su sredine oslobođene i sve igre oko prebrojavanja glasova i formalnog proglašenja većine postaju nevažne. Za razliku od svih ranijih slučajeva, kada se posle glasanja opozocija upinjala da dokaže prevare i krađe, sada su uloge potpuno zamenjene, sada se vlast iz sve snage trudi da dokaže, ne da je pobedila, nego da nije izgubila. Presipanjem glasova iz šupljeg u prazno, pokušava da omogući svoj opstanak na vlasti u nekakvim koalicijama sa nepostojećim ruskim i sličnim navodno manjinskim strankama. Čak i ako poraženi režim uspe da izvede takvu matematiku, da uz pomoć jednog prepravljenog glasa, tu i tamo zadrži vlast, to više niko neće shvatiti ozbiljno ni u Čačku, ni na Vračaru i Novom Beogradu, pa ni u Novom Sadu, gde rezultati nisu čak ni tesni. Na primeru Niša, svima je postalo jasno pravo stanje stvari, bez obzira na saopštenja lažnih izbornih komisija.

Toliko je Niška opozicija superiorna da uopšte ne razmišlja o organizovanju protesta radi pritiska na Izbornu komisiju i druge institucije sistema, kako bi njeni pobednički rezultati bili i zvanično priznati. Oni znaju da su u pravu i da to znaju i svi koji o tome treba da odlučuju. Toliko su sigurni da nemaju potrebu da u to bilo koga ubeđuju, za razliku od druge strane i jadnika u izbornoj komisiji, koji već ne znaju gde im je glava od pritisaka kojima su izloženi od režima koji traži da prve i prave rezultate demantuju, i od poraza naprave pobedu. Kompletna atmosfera tim povodom stvorena jasno govori da je to nemoguća misija, tako da nema ni potrebe, ni smisla posebno intervenisati. Time bi im se samo dao izgovor i mogućnost da se žale kako su ometani u radu. Naprotiv, opozicija je mudro odlučila da ih pusti neka se krčkaju u sosu koji su sami zakuvali, i da im nikako ne da povoda za sukobe na ulicama.

Posebno se u tome ističe dr Milić, koji ih uporno poziva da viteški prihvate i priznaju poraz u Nišu, kako na njemu ne bi slomili zube i izgubili vlast u celoj Srbiji. Zvuči razumno i krajnje miroljubivo, a zapravo to je mnogo ozbiljnija pretnja od nekih poziva na proteste i građansku neposlušnost. Neodoljivo podseća na reakciju Kneza Miloša, povodom redovnih izveštaja raznih žbirova o stanju u narodu. Dok su, na njegova pitanje o ponašanju naroda, odgvori bili da se narod buni i protestvuje, naređivao je još jače mere stezanja, ali kada su mu žbiri počeli govoriti da se narod umirio i ućutao, njegova komanda je bila: Popuštaj!

Čini se da dr Milić, hladnokrvnim ponavljanjem parole „promene kreću s juga", računa upravo sa takvim efektom i zdravorazumskim rezonom Vučića i njegove kamarile, kojoj je bolje da ne čačka mečku. Ipak je to gubitak zasad samo jednog grada, sa dovoljno vremena dok taj južni vetar ne zahvati celu Srbiju. Zašto bi sad, zbog Niša reskirao sve ostalo, kad do eventualnog cunamija može još da se nauživa svoje apsolutne vlasti u Beogradu i čitavoj državi. I da još više napuni svoje džepove i sefove, za vreme koje dolazi.

Osim toga što je Niš ohrabrujući i inspirativan, to je i veoma poučan primer, kako se može rušiti nasilnički režim, uprkos svim nameštaljkama i sistemskoj krađi glasova. Mada svi političari i analitičari uporno ponavljaju mantru o neophodnosti ujedinjenja opozicije, Niški primer to ubedljivo demantuje. Tamo je jedan čovek, od reči i ugleda, dr Dragan Milić, sa svojom grupom građana, osvojio duplo više glasova od takozvane Ujedinjene opozicije, i uz pomoć još jednog mohikanca, Sava Manojlovića, došao u poziciju da obori najmoćniju vladajuću koaliciju ikad formiranu. PO modelu Vučićevog Socsaveza, koji je najavljivao kao Svenarodni savez patriotskih snaga, po prvi put su udruženo nastupilie sve partije iz vlasti ( SNS i SPS, sa svojim partnerom Palmom, sa već tradicionalnim prirepcima kao što su Penzioneri i Rasim Ljajić), zajedno sa svim otpadcima koji su se mogli kupiti na srpskom političkom buvljaku, kao što su Radikali i Zavetnici. Dakle, sva sila ove države, i finansijska, i medijska, i nacionalistička, i mafijaška, našla se na kolenima pred grupom građana, bez novaca i reklamnih spotova, čiji je najači argument tvrda reč čoveka kojem se veruje. Dakle, umesto do besvesti zagovoranog jedinstva opozicionih baba i žaba, ujedinilo se šuto i rogato iz vlasti, i izgubilo od grupe građana. Kao što je i u Beogradu, najbolji rezultat zabeležio samostalni građanski pokret „Kreni promeni". I sa druge strane, tamo gde se svekolika opozicija apsolutno ujedinila, kao naprimer u Novom Sadu, doživela je ubedljiv poraz. Poznavajući prilike u glavnom gradu Vojvodine i ljude sa zajedničke liste bućkuriš opozicije, uveren sam da je takav rezultat posledica upravo takvog neselektivnog i besmislenog udruživanja.

tome sam pisao i tokom predizborne kampanje, naglašavajući da je za promenu ovog nakaznog režima, neophodno prethodno izvršiti temeljne promene u opoziciji. Čak sam najavljivao i pljusak ostavki opozicionih lidera, bez obzira kome će izborni rezultati više ići na ruku, bojkotašima ili onima koji su ipak izašli na crtu režimu. Izborni rezultati u Nišu, pa i u Beogradu i Novom Sadu, ubedljivo su to i dokazali. Najbolje su prošle opozicione liste sa potpuno novim likovima na čelu, a nove ličnosti donose i nove ideje, novu energiju i nove metode borbe, što očigledno daje rezultate.

Očigledno, sa promenama demokratskih vrednosti, načela i principa, menjaju se i tradicionalna shvatanja izborne kampanje, izborni kriterijumi i taktike, a onda i rezultati. Eno, na izborima za Parlament Evropske Unije, poslanička mesta sa platom od sedam hiljda eura, potpuno samostalno su obezbedili i neki besposleni, da ne kažem besprizorni, influenseri sa društvenih mreža.

promenama u suštini demokratije širom sveta, valjda ništa bolje ne govori od predsedničkih izbora u Americi. Naime, niko me ne može ubediti da je u najboljem interesu američke države da joj za predsednika sutra bude izabran jedan od dva izlapela mapetovca, Bajden ili Tramp, sa repovima koji se vuku po raznim sudovima. Da Amerika nema i ne može bolje, i da je vrhunac demokratije da amerikanci biraju između dvojice korumpiranih osamdesetogodišnjaka, iskvarenih do srži, u svakom pogledu onemoćalih i dobrano izlapelih ljudi koji u tim godinama, objektivno, više razmiljaju o kraju, nego o bilo kakvom početku.

Svuda u svetu se menja priroda i sutina demokratije, a kod nas posebno jer nikad nismo ni uhvatili korak sa demokratskim procesima. Najveći broj političkih analitičara čvrsto se drži definicije da se Srbija još nalazi u predpolitičkom dobu, a ja nasuprot tome verujem da smo mi zaglavljeni u postdemokratiji, kako je i naslovljena ova moja kolumna još pre dve decenije. Naime, uveren sam da smo mi zakasnili i opredelili se za demokratiju u vreme kad je njeno zlatno doba već bilo prošlo i kad je svet, pod pritiskom sve raširenije i moćnije korupcije, uveliko počeo da odustaje od najvažnijih demokratskih principa i vrednosti. Mi, dakle, nikad nismo ni zakoračili u istinsku demokratiju, nego smo u vreme kada smo je počeli uvoditi primenjivali njene restlove, sa svim deformacijama od kojih je uveliko bolovala gubeći svoje najvažnije karakteristike. U Srbiji se demokratija nalazi samo u tragovima, a veliko je pitanje šta je još ostalo od demokratije u svetu.