https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Tabloid istražuje

Ko i zašto ne želi da zna za Srbe koji žive van Srbije, u regionu nekadašnje Jugoslavije i Balkana

Srbi van sebe

Mada Srbija kao multietnička zajednica, u kojoj ravnopravno sa većinskim narodom žive Mađari, Rumuni, Hrvati, Bošnjaci (muslimani), Albanci, Romi, Bugari, Crnogorci i drugi, već decenijama čini sve da oni i zaista budu deo jednog širokog zajedništva, Srbi ne mogu da se pohvale da su i njihova prava na isti način zaštićena u okolnim državama u regionu. Naprotiv, uskraćeno im je mnogo toga, a negde su im ugrožena i osnovna ljudska prava. Tako, na primer, u Albaniji je administrativno "izbrisano" čak 100 hiljada Srba, u Sloveniji čine 2 odsto stanovništva a nemaju status nacionalne manjine, a u Crnoj Gori ne mogu biti ono što jesu: konstitutivni narod. U Makedoniji su ih popisivačkim manipulacijama brojčano znatno smanjili, a na Kosovu i Metohiji, Srbi su na svojoj ustavnoj i istorijskoj teritoriji postali "dijaspora"

Nikola Vlahović

Nadležne državne institucije u Srbiji nikada nisu utvrdile približan broj svojih građana koji žive u takozvanoj dijaspori. Podaci kojima operišu razna udruženje Srba u svetu, govore da se ta brojka kreće između 4, 5 do 5,5 miliona ljudi. Ukoliko je to tačno, onda je tačna i prognoza grupe stručnjaka za migracione tokove iz Čikaga, koja govori da bi Srbija uskoro mogla postati svetski fenomen, jer bi veći deo njenog stanovništva živeo u inostranstvu! Po svemu sudeći, u Srbiji će uskoro ostati onaj manji deo, sastavljen od najjeftinije radne snage sa minimumom obrazovanja, penzionera, političkih plemena zaposlenih u državnoj službi, ali i kriminalaca i propaliteta svih kalibara...

Samo na prostoru Balkana, u okolnim zemljama, Srba ima oko dva miliona, a režim Aleksandra Vučića se trudi svom snagom da tu činjenicu ne pominje u svojim "milosrdnim misijama", da mu neko slučajno ne bi zamerio da vodi "patriotsku politku", kojom je ratnih devedesetih terorisao sve oko sebe.

U jednom od svojih skorašnjih napada mržnje prema Srbima (na Trećoj međuvladinoj konferenciji Evropske unije i Srbije), preobraćeni Aleksandar Vučić se u "neformalnom" delu opet ružno našalio sa sopstvenim narodom pa je rekao: "...Srbi se uvek pitaju ima li života na Marsu!". Istina, kakav im je život u njegovom režimu, ne bi bilo čudo da na Marsu ima više života nego u Srbiji.

Srbe koji su nakon raspada Jugoslavije ostali da žive u novostvorenim državama, dakle, van granica Srbije, Vučićev režim tretira kao robu kojoj je istekao rok: daje ih po bagatelnoj ceni ili ih velikodušno poklanja šovinističkim koalicijama u regionu, koje ih sistematski, godinama, brutalno asimiluju ili proteruju.

Ne postoji država na evropskom kontinentu, a verovatni ni u svetu, koja se na ovaj način odriče svoga naroda i koja ga na ovaj način ponižava. Dana 31. maja ove godine, član Predsedništva Bosne i Hercegovine iz Republike Srpske, Mladen Ivanić, službeno je obavestio Vladu Srbije i njenog premijera da se Srbi u BiH osećaju usamljeni i da strahuje od nastavka preglasavanja u organima BiH, koje je počelo odlukom o popisu, kao i od ugrožavanja nacionalnih interesa Srba u BiH.

Federacija BiH je etnički očišćena od Srba, a Sarajevo (gde je pre rata živelo 150 hiljada Srba) u tome je najdrastičniji primer. U mnogim sarajevskim naseljima, čak i nakon nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, provedeno potpuno etničko čišćenje. Tako, na primer, samo u jednom naselju (kod Ilidže), koje je pre rata bilo gotovo sto odsto srpsko, danas nema nijednog Srbina. U većini sarajevskih škola nema nijednog srpskog đaka, a Srbi su svedeni na minimalan procenat i u administraciji FBiH!

U institucijama FBiH zaposlen je minimalan broj Srba, jer se se u praksi ne poštuje ustavna odredba o proporcionalnoj zastupljenosti. Prema zvaničnim podacima institucija BiH, od ukupnog broja državnih službenika u FBiH, 66,54 odsto čine Bošnjaci, 26,19 odsto Hrvati, a svega 4,26 odsto Srbi.

Ali, umesto prave, oštre, državničke reakcije, koja bi upozorila predsednika predsedništva BiH, Bakira Izetbegovića, na posledice ovakvog stanja (uz pozivanje na okolnost da je Srbija garant Dejtonskog mirovnog sporazuma), Vučić se samo zahvalio Ivaniću na informacijama i lakonski konstatovao da „...Srbija želi dobre i najbliže odnose sa Bosnom i Hercegovinom...". Tačnije, da ga pitanje diskreditacije bosansko-hercegovačkih Srba uopšte ne zanima!

Nepunih tri nedelje nakon Ivanićevog očajničkog apela da Srbija nešto učini, dakle, 19. juna ove godine, uoči potpisivanja nekakve besmislene Deklaracije o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja sa Hrvatskom, Vučić je opčinjen lažnom predstavom o sopstvenoj važnosti, citirao samog sebe(!), pa je rekao: "...Što ja kažem, da češće Hrvati uđu u srpske cipele, a Srbi u hrvatske, čini mi se da bismo se bolje razumeli..."

Srbija i Hrvatska imaju nerešene probleme granične linije, sukcesije, pitanja privrednih društava, pitanje dugova, prava manjina i nestalih...Ali, Vučić bi najradije da se o tome uopšte ne govori. Posebno ne o povratku prognanih Srba iz Hrvatske u svoja rodna mesta, tamo gde su njihovi preci živeli vekovima. Nije to pomenuo, jer bi se onda otvorilo pitanje njihove privatne imovine, koja se procenjuje na oko 30 milijardi evra (o čemu vrlo precizne podatke ima Dokumentacioni centar "Veritas" koji vodi bivši sudija iz Zadra, Savo Štrbac).

Umesto svega toga, Vučić je Srbima iz Hrvatske zabio nož u leđa i prihvatio "kompromisno rešenje" u Briselu (18. jula ove godine), kojim je moguće na zahtev Evropske unije, da Srbiji bude oduzeto pravo da sudi hrvatskim ratnim zločincima (nezvanično, sve to u zamenu za otvaranje dva pregovaračka poglavlja sa Evropskom unijom!).

U pokušaju da opere svoju gadnu biografiju iz devedesetih, Vučić je spreman na sve, pa i da Srbima nanovo smesti ulogu kolektivne krivice zbog raspada prethodne države. Hrvatski "dragovoljci" izgleda nisu shvatili da im je Vučić učinio veliku uslugu, pa su tokom popodneva i večeri (19. jula) podigli medijsku galamu na najviši nivo, tražeći od svoje vlade da ispita "mogu li hrvatski branitelji normalno da prelaze granicu sa Srbijom". I odgovor je stigao: mogu naravno, svaki hrvatski "dragovoljac" je draži Vođinom režimu od naivnih Srba koji su devedesetih poverovali i njemu i njegovim tadašnjim vođama i krenuli u bratoubilački rat.

Takve Srbe, Vučić danas proganja ili ih, kao u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno na Kosovu i Metohiji, proglašava za kriminalnu, buntovničku, antievropsku i anticivilizacijsku grupaciju. Optužuje ih, kad god mu zatreba, kao da je u pitanju neka nova zaverenička "Crna ruka", koja mu radi o glavi.

Ali, kao i u svakom monstruoznom scenariju, sve je sasvim suprotno od toga: Vučić radi na tome da preostale kosovsko-metohijske Srbe sasvim preda albanskom režimu u Prištini, da bosansko-hercegovačke Srbe ostavi na milost i nemilost takozvanim "federalnim" vlastima i američkoj okupacionoj administraciji, a da Srbe u Hrvatskoj zauvek izbriše sa spiska prioritetnih političkih pitanja. Istu sudbinu je namenio i Srbima u Albaniji, Makedoniji, Rumuniji i Mađarskoj.

O Srbima u Crnoj Gori, koji imaju sva prava da zahtevaju da budu konstitutivni narod, Vučić govori kao o nacionalnoj manjini! Njemu i njegovim političkim i kriminalnim pokroviteljima iz bratske države, nikako ne odgovara da se neko previše deklariše kao "crnogorski Srbin", da ne bi povredili osetljive evroatlanske uši. Zato je negde i smišljena ideja o formiranju nekakve, na prvi pogled, nepolitičke grupacije Srba u Crnoj Gori, koji sada traže status nacionalne manjine. Da bi projekat minimiziranja Srba u Crnoj Gori sasvim uspeo, Vučić se u Srbiji bavi promocijom prava crnogorske manjine u Srbiji, čiji broj ni u kom slučaju ne može da se upoređuje sa brojem i značajem Srba u Crnoj Gori. Cilj je da se "izjednače" obe zajednice kao manjinske. To bi zadovoljilo oba režima, i onaj u Podgorici i ovaj u Beogradu, jer bi tako bili bliže anacionalnoj ideologiji NATO pakta kome ne trebaju nikakvi "istorijski narodi" nego sluge pokorne, bez mozga, dostojanstva, slobode i istorijskog pamćenja.

Repulike Slovenija je još 1992. godine izbrisala iz registra građana čak 25.670 Srba. Deo njih je, zahvaljujući tužbi Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, rešio svoj status i njima je određena i odšteta. Najveći broj njih još nije rešio to pitanje i nije sigurno da će u tome i uspeti.

Srbi su u Republici Sloveniji najbrojnija nacionalna grupacija sa prostora nekadašnje Jugoslavije, ali danas imaju manje prava nego veoma uticajna gej-zajednica u ovoj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici!

Mada već godinama pokušavaju da se izbore za status nacionalne manjine kako bi dobili sva ona prava koja im po evropskim pravnim standardima pripadaju, Srbi nemaju po tom pitanju podršku od vlasti iz Srbije. Posebno u zadnjih četiri godine, dok njome vlada autokratski Aleksandar Vučić. Nikada, tokom svog proteklog mandata, Vučić nije postavio pitanje slovenačkom političkom i državnom vođstvu u vezi statusa skoro 40 hiljada Srba (koji u toj državi čine oko 2 odsto ukupnog stanovništva).

A, kao što je poznato, dobijanje statusa nacionalne manjine za Srbe u Sloveniji višestruko bi bilo važno - to bi značilo i garantovano poslaničko mesto za predstavnika te zajednice u parlamentu, učenje srpskog jezika u školama, finansiranje iz budžeta Slovenije, prisustvo u javnom servisu putem emisija na srpskom jeziku...Mada je dobijanje statusa nacionalne manjine utemeljenje u pravnom sistemu Slovenije, zahvaljujući Deklaraciji koju je Slovenija donela pod uticajem međunarodne zajednice, to ne funkcioniše. Deklaracijom je predviđeno osnivanje posebnog saveta za pitanja novih nacionalnih zajednica. Savet je bio formiran, ali nije bio aktivan. Opet je izostala podrška od državnih institucija iz Srbije. Vlastodržac u Beogradu pristaje na sve: da sa Slovencima formiramo poslovne klubove, da obostrano otvorimo vrata za turizam, kulturnu razmenu i ako treba i zajednički kosmički program, samo nije spreman da zatraži od Slovenije da ispita mogućnost da Srbima u Sloveniji, konačno daju status nacionalne manjine.

Vučić poručuje Srbima: "Letujte u Albaniji!"

Uprkos tome što Srbi u okolnim državama danas nemaju nikakvu zaštitu od svoje matice, veleizdajnička misija Aleksandra Vučića ide dalje, pa je umišljeni Vođa krajem maja meseca ove godine, uoči posete Albaniji, bez imalo razmišljanja dao izjavu u kojoj tvrdi da položaj Srba u Albaniji "može da se poboljša" (kao da je već dobar, samo da ga još malo on i Edi Rama "dizajniraju"!). Istovremeno, predstavnici Srba u Albaniji su jedva uspeli nekako da se dokopaju prilike da kažu nekim stranim medijima reč-dve o tome kako, ustvari, decenijama već nemaju nikakva prava i kako su izbrisani sa etničke mape ove zemlje!

Ipak, mimo Vučićeve volje, u ambasadu Srbije u Tirani, stigao je tokom njegovog boravka predstavnik skadarskih Srba Simo Hajković, koji je i predsednik pravoslavnog slovenskog Udruženja Sveti Vladimir iz Skadra, koji je rekao je prisutnima doslovno rekao da je "situacija mirna ali neizvesna" te da oni (Srbi u Albaniji) nisu zadovoljni svojim položajem, jer nemaju ni najmanje prava koja bi trebalo da ima jedna manjina, pa je počeo da nabraja: "...Nemamo školu na našem jeziku, nemamo naše novine, ne postoji nijedna televizijska emisija na srpskom, ne poštuje se nijedna međunarodna konvencija o manjinama...".

Zahvaljujući hrabrosti i upornosti jednog čoveka, Vučiću je u Tirani rečeno sve o lošem položaju Srba u ovoj zemlji, ali ta istina nije stigla do njegovih medija u Beogradu. Lično se potrudio da to ne bude bitna tema. Ali, činjenice su jače od njegove demagogije i prećutkivanja stvarnog stanja stvari. Srbi u Albaniji još čekaju zakon o nacionalnim manjinama, dok ih je više od 100.000 "nestalo" iz matičnih knjiga u Tirani, tako što su nazivani drugim imenima i preizmenima. Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, Srba u Albaniji zvanično ima samo 155, jer su manjine bojkotovale popis, a procenjuje se da Srba, samo u oblasti Skadra i Fijera ima više od 30.000! Status Srba u Albaniji je i dalje ravan statusu progonjenih zveri. Dramatična je njihova borba za očuvanje identiteta, izvornih imena i srpskog jezika. A, majke Srbije nema da pomogne! Na njenom čelu sve sami veleizdajnici i kriminalizovana, primitivna i neobrazovana banda kojoj je važnije da poljubi skute arapskim šeicima nego da zaštite vlastiti narod u ovoj uvek problematičnoj zemlji koja je i danas sinonim za civilizacijsko dno.

Umesto da zbog svega toga odmah ponudi državnu pomoć Republike Srbije i da zatraži objašnjenje albanske vlade i njenog premijera Rame, Vučić je ponudio Srbima iz Albanije "olakšice" prilikom dobijanja srpskog pasoša! Da ih što lakše i bezbolnije iseli i tako pomogne stvaranju etnički čiste Velike Albanije! Sprdajući se, očigledno, sa onima koje makar formalno predstavlja, poručio je Srbima iz Srbije: "...Letujte u Albaniji, na albanskom moru!". Ovaj njegov poziv, kao senzacionalnu vest, preneo je sa velikim čuđenjem zagrebački "Večernji list". U Srbiji, nijedan medij ovu njegovu skandaloznu izjavu nije smeo ni da pomene.

Istovremeno, dok Vučić "afirmiše" prijateljstvo sa Albanijom gde "brišu" 100.000 Srba, Srbi sa Kosova i Metohije polako postaju "dijaspora", zahvaljujući Vučićevim veleizdajničim poslovima. Tako je, prema poslednjem popisu stanovništva (2011. godine), broj stanovnika Kosova i Metohije iznosio 1.739. 825, ali bez tri opštine na severu ove srpske pokrajine (Leposavić, Zubin Potok i severna Mitrovica gde Srbi čine 100 odsto stanovništva). Od ukupnog broja popisanih, 92,93 posto čine Albanci, a 1,47 Srbi. Ova brojka "od oka", saopštena je javno i to pred međunarodnim posmatračima.

Nasilničkim metodama, Srbi iz ovih nepopisanih opština, danas su za Vučića njegovi najveći neprijatelji jer ni pod kakvim okolnostima ne žele da postanu deo albanske paradržavne administracije u Prištini. Vučić im se sveti na svakom koraku. Ali, i oni će se na kraju njemu revanširati.

S verom u Boga, za Džumu, Rasima i Mehu

Podaci iz popisa stanovništva u Makedoniji iz 2002. godine, govore da Srba ima oko 37.000, ali je veoma perfidnom popisivačkom politikom "nestala" brojka od preko 50. 000 Srba! U međuvremenu je, navode, najmanje 15.000 njih je u očajanju zatražilo državljanstvo Srbije. Ali se na srpski pasoš čeka unedogled. Vučić i makedonskim Srbima, umesto podrške da ostanu svoji na svome, nudi beskonačno dugo čekanje na srpski pasoš. Uprkos teškim administrativnim preprekama koje njegov režim pravi, u poslednjih četiri godina čak 15.000 zatražilo državljanstvo Srbije.

Ali, ako ne brine o srpskoj manjini u Albaniji i Makedoniji, Vučić sva čini da se muslimanska (bošnjačka) manjina u Srbiji oseća povlaštenom u svakom pogledu. U decembru mesecu prošle godine, prilikom otvaranja škole i dijagnostičkog centra u Novom Pazaru, poveo je sa sobom i ambasadora Ujedinjenih Arapskih Emirata, Džumu Rašida, a događaju su prisustvovali i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić, gradonačelnik Novog Pazara Meho Mahmutović i još nekoliko naprednjačkih glavešina. Hvaleći do nebesa svoje "arapske prijatelje", Vučić je prećutao da je ovaj događaj bojkotovao predsedavajući Saveta ministara BiH, Denis Zvizdić kome se nije dopalo ime škole ("Sveti Sava"). Nezadovoljan što Novi Pazar i okolina ne liče ne Abu Dabi, Vučić je okupljenima rekao: "...Međutim, moramo još da radimo i da gradimo više, a to ne bismo mogli da nije vas koji ste verovali i u Džumu i u Rasima i u Mehu..."

Samo nedelju dana nakon ovog događaja, tokom svoje "balkanske posete", sa Vučićem se našao sada već bivši predsednik turske vlade, Ahmet Davutoglu, koji je od Vučića zahtevao da se "potpuno angažuje" u zaštiti muslimanske (bošnjačke) manjine u Srbiji, te da u vezi sa tim, "tesno sarađuje" sa federalnom vladom Bosne i Hercegovine, tačnije, Bakirom Izetbegovićem! Od koga to Vučić treba da štiti bošnjačku manjinu, koja deli potpuno ista prava sa Srbima?

Istovremeno, tokom 2015., pa sve do polovine 2016. godine, položaj Srba u Bosni i Hercegovini, postao je najgori od kako je potpisan Dejtonski mirovni sporazum. Stalni pokušaji diskreditacije Republike Srpske, umanjivanje broja "federalnih Srba"

Brišu Srbe iz Rumunije, upisuju Vlahe iz Srbije kao Rumune

Traje i potpuna ignorancija Vučićevog režima prema Srbima u Rumuniji, posebno od kako se dva puta u prošlom mandatu (poslednji put u oktobru prošle godine) sastao sa predsednikom rumunske vlade Viktorom Pontom, kome je rekao da je "pitanje Srba u Rumuniji odavno rešeno". Istovremeno, Ponta je ohrabrio Vlahe na istoku Srbije da se javno deklarišu kao Rumuni, čemu se jedan deo njih, koji su lojalni Republici Srbiji, usprotivio. Traje pravi rat između dve frakcija Vlaha na istoku Srbije, dok Srbi u Rumuniji postoje tek kao statistički podatak, ili, još gore, kao pogrešan statistički podatak, jer se broj autohtonih rumunskih Srba uvek krio, pa i danas, kad je Rumunija članica Evropske unije, on još uvek nije poznat. Popisivači u Rumuniji rade isto ono što rade i u drugim okolnim državama: umanjuju broj Srba ili ih asimiluju i popisuju kao Rumune.

Pre samo dvadeset godina, Srba u Rumuniji je bilo više od 30.000. Danas ih ima tek negde oko 15.000, sa tendencijom potpunog nestanka. Nemamo dovoljno đaka za naše srpske škole i srpsku gimnaziju „Dositej Obradović" u Temišvaru i moguće je da će jedna od najstarijih gimnazija u ovom delu Evrope, biti ugašena.

A 1. Srbi širom sveta

Žalosna je i istorija Srba u zemljama u najbližem okruženju izvan bivše Jugoslavije. Iako su oni nekada činili većinu u velikom broju naselja u Mađarskoj, čak do Sentandreje, koja se nalazi severno od Budimpešte, njih danas u toj republici ima jedva 10.000, koliko ih živi i u Danskoj. Nekadašnja neformalna srpska prestonica u Mađarskoj, Sentandreja, skoro da više nema Srba, a ono malo njih sačuvano je isključivo u turističke svrhe.

Ne računajući zemlje nekadašnje Jugoslavije, izvan Srbije najviše Srba živi danas u Sjedinjenim Američkim Državama, njih oko milion (najviše u Čikagu i oko njega). Najviše potomaka srpskih iseljenika, međutim, živi u Turskoj: između 6 i 9 miliona današnjih Turaka ima nekog pretka srpskog porekla. Zvanično, u ovoj zemlji živi oko 15.000 ljudi koji se osećaju i izjašnjavaju kao Srbi. Nijedna srpska vlada do danas nije postavila pitanje, kako ti Srbi u Turskoj žive i koja su im prava uskraćena. Sa druge strane, Turci su u Srbiji (još u vreme socilazima) dobili sve na svom jeziku, od pisma, jezika, medija, do svih drugih pripadajućih prava.

U Ukrajini danas zvanično živi samo oko 1.000 Srba i svi oni su ekonomski migranti iz 20. veka. Poređenja, na malenoj Malti živi oko 2.000 Srba. U 18. veku, u doba carice Katarine Velike u Ukrajini, tada delu ruskog carstva, živelo ih je deset puta više, ali su se brzo stopili sa jezički, verski i kulturološki bliskim Ukrajincima i Rusima.

Od evropskih zemalja izvan prostora bivše SFRJ, najviše Srba živi u Nemačkoj, njih preko 700.000. Srbi su se u nekoliko velikih talasa iseljavali u 20. veku, a krajnje destinacije bile su im, osim pomenute Nemačke, još i Austrija (oko 350.000 srpskih iseljenika i njihovih potomaka), Švajcarska (200.000), Francuska i Švedska (po oko 120.000), Ujedinjeno Kraljevstvo (80.000)...

U državama Zapadne Evrope, u koje su se Srbi, uglavnom, iselili tek u 20. veku i najviše iz ekonomskih razloga, domaćini su obezbedili o svom trošku obrazovanje dece iseljenika o maternjem jeziku, književnosti i istoriji. To je za većinu Srba u najbližem okruženju, u zemljama u kojima već vekovima borave, nedostižan san.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane