https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (11)

 

Turski model, klizava nizbrdica

 

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuæe kontroverze: glavni amerièki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na èlanstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog èega na sve to æute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja èiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskoviæa, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Piše Darko Tanaskoviæ

 

Irak je veæ dve decenije najneuralgiènija i najnesreænija zemlja Bliskog istoka. Za Tursku je, i bezbednosno i politièki i ekonomski, Irak objektivno toliko važan sused da Ankara na zbivanja u njemu i oko njega gleda sa stalnom, maksimalno izoštrenom pažnjom. Turskoj nikakva destabilizacija Iraka nije mogla odgovarati, jer je nužno proizvodila niz rizika po njene vitalne nacionalne interese. A kad bi do znatnijih poremeæaja u Iraku ipak dolazilo mimo turske volje, delovanjem moænih vanregionalnih èinilaca, Turska je pomno pratila razvoj dogaðaja i èinila sve da u njih bude ukljuèena na naèin i do mere koji su garantovali zaštitu tih njenih interesa. To se na prvom mestu odnosi na držanje pod kontrolom stanja u Iraèkom Kurdistanu, kako ova oblast ne bi dobila autonomiju ili državnost višeg stepena, èime bi neminovno postala pijemont kurdskog nacionalnog okupljanja i baza organizovanog antiturskog delovanja.

Iako, dakle, nije bila oduševljena odlukom da se 1991. godine vojno interveniše protiv režima Sadama Huseina, jer joj je unutrašnja stabilnost koju je on u Iraku obezbeðivao sasvim odgovarala, Turska je ispoljila punu saveznièku lojalnost intervencionistièkoj koaliciji predvoðenoj Amerikom. Iako je bio svestan moguæih negativnih posledica po svoju zemlju, Turgut Ozal je zatvorio naftovod kojim je iraèka nafta transportovana preko turske teritorije, rasporedio je snažne trupe duž tursko-iraèke granice i odobrio da avioni u borbene misije nad Irakom poleæu s turskih vojnih aerodroma.

Kako obeæanja o kompenzaciji ogromnih ekonomskih gubitaka nisu ispunjena, a preko granice se, posle surove Sadamove odmazde zbog njihove pobune, slila reka kurdskih izbeglica, dok se zaštiæeni Iraèki Kurdistan pretvarao u logistièku bazu PKK, u Ankari je s gorèinom shvaæeno da lojalnost zapadnom savezu ne samo da nije nagraðena veæ da je ratom stvorena krajnje nepovoljna regionalna konstelacija za Tursku. Deveta ("izgubljena") decenija prošlog veka protekla je u otklanjanju tih negativnih posledica, oružanoj borbi protiv kurdskih separatista, ukljuèujuæi i povremene kaznene upade na iraèku teritoriju, kao i u politièkom rvanju zaštitnika kemalizma s islamistima u usponu.

 

Vojna i politièka neizvesnost

 

Istovremeno, iako je postojala puna nacionalna saglasnost o nužnosti obraèuna sa separatistièkim snagama, jaèala je svest politièkih èinilaca da bi trajnom rešavanju kurdskog pitanja trebalo pristupiti na neki nov, inventivniji naèin, u èemu su, na tragu Ozalovih ideja, prednjaèili neoosmanisti. U njihovim oèima, linija neupitnog svrstavanja uz nasilne i neuspešne politièke projekte vanregionalnih zapadnih faktora, a zanemarivanje prirodnih komšijskih kontakata s muslimanskim Irakom i neuvažavanje iraèkih realnosti morali su biti korigovani, jer nisu donosili željene rezultate.

Imajuæi u vidu relativno smirivanje situacije u turskom jugoistoènom okruženju posle 1998. godine, kao i rastuæe nepoverenje u amerièke planove na Bliskom istoku, lako je razumeti neslaganje Turske s pokretanjem novog, "preventivnog" rata protiv Sadama Huseina. Ankara se s razlogom pribojavala da bi nakon diktatorovog odlaska s vlasti, što je bio nedeklarisani cilj odluèujuæe vojne intervencije, došlo do faktièke dezintegracije Iraka i uspostavljanja nekakvog vida polunezavisnog kurdskog entiteta na severu, što je oduvek bila turska noæna mora.

Posle dugog pregovaraèkog natezanja i pogaðanja s Vašingtonom o ceni turske ratne solidarnosti, dogovor je, navodno, postignut, ali je Velika narodna skupština Turske 1. marta 2003. godine iznenadila Vašington (neki kažu, i zvaniènu Ankaru) odlukom da se amerièkim trupama ne dozvoli korišæenje turske teritorije za pokretanje kopnene operacije protiv Iraka. Iako je bilo pokušaja da se odluka objasni nesreænim sticajem okolnosti i neefikasnošæu amerièkih diplomata u Ankari, ništa više meðu dojuèerašnjim najbližim saveznicima nija moglo biti kao pre. Preðen je Rubikon. Vašingtonu je postalo jasno da je teritorija Turske izgubljena kao najisturenije pouzdano kopneno istoèno uporište bezbednosne konstrukcije na kojoj je poèivala evroatlantska sigurnost, što je dovelo do dalekosežnih pomeranja u strategijskom planiranju mreže i prstenova u sistemu vojnih baza na evroazijskom prostoru. Turska je, naravno, ostala izuzetno važna èlanica NATO-a, ali uz nešto drugaèije procene krajnjih domašaja njene operativnosti.

U godinama koje su usledile nakon drugog rata protiv Iraka, suoèena s haotiènom situacijom u ovoj su- sednoj zemlji, delom okupiranoj, rastrzanoj produbljenim etnièkim i konfesionalnim podelama, izloženoj teroristièkom nasilju i raznim oblicima revanšizma, uz sporo i muèno uspostavljanje autohtonog demo- kratskog poretka, neoosmanistièka vlast u Ankari opredelila se za kombinovanje dobrosusedske kompo- nente spoljnopolitièke doktrine "strategijske dubine" s demonstriranjem èvrstine i nastavljanjem prakse reðih prekograniènih vojnih operacija na severu Iraka protiv gerilaca PKK, koji su u meðuvremenu digli glavu.

Uprkos krhkosti iraèkih državnih institucija i centralne vlasti u Bagdadu, najviši turski zvaniènici se prema Iraku sraèunato i demonstrativno ponašaju kao prema potpuno suverenoj, politièki i ekonomski funkcionalnoj državi, razmenjuju posete na razlièitim nivoima, sve do najviših, pa èak pozivaju u Ankaru i iraèke kurdske lidere (npr. Dželala Talabanija 2008. godine). Time žele da pokažu kako se i najsloženiji problemi u regionu moraju i mogu uspešno rešavati jedino unutarregionalnom saradnjom, što je stav koji oni i naèelno zastupaju.

 

Pozitivna nula

 

Sunitsko-šiitski rivalitet u Iraku, raspaljen i zatrovan ratnom tragedijom i stranim mešetarenjem, nikako ne pogoduje uravnoteženom turskom nastupu prema Iraku kao "naciji-državi", iako se Erdoganovi islamisti trude da ostanu po strani od unutar iraèkih sektaških sukobljavanja. Iraèkim sunitima se to nikako ne dopada, jer oèekuju više razumevanja od turske sunitske braæe. Turski zvaniènici su katkada prinuðeni na pravu diplomatsku i retorièku akrobatiku, kako bi oèuvali privid pune neutralnosti, a ipak diskretno podržali sunite. Ovo je, primera radi, došlo do izražaja posle tesne pobede sunitskog bloka Ijada al-Alavija nad šiitskom grupacijom dotadašnjeg premijera Nurija al-Malikija, koji je osporio zvaniène rezultate. Prilikom posete Ankari, krajem aprila 2010. godine, al Alavi je pohvalio Tursku zbog nemešanja u unutrašnje stvari Iraka, dok je ministar Davutoglu ocenio da bi "produžavanje rasprava o izbornim rezultatima moglo doneti nepotrebne tenzije", što je u datoj situaciji teško ne protumaèiti kao davanje prednosti sunitskim postizbornim tezama.

Na drugoj strani, onoj kurdskoj, koja ih najviše zanima, ali je i daleko najosetljivija, neoosmanisti se dosledno opredeljuju za jaèanje privrednog i finansijskog prisustva Turske u Iraèkom Kurdistanu, nastojeæi da tako èitavu oblast perspektivno vežu za sebe. Na politièkom planu, trude se da ostvare što veæi uticaj na meðufrakcijske odnose unutar kurdskog nacionalnog korpusa, kao i da što efikasnije podrže zahteve manjinskih Turkmena za uèešæe u vlasti u naftom bogatoj oblasti Kirkuka, prema kojoj teško obuzdavaju otvorenije izlive neoosmanistièke nostalgije s konotacijama teritorijalnih pretenzija. Ukupno uzevši, s obzirom na specifiène i uglavnom nepovoljne okolnosti, Turska prema Iraku uspeva da vodi prilièno delotvornu politiku rukovoðenu opštim ciljem svoðenja problema u odnosima sa susedima na nulu. Iako je " pozitivna nula" objektivno još daleko, ministar Davutoglu se nije libio da optimistièki izjavi kako se Turska u odnosima s Irakom od "politike svoðenja problema sa susedima na nulu pomerila ka nivou maksimalne saradnje".

Napomenimo da je Ibrahim Kalin glavni spoljnopolitièki savetnik premijera Erdogana. Predstavnici privrednih komora dveju zemalja, na primer, potpisali su sredinom 2011. godine akcioni plan kojim bi obim meðusobne trgovine trebalo da dostigne 20 milijardi dolara, što na najbolji naèin ilustruje mesto koje u ostvarivanju politike "strategijske dubine" pripada ekonomiji, posebno kad su susedne zemlje u pitanju.

Nema sumnje da æe u odnosima izmeðu Turske i Iraka kurdski faktor i ubuduæe igrati glavnu ulogu, što donekle vredi i za tursko-sirijske relacije. To se naroèito jasno ispoljilo u periodu neposredno pre opštih izbora u Turskoj, u prvoj polovini 2011. godine. Iako i dalje uživa punu podršku najvažnijih zapadnih država, na èelu sa SAD, u obraèunu s "teroristima PKK", politièki establišment u Ankari pravilno je procenio da æe približavanje izbora u zemlji, demokratski i oslobodilaèki impulsi "arapskog proleæa", ali i podsticaji iz država kojima neoosmanistièka ekspanzivnost Turske ne odgovara, uticati na pojaèavanje separatistièkog delovanja, ukljuèujuæi i gerilsku aktivnost PKK.

Visoki funkcioner prokurdske Partije za mir i demokratiju Selahatin Demirtaš najavio je u rano proleæe 2011. godine da bi Kurdi svoje zahteve mogli, kao što se to dogodilo u Egiptu, da iznesu na ulice i trgove. Veæ u aprilu i maju, posle pogibije dvadesetak pripadnika PKK u sukobima s turskim oružanim snagama, došlo je do masovnog ispoljavanja nezadovoljstva i graðanske neposlušnosti na jugoistoku Turske, èemu je premijer Erdogan državnièki pokušao da parira odvažnim gestom odlaska u posetu Iraèkom Kurdistanu, gde je od kurdskog lidera Mesuda Barzanija dobio zadovoljavajuæe izjave o PKK kao "zajednièkom neprijatelju" (v. M. B. Markoviæ, "Bezbednosna politika Turske i arapsko proleæe", Revija za bezbednost, 5,2,2011,103-105).

 

Ahilova peta

 

Problem za neoosmaniste u Ankari nisu, meðutim, samo stanje u Iraèkom Kurdistanu i upadi PKK na tursku teritoriju, na šta Turska periodièno reaguje prekograniènim vojnim operacijama, oglušujuæi se o pozive na poštovanje teritorijalnog integriteta susednog Iraka. Ozbiljnija su razilaženja i polarizacije u vezi s kurdskim pitanjem unutar zemlje. Postoji, naime, prilièno rašireno mišljenje da tok dogaðaja na jugoistoku Turske "režira", zapravo, vojni vrh, kako bi Erdoganovu vladu, pod èijim se stalnim pritiskom nalazi, doveo u što teži položaj, demonstrirao nezamenljivost Armije u odbrani nacionalnih interesa i simpatije turskih glasaèa bar delimièno usmerio ka Partiji nacionalistièke akcije (MHP), beskompromisnoj u pogledu naèina rešavanja kurdskog pitanja.

Da je, bez obzira na sadašnju opštu stabilnost turske države, problem kurdskog separatizma njena neizleèiva Ahilova peta dobro je, naravno, poznato i spoljnim èiniocima i oni se, kad ocene da za to postoji potreba, nikad neæe ustezati da u nadgornjavanju s njenim regionalnim i širim ambicijama, potegnu i "kurdsku kartu". To podjednako važi i za neprijatelje i za partnere, pa i za deklarisane prijatelje Turske koji se solidarišu s njenom borbom protiv terorizma.

Na sebi svojstven naèin, najizrièitiji je u ovom pogledu bio izraelski ministar inostranih poslova Avigdor Liberman, izjavom da æe Izrael, izložen pritisku i pretnjama iz Ankare, morati da razmotri na koji naèin bi se najdelotvornije, ukljuèujuæi i njihovo naoružavanje, moglo pomoæi borcima za kurdska prava u Turskoj. Mnogi to nikada neæe izreæi, ali je sigurno da rezonuju i dozirano deluju na slièan naèin. Džunejt Ulsever, jedan od najoštrijih domaæih kritièara neoosmanistièke Davutogluove spoljne politike, koju naziva idealistièkom, konstatuje da je svima u svetu jasno kako je ona zasnovana na neoosmanlijskoj žudnji za nekakvim "Savezom Osmanskih Država", dok istovremeno vlast u Ankari iskazuje nesposobnost da reši unutrašnje kurdsko pitanje.

Suoèena s izazovom "dana arapskog gneva" i burnog "arapskog proleæa", neoosmanistièka politika Turske na Bliskom istoku našla se od poèetka 2011. godine na ozbiljnoj probi izvodljivosti. Zbivanja u arapskim zemljama, koja su odnela nekoliko snažnih liènosti i višedecenijskih autoritarnih lidera, zasad bez jasnije alternative, u Turskoj su shvaæena kao prilika za jaèanje sopstvenog uticaja u regionu, ali i iskušenje menjanja kursa "u hodu" i prilagoðavanja novoj konjunkturi u nastajanju koje i dalje nosi mnogo neizvesnosti.

U vezi s dogaðajima u Tunisu i Egiptu, Ankara je ispoljila opreznu uzdržanost. Premijer Erdogan je u nekoliko navrata uputio "savete" vojnom vrhu i politièkim snagama Egipta, u smislu nužnosti istinski demokratskog odgovora na zahteve naroda, ali su ovi na to oèekivano hladno reagovali. Za Egipat je, naime, bez obzira na to koliko oslabljenog meðunarodnog položaja izašao iz sadašnjih previranja, teško prihvatljivo da prepusti regionalno predvodništvo Turskoj, pogotovo s obzirom na to da je egipatskom sekularno orijentisanom generalitetu poznat odnos koji AKP i njen lider imaju prema armiji u svojoj zemlji.

Ipak, Abdulah Gul je bio prvi strani predsednik koji je posle Mubarakovog odlaska poèetkom marta 2011. godine posetio Kairo, da bi premijer Erdogan u septembru bio doèekan aplauzima, kao muslimanski lider koji je zauzeo èvrst stav prema Izraelu, dok se Arapska liga, kako je konstatovano, pokazala nemoæna. "Sultan sa Bosfora" (iz naslova u jednom egipatskom listu) otvoreno je preporuèio turski model sekularne države kao najpogodniji za Egipat, a i za druge bliskoistoène države u tranziciji.

Javno oduševljenje Erdoganovom posetom i nastupom ubrzo je, meðutim, ustupilo mesto raspravi o tome da li je turski obrazac sekularne demokratije s umereno islamistièkom partijom na vlasti primenljiv u egipatskim uslovima. Više analitièara je upozorilo na to da izmeðu AKP i ojaèale Muslimanske braæe postoji nezanemarljiva razlika u ideološkim težištima, a i namerama.

Muslimanska braæa, naime, iako su u mnogo èemu, a posebno u pogledu zauzimanja oštrijeg stava prema Izraelu, iskazala podudarnost pogleda s turskim gostom i bratom, nisu propustila da naglase da im je krajnji cilj islamska, a ne sekularna država, kao i najšira primena šerijata.

 

Revolucija na iskušenju

 

U postavljanju prema dogaðajima u Libiji Turska je ispoljila izrazito visok stepen oportunizma i taktiziranja, kao i spremnosti da se spoljnopolitièki pragmatièno menja kurs u zavisnosti od promena odnosa snaga "na terenu" i oko njega. Tokom prvih nedelja krize, najviši turski zvaniènici pozivali su na rešavanje problema dijalogom i mirnim sredstvima, upozoravajuæi da bi eventualna vojna intervencija samo dodatno komplikovala situaciju. I predsednik Gul i premijer Erdogan izrièito su se izjasnili protiv uvlaèenja NATO-a u unutrašnje sukobe u Libiji, dok je istovremeno Turska uspešno organizovala izvlaèenje oko 25.000 turskih radnika iz ove zemlje, u kojoj je bila privredno solidno prisutna (vrednost poslova iznosila je oko 2,5 milijarde dolara).

Pred odluènošæu zapadnih zemalja da se Gadafijev režim sruši vojnom silom, pod izlaskom zaštite civilnog stanovništva, za šta je kao legitimacijski alibi zloupotrebljena Rezolucija Saveta Bezbednosti od 17. marta 2011. godine, zvanièna Ankara se našla pred izborom da li da zadrži naèelni stav protivljenja vojnom mešanju u jedan unutrašnji problem prijateljske muslimanske države ili da se prikloni saveznicima iz NATO-a, kako bi zadržala aktivnu poziciju i uèestvovala u posleratnoj podeli akcija u "novoj" Libiji.

Izabrano je, naravno, ovo drugo, èime je Turska zaslužila pohvale iz Vašingtona, praæene nekolikim unosnim privrednim i politièkim aranžmanima, a premijer Erdogan je požurio da istoga dana (15.septembra 2011.) kad i francuski predsednik Sarkozi i britanski premijer Kameron, svakako neuporedivo "zaslužniji" za obaranje Gadafija, doðe u posetu Libiji. Samo da se ne zaostane i da se demonstrira regionalni prestiž Turske! Paradigmatièno za neumorni spoljnopolitièki aktivizam koji je Ahmet Davutoglu u Strategijskoj dubini utvrdio kao jedan od prioriteta nove turske spoljne politike. Držanje Turske tokom libijske drame dalo je domaæim kritièarima neoosmanistièke spoljne politike dodatne argumente za tvrdnju da, uprkos svim prividima, ona suštinski nije diverzifikovana, veæ se u svemu najbitnijem ipak i dalje ravna prema amerièkim interesnim projekcijama.

Na Zapadu, a naroèito u SAD, odavno se priželjkuje da se turskom modelu sekularnog demokratskog muslimanskog društva prikloni što više zemalja u islamskom svetu, a prvenstveno na Bliskom istoku. Nema sumnje da bi jaèanje takvog trenda bilo toplo pozdravljeno u Turskoj. Nesporno je da naèin na koji su islam, demokratija, sekularnost i modernost spregnuti u današnjoj Turskoj može inspirativno delovati, èak i van islamskog sveta, jer se (religijskom) oduhovljavanju racionalistièko-tehnièke modernosti teži i u (post)hrišæanskim društvima. Pitanje je, meðutim, da li se takav, kao uostalom i bilo koji drugi model ove vrste, može uvoziti, izvoziti ili mehanièki preuzimati.

Zagovornici ugledanja na Tursku u muslimanskom svetu gube iz vida notornu èinjenicu da bi, u razvojnom smislu, njena sadašnja specifièna demokratska svetovnost "na muslimanski naèin" bila nezamisliva bez odluèujuæi uèinaka Ataturkove sekularistièke i modernistièke revolucije. A u kojem bi se od savremenih arapskih i islamskih društava u "postdiktatorskoj" tranziciji takva revolucija bila zamisliva?

Šta više, visok je stepen verovatnoæe da æe u njima na tokove tranzicije bitno uticati manje ili više islamistièke snage. Izbor turskog modela mogao bi se pokazati kao "klizava nizbrdica", upozorava rukovodilac turskog istraživaèkog projekta u vašingtonskom Istitutu za bliskoistoènu politiku Soner Èagaptaj ("Turkey's model may be a slippery slope", Daily Star, 18.4.2011.).

 

Nastaviæe se

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane