https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

Istorija je poput idota, stalno se ponavlja

 

Stari novi srpski mitovi

 

Srbija je oduvek živela u mitovima. Mnogi tvrde da su stari mitovi najveæi problem Srbije, njena najveæa prepreka da uhvati prikljuèak sa novim vremenom. Ima u tome istine, ali još veæi problem je u tome što se stari mitovi žele prevaziæi stvaranjem novih, što upravo oni koji optužuju stare mitove kao naš najveæi balast na putu u buduænost, u isto vreme stvaraju nove mitove. To, naravno, znaèi da ni oni nisu ništa bolji ni pametniji, a najgore je to što se na taj naèin ne leèi zavisnost, nego joj se samo nudi nova droga u zamenu

 

Piše: Mile Isakov

 

Ako su stari mitovi Kosovo, Velika Srbija i braæa Rusi, recimo, u zamenu nam se nude Kosovo i Metohija, Evropska unija i NATO. Ako su stari mitovi Karaðorðe, koji je predvodio ustanak, pa kad je propao pobegao iz zemlje, i sa druge strane Miloš Obrenoviæ, koji se odrekao oružja i doneo puzajuæu autonomiju Srbiji, ne birajuæi sredstva, novi analogni mitovi su Ðinðiæ i Boris Tadiæ. Ako ima neke sliènosti, veæ na prvi pogled upadljivo je da je za predstavljanje dvojice naslednika potrebno izgovoriti puno ime i prezime, dok su Karaðorðe i Ðinðiæ bolje prepoznatljivi.

U meðuvremenu, èitavu deceniju hranili smo se mitom "Slobo-Slobodo", koji je nastao na talasu prethodnog mita zvanog "I posle Tita - Tito".

 

Pamæenje

 

Ako pamæenje ne vara Srbi su izginuli na Kosovu i brojnim kasnijim bitkama braneæi Evropsku uniju od najezde islama, a ni pravoslavna Rusija joj tada nije mnogo pomogla, kao ni hrišæanski NATO u novije vreme u kome je tamo porušeno i zapaljeno 150 srpskih crkava i manastira, a podignuto više od 300 džamija.

Crni Ðorðe je, pre nego što je postao voða ustanka, ubio oca i brata, da bi na kraju bio i sam ubijen od svog kuma, a Miloš Obrenoviæ ga je ubio sa idejom da olabavi narukvicu u kuænom pritvoru i saèuva džakove dukata koje je stekao pošto je preuzeo nacionalni biznis.

Nije EU što i Austrougarska, naopako, pa ono je bila ozbiljna država, kao što ni NATO nije što i carska Rusija, mada se ponaša kao carstvo. A naroèito nije Ðinðiæ što i Karaðorðe, niti Boris što i Miloš. Najpre Ðinðiæ nije digao ustanak, on je samo vešto sledio put koji je krèio Vuk Draškoviæ i nije on pobedio Miloševiæa nego Koštunica. I nije Tadiæ, mada ljubi skute svima kao Miloš, ubio Ðinðiæa, mada ga nije voleo jer ga ovaj nije cenio. I nisu bili kumovi, jer je Ðinðiæ za kumstvo birao samo uspešne, a u vreme Slobe Slobode to su mogli biti samo prevejani lopovi i mafijaši. Nije mogao ni sanjati da æe se i starmali, koji se školovao èuèeæi ispod filozofskog stola  za kojim je on sedeo, tako uspešno razvijati i u tom pravcu. Meðutim, nauèio je i taj ponešto, dok se Ðinðiæ prevrtao u grobu kad je video ko ga je nasledio, pa se svesrdno prikljuèio stvaranju mita o njemu sa jednostavnom raèunicom: Što veæi on, važniji i ja. Objektivno, ni jedan ni drugi nemaju znaèaj koji im se pridaje.

To mora veæ jednom da se kaže, nije Ðinðiæ bio ni rodonaèelnik, ni prototip demokratske Srbije. Prave voðe demokratske opozicije u Srbiji, poèetkom devedesetih godina, bili su Dragoljub Miæunoviæ, više na teorijskom planu, i Vuk Draškoviæ koji je praktièno vukao na svojim pleæima sve ostale opozicione stranke i stranèice, èiji su mu lideri uglavnom radili iza leða. Jedini pored njih, koji je istinski nešto znaèio, bio je Ivan Ðuriæ, koji je imao potencijale da mudrošæu i harizmom objedini, pa i prevaziðe i Miæuna i Vuka. Dr Ivana Ðuriæa (1947-1997), više se niko ne seæa jer je otišao pre vremena, skromno, kao što je i živeo i delovao, ali i zato što se protivio zloupotrebi starih i stvaranju novih srpskih mitova.

Ako uopšte može da postoji prototip lidera moderne graðanske Srbije, onda je to bio upravo Ivan Ðuriæ, mlad i naoèit doktor nauka, ugledni profesor istorije u rodnom Beogradu, ali i na Sorboni i još nekolikim Univerzitetima u Evropi, mudar i èestit èovek evropskih manira i vizija, sa pedigreom i tradicijom dve ugledne srbijanske familije. To je važno naglasiti zbog toga što su politièkom scenom Srbije u to vreme harali veæi Srbi od Srba iz Srbije (Miloševiæ, Miæunoviæ i sada Tadiæ iz Crne Gore, Vuk Draškoviæ iz Hercegovine i Šešelj i Ðinðiæ iz Bosne) i razni doktori samo za lokalne bolesti. Na prvim direktnim višestranaèkim izborima za predsednika Srbije 1990, bez pompezne i skupe kampanje, praktièno nepoznat široj javnosti, Ivan Ðuriæ je zauzeo treæe mesto odmah iza Miloševiæa i Vuka Draškoviæa, sa impozantnih 277.000 glasova, odnosno 5,52 odsto ,tri puta više od Vojislava Šešelja i Sulejmana Ugljanina, na primer. Pri tome, u Vojvodini je tada i pobedio osvojivši više glasova èak i od neprikosnovenog Slobe Slobode. Kao i mnogo puta kasnije, da bi zabunio biraèe i lakše pobedio, Miloševiæ se potrudio da na te izbore izaðe što više kandidata, èak njih 32.

Za najveæi broj njih je on prikupljao i potpise i finansirao kampanju, samo da bi bila što veæa gužva i što više mediokriteta tipa Šeæerovski ili Ristièeviæ, kako bi se graðanima sugerisao zakljuèak da svaka budala misli da može da bude predsednik Srbije, èime se diskvalifikuju i ozbiljni kandidati meðu njima. Posebni protivkandidati, kao što je bio Ivan Ðuriæ, imali su i poseban tretman. U takozvanoj negativnoj kampanji njemu posveæenoj, režimski mediji i beogradska èaršija su ga orkestrirano napadali, ali pošto nisu mogli da pronaðu ništa što bi mu se ozbiljnije moglo zameriti ili lažima naduvati, služili su se najnižim kafanskim dosetkama, proglašavajuæi ga za Barbikinog partnera Kena, zbog fizièkog izgleda na kojem su mu zavideli. Zgaðen takvim prljavim izigravanjima demokratije od strane vlasti, ali i opozicije, koja se za razliku od njega brzo adaptirala na takve uslove, Ivan Ðuriæ je 1991. napustio zemlju i odselio se u Francusku, gde se ubrzo neizleèivo razboleo.

 

U brlogu

 

U to vreme Zoran Ðinðiæ je još nosio minðuše i repiæ, i šlepao se uz Dragoljuba Miæunoviæa. A onda je skinuo minðuše i napravio udar u Demokratskoj stranci, kraðom glasova pobedio je Miæuna i proterao ga iz partije, izvršivši tako politièko oceubistvo. U èistkama koje su tih godina sprovedene, DS su napustili manje-više svi misleæi ljudi, meðu kojima i Desimir Tošiæ, Vojislav Koštunica, Labus, kao i Vuksanoviæ koji se usudio da se kandiduje protiv Ðinðiæa za predsednika stranke i umalo ga pobedi. Neki tvrde da je i on bio pokraden. Posle svega DS je sasvim izgubila ugled i rejting, tako da èitavu tu deceniji nije mogla da prebaci ni pet posto podrške, a Zoran Ðinðiæ postao jedan od najneomiljenijih opozicionih lidera. Zbog vola na Palama, zbog pravljenja biznisa od politike, zbog tajnog šurovanja sa Miloševiæem, kao i zbog bežanja iz zemlje za vreme bombardovanja. Zbog toga nije ni pomišljao da se on lièno kandiduje protiv Miloševiæa, nego je isturio Koštunicu sa idejom da ga potroši, a ako pobedi da mu oprobanim sredstvima, kao što je kraða glasova u Skupštini, preotme vlast.

Ipak treba priznati da se posebno istakao u organizaciji pobune i konaènog obraèuna 5. oktobra 2000. godine, i da je kao prvi premijer demokratske Srbije pokazao velike potencijale i sposobnosti, unoseæi u politiku energièni preduzetnièki dinamizam i pragmatizam. Ali, u toj brzini i žurbi, demonstrirao je i veliko nipodaštavanje demokratskih normi i procedura i nedopustivu sklonost preèicama o kojima se dogovara iza demokratskih kulisa. Time su udareni temelji sistemu koji sada mora u celini da se menja pod pritiskom EU, kao i samovolji i korupciji od koje Srbija, èini se, veæ neizleèivo boluje. Prema tome, mit o Ðinðiæu kao idealu moderne demokratije u Srbiji, potpuno je neprimeren.

Još manje takva uloga prilièi Borisu Tadiæu, koji je iskoèio u prvi plan u haosu koji je zavladao u stranci posle muèkog ubistva Zorana Ðinðiæa, kao što posle poplave svakakva govna isplivaju na površinu. Da bi se sa svojim skromnim moguænostima održao, prisvojio je i naduvavao Ðinðiæevu harizmu, kopirajuæi ga, kao i Miloša Obrenoviæa i Tita, pa na kraju i Miloševiæa. Logièno od te papazjanije nije bilo moguæe napraviti ništa pametno ni dobro. Naprotiv, u skladu sa svojim moguænostima, od svih je pokupio ponešto što je nespojivo, zaboravljajuæi da je kopija uvek lošija od originala. Najpre je likvidirao najozbiljniju konkurenciju u stranci (Zorana Živkoviæa i Èedu Jovanoviæa), praveæi pakt sa Koštunicom, da bi se onda i njega otarasio ulazeæi u savez sa Miloševiæevom partijom i njegovim najprevrtljivijim ðacima. Kao kod kuæe, tako i na meðunarodnom planu bauljao je izmeðu istoka i zapada, puzao po komšiluku i Evropi, tumarao po bespuæima nesvrstanih zemalja, da bi na kraju zaglavio u sopstvenom brlogu.

U zanosu svemoæi, koju je uzurpirao okružujuæi se poslušnim mediokritetima i prevarantima, petljajuæi se u sve i svašta, nalupetao se gluposti zaista mitskih razmera. Najnovijom nas je poèastio ovih dana iz Brisela, gde je trebalo da se još jednom pokuša postiæi kompromis sa Prištinom, pred izjašnjavanje EU o našoj kandidaturi. Kako je kosovska delegacija zakasnila jedan dan, kada su pregovori ipak poèeli tog drugog dana, naš veleumni predsednik je skrušeno izjavio: "Nažalost, danas smo dalje od dogovora nego što smo to bili juèe"?! Drugim reèima, oni sa druge strane pregovaraèkog stola samo nam smetaju u postizanju sporazuma, jer eto juèe, dok oni nisu bili tu, bili smo mnogo bliži dogovoru sami sa sobom. Naši mudri i iznad svega kompromisni predlozi bili su odlièno prihvaæeni sa naše strane. Prosto genijalno.  

 

 

Èitavu deceniju hranili smo se mitom "Slobo-Slobodo", koji je nastao na talasu prethodnog mita zvanog "I posle Tita - Tito".

 

 

 

Mit o Ðinðiæu kao idealu moderne demokratije u Srbiji, potpuno je neprimeren.

 

 

    

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane