Nismo mi od juče

Prilozi za srpski nacionalni program (2)

Zoran D. Milojević

U emisiji na TV Hram Bora Jović daje savete Srbima „da ne dozvole da opet budu izigrani, kao kad je partizanima nametnut 'Lažni car', kao vođa revolucije"!

Kao i ostale crvene kalife i Bora Jović se poslužio lažima. „Lažni car" Tito nije nametnut, on je pre rata postao vođa ljudima kova Bore Jovića. „Lažni car" Tito je i osnovao partizanske jedinice, a što je bilo srpskih budala koje su pošle za njim, to je srpska nesreća.

Srpski narod nije "izigran", već su partizani pobili gotovo sve što je bilo srpsko, a bilo misleće. Obezpamćeni srpski narod bio je strahovladom doveden u stanje dobrovoljnog življenja u vreme nekažnjivog nasilja. Evo istinite priče o jednom mislećem kome je zabranjeno i da misli i da govori. Pisao je kao Srbin islamske veroispovesti.

Konjički poručnik Enver Mahmutović bio je komandir čete u Drinskoj diviziji , čiji je načelnik štaba bio pukovnik Dragoljub Draža Mihajlović. Kao i cela divizija i četa poručnika Mahmutovića je vodila teške borbe u aprilskom ratu 1941. godine. Već prvih dana iz jedinice su dezertirali Hrvati, Muslimani i četvorica komunista (dva Srbina , Hrvat i Crnogorac!).

Kapitulaciju je preživelo njih petorica, među njima i poručnik, ali i oni sa po nekoliko lakših rana. Bez pogovora su krenuli za pukovnikom, koji je poručnika Mahmutovića uputio u jedinicu konjičkog majora Miodraga Paloševića. Pukovnik je otišao u Struganik po majora Aleksandra Mišića, a poručnik na Ravnu goru da se spremi logor za sve veću vojsku koja se usput priključivala.

18. maja 1941. jedinica poručnika Mahmutovića upala je u nemačku zasedu. Veštim manevrom majora Paloševića, Nemci su naterani na povlačenje. Među petnaest mrtvih Švaba, ostalo je i pet mrtvih Ravnogoraca. Jedan je ipak bio živ. To su utvrdili Nemci koji su došli da pokupe svoje mrtve. Polumrtvog poručnika Mahmutovića su odneli u bolnicu, a potom u logor Dahau.

Stajao je pred švapskim pukovnikom koji ga je osorno pitao:

- Vi niste Srbin?

- Nisam verom-smiren je poručnik

- Ali ste ipak otišli u vojsku kod srpskog bandita Mihajlovića?

- Mi smo jugoslovenska vojska, on mi je i pre rata bio komandant!

Pukovnik ga pogleda kroz cvikere:

- Mogli biste da završite neke posliće za nas, a mi bismo vas smestili u neki nemački gradić, gde biste živeli spokojno!

- Nisam zainteresovan-hladno ga odbi poručnik Mahmutović

- Onda, marš u spavaonu!-dreknu Švaba i pokaza na vrata.

Kad se sa nekolicinom njih vratio u Beograd, stajao je pred Krcunom.

- Vi niste Srbin?-pitao ga Krcun

Poručnik Mahmutović se nasmeja.

- Šta je smešno?-ozbiljan je Krcun.

- To me je pitao i Švaba u logoru!

- Otišli ste kod onog bandita, koljača Draže?!

- I to me je Švaba pitao-smeška se poručnik.- Odgovorio sam da smo mi jugoslovenska vojska!

- Mi smo jugoslovenska vojska!-razdra se Krcun.

- Možda, ali u proleće 1941.g. vas nigde nismo sreli!

- Slušajte, poručniče, suzdržava se Krcun-mi bi da vas angažujemo za neke posliće, a onda biste mogli u vašu Kosovsku Mitrovicu i u miran život uz dobru penziju!

- Nisam zainteresovan!

- Slušaj, barabo-besno skoči Krcun i unese mu se u lice-marš u Mitrovicu i obesiću te o najviše mitrovačko drvo!

Čika Enverov sin Izet mi je bio školski drug. Često smo mi sa Bakra silazili do džamije i igrali fudbal sa muslimanskom decom. Čika Enver je gledao i zapljeskao bi kad god bi bilo koji dečak „postigao lep gol".

Nekoliko nedelja pošto su ga 1963. godine, izbacili iz prosvete sačekao je moga oca i pozvao na kafu i rakiju. Njihova druženja su trajala do jeseni 1970. godine kada smo se odselili u Beograd. Na rastanku je rekao mome ocu: "...Moj profesore, srpski nož je stalno na srpskom vratu, Srbin se srpske krvi ne može nadostiti! Idi i ne žali za Kosovom! Ne daj ni sinu da zažali! Vi ste vašu muku odmučili"!

U junu 2009. godine, po promociji mog prvog romana u Mitrovici, jedan od ljudi stavi knjigu ispred mene, za potpis. Iznenadih se!

- Izet? Izet Mahmutović!

- Potpiši knjigu-reče uz smešak.-A sutra te u podne čekam u "Voždu"!

Poručnik Enver Mahmutović gledao je TV prenos šetnje kolone šiptarskih terorista, koje je kroz Prištinu predvodio Ričard Holbruk. Začu Holbruka: "Sada smo slobodni u Prištini!"

Čika Enver lupi pesnicom o sto, pljunu ka televizoru i viknu:

- Pu, pseći nakote!-ustade.

- Babo, šta bi ?-uplaši se Izet.

- Ja ne mogu da se valjam u blatu-odgovori čika Enver i krenu ka sobi.

- Zar nećeš dalje da gledaš?

- Ne smemo se iz ljudi otpisati. Ljut je čika Enver, pa pokaza na sobu.- Da bar umrem dok sam živ...!

Posle dva sata snaja Razija uđe u Enverovu sobu, pa dozva:

- Izete, babo je mrtav!

Izet skoči i zateče oca u krevetu spremljenog kao da će na slavlje. Leži u krevetu, kao da je posvršavao sve poslove po svetu.

Poručnik Enver Mahmutović otplovio je u nebesku Srbiju, da "potraži svog komandanta", kako mi je Izet ispričao.

Izet se vratio u Štutgart, gde živi. Ja sam se vratio u Beograd, gde mi se čini da živim!

Otkako je onebesano Kosovo i Metohija, niko od Srba sa njega nije odsustvovao.

Vratiće se Izet! A ja? Eh, ja...