Novi Kneževac: slobodna procena partizanskog suda

 

Slamanje Paroškog 

 

U sudskoj praksi ne postoji slučaj da je neki sudski spor okončan, da žalbe nisu uložene, ali da je isti i pored toga obnovljen, onako po inerciji sudije. Upravo to se desilo u Osnovnom sudu u Novom Kneževcu, akteri ovakve ujdurme nisu reizabrani, ali je njihova sramna odluka potvrđena od viših instanci, čak i od Ustavnog suda Srbije čiji predsednik, poznato je, ne boluje previše od robovanja zakonima.

 

A. Nađ

 

 Milan Paroški, devedesetih godina prošlog veka poznati politički aktivista iz Vojvodine, i HK Lepenka zaključili su 2. oktobra 1992. godine ugovor po kome je Paroški dobio traktor u zamenu za isporuku balirane slame. U međuvremenu je došlo do nesporazuma u realizaciji, slama nije isporučena već je traktor plaćen novcem koji usled hiperinflacije gubi vrednost, tako da je u sve moralo da se umeša srpsko pravosuđe. Bolje da nije!

   Iako je bio jedan od najžešćih kritičara režima, Paroški 16. juna 1994. godine, od "Miloševićevog pravosuđa" dobija za pravo, čime bi proces trebao da bude okončan. Onda se menja vlast, pa nastupa era "demokratskog" pravosuđa, tako da sud pod uticajem "Alko kartela" (Crvenka, Subotica, Čoka, Novi Kneževac) 2001. sklanja iz predmeta presudu iz 1994. i započinje suđenje kao da nije ni bilo presude na koju se, uzgred budi rečeno, ni jedna strana nije žalila.

   Tada nastupi sudija Vlasta Jovanović, predsednica veća Vrhovnog kasacionog suda, (koje još čine Zvezdana Lutovac i Lidija Đukić), i da 22. decembra 2010. falsifikujući činjenice, presudi na štetu Paroškog i to i za ono što uopšte nije bilo predmet spora.

   Od kako je prava i pravde nikome se nije dva puta sudilo za istu stvar i to u predmetu u kome se niko nije žalio. Ali, u Srbiji je sve moguće, pa i ovo. Valjda uspostavljajući kontinuitet sa 6. Ličkom, 7. Banijskom i 8. Crnogorskom brigadom "demokratsko" pravosuđe nastavlja deljenje "revolucionarne" pravde u kojoj sudije "ne treba da se drže zakona kao pijan plota".

   Posle izvesnog vremena Ustavni sud Srbije po žalbi Milana Paroškog donosi odluku kojom utvrđuje da mu je povređeno ustavno pravo na suđenje u razumnom roku, ali istovremeno se uopšte ne izjašnjava o samoj srži problema, a to je da je postupak okončan 16. juna 1994. godine rešenjem Opštinskog suda u Novom Kneževcu, kao i da je rešenje o ponovnom otvaranju postupka doneto samo forme radi, jer nikakvog novog utvrđivanja činjeničnog stanja nije bilo. Predsednik Ustavnog suda, zloglasni Dragiša Slijepčević u odluci od 22. decembra 2011. godine, obrazlaže "kako je i sam podnosilac ustavne žalbe delimično kriv za ovako dugo trajanje postupka". Pri tome Slijepčević ne želi da vidi činjenicu da od 4. jula 1995. do 16. novembra 2004. godine, nikakva radnja suda nije sprovedena.

   Još interesantnije je da je tada postupajući sudija Milica Leskovac 16. juna 1994. donela presudu koja je od stranaka bila dobro sakrivena i za koju je Paroški slučajno saznao. Kako god, donošenjem presude postupak je bio okončan i nije mogao da bude ponovo pokrenut, a i odluku o otvaranju već zaključene rasprave doneo je sudija pojedinac, bez saglasnosti veća, koja je obavezna.

   Sve ovo pokazuje kako domaće pravosuđe sebe ne vidi vezano zakonima, već potrebom da se udovolji strani koja ima više para ili jače veze.