Tabloid je pozvan

Potresno pismo majke-porodilje iz bolnice GAK ''Narodni front'' u Beogradu

Porodilišta kao logori

Objavljujemo potresno pismo žene koja se porodila u beogradskom porodilištu GAK "Narodni Front", u kome opisuje gladovanje novorođenčadi. Banda srpskog ministra zdravlja Zlatibora Lončara, koji se svakodnevno slika sa Aleksandrom Vučićem, predstavljajući novokupljene aparate, skenere i laboratorije, otvarajući zgrade kliničkih centara, kao Potemkinova sela, udarila je i na porodilje. Ukinula im je dohranu, izlažući tako novorođenčad tihom umiranju a majke očaju. Pljačka je opsesija ministra Lončara i Vučićevog kartela. A poziraju na rađanje, da se spasemo od bele kuge. Bolnice nam liče na klanice, a porodilišta na koncentracione logore. Ipak, ovaj užas i afričke prizore lečenja ljudi niko iz Evropske komisije ne vidi. Njima je važno da deo novca koje dobija Vučićeva mafija od pretpristupnih fondova i kredita, stigne i do njihovog džepa. Evo prizora iz ministrove omiljene klinike GAK Narodni front

......

Odavno nema dovoljno hrane ni za porodilje, o tome je već više puta pisano, a sada ni za bebe. Izgladnele majke treba da doje decu. To je nemoguće. Vlast smanjujnj naknadu porodiljama i na samo 800 dinara mesečno, ne hrani u porodilištima ni majke ni bebe, a zalaže se deklerativno za povećanje nataliteta. Ovo je čist genocid nad sopstvenim narodom.

''Nalazim se u porodilištu GAK Narodni Front od ponedeljka, kad sam se porodila. Treće dete po redu. Čekam otpust. Bebu dojim od prvog dana i to veoma uspešno. Podržavam svaku majku, ženu koja se porodila, u svom izboru ili mogućnosti da li će da doji ili ne, da li želi ili jednostavno ne želi, a možda i ne može, ne potekne svima odmah mleko.

Od srede popodne u ovom porodilištu je ukinuta dohrana, ne znam iz kog razloga, ali pedijatrijske sestre tvrde da su to neki novi standardi koji moraju da se prate i da oni podržavaju najbolju ishranu za bebe, a to je majčino mleko. Taj stav nije daleko od istine, ali prvog i drugog dana po porođaju jednostavno nemaju svi mogućnost da doje, iako imaju želju. Ovde je trenutno takva situacija da majke nemaju izbora, i isključivo moraju da doje svoje bebe. Dohrane nema. Dohranu mogu da dobiju samo bebe po nalogu pedijatra i to kad se utvrdi (ne znam koliko sati ili dana nakon porođaja) da majka zaista nema ni kap mleka. Tada pedijatar potpiše i pečatira izveštaj o dohrani.

Noć je bila jako teška i tužna. Bebe neiscrpno plaču, ja bih rekla ridaju, po pola sata, nekad i više bez prestanka. Majke pogrbljene nad svojim tek rođenim bebama pokušavaju da nahrane svoje bebe, dojkama u kojima u 70 odsto slučajeva nema mleka ili ima tek pomalo da nakapaju bebama u usta. Nedovoljno.

Plač je nesnosan, pretužan, užasno ga je slušati...A majke, premorene, blede, neispavane sede ili šetaju kao neki zombiji u bezizlaznoj situaciji. Ja ne znam ni kako u takvom stanju majkama može da krene mleko. Izbora nemaju, jednostavno moraju da doje, jer non stop im ponavljaju „Dohrane nema, vaše mleko je najbolje za vaše bebe!".

Neke majke ćute i mire se sa sudbinom, jedva čekaju da krenu svojim kućama, neke daju svojim bebama vodu kako bi ih umirile, neke urlaju i deru se, neke plaču zajedno sa svojim bebicama… Ko kako podnese. Pedijatrijske sestre obilaze sobe, proveravaju da li doje, stiskaju svima bolne bradavice, ubeđuju da je to dovoljno i tako to teče od srede popodne. Ponašaju se kao neki generali, a ne medicinski radnici koji su dužni da brinu i vode računa o porodiljama i tek rođenim bebama. Celokupna situacija je jako potresna, bez preterivanja, mučenje za majke, mučenje za tek rođene bebe. Pregladne su. Ja sam plakala…ne mogu da verujem svojim očima i ušima...kao da smo u nekom logoru, a ne u porodilištu gde smo na svet doneli najveću ljubav i sreću.

Imam ljudsku potrebu da vam se obratim i obavestim o situaciji kojoj sam svedok, jer mora da postoje odgovori. Mora da postoji način da se tome stane na put. Nehumano je mnogo toga na ovom svetu, ali držati pregladne bebe i preiscrpljene majke prelazi granice nehumanosti. Horor film...Logor!

Iako nisam osetila na svojoj koži, osetila sam ogromnu bol koja će zaista teško proći, a zaboraviti znam da neću.