https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Razaranje

Razaranje

Parazitske nevladine organizacije, lažni zaštitnici spomenika na Kosovu

Ko to tamo krade

Šta su paraziti i ko zapravo jedino ima korist od navodne zaštite spomenika kulture na Kosovu. Ko stoji iza bizarne nevladine organizacije Mnemosyne. Gde se nalaze nepostojeći muzeji. Ko su eminentni saradnici Mnemosyne. Zašto je ovoj bizarnoj NVO smetao individualni rad. Ko je frizirao terenske izveštaje sa Kosova. Ko su autori raskošnih slikovnica o spomenicima Kosova. Koje eminentne etnologinje su mešali sa kafanskim pevaljkama. Ko je za preduzimačku firmu Koto angažovao konzervatore. Zbog čega je namešten tender UNESCA. Ko je decenijama dobijao poslove po liniji Demokratske stranke. Čije se sve prostorije nalaze u ulici Radoslava Grujića 11. Ko je zajednički imenitelj za sve korisnike prostora i na koga se može primeniti poslovica spram sveca i tropar?

Stanislav Živkov

Parazitizam (grčki: đαράσιτος = čankoliz, ulizica), predstavlja tip simbiotskog odnosa između organizama  različitih vrsta u kojem jedan organizam, parazit, ima koristi na štetu domaćina. U svakodnevnom životu izraz parazitizam se najčešće koristi radi označavanja raznoraznih štetočina i neradnika koji samim svojim postojanjem i gromoglasnom medijskom halabukom pokušavaju da skrenu pažnju sa svog nerada, besprimernog arčenja para i prodavanja magle. Osim raznoraznih fantomskih parazitskih ustanova poput Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, po svom stepenu štetočinstva od 1999. godine posebno se ističu, s jedne strane podjednako štetne nevladine organizacije koje se navodno bave zaštitom kulturnih dobara pri čemu od tog rada jedino korist imaju same nevladine organizacije i njihova članska visočanstva, dok se spomenici i dalje nalaze u trajnom trpnom i propadajućem stanju, te s druge brojni pojedinci i navodni stručnjaci za zaštitu kulturne baštine koji su svi od reda iskoristili rat i faktički gubitak Kosova kao idealan povod sada već višedecenijsko parazitisanje i arčenje novca na navodno proučavanje i zaštitu kulturnog nasleđa na Kosovu, a među njima, po svom stepenu parazitizma posebno se ističe Centar za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije - Mnemosyne, kao nevladina , nepolitička i neprofitna organizacija, okuplja aktivne stručnjake i kulturne radnike koji imaju iskustva u zaštiti nacionalne baštine na Kosovu i Metohiji i koji su spremni dati svoj ​​doprinos u uslovima koji su daleko od regularnih.

Malo je poznato da je odmah nakon završetka rata na Kosovu grupa istaknutih stručnjaka pokrenula inicijativu da se na terenu izvrši kompletan uvid stanja spomenika Kosova prema utvrđenom modelu, ali je ova inicijativa pojedinaca bila stopirana od predsednice upravo osnovane Mnemosyne pod naivnim izgovorom da zbog ozbiljnosti situacije. individualnom radu na Kosovu nema mesta već da se sav posao na rekognosciranju terena mora vršiti timski. Kao rezultat tog timskog rada, prikupljen je veliki broj uglavnom veoma kvalitetnih terenskih izveštaja koji u svom integralnom obliku nikada nisu bili objavljeni iz prostog razloga jer je  Mnemosyne zapravo postala ubožnica za raznorazne penzionerske, mahom prethumne štetočine koje su se ovom poslu zapravo prišljamčile kako bi se sakrila prava istina o urnisanju spomenika koje su pre 1999 godine učinili sami konzervatori.

Glavna osoba koja je samu sebe odredila za svojevrsnog cenzora terenskih izveštaja bila je dr Milka Čanak Medić, penzionisana konzervatorka i profesorka arhitektonskog fakulteta a o stepenu njenog štetočinstva najbolje govori njen isfriziran izveštaj o stanju crkava Pećke Patrijaršije po kome je jedino bilo potrebno očistiti oluke i rešetke kišne kanalizacije kako bi se rešio problem stalnog vlaženja zidova crkava! Naime tek tokom radova izvedenih od 2006-2008. godine ustanovljen je pravi obim štetočinstva Medićeve koje je u Pećkoj patrijaršiji izvođeno decenijama počevši od 1961. Godine kada je angažovana na rešavanju otklanjanja štete nastale zbog prokišnjavanja krovova i pojave vlage koja se pojavila unutar svih crkava, kao i u priprati, a tada je zapravo započeo višedecenijski zajednički zločinački poduhvat uništavanja Pećke patrijaršije. Naime, pod njenim rukovodstvom tada se, zbog navodnog sprečavanja vlaženja zidova, postojeća drenaža iz 1932-1933. godine zamenjuje sistemom betonskih kanala i naporedo se radi i na reviziji krova koji je uradio Đurđe Bošković.

Dvadesetak godina kasnije, tačnije 1983, u Patrijaršiju ponovno dolazi Milka Čanak-Medić sa arh. teh. Ivanom Putićem, vrši iskopavanja u crkvi i oko nje, kako bi ustanovili ranije građevinske faze na čijim su ostacima podignute sadašnje crkve. Tada su izvedeni radovi na ponovnoj sanaciji krova i izradi novih drenažnih kanala za vodu oko temelja. Oko kompleksa su izvedeni novi otvoreni betonski kanali, ali su zato betonom ispunjeni prethodni kanali koje je Medićeva postavila dvadesetak godina ranije, jer su se oni, prema rečima Milke Čanak Medić, "napunili lišćem i otpacima".

Tako je u temeljnu zonu sasvim nepotrebno uneseno preko 90 kubnih metara betona, a tonirani malter sa visokim sadržajem cementa upotrebljavan je za popravke spojnica na fasadama. Ovako zacementirani porozni zidovi kao sunđer su skupljali vlagu, koja je uništavala freske, te je tek 2006. započelo spasavanje kompleksa! Najpre je iz temelja uklonjeno 97 kubika livenog betona od dve garniture drenažnih kanala, a potom dodatnih 63 kubika lomljenog betona koji je Medićeva reciklirala radi izrade drenaže terena! Naravno, o svemu ovome se ništa nije znalo jer je o stanju pećkih crkava Milka Čanak-Medić u svojoj knjižurini Arhitektura prve polovine XIII veka, sveska II, str 24, objavila pravi pravcijati falsifikat. Naime, ni na crtežima ni na fotografijama nema stvarnog izgleda temeljne zone, jer su namerno objavljene fotografije stanja iz vremena radova Đurđa Boškovića kako bi se po svaku cenu izbeglo prikazivanje stvarnog stanja!

 Obruč oko crkvi

 

 Štaviše, ni na presecima crkava nisu prikazani temelji, iz čega proizilazi da su sve Medićkine knjižurine zapravo neutemeljena nauka! Naravno, "nevina" poput francuske sobarice, Medićka je svoju krivicu kao kukavičje jaje podmetnula tada uveliko pokojnom Boškoviću, navodeći u intervjuu za Politiku od 13. marta 2006. kako je... trebalo znati da su između dva svetska rata sve crkve bile obuhvaćene betonskim obručima. Takav jedan obruč spušta se do temelja same crkve!

I samo malterisanje crkava poslužilo je kao izgovor za klevetničku kampanju Medićke i ostalih članova konzervatorske mafije, jer se po svaku cenu htelo sakriti pravo stanje spomenika pod "izgovorom" insistiranja na očuvanju autentičnosti spomenika.

U međuvremenu je fasada sa dekoracijom rekonstruisana, ali je pri tom ustanovljeno da je Milka Čanak-Medić takođe i kradljivac tuđe arhitektonske dokumentacije, jer je u zaključanom metalnom ormanu u bivšoj kancelariji Milke Čanak-Medić pronađeno preko 300 do tada potpuno nepoznatih crteža dekoracije fasada koje je Bošković izradio 1931. godine! Naravno ovako eminentna i zaslužna stručnjakinja iskoristila je Mnemosine kao dobrodošlu priliku za arčenje para ne štampu još jedne totalno neupotrebljive preskupo plaćene slikovnice o Dečanima koju je napisala zajedno sa izvesnim dr Branislavom Todićem, na Filozofskom fakultetu poznatim kao Princ od Lapljeg Sela.

Osim ovakvih još relativno vitalnih persona, sa Mnemosinom su sarađivali još neki bizarni prethumni likovi, verovatno očekujuću promenu statusa u posthumni. U to kategoriju pre svega spada akademik Gojko Subotić, u široj javnosti poznatiji kao muž Irine Subotić, stručnjakinje koja ni sama ne zna za šta , koji za proteklih 15 godina jedva da je napisao par naučnih radova. Naravno tu je i izvesna Gordana Tomović, penzionerka istorijskog instituta poznata po aferi „reizbor" Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, kao i dve penzionerke Etnografskog instituta SANU: Miljana Radovanović i Desanka Nikolić, koja je tokom svog terenskog rada ostala najzapaženija po ekstremnom blajhanju kose pa se više puta dešavalo da joj pri dolasku na teren gradska uprava priredi svečani doček zamenjujući je sa kafanskom pevačicom angažovanom za svirku u lokalnoj birtiji!

 Naravno u ovoj lakrdiji učestvuju i kustosi na žalost fantomskog Muzeja u Prištini sa sedištem u Etnografskom Muzeju u Beogradu, odnosno Muzeja Kosova što se zapravo svodi na materijal sa dve izložbe koje su kružile ex SRJ: arheološko blago Kosova i Zlatovez koje je rat zatekao van Kosova. Naravno za proteklih petnaest godina izbeglička ekipa iz Muzeja praktično dobija samo plate ali se zato svesrdno uključila u projekte Mnemosyne pa su tamo, osim predsednice Mnemosyne Mirjane Menković koja prima plate i od Muzeja Kosova u Beogradu i Etnografskog Muzeja,  kao saradnici navedeni Branko Jokić, direktor nepostojećeg Muzeja Kosova u Beogradu, Slobodan Fidanovski, bivši kustos Muzeja Kosova, sada zaposlen u Narodnom Muzeju u Beogradu, Milosav Lukić arhitektonski tehničar nepostojećeg Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prištini, Sanja Stanković, etnolog nepostojećeg muzeja Kosova u Beogradu, te izvesni Zoran Đorđević, direktor eminentne ustanove Doma kulture „Sveti Sava" iz Leposavića. Još je eminentniji sastav Upravnog odbora Mnemosyne gde je predsednica već spominjana Menkovićka, a članovi Branko Jokić, Milka Čanak Medić, Ljubodrag Simić sa Filozofskog fakulteta te opet isti Zoran Đorđević što samo po sebi dokazuje da se ovde ponavlja dečja pesmica: Kolariću Paniću, vrtimo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo, odnosno u prevodu: ja tebe vojvodo-ti meni serdare, pošto se jedna te ista imena stalno vrte u krug.

Naravno, kako bi ovo društvo bilo kompletno, sa Mnemosyne su sarađivala i još raznorazna smetala poput Mile Popović Živančević direktorke skarednog Centralnog instituta za konzervaciju, inače nedonoščeta nekadašnjeg i sadašnjeg pomoćnika ministra kulture za pranje prljavog veša Miladina Lukića i još nekih njenih satrapa iz iste bizarne firme. Naravno tu su i pravi entuzijasti kojima je zapravo jedino stalo da se nešto preduzme sa spomenicima Kosova, ali se tu nalaze i svojevrsni profiteri poput konzervatora Pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu Siniše Zekovića za koga bi bilo jako zanimljivo saznato u kom svojstvu je zastupao firmu Koto, tj. Privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata Koto dоо Beograd; aktivno privredno društvo sa ograničenom odgovornošću i matičnim brojem  07805896 i sedištem u Vojvode Stepe 466 u Beogradu i PIB-om 101735058.

Još je zanimljivija činjenica da je ovo preduzeće osnovano 19.7. 2005. a šifra delatnosti je 4120, odnosno izgradnja stambenih i nestambenih zgrada u stopostotnom vlasništvu izvesnog Zlatana Tomića sa JMBG 0103959710019! Sve postaje jasnije ako se zna da je od osam poslova na Kosovu, koliko je bilo raspisano, Koto dobio šest a sve je finansirala ruska vlada donacijom od dva miliona evra!

Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da firma Koto uopšte nije registrovana za zaštitu kulturnih dobara a poseduje sve licence osim konzervatorskih (400 - Odgovorni izvođač radova objekata visokogradnje i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije, 410 - Odgovorni izvođač radova građevinskih konstrukcija i građevinsko-zanatskih radova na objektima visokogradnje, niskogradnje i hidrogradnje, 411 - Odgovorni izvođač radova građevinskih konstrukcija i građevinsko-zanatskih radova na objektima visokogradnje, 415 - Odgovorni izvođač radova saobraćajnica, 418 - Odgovorni izvođač radova drumskih saobraćajnica, 430 - Odgovorni izvođač radova termotehnike, termoenergetike, procesne i gasne tehnike, 450 - Odgovorni izvođač radova elektroenergetskih instalacija niskog i srednjeg napona, 469 - Odgovorni izvođač radova u sistemima telekomunikacionog saobraćaja i mreža, 470 - Odgovorni izvođač radova saobraćajne signalizacije; 300 - Odgovorni projektant arhitektonskih projekata, uređenja slobodnih prostora i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije, 310 - Odgovorni projektant građevinskih konstrukcija objekata visokogradnje, niskogradnje i hidrogradnje, 381 - Odgovorni inženjer za energetsku efikasnost zgrada).

 

Naša Evropa, njihova Srbija

 

Takođe je poznato da je za ove poslove bio angažovan veliki broj konzervatora iz Pokrajinskog i Republičkog zavoda za urnisanje spomenika a pošto su radovi trajali od 6 meseci do godinu dana bilo bi jako zanimljivo saznati na koji način je u ovi zavodima bilo regulisano ovoliko odsustvo pojedinih zaposlenih te da li su u čitav poslić , kao i na koji način bili umešani i direktori Zoran Vapa i smenjena direktorka Republičkog Zavoda Vera Pavlović Lončarski!

 Štaviše, ako se zna da je organizator čitavo posla insistirao da na tenderu za obnovu spomenika na Kosovu mogu učestvovati samo privatne firme a ne državne ustanove poput raznih Zavoda za urnisanje spomenika kulture, očito je da je u samo sastavljanje uslova tendera debelo bio umešano više konzervatora koji su na elegantan način isključili ustanove u kojima rade i primaju platu, kako bi isti taj posao radili ali u režiji privatne firme koja se uopšte do tada nije bavila zaštitom spomenika kulture, a pogotovu ne konzervacijom i restauracijom slikarstva i skulpture! Posebno je zanimljiv drugi uslov koji je postavljen od strane UNESCA a to je najmanje petnaestogodišnje iskustvo u radu na zaštiti kulturnih dobara! Naime na samom sajtu Koto-a doslovce piše sledeće:

Koto d.o.o., privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata, osnovano je 1992. godine u Beogradu. Osnivač i vlasnik je Zlatan Tomić, dipl.inž.građ.Preduzeće preko dvadeset godina uspešno radi na poslovima izvođenja, revitalizacije, sanacije, rehabilitacija i projektovanja. Osnovne delatnosti preduzeća su, od osnivanja do danas, proširivane u skladu sa potrebama i zahtevima klijenata! Kada se pogleda lista izvedenih poslova vidi se da je KOTO bio neka vrsta režimske firme Demokratske stranke pošto je najveći broj izvedenih poslova rađen za naručioce koji su doskora bili na kadrovskoj listi DS-a, odnosno za gradske zavode u Beogradu (Restauracija bedema Beogradske tvrđave, kompleksa Zindan kapije, Kralj kapije,  na unutrašnjoj Stambol kapiji, Sava kapije u Donjem gradu, radovi na Malom stepenišnom silazu, Restauracija obodnih zidova Velikog barutnog magacina, radovi na obnovi Flanke priobalnog polubastiona, radovi na obnovi Unutrašnje kurtine, Restauratorski radovi na Velikom Ravelinu jugoistočnog fronta i na Bastionu Savske padine, te redovno održavanje javnih spomenika i spomen obeležja u Beogradu, Istraživački i pripremni radovi na čeonoj fasadi zgrade Narodnog muzeja u Beogradu, Sanacija, restauracija i adaptacija objekta Muzeja Vuka i Dositeja), Pančevu, Zrenjaninu, Republički zavod u Beogradu, Ministarstvo spoljnih poslova (takođe bilo na listi DS-a)itd.

Konačno, u Beogradu postoji još jedna parazitska nevladina organizacija koja se takođe navodno bavi zaštitom kulturnih dobara! Europa Nostra Srbija registrovana je kao dobrovoljno, nevladino, neprofitno i nestranačko udruženje posvećeno podizanju svesti o značaju kulturne baštine kao elementarnog prava svakog građanina. Europa nostra Serbia se kroz aktivnosti zalaže za  očuvanje ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa razvijanjem svesti i edukacijom najšire populacije, jačanje kapaciteta sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i evropskom nivouzagovara da održiv razvoj baziran na baštini bude jedan od prioriteta politike Srbije, komunicira i razmenjuje iskustva, znanja i dobre prakse vezane za kulturno i prirodno nasleđe na evropskom nivou. Serbia Nostra je deo šire evropske mreže, Europa Nostra, koja predstavlja oko 250 nevladinih organizacija, 150 pridruženih organizacija i 1500 individualnih članova iz više od 50 evropskih zemalja posvećenih očuvanju kulturnog nasleđa i pejzaža ovog kontinenta.

U nastavku se bombastično tvrdi sledeće:

Zajedno, mi činimo moćnu mrežu za dijalog i debate, proslavljamo najbolja dostignuća iz oblasti nasleđa, vodimo kampanje protiv ugrožavanja i uništavanja spomenika, zgrada, lokaliteta, ambijentalnih celina i pejzaža koje čine našu celokupnu baštinu i lobiramo u korist održive politike i visokih standarda koji se odnose na baštinu. Verujemo u veličine lokalnih priča, emocije intimnih istorija, verodostojnost individualnih sećanja i doprinos i odgovornost svakog pojedinca u očuvanju kulturnog nasleđa. Ubeđeni smo da svako od nas pojedinačno i svi zajedno, treba da budemo aktivni čuvari naše zajedničke baštine. Cilj Udruženja je stavljanje nasleđa u centar pažnje javnosti na državnom, regionalnom i lokalnom nivou, kao i uticanje da nasleđe bude prioritet zakonodavstva.

Radi ostvarivanja svog cilja i misije Udruženje podstiče i koordinira aktivnost svojih članova i drugih subjekata na realizaciji sledećih  zadataka: zagovaranje unapređenja pravne regulative koja reguliše zaštitu, planiranje i razvoj kulturnog i prirodnog nasleđa, a u skladu sa međunarodnim obavezama Srbije i preporukama i dokumentima Saveta Evrope, UNESKO-a i ICOMOS-a i drugih relevantnih strukovnih organizacija; pružanje podrške kampanjama koje za cilj imaju zaštitu ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa; stimulisanje međusektorske saradnje i povezivanja civilnog, javnog, društvenog i privatnog sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom,    regionalnom i državnom nivou u Srbiji radi jačanja njihovog akcionog kapaciteta; promovisanje vrednosti, značaja i diverziteta kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije kao bitnog faktora u procesu evropskih integracija i značajnog činioca održivog kulturnog i ekonomskog razvojarazvoj svesti i edukacija građanstva u cilju povećanja akcionog kapaciteta radi aktivnog učestvovanja u zaštiti, unapređenju i identifikaciji problema kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije; rad sa mladima kao nosiocima zaštite i razvoja kulturnog i prirodnog nasleđa u budućnosti; prenošenje iskustava i dobrih primera iz prakse u zemlji i inostranstvu na zaštiti, planiranju i razvoju kulturnog i prirodnog nasleđa, angažovanje civilnog sektora u izgradnji zajedništva kroz razumevanje, razvoj, menadžment i očuvanje kulturnog nasleđa Zapadnog Balkana.

Jedino što nigde na sajtu ne piše da je predsednica Serbia Nostre penzionerka Irina Subotić, supruga penzionera akademika Gojka Subotića, poznatija kao Irina Nacionale. Sve bi to bilo lepo i krasno ali kada se pogledaju podaci na sajtu Agencije za privredne registre vidi se da je reč o Udruženju za zaštitu graditeljske i prirodne baštine Srbije „Naša Srbija"-„Serbia Nostra" osnovanom 10.9.1996.  a stvari postaju kristalno jasne kada se vidi da je Serbia Nostra prijavljena na adresi u ulici Radoslava Grujića 11. u Beogradu, na istoj onoj gde je i sedište Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture,  bizarnog Društva Konzervatora Srbije, Nacionalnog komiteta Icomosa Srbije koji ima veoma važan zajednički imenitelj sa Serbia Nostrom, a to je izvesni Miladin Lukić, sa jmbg 0607956710032, sadašnji pomoćnik ministra kulture za pranje prljavog veša, zakoniti zastupnik Serbia Nostre te član nadzornog odbora Nacionalnog komiteta ICOMOS-a Srbije, što s obzirom na stanje spomenika kako onih na Kosovu tako i onih van njega samo potvrđuje narodnu poslovicu: spram sveca i tropar, odnosno u prevodu ugasili smo ga!

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane