https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Klizav teren

Klizav teren

Nemaèka politika na Balkanu se ne menja

 

Pajac Bele kuće

 

  Nemaèka diplomatija je u bizarnom položaju da brani interese svoje države u regionu u kome tradicionalno prisustvuje samo kao okupatorska sila. A pri tome još mora i da se dogovara sa zemljom koja u istom regionu tradicionalno važi za oslobodioca

 

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

 

Jedini put kada je Nemaèka bila na strani Srbije u modernoj istoriji bilo je na Berlinskom kongresu, kada je Oto fon Bizmark izdejstvovao proširenje Srbije i njenu nezavisnost od Otomanskog carstva. Od tada postoji reèenica "gvozdenog kancelara" kako Balkan nije vredan da na njemu kosti ostavi i jedan jedini nemaèki vojnik.

Ni danas Nemaèka ne želi da žrtvuje svoje sinove za sprovoðenje neèega što bi iz daleka moglo da se nazove "balkanskom politikom" NATO alijanse i Evropske unije. A i zašto bi dok su tu Haris Silajdžiæ ili Bajram Redžepi, spremni da bombarduju, ako treba, još deset pijaca sa svojim stanovništvom kako bi dozvali amerièke bombardere da napadnu Srbiju. Nemaèka politika prema Balkanu ne menja se još od vremena ubistva poslednjeg srpskog progermanskog kralja, Aleksandra Obrenoviæa.

  

Bez svilenih rukavica

 

Ono što se u nemaèkoj spoljnoj politici takoðe ne menja veæ decenijama, jeste njena potpuno nesposobna diplomatija. Èak ni jedan Hans Ditrih Genšer, koga su s pravom zvali doajenom evropske i svetske diplomatije, nije našao svilene rukavice u kojima bi izveo krvavi raspad SFR Jugoslavije, veæ je sve odradio tako bahato i oèigledno da je na kraju postao žrtva svoje sopstvene ludaèke politike.

I nekadašnji ministar u Saveznoj vladi Nemaèke, Oto Švarc-Šiling, nije uspeo da prikrije da stoji na platnom spisku muslimanskog lobija, pa je konaèno morao da se povuèe sa nemaèke politièke scene. To mu, meðutim, nije smetalo da kasnije preuzme mesto meðunarodnog visokog predstavnika u BiH, državi u kojoj se samo neku godinu ranije otvoreno svrstao uz jednu zaraæenu stranu. Nije ga opametila ni blamaža da su za njegova mandata SAD prvi put stale na stranu Srba kako bi ih zaštitile od ovog pomahnitalog muslimanskog plaæenika.

Danas bi Švarc-Šiling opet da deli lekcije nepokornim Srbima, javno pozivajuæi nemaèku vladu da se jaèe angažuje na Balkanu. Samo, kako?

Bolna taèka nemaèke diplomatije nije samo nedostatak kvalitetnih kadrova veæ daleko više nedostatak sredstava da se sprovede zacrtana politika. Skoro pola veka jedini posao nemaèkih diplomata bio je da se po svetu izvinjavaju za strahote Hitlerove politike. U isto vreme, srpske diplomate u okviru jugoslovenskog SIP-a aktivno su radile na stvaranju nesvrstanog pokreta, a neretko bili i jedini kanal za komunikacije izmeðu dve svetske supersile. Razlika u iskustvu više je nego vidljiva, bez obzira na to što je aktuelni beogradski režim uèinio sve da otera stare i dovede nove, poslušne kadrove.

Nemaèka, osim toga, nema ni sredstva kojima bi bilo koju vladu u svetu privolela na saradnju i poslušnost. U ovom sluèaju Vuk Jeremiæ i njegovi saradnici iz srpskog MSP-a mogu slobodno da zahvale Grèkoj i Španiji što su iz nemaèke privrede isisale sva raspoloživa sredstva koja su u proteklim decenijama bila glavni adut nemaèke spoljne politike.

Kasa EU je prazna i Nemaèka mora prvenstveno da brine kako da se ta rupa popuni. Zato Gvido Vestervele prilikom svoje nedavne posete Beogradu nije mogao da glumi zavrtaèa ruku Slobodana Miloševiæa, Rièarda Holbruka, iza koga je stajala najmoænija vojna sila sveta. Iza Vestervelea, u najboljem sluèaju, stoji - njegov deèko. Èak se i nemaèka kancelarka Angela Merkel mudro drži po strani puštajuæi svog neukog koalicionog partnera da baulja po svetskom diplomatskom parketu.

Blamiranje sa pompezno najavljenim dolaskom u Beograd, za koji se unapred znalo da neæe doneti bitniji pomak u kosovskom problemu, nemaèka diplomatija je jednostavno morala da preuzme na sebe. Dovoljno iskusna Hilari Klinton za ovo nije bila spremna da žrtvuje èak ni nekog najniže rangiranog službenika Stejt dipartmenta. Glava nemaèkog ministra spoljnih poslova tako je za Amerikance bila najjeftinije rešenje.

 

Oprezno sa Moskvom

 

Poziciju lidera u Istoènoj Evropi i Pribaltiku Nemaèka nije smela da zauzme iz obzira prema svom nadmoænom istoènom susedu - Rusiji. Moskovska administracija je blagovremeno, ali i veoma energièno, Berlinu dala do znanja da nije spremna da investira milijarde dolara za gasovod kojim bi se snabdevala Nemaèka, ako æe on da prolazi kroz region u kome Rusiju tretiraju kao neprijatelja. Tako je došlo do tihe i gotovo neprimeæene preorijentacije baltièkih republika i Poljske ka Rusiji, uz istovremeno formalno ostajanje i u EU i u NATO-u.

Istu poziciju Rusija zastupa i kada je u pitanju drugi krak gasovoda ka Evropi - "Južni tok". Da bi uopšte poèela realizacija ovog za Nemaèku i Evropu od životnog znaèaja važnog projekta, Moskva je tražila da se u najmanju ruku poštuju njeni interesi u regionu, u koji treba da investira milijarde svojih dolara. Kako ni Brisel a ni Berlin nemaju ni potrebna sredstva niti drugi naèin da doðu do energenata, crnomorski region i Balkan treba da budu ostavljeni Rusima. Zato je i upadljivo odsustvo iskusne Merkelove iz svih razgovora o destabilizujuæim pitanjima Balkana.

Vestervele ovu poruku nije shvatio. Ili jeste, ali se odluèio na teatralni potez kojim bi svima jasno demonstrirao da je Zapad izgubio uticaj u Jugoistoènoj Evropi.

Prilikom svog dolaska u Beograd nemaèki ministar imao je prazne ruke. Pretpristupni fondovi EU su ispražnjeni, a Srbija nema odakle više u Evropi da zajmi pare jer Evropa para jednostavno više nema. Sve što može ona investira u Španiju, Grèku i ostale svoje bankrote. Baš zbog potpune finansijske iscrpljenosti, EU trenutno ni ne razmišlja o daljem proširenju, osim možda u sluèaju Hrvatske. I sa te strane Vestervele, dakle, nije imao šta da ponudi.

U vremenima Holbruka ili Solane, Zapad je na raspolaganju imao i štap i šargarepu. Štap je danas polomljen - jer bi destabilizacija Balkana dovela do kašnjenja realizacije "Južnog toka" koji mnogo više treba Evropi nego Rusiji - a šargarepa je davno pojedena.

Nemaèkoj zaista treba novi pristup Balkanu, u tome se slažu svi u Berlinu. Jedino što Vestervele, kao neiskusni politièar i još neiskusniji diplomata, nije najbolje rešenje sa osobu koja bi dovela do tih promena. Za razliku od Merkelove koja ima i zavidan kontraobaveštajni staž, Vestervele uopšte ne razume nijansirane odnose u meðunarodnoj politici. On još uvek nije uspeo da shvati da se srpska politika sve manje formira u Nemanjinoj a sve više u Moskvi, i da bi zato pri svakom svom koraku na Balkanu trebalo pažljivo da osluškuje eho sa Istoka.

Opet, za razliku od svog koalicionog partnera, kancelarka kao politièar realnosti shvata da evropska politika mora sve više da se orijentiše na potrebe najprostranije evropske i svetske zemlje - Rusije. Ono što Zapad zamera Tadiæu, da svoje spoljnopolitièke nastupe u vezi sa Kosmetom ne usaglašava sa njima, isto to Rusija zamera Vesterveleu. Ako Nemaèka želi da nastavi politiku približavanja Rusiji i njenim neizmernim energetskim resursima, moraæe više da se obazire i na ruske spoljnopolitièke interese. Rusija želi stabilan Balkan, a to nije moguæe postiæi bez Srbije ili, èak, protivno njenim interesima.

Vestervele æe kad-tad morati da prihvati ovu realnost i da ubuduæe manje bude pajac Bele kuæe, a više kreator moderne nemaèke spoljne politike. Ili od te politike neæe biti ništa.

 

 

 

 

Živo blato

 

Ozbiljni analitièari u Berlinu i oko njega od samog momenta najave Vesterveleovog putovanja u Beograd i njegovih ciljeva, postavljali su pitanje da li se Nemaèka to dobrovoljno vraæa u status amerièke kolonije.

Neizbalansirana politika na Balkanu veæ je donela dovoljno glavobolja Americi, smatraju upuæeni, i ona iz tog košmara želi što pre da se izvuèe i posveti daleko važnijim problemima kao što su Iran ili Kina. Sa druge strane EU nema nikakav ni približno jedinstven stav o ovom delu evropskog kontinenta, što se najbolje videlo na samom kosovskom primeru, ali i u beskonaènoj diskusiji oko daljeg proširenja.

U taj politièki vakuum sve snažnije ulazi Rusija sa petro-dolarima i primamljivošæu svog ogromnog tržišta. Kao poslednji džoker, iz amerièkog rukava je istresena Nemaèka èiji su interesi na Balkanu utemeljeni na istorijskim iskustvima.

Pod izgovorom da po koalicionom sporazumu spoljna politika spada u domen šefa FDP-a, Gida Vestervelea, kancelarka Merkel se virtuozno izvukla iz ovog živog blata. Primarni cilj njene politike je da spreèi da Nemaèka bude zdrobljena izmeðu Amerike i Rusije ili razapeta zbog sveevropskih interesa. U to se nikako ne uklapa zastupanje pristrasne amerièke politike u delu sveta koji Rusija tretira kao sopstvenu interesnu sferu.

  

 

 

 

Nemaèka jeste privredni džin i lokomotiva evropskog razvoja, ali je istovremeno i potpuno iscrpljena zalaganjem za oèuvanje kako EU, tako isto i NATO-a, i u obe organizacije je najveæi platiša. Uz sve to, jedino parèe sveta za koje se može reæi da je nemaèka interesna sfera jeste Balkan.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane