https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

<

(P)likovi

Hronologija izmišljenih atentata na Vučića - valjda će jedan biti pravi

Šala, šala, pa vešala

Vučić i smrt, stari drugari, već dve i po decenije kroje sudbinu građana Srbije, a i šire. Gde god su zločini i sukobi, eto Vučića da regrutuje nesrećnike, da ih zapaljivim parolama ohrabruje da ubijaju i ginu. Što on poseje, smrt žanje i trpa u grobove.Ruku pod ruku, tragedijama su obeležili granice bezumlja, od Karlobaga i Virovitice, do Prizrena i Skadra. Uvek zajedno, na istom krvavom poslu, na onaj svet ispratili su više od 120.000 žrtava svih nacionalnosti i religija, u izbeglištvo naterali više od dva miliona, a slučajno preživelima ni danas ne dozvoljavaju da zaleče rane i pokušaju da svoj put grade u normalnim, civilizovanim uslovima. Taj tandem, nezasit tuđe muke, ne namerava da popusti pritisak, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glavni urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je najveći ratni i posleratni profiter. Sve što ima (kuće, stanove, pare, automobile, vlast, moć...), sve je stekao na tuđoj nesreći. Dok je marketinškim trikovima, punim velikosrpske demagogije, jurišao oko Knina i Sarajeva, osvajao je poslaničke mandate i uticaj na medije i političke procese. Dok je trajao pokolj na Košarama, useljavao se u luksuzni stan od 120 oslobođenih srpskih kvadrata u elitnom novobeogradskom naselju. Nema srpskog ognjišta koje Vučić nije branio. I u crno zavio. Sto puta je verbalno ginuo. S bezbedne udaljenosti. Jedine napade doživeo je u skupštinskim replikama, ali to ga nije sprečavalo da cvili kao Damjanov Zelenko, naričući nad svojom mučnom sudbinom.

Mračno partnerstvo još traje. Smrt ga zaobilazi u širokom luku, ali Vučić ne dozvoljava da činjenice sputavaju njegovu patologiju. Kad god ugleda dobru priliku da izazove sažaljenje javnosti, on zakuka da neko hoće da ga smakne. Do sada je preživeo 8.876,94 nepostojeća atentata. Ubijali su ga svi, od Amerikanaca, Britanaca, Nemaca i ostalih stranih zlotvora, do domaćih tajkuna, plaćenika, izdajnika i medija, a naročito ogorčeni mrzitelji s Fejsbuka i Tvitera.

Sve prethodne bolesne laži, kojima dvadeset godina nekažnjeno uznemirava javnost, potpuno su beznačajne u odnosu na predstavu koju upravo igra. Preko svojih medija izazvao je paniku kojoj nema kraja.

Po morbidnom diletantskom scenariju, prvo je neko (slučajni prolaznik, odnosno građevinski radnik, odnosno član premijerovog obezbeđenja...) u Jajincima, nedaleko od kuće Vučićevih roditelja pronašao gomilu oružja. Prema izveštajima, koji su se pozivali na pouzdane izvore iz policije, zolja i bombe pronađeni su u gepeku automobila i, istovremeno, u sanduku zakopanom u šumi. Analiza „parcijalnog" DNK utvrdila je da tri otiska pripadaju potencijalnim atentatorima iz Bosne. Nije poznato da li je veštačenje izvršio lično ministar Nebojša dr Stefanović, ali rezultati ukazuju na njega. Možda je liznuo zolju i zaključio - da, da, dirali su je Bosančerosi. Novine Vučićevog kuma i sluge Gorana Veselinovića objavile su tezu da je to oružje iz Arkanovog arsenala. Ako jeste, o njemu bi trebalo sve da zna Arkanov saborac Dragan Marković Palma, Vučićev koalicioni partner.

Kao pojedini doktorati i ovaj scenario je plagirat. Sredinom juna na naslovnim stranama naprednjačkih novina pojavila se vest: „Napad na ministra: Hteo da ubije Stefanovića zoljom". Izvesni Miloš M. navodno je pokušao da, negde oko ponoći, preskoči kapiju doktorove kuće i da ga eliminiše zoljom. Na sreću, obezbeđenje je brzo reagovalo i uhvatilo atentatora. Kasnije je utvrđeno da MM nije imao nikakvo oružje. Neki mediji objavili su da je kukavac zapravo samo masturbirao pored kapije, ali istraga nije utvrdila da li je zaista hteo da ubije dr Stefanovića ili da ga kresne.

Za ovu temu nije bitan seks, nego zolja. Autor morbidnog igrokaza insistirao je na tom oruđu kako bi se napravila paralela između Vučića i Đinđića. „Crvene beretke" i zemunski mafijaši prvi atentat na Đinđića pripemali su na Novom Beogradu, kod Arene. Planirali su da žrtvu eliminišu zoljom, baš kao i sad.

Iz bezbednosnih razloga, Vučić je prvo „sklonjen na bezbednu lokaciju". Kad je izašao iz šteka, pravo pred televizijske kamere, Vučić je novinarima precizno objasnio kako izgleda ručni raketni bacač, kakav joj je nišan, kako se s njim rukuje i koliko je to opasno oružje.

Baš se potrudio, zablistao je u omiljenoj ulozi velikomučenika, ali džabe. Od navijačkih leleka glasniji je bio smeh normalnog dela Srbije, koji je odbijao da učestvuje u patetičnoj patologiji mentalno poremećenog vođe.

- Ono đubre Đinđića istrebićemo kao gubu iz torine - vikao je uplakani generalni sekretar Srpske radikalne stranke na oproštajnom mitingu 23. februara 2003, pred Šešeljev odlazak u Hag, dva dana posle napada na Đinđića.

Đinđić je zaista „istrebljen". Uveren da će mu kolektivna hipnoza i karakteristična srpska sklonost ka oboljenju od Alchajmerovog sindroma pomoći da se identifikuje sa Đinđićem, vođen lešinarskim instinktom preko naprednjačkih robota i istomišljenika iz drugih stranaka (Šutanovac, Čomić...) nastavio je da glumi žrtvu.

Posle onog u Jajinacima nađen je i drugi auto, u garaži na Novom Beogradu, takođe pun oružja zaostalog iz slobističko-šešeljevskih ratnih pohoda. Vučićev bilten „Informer" objavio je da su u gepeku pronađeni i lični dokumenti atentatora. Logična je pretpostavka da većina članstva naprednjačkog kartela zaista veruje da opake ubice uvek pored oružja ostavljaju svoje legitimacije. Za normalan svet, to je, naravno, sprdnja.

Da bi pojačao tenzije, kao prava kraljica drame, Vučić je sledećeg jutra otkazao sve sastanke, isključio telefone i povukao se u tihovanje, kao u vreme puča u radikalima. Umesto njega, medije su ludostima zatrpavali njegovi saradnici. Doktor Stefanović je američkom ambasadoru Kajlu Skotu poručio da se prvo bavi „mučenjem crnaca", pa tek onda neka daje izjave o srpskim političarima. U naletu strasti, Aleksandar Vulin je još direktnije optužio Amerikance da žele da ubiju Vučića, a samim tim i celu Srbiju.

Gde je cirkus, tu je i bata Andrej. Zli nepostojeći atentatori možda su i na njemu nacrtali metu. A, ko samo pomene mlađeg Vučića, taj udara na celu vladarsku porodicu i širi atmosferu linča. Hajku na nevernike i mrzitelje ulepšali su skečevi Dragana J. Vučićevića, Dejana Vučića Stankovića, pa čak i Palmine televizijske zvezde sa šešeljevskim DNK Oliverom Miletović.

Svima koji nisu poverovali u njegove laži, Vučić je zapretio, naravno, preko „Informera", opisujući jednu od mogućih akcija koje će protiv njega, navodno, preduzeti zlikovci iz CIA. „Ubijati najglasnije protivnike Vlade i za ta ubistva optužiti vlast", navodi se u pretnji koja je prepisana iz Vučićevih nastupa iz vremena kad je bio ministar protiv informisanja. Tada je za ubistvo Slavka Ćuruvije optuživao strane sile, koje su na taj način htele da kompromituju režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Danas, očigledno, opet primenjuje tu smrtonosnu matricu.

Na kraju, Vučić je uspeo. Kao nikad pre, celu Srbiju je uvukao u svoj psihotični matriks. Okupirao je scenu, privukao sva svetla na sebe, ostavljajući u tami događaje od suštinske važnosti. Zaokupljeni zoljom i batom Andrejem, građani su zaboravili na gubitak više milijardi evra vredan rudnik Trepča, na kolaps bivšeg giganta RTB Bor, državni udar u Savamali, pa i na lik i delo ubijenog naprednjačkog kerbera Saleta Mutavog.

U poslednjem činu predstave s pucanjem i pevanjem odigraće se ono najvažnije - Vučić će smeniti vodeće ljude iz Bezbednosno-informativne agencije i na njihovo mesto postaviti bespogovorno lojalne kadrove. Iako je Aleksandar Đorđević tri godine uspešno dokazivao spremnost da štiti interese familije Vučić, u nemilost vođe pao je zbog preterane poslovne saradnje i intimiziranja sa kumom Nikolom Petrovićem i Zlatiborom Lončarom. Vučić ne toleriše stvaranje paralelnih sistema moći, zna koliko su opasni, pošto je i sam to svojevremeno uradio u Srpskoj radikalnoj stranci. Sve za smenu u vrhu BIA bilo je spremno još u septembru, ali tada je uhapšen izvesni Čedo Čolović, osumnjičen da je hrvatski špijun, pa je svileni gajtan privremeno vraćen u fioku. Pored svega navedenog, Đorđeviću na teret gospodar stavlja i to što nije otkrio kakva opasnost preti Aleksandru Stankoviću. Nema veze što za bezbednost premijera ne brine BIA, nego Vojska Srbije, odnosno „Kobre", Vučićeva lična pretorijanska garda, on je odlučio da na Đorđevićevo mesto instalira nekog od krajnjeg poverenja. Bratislava Gašića, recimo.

Lako je sa Đorđevićem, on je već spakovao pinkle, sedi i čeka da mu jave da ide kući, i to bez službenog helikoptera, kojim je voleo da fascinira komšije iz svog sela pored Čačka. Mnogo čvršći orah je, pokazalo se, šef beogradske policije Veselin Milić.

I Milić je godinama dokazivao odanost familiji. Kad je prestolonaslednik Danilo s drugarima krenuo da bije pedere na Paradi ponosa, stric Andrej i Predrag Mali, gradonačelnikov brat, u društvu dvojice „Kobri" požurili su da ga zaustave, da ne nastane skandal. Niški žandari ih nisu prepoznali, a nisu se ni uplašili urlika „znaš li ti, bre, ko sam ja", već su se uhvatili za pendreke. Veselin Milić je prvi potrčao u pomoć gospodarevom bati. Lep gest, ali džabe, vođa ima kratko pamćenje.

Kompletni idioti su u izbornoj noći, sve u saučešću s beogradskom policijom, srušili nekoliko zgrada u Savamali i nezakonito hapsili čuvare i slučajne prolaznike, svedoke državnog udara. Vučić je javno optužio upravu grada, ali ne i policiju. Međutim, istovremeno je pokrenuo medijsku pripremu za Milićevu smenu. Iz arhiva su izvučene priče o tome kako šef beogradske policije štiti određene zelenaše i sumnjive građevinske investitore. Po Vučićevim merilima, to je bila blaga najava kompromitacije koja će uslediti ako žrtva tiho i brzo ne podvije rep.

Kap je prelila čašu kad su do Vučića došle glasine da je Veselin Milić stranim službama predao dokaze o svemu što se dešavalo u Savamali.

- Američki ambasador Kajl Skot letos je Vučić predao obimnu dokumentaciju o Savamali. Ko god da je napravio tu istragu, svaka mu čast, uradio je to perfektno. U dokumentima se ne nalaze samo transkripti razgovora između policijskih službenika, nego i podaci o konkretnim izvršiocima. Utvrđeno je ko je rukovodio akcijom, ko je bio na terenu, pa čak i imena šofera koji su bagerima rušili zgrade. Kad je to video, Vučić je odmah posumnjao u Milića, uveren da je samo on mogao da dođe do tih podataka - kaže za Magazin Tabloid izvor iz vrha Srpske napredne stranke.

Vođa je ekspresno odlučio da najuri izdajnika iz vrha policije. Krajem avgusta ove godine doneo je rešenje o premeštaju Milića na službu u Kragujevac. Na dvoru u vili Bokeljki svi su bili šokirani kad su čuli da je drčni policajac rešenje pročitao i pocepao.

Odbijanje poslušnosti uverilo je Vučića da je Milić špijun koji je Amerikancima predao dokaze o aferi iz koje ne može da se izvuče. Vođa je privremeno popustio, zanemario je rešenje o smeni šefa beogradske policije, ali posle ove serije skečeva o nepostojećim atentatima valja očekivati da i Milić definitivno odleti s funkcije na koju ga je Vučić postavio 2013. godine.

Uz dva osnovna cilja - smene Đorđevića i Milića - Vučić je naumio da izmišljeni atentat iskoristi i za pripremu javnosti za preseljenje u jednu od državnih rezidencija na Dedinju, u Užičkoj ulici. Zbog ugrožene bezbednosti, resorne službe će od premijera zahtevati da se skući u vili čije renoviranje se privodi kraju.

Potrebom za prizivanjem sažaljenja javnosti Vučić je izazvao uznemirenje i sve građane pretvorio u taoce svoje patologije. Nije prvi put, istorija te bolesti bogata je sličnim primerima.

Nepostojeće atentate izmišljao je kako bi stvorio utisak da je toliko opasan, nepodmitljiv i nepokolebljiv protivnik svih zlikovaca da oni, sram ih bilo, ne mogu s njim drugačije izaći na kraj, moraju da ga likvidiraju, ali i da bi se predstavio kao najveći, najhrabriji i najdosledniji zaštitnik svih ojađenih i obespravljenih. Da laž izgleda uverljivije, a opasnost većom, nikada ga nije napadao neko anoniman i beznačajan, nikada neko s realnim motivima, koga je prevario za pare ili mu je natovario neku drugu nesreću na leđa. Ne, Vučića su uvek ubijali samo najveći zločinci, njegovi lični i neprijatelji vaskolikog srpstva.

O glavi su mu radili Slobodan Milošević, Vesli Klark, Karla del Ponte, Zoran Đinđić, Boris Tadić, Ivica Dačić, Miroslav Mišković, Darko Šarić, Luka Bojović, Naser Keljmendi, Si-En-En, UČK, četnici iz Republike Srpske, aranđelovačke vehabije, mafijaši iz Kotora i izuzetno opaki blejači s Fejsbuka, uvek spremni da u njegovom smeru ispale teroristički rafal komentara punih uvredljive i eksplozivne istine...

Vučića je suicidna mašta prvi put napala čim je dobio poslanički mandat i vrtoglavicu izazvanu opojnom blizinom medija.

U leto 1994. seo je u crveni stranački „jugo", na mesto suvozača, pored svog šofera Gorana Veselinovića. Zločinci su ih čekali u zasedi na prvom semaforu. Kad su stali na „crveno", izvršen je brutalni napad sleđa. U „jugo" se zakucao neki neidentifikovani auto. Vučić je viknuo „joj". Češkanje auta je bilo toliko da nijedan vozač nije ni izašao da vidi štetu. Atentator je Vučićevom šoferu pokazao srednji prst, ovaj mu je odgovorio istom merom. Međutim, 200 metara dalje, na pola puta do stranke, mladi generalni sekretar SRS-a shvatio je da je upravo za dlaku izmakao ubicama.

- Vučiću, nikome to ne pričaj. Smiri se i zaboravi - rekao mu je Šešelj.

- Dobro, ali kažem ti da ovo nije bilo slučajno. Na poslednjoj sednici, u Skupštini mi je Bidža rekao da pazim kako vozim. Siguran sam da su socijalisti organizovali ovo - Vučić je bio tužan što mu šef ne veruje.

- Samo ti ne brini, kad te ubiju, radikali će da te osvete - rugao mu se Šešelj, znao je s kim ima posla.

I Slobodan Milošević je znao kakav je Vučić. Zato je, pred i posle pada Krajine, nekoliko puta pokušao da ga ubije. Na radikalskim mitinzima, dok je optuživao „Slobu ustašu" za izdaju srpskih nacionalnih interesa, Vučić je tvrdio da se ne plaši iako zna da se „diktator neće smiriti dok ne pobije sve koji mu se protive i koji će ga uvek podsećati da je Knin bio i da će opet biti srpski". Radikalski junak bio je spreman sto puta da položi život za srpstvo, ali niko nije hteo da ga uzme.

Tek su „američki nacisti", kako ih je u vreme NATO bombardovanja nazivao tadašnji šef državne ratne propagande, a njihov aktuelni prijatelj broj 1, uradili nešto konkretno.

Sredinom aprila 1999. raketama NATO-a ubijeno je 16 radnika RTS-a. Džejmi Šej, portparol NATO-a i Vučićev moralni dvojnik, ubistvo civila definisao je kao kolateralnu štetu nastalu prilikom legitimnog napada na vojni cilj. Unesrećene porodice pozivale su na odgovornost direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je kasnije i osuđen na 10 godina robije jer ništa nije preduzeo iako je znao da je zgrada u Aberdarevoj proglašena za legitimni cilj. „Pravu istinu" o razlozima za taj mučki zločin znao je samo Vučić, znao je da su general Vesli Klark, komandant NATO-a, i Leri King, legendarni voditelj Si-En-Ena, osmislili ceo plan samo da bi njega eliminisali.

- U vreme napada na zgradu RTS-a, trebalo je da ja budem tamo zbog poziva Lerija Kinga, šoumena američke televizije Si-En-Ena. Iako sam unapred odbijao svaku pomisao da gostujem u šou programu jedne agresorske zemlje, iz kabineta Lerija Kinga su tri puta zvali i insistirali da u 2,30 budem u studiju RTS-a i uključim se u živi program. Čak je na teletekstu Si-En-Ena to najavljeno. Trebalo je da tačno u dva sata uspostavimo direktnu satelitsku vezu iz tog dela zgrade koji je, šest minuta kasnije, pogođen. Izgleda da su hteli da imaju živu sliku hica u ministra i osoblje naše televizije - sprdao se Vučić žrtvama, pretvarajući njihovu tragediju u svoje laži. („Velika Srbija", maj 1999.)

King i Klark, na sreću Srba i Srbije, nisu uspeli, Vučić je preživeo napad „tomahavcima", baš kao što je kasnije izbegao i suptilnije udare njihovog „okupartoskog namesnika" Zorana Đinđića.

U vreme vladavine Borisa Tadićam, na Vučića su izvršena tri nepostojeća atentata. Prvi je izveden odvrtanjem šrafova na točkovima njegove „škode oktavije", koju je dobio na poklon od Miodraga Kostića. Posle gostovanja na nekoj novosadskoj televiziji, krenuo je kući. Vozio je Nebojša Stefanović. Iskusnim šoferskim instinktom osetio je da gubi kontrolu. Zaustavio je „škodu" i odmah otkrio da je neki zlikovac skinuo dva-tri i olabavio ostale šrafove na prednjem levom točku. Da to nisu primetili, sleteli bi u neki jarak i eto tuge, vinski podrum u Jajincima ostao bi bez gazde, a Srbi bez mesije.

Svoju porodicu je uzbunio mesec-dva kasnije kad je proleteo kroz rampu na pruzi. Stradala je šoferšajbna, čije krhotine su mu isekle čelo i nos. Iako je bio uplašen, nije mnogo jaukao u medijima, jer su tada s njim u autu bili ćerka Milica i jedna od tadašnjih ljubavnica.

Propušteno kukanje nadoknadio je u vreme burnog razlaza s radikalima, kad je preživeo seriju izmišljenih napada.

U vreme lokalnih izbora u opštini Ruma, u Hrtkovcima, radikali su zakazali miting u Domu kulture. Za isti dan, isti prostor za okupljanje izabrali su i naprednjaci. Zamenjujući teze, Vučić je pustio mašti na volju. Prema njegovom scenariju, trebalo je da dođe do sukoba dojučerašnjih partijskih drugova, a onda, kad se masa uskomeša, da mu izvesni Niko Gajić ispali „metak u čelo i izazove krvoproliće".

Uzalud je policija demantovala postojanje bilo kakvog Nike Gajića, Vučićev plan je uspeo. Izazvao je sažaljenje javnosti i pritom satanizovao bivšeg šefa, kuma i prijatelja Šešelja, nalogodavca tog atentata.

Kao taj u Hrtkovcima, Šešelj nije organizovao ni nekoliko sledećih likvidacija Vučića i Nikolića, od kojih je najopasnija bila ona koju je trebalo da izvede Luka Bojović.

Kad je uhapšen zemunski mafijaš Miloš Simović, Vučić se s njegovim advokatima dogovorio da plasiraju priču kako je on dao iskaz tužiocu za organizovani kriminal, u kome je otkrio da ima saznanja o tome da je Šešelj naredio Bojoviću da ubije Vučića. Da dosoli, Vučić je optužio Jadranku Šešelj da je posredovala u pripremi ubistva.

Opet su svi - policija, BIA, Tužilaštvo - demantovali postojanje „sumnje da je Šešelj ugrozio bezbednost Vučića", ali nema veze, objavljivanje jedne istinite informacije nije moglo da naruši sistem njegovih laži. Glumeći ljutnju, etiketirao je Ivicu Dačića kao Šešeljevog saučesnika u neostvarenom zločinu.

Klan Darka Šarića uništen je u vreme režima Tadić-Dačić. Šef mafije je pobegao, organizacija mu je uništena, a imovina oduzeta. Ipak, u Vučićevoj interpretaciji stvarnosti, Šarić je odlučio da se sveti isključivo njemu. Ni manje, ni više, narko-bos je u februaru 2013. naredio da se izazove kvar na avionu koji koriste članovi vlade.

Dva meseca ranije, Vučićevo ubistvo najavio je i Miroslav Mišković. U poverenju, dok su ga privodili pripadnici MUP-a Srbije, najveći srpski tajkun i sponzor Vučićeve i Nikolićeve naprednjačke transformacije, rekao je policajcima kako „Vučić neće dočekati gostovanje u večerašnjoj emisiji 'Svedok' na RTS-u". Dobro je što se Mišković, naivan kakav je, tako izlanuo. Da nije sam sebe prijavio, opet se ne bi ništa desilo, ali Vučić ne bi dobio povod da poveća dozu dahtanja u emisiji.

Gde su Mišković i Bojović, tu je i ljuti Naser Keljmendi, opaki šef najvećeg albanskog narko-kartela. Pošto nema prečeg posla od obračuna sa srpskim Eliotom Nesom, odnosno Alekom Vučićem, Keljmendi je organizovao grupu atentatora koju je, kako su objasnili naprednjaci iz vrha BIA, maskirao u „kamp verskih fanatika - vehabija". Da ne privuku pažnju meštana u selu pored Aranđelovca, Keljmendijevi plaćenici su obrijali glavu i brkove, pustili brade, vežbali pucanje u obližnjoj šumi i, u dokolici, klanjali se Allahu. Sve u skladu s tradicijom pravih Šumadinaca.

- Pre nekoliko meseci već je osujećen jedan napad na potpredsednika vlade. Prema operativnim podacima s terena, na kolonu automobila u njegovoj pratnji, koja je trebalo da prođe kroz Šumadiju, pripreman je klasičan prepad. Trasa puta je tada u poslednji čas promenjena, pripremana akcija je osujećena - naveo je „obavešteni izvor" Đilasovih „Naših novina".

Vučićevu likvidaciju Keljmendi je naručio kako bi osujetio pregovore vlade Srbije sa SAD oko izručenja Darka Šarića.

Da su Vučić i Đilas smislili pametniji lažni povod možda MUP Srbije ne bi prekratio lakrdiju saopštenjem da „nema informacije da su vehabije, uhapšene u selu kod Aranđelovca, spremale atentat na prvog potredsednika vlade". Protiv dvojice uhapšenih vehabija podnete su krivične prijave zbog nelegalnog posedovanja oružja, pa su pušteni da se brane sa slobode.

Tokom poslednje predizborne kampanje, 2. aprila 2016, bačena je eksplozivna naprava na halu u Zubinom potoku. Eto naslova u režimskim novinama "Bombom na Vučića", iako se on u trenutku eksplozije nalazio 500 km daleko, u Beogradu.

Posle svega što je uradio Srbima i Srbiji, bezbednost Aleksandra Vučića ne sme da bude ugrožena. On zaslužuje maksimalnu zaštitu, kao što građani zaslužuju da iz njegovih usta, u fer i poštenom sudskom postupku, saznaju detalje o tome kako je, s kim i u čijem interesu je ovaj ludak uništavao državu.

Ali, može da se i ostvari ono što Vučić godionama priziva. Jer, kažu, šala, šala, pa vešala!

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

podeli ovaj članak:

Natrag