https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Feljton

Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (6)

 

Konaèno rešenje kao amerièko seæanje      

 

Jevrejska elita u Sjedinjenim Amerièkim Državama, isto kao i sama amerièka politièka elita, Holokaust koristi samo kada joj se isplati i to ponajviše na politièkom ili finansijskom planu. Uporeðivanje Holokausta sa modernim dešavanjima je moguæe ili samo ako se dokazuje da ne postoji moguænost poreðenja, jer je Holokaust neponovljiv, ili da bi se napali amerièki protivnici, nikako ne i saveznici. U poslednjem nastavku feljtona o industriji Holokausta na videlo jasno izlazi da užase masovnih ubistava Jevreja koje su poèinili  nacisti, na izvestan naèin nastavljaju nezasite jevrejske organizacije u Americi

 

Norman G. Finkelstein

(za Tabloid preveo David Levi)

 

Preostaje mi još samo da pogledam uticaj industrije Holokausta u Sjedinjenim Amerièkim Državama. Pri tome bih želeo i da se sukobim sa kritièkim primedbama Petera Norvicka na ovu temu.

Pored spomenika žrtvama Holokausta, u školama èak 17 saveznih država postoje programi uèenja o Holokaustu, kako kao obavezni, tako isto i kao fakultativni predmet; mnogi koledži i univerziteti su formirali katedre za dalje izuèavanje Holokausta. Ne proðe ni nedelju dana a da se u listu The New York Times ne pojavi èlanak koji je direktno ili indirektno posveæen temi Holokausta. Po opreznim procenama, broj nauènih istraživanja posveæenih "Endloesungu" nacista iznosi 10.000. Da ovo uporedimo sa nauènom literaturom posveæenom masovnom umiranju u Kongu. Tokom iskorišæavanja kongoanskih bogatstava u slonovaèi i kauèuku izmeðu 1891. i 1911. godine, život je izgubilo oko 10 miliona Afrikanaca. I pored toga, tek pre dve godine je izašao prvi i do sada jedini nauèni rad na ovu temu 1).

Zahvaljujuæi velikom broju institucija i osoba koje su profesionalno zadužene da saèuvaju uspomenu na njega, Holokaust je pustio èvrsto korenje u životima obiènih Amerikanaca. Novick izražava, meðutim, zabrinutost da li je to dobro. Prvo navodi dosta primera za njegovo potonuæe u naviku. I zaista, teško je naæi i jedan jedini politièki zahtev - bilo to iz akcije pro-life, pro-choice (sukobi u vezi sa pravom na pobaèaj, prim. prev.) ili pak za prava životinja ili saveznih država - koji u sebi ne sadrži pomen Holokausta.

Elie Wiesel, koji proklinje otrcano korišæenje Holokausta, jednom je objasnio: "Zaklinjem se... da æu da izbegavam svaki vulgarni spektakl" 2). Ipak, Novick izveštava kako se "pun fantazije i najsuptilniji foto-termin u 1996. dogodio kada se Hillary Clinton, tada pod velikom medijskom vatrom zbog navodnih teških grešaka, tokom govora svog supruga o stanju nacije pojavila na galeriji doma poslanika u pratnji svoje æerke Chelsea i Elia Wiesela" 3). Za vreme NATO bombardovanja Srbije odbegli Albanci sa Kosova podsetili su Hillary Clinton na scene Holokausta iz filma Šindlerova lista. "Ljudi koji istoriju uèe iz Spielbergovih filmova," jetko je tada prokomentarisao jedan srpski disident, "ne bi trebalo da nas uèe kako da živimo svoj život." 4)

"Prezentovati Holokaust kao amerièko seæanje", tvrdi Novick dalje, predstavlja bekstvo. To "vodi ka tome da se izbegne odgovornost koja zaista pogaða Amerikance kada stanu pred svoju prošlost, sadašnjost i buduænost" 5).

Ovde on ukazuje na jednu važnu taèku. Mnogo je lakše optuživati druge za zloèine, nego posmatrati samog sebe. Takoðe je istinito da bismo, kada bismo samo hteli, iz iskustva sa nacistima mogli mnogo da nauèimo i o samima sebi. Poznata pod nazivom "Manifest Destiny" ideologija Sjedinjenih Država o neobuzdanom osvajanju Zapada i dalje, ima dosta sliènih programskih elemenata sa kasnijom Hitlerovom politikom "Lebensrauma". Zaista je Hitler za svoje osvajanje istoka kao inspiraciju imao amerièko osvajanje Zapada 6).

Tokom prve polovine veka nekoliko desetina saveznih država donelo je zakone o sterilizaciji, pa je više desetina hiljada Amerikanaca sterilisano protivno svojoj volji. Nacisti su se izrièito pozivali na ovaj primer iz SAD kada su donosili sopstvene zakone o sterilizaciji 7).

Zloglasnim nirnberškim zakonima o èistoti rase, Jevrejima je u Nemaèkoj oduzeto glasaèko pravo i zabranjeno je rasno mešanje Jevreja i nejevreja. Crncima u južnim državama SAD nametnuta su ista zakonska ogranièenja i bili su u daleko veæoj meri izloženi spontanom nasilju stanovništva, nego što je to bio sluèaj sa Jevrejima u predratnoj Nemaèkoj 8).

Kako bi naznaèili zloèine koji se dešavaju u inostranstvu, Amerikanci èesto citiraju dogaðaje iz Holokausta. Još je prosvetljenije kada se SAD pozivaju na Holokaust. Zloèini zvaniènih neprijatelja - kao što je krvoproliæe koje su izazvali Crveni Kmeri u Kambodži, sovjetska invazija Avganistana, iraèki upad u Kuvajt ili etnièko èišæenje Srba na Kosovu lièe na Holokaust; kod zloèina koje poèine sami Amerikanci to nikada nije sluèaj.

Upravo dok su Crveni Kmeri èinili užasne zloèine u Kambodži, vlast Indonezije podržavana od SAD,  istrebila je treæinu stanovništva Istoènog Timora. Meðutim, drugaèije od Kambodže, genocid u Istoènom Timoru nije uspeo da bude uporeðen sa Holokaustom: on èak nije dospeo ni u medijske izveštaje 9).

Upravo kada je Sovjetski Savez u Avganistanu zapoèeo sa onim što æe Centar "Simon Wiesenthal" nazvati "novim genocidom", preduzela je od Amerike podržana vlada Gvatemale, kako je Komisija za istinu Gvatemale ocenila, genocid nad uroðenicima, potomcima Maja. Predsednik Reagan je kritike na raèun režima u Gvatemali odbacio kao klevetu. Kako bi nagradio Jeane Kirkpatrick što je u ime Reaganove administracije branila zloèin koji se širio Srednjom Amerikom, Centar "Simon Wiesenthal" joj je dodelio priznanje "Humanitarian of the Year" 10).

Sa privatne strane je Wiesenthalu pred dodelu priznanja savetovano da još jednom razmisli o svemu, ali je on to odbio. Elie Wiesel je takoðe privatno bio zamoljen da porazgovara sa izraelskom vladom, koja je bila znaèajni dobavljaè oružja za kasape iz Gvatemale. I on je odbio bilo kakvu aktivnost. Carterova administracija se setila Holokausta kada je tražila uporeðenje za reku izbeglica iz komunistièkog Vijetnama, nazvanih "ljudi iz èamaca". Administracija Clintona je, meðutim, zaboravila Holokaust kada je na povratak primorala "ljude iz èamaca" koji su sa Haitija pobegli pred odredima smrti koje su podržavale Sjedinjene Amerièke Države 11).

Kada je u proleæe 1999. pod amerièkim voðstvom poèela NATO agresija na Srbiju, svuda se budilo seæanje na Holokaust. Kao što smo svi videli, Daniel Goldhagen je srpske zloèine na Kosovu uporedio sa nacistièkim "Endloesungom", a na molbu predsednika Clintona je Elie Wiesel otputovao u posetu izbeglièkim logorima kosovskih Albanaca u Makedoniji i Albaniji. Još pre nego što je Wiesel uspeo da po nareðenju poène da lije suze za nesreænim Albancima, od SAD podržani režim u Indoneziji je nastavio tamo gde je stao sedamdesetih godina: ponovo je zapoèeo sa masakrima u Istoènom Timoru. Seæanje na Holokaust je iznenada nestalo kada je Clintonova administracija zažmurila na ovo krvoproliæe. "Indonezija je znaèajna", objasnio je jedan zapadnjaèki diplomata, "Istoèni Timor je nebitan" 11).

Novick ukazuje na pasivno sauèesništvo Sjedinjenih Amerièkih Država u ljudskim katastrofama, koje su u obimu uporedive sa masovnim istrebljenjima koja su sproveli nacisti, èak i kada u ostalim detaljima sa njima nemaju nikakve veze. Pozivajuæi se na milione dece koju su nacisti ubili tokom sprovoðenja "Endloesunga", primeæuje kako amerièki predsednici, osim pobožnih govora, nemaju ništa drugo da izjave na èinjenicu da svake godine širom sveta višestruko veæi broj dece "umre zbog neuhranjenost i od izleèivih bolesti" 13).

Možemo da posumnjamo na aktivno sauèesništvo Sjedinjenih Država u jednom sluèaju. Pošto je od Amerikanaca predvoðena koalicija 1991. opustošila Irak, kako bi bio kažnjen "Hitler Sadam", SAD i Velika Britanija su uspele da proguraju ubistvene sankcije Ujedinjenih nacija protiv ovog od nesreæa bijenog naroda i to sa ciljem da se sruši Sadam. Kao i za vreme masovnih ubistava Jevreja od strane nacista, i ovde je, moguæe, umrlo nekoliko miliona dece 14).

Kada su ministarku spoljnih poslova Madeleine Albrigh u jednoj TV emisiji konfrontirali sa starviènim dankom u krvi prema Iraku, ona je uzvratila kako "je sve vredno te cene".

"Pošto Holokaust predstavlja takvu ekstremnost", argumentuje Novick, "time je ogranièena moguænost da nas on neèemu poduèi što bismo mogli da primenimo u svakodnevnom životu." Kao "primer za pritisak i okrutnost" Holokaust nas tendenciozno vodi ka tome da "zloèine manjeg intenziteta banalizujemo" 15).

Ipak, masovna ubistva koja su poèinili nacisti mogla bi da nas uèine osetljivim i na ove nepravde. Uz uspomenu na Aušvic, u podsvesti možemo da odbacimo ono što bismo pre prihvatili kao nešto što se podrazumeva - na primer fanatizam 16).

Zaista je genocid nacista uèinio da nauènièki rasizam, koji je igrao veliku ulogu u životu predratne Amerike, izaðe na loš glas 17).

Oni koji bi da se angažuju za više humanosti - graniènik zla ne iskljuèuje uporeðenja, veæ ih priziva. U svetu morala poznog devetnaestog veka, robovlasništvo je zauzimalo otprilike isto mesto kao i masovno uništenje Jevreja od strane nacista. S obzirom na to, na njega je uvek ukazivano kada se želelo da bude prikazano žalosno stanje koje nije uvek shvaæeno u svom punom obimu. John Stuart Mill je tako položaj žene u obožavanom viktorijanskom sistemu uporedio sa robovlasništvom. Èak se usudio da ukaže na to da je ono u pojedinim detaljima i gore od položaja robova. "Ne želim da tvrdim kako žene po pravilu nisu u boljem položaju od robova, ali je rob u istovetnom obimu i u istom bezgraniènom smislu rob, kao i žena." 18).

Ovakve analogije odbijaju samo oni koji odbacuju da ovakvo zlo bude kompas, veæ prihvataju da je ono deo društva. "To ne može da se poredi", predstavlja postulat moralnih ucenjivaèa 19).

Organizovani Jevreji iz Amerike zloupotrebili su masovne zloèine nacista kako bi spreèili kritiku Izraela i sebe samih. Kroz od njih sprovoðenu politiku, Izrael i amerièki Jevreji su dospeli u strukturalno istovetnu poziciju: sudbina i jednih i drugih visi o tankom koncu koji u rukama drži vladajuæa elita Amerike. Ako bi ta elita došla do zakljuèka da je Izrael teret ili da amerièki Jevreji imaju alternativu, konac bi lako mogao da pukne. Ovo je bez sumnje spekulacija - možda je i neprimereno upozorenje, a možda i nije.

Bez problema može da se predvidi postupanje amerièkih Jevreja u sluèaju da se prethodno dogodi. U sluèaju da Izrael izgubi naklonost Sjedinjenih Amerièkih Država, mnogi od onih voða koji danas hrabro brane Izrael smelo bi izneli svoje odbacivanje jevrejske države i amerièke Jevreje bi optužili kako su od Izraela naèinili dogmu. Èak i kada bi vladajuæi krugovi Sjedinjenih Amerièkih Država odluèili da od Jevreja naprave žrtveno jagnje, ne bi nas uopšte iznenadilo da voðe amerièkih Jevreja postupe isto kao i njihovi prethodnici za vreme nacizma. "Nismo verovali da æe nacisti da nas iskoriste", priseæa se Yitzhak Zuckerman, jedan od voða ustanka u Varšavskom getu, "kako bi jedni Jevreji druge Jevreje ubijali." 20).

Tokom javnih rasprava osamdesetih godina mnogi nemaèki, ali i nenemaèki nauènici su se izjasnili protiv istorijalizacije zloèina nacista. Postojao je strah da bi istorijalizacija dovela do samozadovoljenja 21).

I pored toga što je ovaj argument onda bio održiv, danas nije više ubedljiv. Obim Hitlerovog "Endlosunga" od koga se vrti u glavi, danas je dovoljno poznat. I još nešto: zar nije istorija èoveèanstva prepuna poglavlja neèoveènosti? Zloèin ne mora da bude uporediv da bi zaslužio pokajanje. Današnji izazov se sastoji u tome da masovne zloèine nad Jevrejima od strane nacista ponovo postavimo kao objekat racionalnog istraživanja, kako bismo iz toga mogli nešto da nauèimo.

Neuporedivost, èak i vanistoriènost masovnih ubistava Jevreja ne proizilazi iz samog dogaðaja, veæ je najviše proizvod eksploatatorske industrije koja se kasnije razvila. Industrija Holokausta je oduvek bila u bankrotu. Treba to samo još javno izreæi. Odavno je došlo vreme da ona bude povuèena iz poslovanja. Najplemenitiji gest prema poginulima bilo bi da se saèuva seæanje na njih, da se nešto nauèi iz njihovog stradanja i da se, konaèno, ostave da poèivaju u miru.

                                                                                                                                                           

                                                                                        Kraj

 

 

Intervju Normana Finkelsteina Thomasu Spangu

 

Roðeni ste 1953. u Bruklinu, samo osam godina pošto su saveznièki vojnici oslobodili vaše roditelje. Da  li možete da nam opišete atmosferu u jednom tipiènom jevrejskom okruženju? Kako je tamo živela vaša porodica?

Nije bilo nikakve javne diskusije o nacistièkom Holokaustu. U stvarnosti je to bilo neprijatno. Osnovno ubeðenje je bilo: Jevreji su kao ovce išli u smrt i za to treba da se stidimo. Teško je opisati stanje u našoj kuæi. Prvo je bilo neprirodno da nemamo nikakve roðake. Nikako nisam mogao da shvatim da nemam tetke, strièeve, sestriæe, babu ili dedu... Bilo je samo nas petoro na svetu: moja majka, moj otac, moja dva brata i ja. Odjednom sam poèeo da se pitam zašto je to tako. Moja je majka patila od melanholije, a otac je imao utetoviran broj iz Aušvica. Još ga se seæam: 128018. Moja je majka sve o èemu je govorila - ružu iz bašte, muvu na prozoru, èak i astonauta u kosmosu - dovodila u vezu sa nacistièkim Holokaustom. Seæate se onog poznatog mjuzikla "Hair" u kome je bila jedna pesma po imenu "Let the Sun Shine". Moju je majku veoma dirnula ta pesma. Prièala je kako se seæa da je išla kroz geto i koncentracioni logor i da je pri tome uvek gledala u nebo. Želela je da bar sunce sija: "Let the Sun Shine". Moj otac nikada ni reè nije progovorio o tome šta je proživeo u Drugom svetskom ratu. Moja majka nije prestajala da o tome prièa. Pri tome je povukla jednu liniju oko porodice. Nikada nam nije isprièala šta se desilo njenoj porodici. Znam da je moj otac imao sestru, jer je majka jednom isprièala kako ju je srela u koncentracionom logoru Majdanek. Kako fotografije nisu preživele rat, moj ju je otac stalno zapitkivao da mu opiše kako je izgledala. To je bila poslednja veza koju je imao sa svojom porodicom.

Vaši su vas roditelji nauèili da uporeðujete. To ste i uèinili kada ste, na primer, odštetu koju su dobili vaši roditelji uporedili sa svotom koja je ostala na raèunima jevrejske organizacije Claims Conference koja je postigla dogovor sa Nemaèkom.

Fakti su jednostavni: obraz nemaèke vlade nije ukaljan pri raspodeli novca za odštetu. O Nemcima možete da prièate šta god hoæete - moji su roditelji mrzeli Nemce, nikada o njima nisu rekli ni jednu jedinu lepu reè. Ali moj otac, koji je dobio odštetu od Nemaèke, nikada nije izjavio ni jednu jedinu žalbu na raèun nemaèke vlade. Moja majka je trebalo da bude obešteæena preko Claims Conference i ništa nije dobila. Oseæala je duboku zgroženost, mrzela ih je i tu je bila u saglasju sa svim ostalim žrtvama Holokausta. Od objavljivanja moje knjige sa nekima sam u kontaktu. I tu postoji nešto što svi oni imaju zajednièko - najrazlièitiji ljudi iz najrazlièitijih krajeva. Tu su ortodoksni i svetovni, tu su ljudi iz Belgije i oni iz Maðarske ili Nemaèke, i ja mogu da ih navedem: Liane Stabinski iz Belgije, Gisela Weishaus iz Maðarske i porodica Marschewski iz Berlina - svi oni imaju jedno zajednièko: otvoreno kažu (a to je za mene otrežnjavajuæi i poražavajuæi uvid u ovu nemilosrdnu industriju) kako stvarne žrtve progona nemaèkim vlastima više veruju nego jevrejskim organizacijama.

(Thomas Spang je radio kao amerièki dopisnik za list Rheinische Post i pet drugih novina. Intervju je objavljen 1. oktobra 2000. na televiziji WDR i u skraæenoj verziji je izašao u pomenutim novinama.)

 

Bibliografija:

1)Adam Hochschield, King Leopold's Ghost

2)Wiesel, Against Silence, tom III, str. 190, uporedi tom I, str 186...

3)Novick, The Holocaust, str. 230 - 231

4)New York Times, 25 maj 1999.

5)Novick, The Holocaust, str. 15

6)John Toland, Adolf Hitler, str. 880

7)Vidi kao primer Stefan Kuehl, The Nazi Connection

8)Uporedi Leon F. Litwack, Trouble in Mind, poglavlja 5 i 6

9)Vidi Edward Herman and Noam Chomsky, The political Economy of Human Rights, tom I

10)Response, mart 1983. i januar 1986.

11)Noam Chomsky, Turning the Tide, str. 36

12)Sander Thoenes, "Martial Law - Habibie's last card" u Financial Times od 8. septembra 1999.

13)Novick, The Holocaust, str. 255

14)Vidi i Geoff Simons The Scourging of Iraq

15)Novick, The Holocaust, str 244, 14

16)O ovome vidi Chaumont, La Concurrence, str 316-318

17)Na primer videti Carl N. Degler, In Search of Human Nature, str. 202 i dalje

18)Joh Stuart Mill, On the Subjection of Women, str. 148

19)Ništa manje nije odbojno korišæenje uporeðivanja samo za sluèaj kada se dokazuje da nema moguænosti poreðenja - After Tragedy, str. 29

20)Zuckerman, A Surplus of Memory, str. 210

21)Vidi Peter Baldwin, Reworking the Past, Richard J. Evans, Im Schatten Hitlers i druge

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane