https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Druga strana

Druga strana

Sluèajna zamena istorijskog identiteta ili banditsko lažno predstavljanje

 

Dva lica jednog šlica

 

   Èak i oni koji su jeli s Miloševiæem iz istog kazana danas su veæi demokrati i transparentni tolerantolozi  od samog Svetog Save

 

Ivan Molotok

 

Ponovo je došlo vreme da ne morate da ukljuèujete televizor da bi vam neki moron solio pamet o trenutnom stanju na ratištu, ili u kojoj ste fazi hiperinflacije ili kriminalnog udruživanja. Dovoljno je da pogledate kroz prozor ili se spustite u najbližu samouslugu i imaæete direktan prenos svih zala kojima ova vlast raspolaže u muèkom ophoðenju prema životima i kolektivnom istorijskom pamæenju svojih podanika.

 

Tržišni banditizam (ili banditsko tržište) pod okriljem i uz neizbežan blagoslov državne upravljaèke klike, sveopšta nesigurnost graðana propraæena sve uèestalijim i nekažnjenim pucanjem i pevanjem i uz sve više nevinih žrtava, i sistematsko potiskivanje iz svesti svakog doživljaja perspektivnosti, koji se kako-tako naslutio pre desetak godina, odlike su vremena koje je prethodilo ratnom košmaru i istorijskom paklu iz koga smo, nièim izazvani, samo mislili da smo se izvukli.

 

Deset godina u istorijskim razmerama nije nikakva distanca, ali je u našem sluèaju više nego dovoljna (što je dodatni razlog za plakanje) za ubitaènu dozu cijankalija: oni koji su navodno svrgavali Miloševiæa, i na tu, pokazaæe se, privatno-preduzimaèku akciju potrošili i poslednji trag revolucionarne energije koja je uspela da se izvuèe iz izgladnele i bombama dokusurene nacije, nisu to radili niti zbog naroda niti zbog istorije, nego zbog sebe. Ako to tada nije moglo ili želelo da se vidi, danas je oèigledno do hvatanja za gušu: reformatori-drpatori i evolucionari-uzurpatori isisali su iz Miloševiæa otrov sakupljen nad državnom lešinom i umesto da ga ispljunu na izolovanom ðubrištu, uèinili su to nad ovim istim narodom.Vampira Miloševiæa nasledio je ne jedan nego buljuk drakula, neuporedivo krvožednijih, beskrupuloznijih i otpornijih na ljudsku nesreæu od Miloševiæa. Oni koji su nekada poseæivali crvene i slobodne univerzitete, danas su pitomci crnih, žutih ili onih u nanizanim bojama duginog spektra; oni koji su se sprdali sa Milošeæevom ekonomijom destrukcije, danas su etablirani destruktivci i ekonomije i svega drugoga, koji sami sebi zakonima propisuju božanska ovlašæenja, ne samo u oblasti ekonomije i novca; oni koji su juèe uništavali i prodavali ono što nisu ni napravili ni kupili, danas to isto otkupljuju i preprodaju za ogromne provizije. Èak i oni koji su jeli s Miloševiæem iz istog kazana danas su veæi demokrati i transparentni tolerantolozi i od samog Svetog Save.

 

Nema na srpskoj državnoj i politièkoj sceni èoveka koji je ono za šta se prodavao hipnotisanom narodu kad je trebalo, kad je stanje na politièkoj i istorijskoj berzi bilo ukljuèeno na opciju "povoljno za prodaju", niti je iko ono za šta su ljudi glasali u bunilu verujuæi od je svaka od tih koliko do juèe paæenièkih i zagledanih u buduænost a danas prepredenih, degenerisanih i napuderisanih faca - mesija sa biometrijskim dokumentima lièno. Nema, dakle, nijednog koji, po sili svakog iole ljudskog a da ne govorimo o božanskom zakonu, ne bi dopao elektriène stolice zbog lažnog predstavljanja i zamene identiteta pred licem cele nacije. Zabeleženi su u istoriji civilizacije brojni primeri lažnog predstavljanja koji su proizvodili ozbiljne istorijske deformacije ili predstavljali èist progres, ali srpski sluèaj jedinstven je i tragièan taman koliko je jedinstvena i tragièna istorija ovog naroda (sve ono što se na gomili dogodilo ovom narodu teško da ima istorijski presedan, èak i u zlu i zloèinima ogrezloj istoriji sveta).     

 

Kroz obilje mimikrije s kojom uveèe ležemo i ujutro se budimo, slepi vodiè nacije po ko zna koji put je postao predsednik Republike lièno. Èovek koji je izabran, jer se tako predstavljao, kao demokrata i "èovek poput svih nas", danas je autistièni autokrata klovnovskih manira, robotizovanih pokreta i neartikulisanih izjava. Èovek koji zakone koji ugrožavaju i èak potpuno potiru ljudska prava potpisuje brzinom napadnutog škorpiona. Èovek koji se iz latentnog militantnog okruženja izdigao gandijevskim pacifizmom (dobivši i u tom svojstvu nekoliko prestižnih evropskih nagrada) postao je okosnica i uzdanica pljaèkaške, otimaèke i prevarantske države, u kojoj su privremeno sigurni jedino oni sa plaæenim telohraniteljima. Èovek koji se, i pored oèiglednog i sudbonosnog haosa u vlastitom dvorištu, samoproglasio semaforom za odnose u regionu, pa i šire, prodajuæi i kupujuæi oproštajnice kao da je reinkaranacija Martina Lutera a ne Bruta ili nekog od satira.

 

Da se i u njegovom sluèaju radi ili o zameni identiteta ili o lažnom predstavljanju govori i èinjenica da predsednik, iz golim okom nevidljivih i normalnim mozgom neobjašnjivih razloga, landara ovom zemljom i svetom, ponosno, musolinijevski uzdignute glave nudeæi usluge dobre volje, znanja i pameti po sistemu "Gledajmo stvari principijelno, evo na primer ja!", dok mu se zemlja i doslovno raspada a graðani žive i bedi i poniženju. Da se ne radi o metafori, i da je sasvim opravdano pitanje šta to tera predsednika da bude ponosan i dostojanstven, hvalisav i egoista, da se ne stidi kada je to nemoguæe izbeæi, dok zastupa državu koja je pod njegovim blagorukovoðenjem postala (jer ni u najcrnjim vremenima nije bila) najsiromašnija zemlja u Evropi, govore i sledeæi najnoviji podaci.

 

Srbija je, naime, pod Borisom Tadiæem, a mereæi uobièajenim, ponekad i neobiènim socijalnim i ekonomskim parametrima, trenutno najgladnija i najsiromašnija zemlja u Evropi. U Srbiji je najniža proseèna plata (396 USD), što je manje od, na primer, Albanije (420 USD), Bugarske (424), BiH (527), Crne Gore (580), Makedonije (426), Rumunije (560), da se i ne govori o Hrvatskoj (956 USD) ili Sloveniji (1.203)... Ne bi to bio toliki problem da su u Tadiæevoj Srbiji cene koliko-toliko upodobljene ovakvim primanjima. Ali nisu. Zahvaljujuæi merama Tadiæeve države u Srbiji se za tako malu platu može kupiti i najmanje hrane, manje nego u svim nabrojanim državama, gotovo dvaput manje nego u Hrvatskoj, gotovo triput manje nego u Sloveniji. Lako je iz toga zakljuèiti da Srbija ima relativno najskuplje gorivo u Evropi. Za proseènu platu u Srbiji se može kupiti neuporedivo najmanje goriva u regionu, a više nego dva puta manje negoli, na primer, u Hrvatskoj.  

 

Suoèen sa sliènim, iako relativno povoljnijim, ali ipak sramnim pokazateljima, Tadiæev partijski prethodnik Zoran Ðinðiæ je našao solomonsko rešenje - umesto da se zabrine kako da poboljša standard i potrošaèku korpu, on je obraèunski smanjio potrošaèku korpu i tako standard graðana, izražen u idiotskim "potrošaèkim korpama" u sekundi poboljšao za veliki procenat. Takvim socijalno-matematièkim operacijama služili su se mnogi, od Kaligule do Staljina, ali se to pokazalo prilièno "nedelotvornim" u odnosu na biološke potrebe gladnog stanovništva.

 

Bilo kako bilo, stekli u se uslovi za proveru oèigledno lažnog identiteta onih koji su sve potrošili, a narodu prodaju matematièke operacije, koje im, za razliku od nekih ranijih vremena, takoðe više ne idu u prilog. 

 

 

 

 

 

Postoje i poznati i od ekonomista uvaženi parametri koje uspostavljaju multinacionalne kompanije poput Koka-Kole ili Mekdonaldsa. Tako se ispostavlja da se u Srbiji za proseènu platu može kupiti najmanja kolièina big mekova u Evropi, a da se za jedan big mek radi najviše u Evropi.

 

 

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane