https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Druga strana

Druga strana

Demokrate: jedni u sukobu interesa, drugi u sukobu identiteta

 

Dva Tadiæa, Arif i Alija

 

Ivan Molotok

 

Da Demokratska stranka ne drži veæinu kljuènih pozicija u državi, da iz njenih redova nisu predsednici Republike i vlade, da od nje ne zavisi uglavnom sve loše što se graðanima dogaða (pošto za sve dobro nekako moraju da se izbore sami), koga bi u ovoj sveopštoj društvenoj, moralnoj, politièkoj i ekonomskoj papazjaniji u njihovom aranžmanu još zanimale i njihove unutrašnje stranaèke fore i fazoni, ukljuèujuæi i unutarstranaèke izbore sa unapred poznatim kandidatima, pobednicima i poraženima.

Iako na simbolièkoj ravni najznaèajniji deo tog demokratskog cirkusa nije bio "izbor" poglavnika nego doglavnika, prvi ljudi su uvek merilo onih drugih, koji su tu samo da bi se proverilo pravilo.

Boris Tadiæ je ustrajao na unekoliko musolinijevskom imidžu, izgovarajuæi i gestikulacijama doèaravajuæi neke elementarne istine i još elementarnije bedastoæe kao da su revolucionarna nauèna otkriæa koja menjaju svet ili kao da se podrazumeva da imaju snagu Mojsijevih zapovedi. Za ponekog od prisutnih možda su i imale, ali su za unezvereni narod, o njegovim velikim mislima temeljno obaveštavan posredstvom medija terorisanih i ponižavanih od strane njegovih partijskih poverenika, bile samo to što jesu - trice i kuèine kojima snagu i smisao nisu mogle da nabiju ni predsednikove visoko dignute obrve, ni uvežbano namršteno èelo, ni dalekovid, vizionarski pogled ni u koga i ni u šta. Pa tako ni u išta lepo u našoj buduænosti, u kojoj se predsednik, oèigledno, ni ovog puta nije prepoznao.  

Kao što je nekada legendarni Zoran Todoroviæ Kundak, kada je znao da neæe imati ništa pametno i suvislo da kaže, umesto sadržaju govora svu pažnju posveæivao iskljuèivo jednoj provokativnoj reèenici, sentenci, koju su kasnije svi mediji bez izuzetka i bez obzira na temu, isticali u naslovima i time najèešæe politikantsko laprdanje pretvarali u visokoumne ocene i promišljanja stvarnosti, tako i Tadiæ: besmislenim dosetkama i jalovim verbalnim akrobacijama pokušava da opseni prisutne pokušavajuæi da nièemu obezbedi programski smisao nekakvog svog "naèertanija". I opet, bio bi to njegov problem da pokušava da opseni samo prisutne, ali njegova je ciljna grupa, bolje reèeno, njegovi pacijenti su oni van kongresne sale, od Horgoša do Prohora Pèinjskog, koji bi bili sreæniji da im predsednik iz krize u koju su dospeli i njegovom zaslugom ne izvodi besne gliste nego zakljuèke koji imaju praktiènog smisla i smislene rokove. Podvriskujuæi iskolaèenih oèiju Ðinðiæeve citate ("Srbija neeee smeeee da stane"), izvuèene iz pogrešnog vremena i prostora, dakle, apsolutno izvan konteksta, a pri tom, postavljajuæi petoro doglavnika, u èijim bi se rukama i mokar veš osušio i izvan èijih interesnih atara više ni trava ne raste, predsednik je, u stvari, zakukao na narod što njemu i doglavnicima sam ne isporuèi i ono malo što mu je preostalo, da ovi ne troše dragocenu energiju i vreme na nešto što æe se kad-tad desiti.

Kao što je - iako po obrazovanju psiholog sa skromnim iskustvom u uliènoj prodaji novina i profesora "levog predmeta" u srednjoj školi - od prve pristao da bude ministar telekomunikacija, pa ministar odbrane, predsednik Stranke i Države, i dalje pristaje da bude èovek sa najmanje dva lica, od kojih narod nikada ne zna koje je pravo, i da li je ijedno. Da li je to uopšte on, i ako jeste, šta je to na njegovom licu èudno? Imanentnom svojstvu svoje stranaèke elite, pogotovo doglavnika - trajnom sukobu interesa, predsednik je suprotstavio vlastiti unutrašnji sukob - trajni sukob sopstvenih identiteta. U najblažem obliku on želi da kao voða bude voljen i viðen kao Majka Tereza u oblièju Margaret Taèer. Sve to, meðutim, ne vodi dalje od karikature. I Slobodan Miloševiæ, i Zoran Ðinðiæ, i Vojislav Koštunica, primera radi, bili su likovi sa vrlinama i manama zbog kojih bi ih jedni nabijali na kolac, a drugi proglašavali svecima. Kod dvoliènog ili višeliènog Tadiæa èovek se uvek boji da se ne ogreši o njegovo nalièje, kakvo (ko) god da je. Neprijatno je to za podnošenje u konkretnom svetu gladnih i obespravljenih kojima takvo biæe treba da bude moralni orijentir i da pride uspostavlja druge moralne orijentire (u vidu doglavnika, na primer).  

 

Iz nekih razloga, autoru ovih redova nametnula se asocijacija koja sa predsednikovim sluèajem možda i nema mnogo veze, ali èim je asocijacija - sigurno ima. Mnogi æe se, naime, setiti da je nekada u onoj "velikoj" državi postojala èuvena novèanica koja se zvala "hiljadarka", a na kojoj je bio lik koji je po nekim tadašnjim anketama bio najomiljeniji lik uopšte, poznatiji i draži od svih politièara, javnih i drugih radnika i trudbenika, a poèesto i od neke rodbine. Najkraæe reèeno, rod roðeni. Vremenom se pokazalo da 9.999 od 10.000 ljudi smatra da je taj njihov najdraži lik Alija Sirotanoviæ, èuveni stahanovac, rudar iz Breze, koji je, kada je oborio Stahanovljev rekord u kopanju uglja lopatom, postao radnièka legenda, od Tita dobio stan, za decu školovanje i sve što je u ono vreme bila privilegija i èast, ukljuèujuæi i još veæu lopatu, koja je po njemu dobila naziv "sirotanoviæka". Samo onaj jedan od 10.000 znao je da se ne radi i Aliji Sirotanoviæu, rudaru iz Breze, nego o Arifu Heraliæu, visokopeæaru iz Zenice, koga je neko zapazio tokom snimanja filma Veljka Bulajiæa Uzavreli grad 1961. godine i potom, kao lice koje zraèi optimizmom, smestio na najpoznatiju novèanicu posleratne Jugoslavije. Uzalud su ti malobrojni pokušavali da ukažu na to da, pored notorne èinjenice da nije reè o jednom nego o drugom èoveku, èovek na "hiljadarki" èak nema ni rudarsku, nego opremu koja služi za "probod" na visokim peæima. Sam Alija Sirotanoviæ, koji je i na ovim lovorikama proživeo ostatak života i ušao u istoriju, nikada se nije potrudio da ove prièe i nedoumice ospori ili razreši. Za to vreme "najomiljeniji lik", "èovek sa hiljadarke", živeo je sa 9-12 dece (ni sam nije bio siguran koliko) u najveæoj bedi u zenièkom naselju Crkvice, gde je kao penzionisani i bolesni invalid bedno umro 1971. godine. U trenutku smrti na zidu mu je visila Titova slika, od poda do plafona, koja je po širini jedva prošla kroz vrata.   

 Da li se na kongresu vladajuæe stranke predsednik ukazao kao On, kao njegovo nalièje, kao Alija ili kao Arif, ostavljeno je narodu da pogaða do neke od godina kojima se predsednik nemilice razbacivao. U svakom sluèaju, neko biæe je nešto reklo, a koje i šta - èuæe se kad bude kasno.

 

 

 

 

 

Kod dvoliènog Tadiæa èovek se uvek boji da se ne ogreši o njegovo nalièje, kakvo (ko) god da je.

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane