https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (12)

Balkanska podela na tri prstena

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuæe kontroverze: glavni amerièki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na èlanstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog èega na sve to æute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja èiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskoviæa, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

Piše Darko Tanaskoviæ


   Nije sluèajno to što su baš ova dva naroda, koji su vremenom osmanlijske moæi zadobili veliki uticaj, tokom razdoblja slabljenja Imperije i nakon njenog pada doživela najteže udarce, konstatuje arhitekta neoosmanistièkog buðenja turske spoljne politike. Buduænost Bošnjaka i Albanaca, kako u geokulturnom tako i u geopolitièkom pogledu, ima "status kljuèa za Balkan" (str. 317) i stoga se Turska mora pobrinuti za to da im buduænost bude što izvesnija i izglednija. Takav napor za Tursku nije samo neotuðiva odgovornost i breme, veæ i "najznaèajnije sredstvo uspostavljanja zone njenog uticaja" na Balkanu.

Jaka Albanija i Bosna, kojima se sada može prikljuèiti i Kosovo, predstavljaju prvorazredan interes za Tursku, buduæi da se jedino tako može "suprotstaviti ruskom (preko Srba i Bugara) i nemaèkom (preko Hrvata i Slovenaca) uticaju u regionu".

 

Žila kucavica

 

"Luk koji ide jugozapadno i proteže se od Bihaæa, pa kroz Srednju i Istoènu Bosnu, preko Sandžaka, Kosova, Albanije, Makedonije, Kirdžalija, do Istoène Trakije, za Tursku je balkanska geopolitièka i geokulturna žila kucavica", izrièito kaže Davutoglu. Kako je srpska namera tokom rata u Bosni i sukoba na Kosovu bila upravo presecanje ove linije, treba uèiniti sve da se ona poveže i osnaži. Prepuštanje gotovo cele Istoène Bosne Srbima za Davutoglua je, sledstveno, opasno, i to ne samo za ravnotežu u BiH, veæ i na celom Balkanu. Ukoliko bi se u potpunosti presekla veza izmeðu Sandžaka, Kosova i Bosne, Bošnjaci bi bili prepušteni Hrvatskom, a Sandžak i Kosovo iskljuèivo srpskom uticaju. Od najveæeg je znaèaja, naglašava turski ministar, održati bar postojeæi koridor kod Goražda (str. 306).

U skladu s ovakvim viðenjem regionalnih prioriteta, Turska je tokom jugoslovenske krize odluèno i uporno podržavala bosanskohercegovaèke Muslimane/Bošnjake, što je opštepoznato i u vezi s èime nije neophodno navoditi dodatne podatke i argumente. Tu pristrasnost ne odrièu ni turski zvaniènici i autori, ali je tumaèe kao konstruktivno postavljanje u datim okolnostima, kad je regionalna ravnoteža navodno bila poremeæena neravnopravnim ratom izmeðu Srba i Bošnjaka, a kasnije i Srba i Albanaca na KiM. Turska je, priznavanjem svih novonastalih država i doslednim zalaganjem za njihov opstanak, kako se tvrdi, težila mirnom razrešenju suprotnosti, ka èemu je bilo usmereno i bezuspešno zalaganje za pravovremenu  meðunarodnu  intervenciju i prekidanje krvoproliæa u BiH.

Radi potpunijeg uoèavanja i razumevanja kontinuiteta u biti neoosmanistièke logike legitimisanja turskog pristupa zbivanjima na Balkanu, zanimljivo je, recimo, proèitati reprezentativnu knjigu politikologa Šule Kut, nauènice koja se veæ godinama bavi ovom problematikom, Identitet i suverenitet na Balkanu (Istanbul, 2005), a koja prema nekim usvojenim akademskim podelama pripada tzv. prozapadnoj struji. Ona ne samo da korene balkanskih nedaæa traži u prošlosti ovog regiona (= "istorijska dubina"), veæ èak prepoznaje i nit doslednosti izmeðu ataturkovskog naèela obezbeðivanja mira kod kuæe i u svetu, s jedne strane, i turskog nedvosmisleno jednostranog, sebièno interesnog, pa i intervencionistièkog postavljanja tokom jugoslovenske krize, s druge strane.

 

Kontrola balkanskog islama

 

Uprkos prodoru radikalnog arapskog islama vahabitskog ("vehabije") i neosalafitskog tipa na prostor bivše Jugoslavije tokom rata u BiH, kao i nastojanju da se on posle toga mirnodopski konsoliduje, uz izdašnu finansijsku podršku iz Saudijske Arabije i drugih islamskih centara, a i nesumnjivom iranskom zanimanju za ovdašnje muslimane, praæenom sasvim konkretnim organizacionim i propagandnim delovanjem, veæina poznavalaca balkanskog islama nema dileme u pogledu dominantne uticajnosti turskog nedržavnog i državnog faktora na kretanja unutar muslimanskih zajednica na Balkanu. Tako, recimo, francuski politikolog Ksavije Bugarel zapaža da, dok druge muslimanske zemlje u Balkanu suštinski vide simbolièki èinilac, turska diplomatija svoju balkansku politiku odreðuje polazeæi od veoma konkretnih elemenata. Turska država je, štaviše, razvila sopstvenu versku politiku na Balkanu, posredstvom Direktorata za verska pitanja (Diyanet Isleri Baskanligi) koji uspostavlja tesnu saradnju s lokalnim islamskim zajednicama, pružajuæi im znaèajnu logistièku, struènu i kadrovsku pomoæ, bilo neposredno bilo kroz svoju fondaciju (Diyanet Vakfi).

Turska na taj naèin nastoji da zadrži odreðeni nivo kontrole i uticaja na tokove u balkanskom islamu i potisne uplive iz drugih delova islamskog sveta, a konkretno saudijski/arapski i iranski. Osnivanjem (1995.) Evroazijskog islamskog saveta koji okuplja islamske zajednice Balkana, Kavkaza i Srednje Azije, èiji je inicijator bila Turska, dogovoreno je, tako, na ustanovljenje Islamskog saveta za Istoènu Evropu pod okriljem Svetske islamske lige (Rabite), a uz podršku Saudijske Arabije. Iako je deklarativno i propagandno-mobilizacijski uvek nastupala u opštem frontu islamske solidarnosti s "ugroženom braæom na Balkanu", Turska se na sve raspoložive naèine trudila da održi primat njihovog najpouzdanijeg saveznika, u èemu je imala puno razumevanje Zapada, a na prvom mestu SAD.

Kad je Ankara 1996. godine organizovala meðunarodnu konferenciju radi obezbeðivanja finansijskih sredstava za naoružavanje i obuku Armije BiH, pozvan nije jedino Iran, iako je tokom rata otvoreno i obilno pomagao bosanskohercegovaèkim muslimanima. Skandal i delimièni fijasko skupa izazvalo je, meðutim, neobjašnjeno odsustvo Saudijske Arabije, od koje se gotovo rutinski oèekivalo da bude jedan od najveæih donatora. Po svoj prilici, dvor u Rijadu nije hteo da odreši kesu, a da Turskoj pripadne slava glavnog dobroèinitelja. Na kraju su se jedino Turska i SAD obavezale na utvrðeni obim materijalne pomoæi oružanim snagama BiH.

Bugarel, inaèe, ukazuje i na to da se ukupna turska religijska "osmoza" s balkanskim muslimanima, još više nego državnim, ostvaruje kanalima nedržavnih i nezvaniènih, ali stoga ne i manje delotvornih kontakata verskih organizacija (npr. Gulenovih fethulahdžija) i emisara "islamistièkih i nacionalistièkih partija, kao i intelektualnih krugova neoosmanistièke inspiracije" s politièkim i verskim predstavnicima balkanskih muslimana (X.  Bougarel, "Vecchio Islam e nuovo Islam nei Balcani contemporanei", Storia religiosa dell' Islam nei Balcani,  Milano, 2008, 477).

 

Dobrobit cele BiH?

 

Bez obzira na promenu retorike, njeno smirivanje i saobražavanje novim regionalnim okolnostima na samom kraju minulog veka, naroèito posle odlaska s vlasti Slobodana Miloševiæa u Srbiji, Turska je zadržala nepromenjen selektivan odnos prema akterima politièkih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije. Da bi se nastavilo s ostvarivanjem iste dugoroène strategije, taktika je, meðutim, morala biti prilagoðena novoj regionalnoj i široj meðunarodnoj konjunkturi, u èemu je neoosmanizam još jednom potvrdio zavidnu umešnost. Kao što je turski predsednik Sulejman Demirel svojevremeno u Splitu, posredujuæi izmeðu Alije Izetbegoviæa i Franje Tuðmana, doprinosio da se uvežu bošnjaèke i hrvatske ratne zastave, tako danas Ahmet Davutoglu, R. Tajib Erdogan i Abdulah Gul preduzimaju intenzivnu i višestranu diplomatsku akciju posredovanja izmeðu srpskih, bošnjaèkih i hrvatskih lidera, radi "stabilizovanja prilika i prosperiteta BiH", a zarad zajednièke evropske buduænosti. Bio bi to plemenit i hvale vredan napor, da se Turska jednako odnosi prema uèesnicima u procesu, a ne objektivno i dalje kao saveznik Bošnjaka, samo sad u svojstvu mirnodopskog advokata.

Turski zvaniènici to i ne pokušavaju da prikriju, iako se obaveznom alibijskom napomenom da ima na srcu leži dobrobit cele BiH, svih njenih graðana, a i èitavog regiona. Prenoseæi pisanje uglednog istanbulskog Hurijeta, sarajevski Dnevni avaz (12.02. 2010.), pod naslovom "Turska želi ojaèati pozicije Bošnjaka", prenosi stavove MIP Turske, da "EU ne uzima dovoljno dobro u obzir interese bosanskih muslimana", pa je zato turska vlada "izradila akcioni plan kojim se želi sprjeèiti propast procesa izgradnje države BiH i ojaèati pozicije Bošnjaka".

   Sasvim u skladu sa zahtevom da se nova spoljna politika intezivira i ubrza, Davutoglu je pokrenuo niz bilateralnih i trilaterarnih susreta s kolegama iz Srbije i BiH, a zatim i Hrvatske, s idejom da sva èetiri ministra u kasnijoj fazi zajedno posete Brisel, moskvu i Vašington. Komentatori u Beogradu i Zagrebu hitro su reagovali, paskom da bi u takvoj situaciji Bošnjake zastupala dva, a Srbiju i Hrvatsku po jedan ministar, pri èemu ostaje otvoreno do koje mere bi oni mogli zastupati interese bosanskohercegovaèkih Srba i Hrvata. Pošto je sumnjivo koliko njihove želje i stavove tumaèi i ministar inostranih poslova BiH (Sven Alkalaj), veæina graðana ove države ostale bi praktièno bez glasa u razgvorima na najvišem nivou, bitnim za njihovu sudbinu. Turska diplomatija, prema istom izvoru, dalje planira formiranje grupe "prijatelji" BiH, u èiji sastav bi mogle uæi susedne regionalne države, kao što su Hrvatska, Albanija, makedonija, Bugarska i Rumunija, kao i Norveška, Slovenija i Španija. Ne pominju se Srbija i Grèka. Dodaje se da æe Turska delovati kao glasogovornik BiH u NATO-u, a raèuna se da bi u EU tu ulogu mogla preuzeti Slovenija. Ako se turski akcioni plan ostvari, Bosni i Hercegovini neæe nedostajati prijatelja. Pitanje je samo: kojoj i kakvoj BiH? Svakako onoj koju priželjkuju Turska i njeni bošnjaèki štiæenici, unitarnoj i "funkcionalnoj".

"Prioriteti države (BiH) je da stvori efikasnu državnu strukturu. Pokušaji podrivanja nadležnih u centralnoj upravi neæe doneti ništa dobro  nijednoj etnièkoj grupi. Turska želi da u BiH prevlada integracija, a ne fragmentacija, što je i želja meðunarodne zajednice", jasan je u interviju pre posete Beogradu bio turski predsednik Abdulah Gul (Danas, 24-25. 10. 2009.).

 

"Sve o Balkanu"

 

Zalet s koji je turska diplomatija neoosmanistièki krenula na Balkan, a i spremnost s kojom je kod pojedinih visokih sagovornika s prostora bivše Jugoslavije njeno angažovanje primljeno, izazvali su vidno zadovoljstvo u turskoj javnosti, gde se sve uèestalije govori i piše o tome da Turska opet, u ulozi „starijeg brata" vodi igru u Rumeliji. Posebno oduševljenje izazvalo je "diplomatsko" reagovanje Ahmeta Davutogola na zapažanje niz zapadnih diplomatskih krugova na Balkanu, da su se turci odjednom, kao padobranom, spustili na politièku scenu regiona: "Mi smo ovamo pre mnogo vekova došli na konjima. Ako zatreba, ponovo æemo doæi"( v. H. Celik, „Turkiye Balkanlar'da yeniden oynu kurucu olmak istiyor", Posta, 16.1. 2010.).

O tome koliko je tursko nastupanje prema Balkanu ozbiljno osmišljeno kao jedan od trajnih spoljno-politièkih i civilizacijskih prioriteta,  svedoèi i pokretanje, poèetkom 2010. godine, dvojeziènog tursko-engleskog èasopisa Balkanska strategija ( Balkan strateji), izdanje Centra za strategijske studije Balkana (BASAM), u kome se može proèitati "sve o Balkanu". Pod neposrednim nadzorom Predsedništva vlade odnedavno deluje i posebno Odeljenje za turske i srodne zajednice u inostranstvu. Jasno je da su na Balkanu „srodne zajednice" zapravo one muslimanske. U okviru Podsekretarijata za spoljnju trgovinu formirana je Radna grupa za balkanske zemlje... Ništa se ne prepušta sluèaju.

Pri svim radnjama na Balkanu valja uravnoteženo i koordinisano voditi raèuna o postojanju triju koncentriènih geopolitièkih krugova, odnosno prstenova, pouèava Davotoglu: unutrašnjeg, koji èine Kosovo (samim tim prinudno i Srbija), Albanija i Makedonija, središnjeg, saèinjenog od Grèke, srbije, BUGARSKE, Turske i Bosne i Hercegovine, i spoljašnjeg, ali s potencijalnim, a u sluèaju Hrvatske i aktuelnim uticajem na prethodni, koji obrazuju Hrvatska, Maðarska i Rumunija. Hrvatska je važna zbog BiH, a Maðarska zbog Vojvodine.

Za Tursku je od prioritetne važnosti da Albanija i èitav albanski nacionalni korpus u svakom pogledu što više ojaèaju i stabilizuju se, jer bi poveæano prisustvo Grèke i Italije u ovoj kljuènoj državi moglo biti nepovoljno po Tursku i njene regionalne interese. Albanija je za Davutogula seizmograf balkanskih kretanja, i Turska joj mora u svakom pogledu posveæivati najveæu moguæu pažnju. On je svestan delikatnosti makedonsko-albanskih odnosa, kao i rizika da njihovo pogoršavanje otvori put jaèanju grèkog, srpskog i bugarskog uticaja na ovu iznutra praktièno podeljenu državu. Turska zbog toga mora, s jedne strane, istrajno raditi na ukupnom poboljšavanju makedonsko-albanskih odnosa, dok je s druge strane, neophodno uticati na Albance da se u Makedoniji to delotvornije koriste svojim graðanskim pravima!, kako bi ta polovina stanovništva bila kadra oèuvati integritet Makedonije, "koji je pod stalnim srpskim, grèkim i bugarskim pritiskom" (320).

 

"Opipavanje pulsa"

 

Što se taktike za drugi prsten država tièe, tu je najvažnije da Turska na svaki pokušaj uspostavljanja tešnje i ugovorene saradnje meðu njima pravovremeno reaguje inicijativom za sklapanje konstruktivnih protiv-ugovora, da se ravnoteža ne bi poremetila na štetu Ankare i njenih regionalnih štiæenika. Najbitnije je, na tom planu, osujetiti bilo kakvo kretanje ka uspostavljanju srpsko-grèko-bugarskog bloka, jer bi on, prema Davutogluu, prirodno doveo do jaèanja pritiska na unutrašnji (kosovsko-albanski-makedonski) strategijski prsten, životno važan za Tursku. Indikativno je da Davutoglu postojanje srpsko-grèke osovine kao da uopšte ne dovodi u pitanje, tako da preporuèuje što aktivnije preventivno delovanje prema Bugarskoj i njeno bilateralno i multilaterarno vezivanje za Tursku, uz težnju da se uspostavi mehanizam kontinuiranog "opipavanja pulsa", najbolje putem stalne mešovite komisije.

S obzirom na to da je Bugarska pre prijema u EU morala ispuniti uslov rešavanja svih spornih pitanja sa susednim zemljama, a s Turskom ih se godinama vuklo bar nekoliko, kao i blagodareæi èinjenici da je stranka turske manjine Pokret za prava i slobode veštog politièara Ahmeda Dogana godinama predstavljala "jezièak na vagi" u koalicionim kombinatorikama levice i desnice, Turska je u znatnoj meri uspela da joj Bugarska postane neproblematièan sused. Sve bugarske vlade od pada Todora Živkova i njegovi neposrednih naslednika vodile su pretežno pasivnu i obazrivu politiku prema Turskoj, iako je povremeno dolazilo i do "sevanja varnica" što se moralo (a može se i u buduæe) oèekivati, s obzirom na teško istorijsko nasleðe u meðusobnim odnosima, a posebno na posledice tzv. Preporoditeljskog procesa (1984-1989.), usmerehog na etnièku bugarizaciju i/ili proterivanje pripadnika velike turske manjine (približno 10 odsto stanovništva) u Bugarskoj.

Na zahtev da se isprave sve nepravde nanete etnièkim Turcima, kojih se više od 300.000 tada prinudno iselilo u Tursku, na Bugarskoj strani se se odgovara najavljivanjem traženja odštete za imovinu 250.000 Bugara koji su koji su posle balkanskih ratova (1913.) pred turskim zulumom pobegli iz istoène Trakije, o èemu je još 1925. Postignut sporazum koji je ostao samo mrtvo slovo na papiru.

Uopšte znatan deo bugarske javnosti konstruktivnost politike svojih vlada u odnosima sa moænim komšijama doživljava kao neopravdano i potencijalno štetno protursko postavljanje, tako da je vanparlamentarna nacionalistièka partija Bugarski nacionalni pokret, naslednica VMRO-a, poèetkom 2010. Èak pokrenula široku akciju prikupljanja potpisa graðana protiv primanja Turske u EU, s namerom da obezbedi dovoljnu podršku (500. 000 potpisa) za organizovanje referenduma o veæ vruæoj temi, a 3. marta 2009. Nacionalni savez Ataka uprilièio je manifestacije povodom obeležavanja godišnjice oslobaðanja od "petovekovnog osmanskog jarma".


                                     Nastaviæe se

                                                                                                                               

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane