Beli kriminal

"Turski pacijenti": Zašto država Srbija svoje pacijente šalje privatnicima u Istanbul

 

Ništa nije prljavo kad se dobro opere

 

  Kada se radi o trpanju para u džep Tomice Milosavljevića i njegove porodično-kolegijalne kriminalne manufakture, ni izbacivanje bolesnika da bi se napravila mesta za putujuće pacijente iz privatnog aranžmana nije neka neobična pojava, kao što se vidi iz slučaja Instituta za rehabilitaciju u Beogradu

 

Igor Milanović

 

Od Tomice Milosavljevića, sadašnjeg naizgled nesmenjivog ministra zdravlja, sve možemo da očekujemo. Ako je već svoju svastiku, takođe nesmenjivu Svetlanu Vukajlović, postavio na mesto direktora Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, zašto neki od njegovih rođaka ne bi mogao da bude suvlasnik klinike u Turskoj u kojoj se operišu naši pacijenti? Tomica je, očigledno, na sve spreman kada je dobra zarada u pitanju.

Možda nam nikada ne bi palo na pamet da istražujemo skrivene interese srpskih zdravstvenih drmatora u poslu sa Turskom, da nedavno na Institut za rehabilitaciju u Sokobanjskoj u Beogradu nisu stigle dve čudne gošće.

 

Problem bez problema

 

Ujutro 6. jula 2010. direktorka Instituta dr Milica Lazović izdala je naređenje da se u toku dana pripremi jedan od četvrokrevetnih apartmana za hitan prijem novih pacijenata. Uveče istog dana, ambulantnim kolima su sa beogradskog aerodroma Nikola Tesla u Institut dovezene Fikrije A. iz Velikog Trnovca i Fatima R. iz Novog Pazara. Sa njima dvema je bio i muški pratilac, Fatimin sin. Sve troje su dobili smeštaj u Institutu.

Odmah po prijemu, obe žene je pregledao jedan od dežurnih lekara. Fikrije je pregledala dr Slavica Stevović i utvrdila da se pacijentkinja dobro oseća, kao i da postoperativni tok normalno napreduje. Fatimu je pregledao dr Dejan Spiroski i postavio identičnu dijagnozu. Obe pacijentkinje su nedelju dana pre prijema u Institut bile operisane u Klinici za kardiohirurgiju Acibadem bolnice u Istanbulu i odatle otpuštene kao sposobne za put. Kao što se ispostavilo, obe su bez problema podnele putovanje.

Problem je bio u tome što je avion iz Istanbula u večernjim satima sleteo u Beograd, pa pacijentkinje nisu istog dana mogle da otputuju do svog odredišta. Zbog toga im je o trošku RZZO-a obezbeđen hotelski smeštaj u Beogradu, i to u Institutu za rehabilitaciju, gde su po pravilu uvek popunjeni svi smeštajni kapaciteti. A jedan dan u Institutu košta 2.560 dinara po osobi!

Sledećeg dana su obe pacijentkinje, zajedno sa pratiocem, nastavile put. I iz toga se vidi da nije bilo nikakve potrebe za njihovim smeštajem u Institut ili bilo koju drugu bolnicu.

Po ugovoru između srpskog RZZO-a i istanbulske klinike, cena jedne operacije je utvrđena na nešto više od 3.000 evra. Uz to treba dodati i troškove avionske karte, a u slučaju dve pacijentkinje tu su i troškovi prevoza od aerodroma, i to kolima hitne pomoći, kao i tri puna pansiona u Institutu koji ima status banje.

Bilo bi lepo kada bi svi naši pacijenti imali istu negu kao i Fatima i Fikrije. Nažalost, to nije tako.

Do ugovora između srpskih medicinskih vlasti i privatne klinike u Istanbulu došlo je jer se broj pacijenata u Srbiji koji čekaju operaciju na srcu udvostrućio. Razlog za to bi moglo da bude i odobrenje koje je Ministarstvo zdravlja, znači Tomica Milosavljević, dalo direktoru Instituta za kardiovaskularna oboljenja na Dedinju Bošku Đukanoviću (još jednom od nesmenjivih kadrova u našem zdravstvu) da izvan radnog vremena lekari ovog instituta mogu da operišu strane državljane.

Dakle, mi u našim bolnicama operišemo strane državljane od kojih naplaćujemo te usluge, a naše državljane šaljemo u inostranstvo, i to u "visokorazvijenu" Tursku, i tamošnjim klinikama plaćamo u devizama?! Čisto pranje para.

 

Mogli i u hostel

 

Pošto su Tomica i njegova porodično-kolegijalna banda osmislili ovakav metod rada i naplate, valjalo je samo još naći dovoljno onih koji će za preko 3.000 evra, plus troškovi prevoza, a sve to o trošku običnih građana, pristati da odu do Istanbula na operaciju. U tu svrhu pokrenuta je neviđena marketinška akcija po svim domaćim medijima, a da bi sve bilo sigurno lekari su dobili i naređenje da svoje pacijente ubeđuju da treba da pristanu na operaciju u maloazijskoj bolnici.

Slučaj sedamdesetogodišnje Fikrije i nešto mlađe Fatime bio je samo zgodni reklamni potez kojim bi se pacijentima pokazalo koliko država brine o pacijentima koje šalje u Istanbul. Zbog toga su četiri pacijenta Instituta u Sokobanjskoj navrat-nanos izbačena da bi se napravilo mesta za tri osobe koje su po svim lekarskim rezonima bez problema mogle da odsednu i u nekom od beogradskih hostela. Primera radi, najjeftiniji hostel u Beogradu noćenje naplaćuje upola jeftinije od sume koja je plaćena Institutu za rehabilitaciju. Samo, onda ne bi bilo onog reklamnog efekta bez koga bi bila umanjena zarada istanbulskih doktora i sa njima povezanih lica iz okruženja Tomice Milosavljevića.

Stručnjaci inače procenjuju da bi preko maloazijske klinike moglo da bude operisano i celih hiljadu srpskih pacijenata, pa sve to puta 3.000 i nešto evra, plus troškovi puta i smeštaja. To je sasvim pristojna para, zbog čega ne treba da vas čudi ako direktorka Lazović naprasno odluči i prekine vaš boravak u Institutu, kako bi oslobodila apartmane za putnike namernike.