https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

(H)umorna prièa

 

(H)umorna prièa

 

Šta se dešava kad država propadne?

 

NE DA VAS VAŠ MLAÐA

 

I sada svi lepo živite u parku, tu na uglu. Milina jedna. Deca po ceo dan na svežem vazduhu. Obrazi im sve pucaju od rumenila i zdravlja. Sa mamom i tatom više ne govorite. Dedu smestili u ludnicu, a babu u bolnicu. Žena traži razvod, tata pušku da vas ubije, a vi sedite ispred zgrade Vlade i tražite svoju platu.

 

Piše Nebojša,

(tepaju ga Neša, a pomažu mu Vlada i MMF; vi bi da èitate, ali ne da Mlaða)

 

Uvažavajuæi valjda moje godine, pitaju me ovi mlaði: šta se dogaða kada se država toliko prezaduži da ne može da vraæa kredite i plaæa obaveze prema MMF (meðunarodni magareæi fond) i ostalim državama od kojih je namicala pare uglavnom za svoje èinovnike?

Tuc, muc, pokušavam da im objasnim šta se dogaða kada se lièno zadužiš. Ne platiš struju - doðu i iskljuèe ti struju. Dobro, to može. Ne platiš vodu - iskljuèe ti vodu. Dobro, i to može. Ne platiš gas - iskljuèe ti gas. Može. Ne platiš iznošenje smeæa - iskljuèe ti smeæe. Ma ne, to ne može! Mogu da ti preskoèe kante i ostave ti ih pune smeæa. Ti lepo uzmeš te kante, istreseš ih negde iza æoška i rešio si sopstvene probleme, ali je zato neko dobio gomilu smeæa ispod svog prozora. Ni kriv ni dužan. Onda se mi sami organizujemo i napravimo akciju i svi èistimo smeæe onoga ko je to smeæe istresao gde je stigao, jer to smeæe je tu i ispod naših prozora.

Jest da nisam našao odgovor za pitanje šta se dogaða sa državom koja se prezaduži, ali sam analizirajuæi situaciju sa smeæem našao rešenje kako da se rešimo ðubreta koje je, eto, tu pod našim prozorima, a istresli su nam ga oni kojima smo verovali da mogu da nam reše taj problem, a u stvari oni nisu radili ono što treba, nego su uradili samo to da taj smrad i prljavštinu prebace nama, a da pod njihovim prozorima ostane èisto. To se zove ekologija.

Postojala firma. Imala kredit, dobila ga od banke. Dala firma u zalog, na primer, mašinu. Loše se radilo, velike obaveze prema državi, veliki porezi, veliki doprinosi, država hoæe još (ali tu je superheroj Mlaða, pa ne da).

Firma bez para. Rata kredita nije plaæena. Doðe banka. "Dobar dan - dobar dan, znate, ova mašina sada nije vaša, to je naša mašina". U meðuvremenu si radeæi u toj firmi podigao kredit za stan.

Firma ne radi. Nema para za plate. Ne platiš ratu kredita. Doðu iz banke. "Dobar dan - dobar dan, niste platili ratu kredita. Rešiæemo taj problem. Evo vam novi kredit da vratite onaj stari kredit, pa æemo vam dati još jedan kredit da vratite ovaj kredit i onda æete dobiti još jedan kredit da vratite taj novi kredit." "Ljudi, ali kako æu ja to?!" "Jednostavno", kažu u banci, "daæete u zalog kuæu vaših roditelja, tatin automobil, maminu veš-mašinu, dedin vinograd i babinu protezu."

Bez velikog ste izbora. Ubeðujete ih sve redom da je to najbolje za sve njih da vam pomognu da izaðete iz krize. Krv nije voda - prihvataju. Ponovo se zadužujete. Firma bi da isplati neku platu, ali kako da isplati doprinose? Nema para, a država hoæe još. Sva sreæa, ne može više - ne da Mlaða.

Stigne plata, a od plate ima samo toliko da se plate zemljarine, vazdušarine i ostale ležarine. Što se ležarina tièe, mislim na one što leže na našoj grbaèi i koje ceo vek nosimo i koji su nam postali toliki teret da ne možemo da potrèimo, da negde požurimo, da negde stignemo. Ali, skinuæemo ih - rek'o Mlaða.

I tako, u vašem stanu æe stanovati neko drugi. Za tatu i mamu je bolje da ne žive u onoj kuæi. Stara je a i skupa, treba je održavati. Dedi vinograd više ne treba. Što je popio - popio je. A babina proteza? Ne treba joj, ionako nema para za meso.

I sada svi lepo živite u parku, tu na uglu. Milina jedna. Deca po ceo dan na svežem vazduhu. Obrazi im sve pucaju od rumenila i zdravlja. Sa mamom i tatom više ne govorite. Dedu smestili u ludnicu a babu u bolnicu, doèepala se u narodnoj kuhinji parèeta mesa, pa probala bez proteze da ga jede. Pozlilo joj.

Žena traži razvod, tata pušku da vas ubije, a vi sedite ispred zgrade Vlade i tražite svoju platu. Ne brinite - spasiæe vas vaš superheroj. Mlaða nije zaboravio. Dobiæete pare od prodaje NIS-a i pre nego što mislite, èim država vrati pare Rusima jer su ih prevarili prikazujuæi NIS kao dobru i stabilnu firmu. Mislim da æe morati nešto i da im doplate na cenu koju su Rusi platili.

Ovih dana sam ponovo èuo vic. Zabacio Milo Ðukanoviæ štap i peca. Zadrma se plovak, kad na udici zlatna ribica! Gleda Milo koje je marke. Sitna, ništa od nje. Otkaèi je sa udice i baci nazad u vodu. Zlatna ribica skaèe u vodi i vièe: "A šta je sa željom?" "Reci što želiš pa da ti ispunim", odgovori Milo.

Naravouèenije - Što je babi Milo, to joj se i snilo.

Što je nama Mlaða obeæao 1.000 evriæa, upecali smo se pa nas on sada ponovo vraæa u vodu. Videæete - spasiæe nas Mlaða.

Sve ja to posmatram i gledam, ali nikako da doðem do odgovora šta se dogaða sa državom koja se prezaduži. Ima li država stan koji je dala pod hipoteku... ili dedin vinograd, tatinu kuæu i babinu protezu. Ili, ima nešto drugo što mi ne znamo, ili znamo ali niko glasno ne govori.

Može li država da ode pod steèaj?

Može, što da ne. I doðe onaj ko ima para i kupi državu. Nas sve izbaci na ulicu - ima pravo, njegovo je vlasništvo. I, pretpostavljam, onda mi svi idemo pred Ujedinjene nacije, protestujemo protiv naše vlade koja nam je bila tu pod prozorima, ali mi smo nos zatvarali i glavu okretali na drugu stanu. Glaðu ne moramo da štrajkujemo, jer veæ su se pobrinuli da nema šta da se jede.

Ova država je kao Ciga koji je uèio svog konja da ne jede. I jednog dana konj crèe. Ciga sav razoèaran reèe: "Taman sam ga nauèio da ne jede, a on crèe".

Mislite o tome!

Ali, ne brinite - ne da Mlaða.

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane