EKSKLUZIVNO:

 

U Rusiji bez problema možete da kupite dobre čizme, ali i mesto u visokoj vlasti ili u Državnoj dumi.

 

Koliko košta poslanička fotelja?

 

U Rusiji je teško sresti saobraćajca koji vam za novac neće oprostiti bilo koji saobraćajni prekršaj. Mito uzimaju doktori, učitelji, sudije, tužioci - ne mogu da navedem nijednu državnu službu čiji su službenici čisti pred zakonom. Ruski činovnici smatraju da posao u državnoj službi treba da donosi dodatne prihode, a ne samo redovnu platu. Zato je razumljivo zašto cveta tržište funkcija. O tome kako i zašto se kupuju i prodaju izborne funkcije činovnika, piše naš dopisnik Viktor Hlistun.

 

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

 

Nažalost, rusko tržište ne može se zamisliti bez kriminala. A posebnost trgovine službeničkim i poslaničkim (deputatskim) mestima je u tome što prevaranti unapred znaju: obmanuta žrtva teško da će se obratiti policiji. Zato se ovi prestupi tako retko otkrivaju. Uprkos tome, ima i onih hrabrih koji se ipak požale policiji. Ne tako davno, u Moskvi su osuđeni prestupnici koji su trgovali mestima u Državnoj dumi i Savetu Ruske Federacije. Šema je jednostavna. Da bi prevarantima (u ovom slučaju to su četrdesetdvogodišnji P. Popov i pedesetjednogodišnji V. Kalinjin) poverovali bogati klijenti, oni su naveli svoje poznanike koji tobože rade u visokim organima vlasti, sve do predsedničkih. Kako bi bili što ubedljiviji, pokazivali su telefonske brojeve visokih načelnika, itd. I krenuli su u prodaju, verujući da se sve na svetu kupuje i prodaje, a problem je samo cena robe. Popov (koji je čak imao potvrdu pomoćnika jednog od ministara) i Kalinjin su našli dvojicu bogatih biznismena koji su veoma želeli da uđu u Državnu dumu. Za takvo zadovoljstvo bilo je potrebno da svaki od njih izdvoji 10 miliona evra u kešu. Spretni prevaranti su ih ubeđivali da će glavninu mita dati onom visokom rukovodiocu koji će ih ubaciti u Dumu. Kako bi započeli proceduru, tražili su 100 hiljada evra. Garantovali su da će za taj iznos ubaciti „klijente" na spisak kandidata deputata iz bilo koje od izabranih partija. Zatim je trebalo da kandidati polože milion evra u sef u banci i tada su prevaranti obećali da će im organizovati susret sa predstavnikom rukovodstva izabrane partije, kome će kandidat dati još 8-9 miliona evra za dobijanje konačne pozitivne odluke o njegovom izboru.

Već pretpostavljate da su, nakon što su primili 100 hiljada evra, prevaranti nestali. Ali, ovog puta Popov i Kalinjin nisu uspeli: biznismeni su shvatili da ih varaju i prijavilu su prevarante policiji i Federalnoj službi bezbednosti. Prilikom prenosa prvih iznosa od 24 miliona rubalja, bili su uhapšeni. Sada su u zatvoru, osuđeni na pet godina.

 

Hoću u deputate!

 

Namerno sam počeo ovaj tekst kriminalnom trgovinom mandatima. Stvar je u tome što se prestupnici dobro orijentišu u postojećoj situaciji i ne predlažu „usluge" za koje nema tražnje. Popov i Kalinjin nisu nekakvi džeparoši, već profesionalni politički tehnolozi („spin doktori"). Ljudi, koji su 20 godina pomagali političarima i političkim partijama da pobede na izborima. Ovoga puta su odlučili da igraju na veliko. Kada su ih uhvatili, oni su se iskreno začudili: „Nismo učinili nikakvo krivično delo, a novac su ljudi sami doneli, dobrovljno." Inače, njima nisu sudili za krivično delo, već za „pripremu prevare". Ali, ovde je nešto drugo važno. Tokom istrage i suđenja, veoma često su razni ljudi govorili o tome da se mandati prodaju još malo pa zvanično, ali da o tome malo ljudi zna. Pominjana je i konkretna cifra: na primer, svaki deseti mandat u Državnoj dumi je kupljen. Moje kolege su sprovele istraživanje i objavile podatke na sajtu „Kraj pravde". Evo delova iz tog istraživanja.

„Postoji nekoliko načina na koji građanin postaje poslanik", priča Aleksej, čovek koji radi u Dumi. „Jedan od načina se sastoji u tome da se u određeni kabinet donese novac. U tom slučaju, čoveka faktički ubacuju u predizborni partijski spisak i on postaje, prvo kandidat, a zatim i deputat. Reč je o spisku neke partije. Ne mogu vam reći „adresu" tog kabineta, ali svi koji su na ovaj način ušli u Dumu znali su kako, kome i preko koga da proslede novac. Novac se, prema rečima poznavalaca, daje na ruke, preko saradnika iz partijskog aparata. Po opštem mišljenju deputata, najpošteniji i najjeftiniji su bili prvi izbori za Dumu, 1993. godine. Dve godine kasnije, 1995. jedna liberalna partija je već trgovala mestima u Dumi, a 1999. godine to je postalo sasvim normalno. Suma je uvek bila velika i povećavala se od izbora do izbora. Na primer, na izborima 1995. cena ulaska na partijski spisak bila je 150 hiljada dolara, ali kako su apetiti rasli a broj jednomandatnih okruga se smanjivao, i cene su rasle, pa je početkom 2000. za poslaničko mesto trebalo izdvojiti 1,5 milion dolara. Potom su jednomandatni okruzi potpuno nestali, a cena za uključivanje u, kako se govori, „garantovani" spisak dostigla je 7-10 miliona dolara.

 

Partijske prostitutke

 

Kako primećuju mnogi analitičari, prodaja deputatskih mandata u velikoj meri svoj začetak ima u Komunističkoj partiji Ruske Federacije (KPRF). Priča se da je na specijalnim zasedanjima rukovodstva komunista održavanim pred izbore, određivana taktika i strategija razmene mesta na spiskovima kandidata, a na osnovu sponzorstva. Obično su se birali simpatizeri partije među biznismenima i njima se predlagalo da plate određenu sumu za svog predstavnika u Državnoj dumi. Jedna kompanija može da kupi samo jedno mesto. Tokom cele izborne istorije, bio je samo jedan izuzetak za jednog od generalnih sponzora komunističke partije, veliku naftnu kompaniju, koja je mogla da ima pet mesta na izbornoj listi. Za njih je bilo plaćeno nekoliko miliona dolara.

KPRF ne prodaje deputatske fotelje samo na izborima za Državnu dumu. Takva praksa se primenjuje među komunistima (i ne samo među njima) na svim regionalnim izborima. To potvrđuju i stalni skandali. Poslednji je bio u vezi sa prodajom mesta na partijskim spiskovima u Starom Oskolu, Belgorodska oblast. U medijima se pojavila informacija o tome kako prvi sekretar lokalnog odbora KPRF, Viktor Kačanov trguje deputatskim mandatima. Zahvaljujući njegovim „naporima", na partijskom spisku komunista pojavili su se biznismeni i ličnosti sa sumnjivom prošlošću, koji su bukvalno preko noći postajali članovi KPRF, dok su iskusni i partiji verni ljudi ostajali van spiska. Priča se da je, sprovodeći ove mahinacije, Viktor Kačanov radio ne samo za partiju, nego i za sebe. Koliko je on zaradio, ne zna se.

O tome da KPRF prodaje izborna mesta, deputat Državne dume Sergej Levčenko je pričao američkom diplomati još 2010. godine. On je tada priznao da je finansijska kriza doprinela aktivnijem traženju preduzetnika kako bi ih partije uključile u izborne spiskove. 

Prodajom mandata bave se sve partije. Ne jednom je u tom prljavom poslu bila i Pravedna Rusija (u njoj je 2011. godine izbio skandal u koji je bio umešan bivši rukovodilac siktivkarskog odeljenja partije).

U najkraćem, trgovina deputatskim foteljama postala je norma političkog života u Rusiji. Pri tome, ni prodavci ni kupci se ničega ne boje. Zato se i dogodilo da su umesto demokratije, Rusi dobili tržište poslaničkih mandata. A kada je reč o visokim državnim organima, o kakvoj brizi za običnog čoveka tu može biti reči. Iskreno govoreći, među partijskim bosovima i mahinatorima, od kojih smo i počeli ovaj razgovor, ne vidim takvu brigu. I jedni i drugi su - lopovi. Tako smatraju mnogi Rusi. Ali, njih niko ne sluša.

 

Šta će biznismenu mandat

 

Istina je da činovnici i deputati nemaju mnogo savesti, a arogancije imaju i previše. 16. marta deputat Jedinstvene Rusije (vladajuće partije) Raisa Karmazina predložila je povećanje plate. Objašnjenje: nedavno su platu povećali službenicima vlade i predsedništva, a Dumu su zaboravili. Takvu aroganciju nisu očekivali čak ni neki deputati. Situaciju je prokomentarisao deputat Mihail Serdjuk iz partije Pravedna Rusija: „Verovatno je reč o uslovnom refleksu, nakon što su povećane plate u administraciji predsednika i vlade. Ali, treba znati da su deputati ljudi koji su nakon izbora doneli odluku da u Državnu dumu stupe dobrovoljno. Oni su dobro znali kakva su primanja u Dumi. I ako nemaju mogućnosti da žive od tih primanja, što me iznenađuje, nisu morali ni da donose tako bolnu odluku. A ako bih još dublje analizirao, bio bih na strani onih koji smatraju da deputati uopšte ne treba da rade za platu. Mislim da bi se polovina deputata složila sa tim."

(Trenutno deputati dobijaju između 120 i 150 hiljada rubalja, 4-5 hiljada dolara, dok direktor sektora u vladi zarađuje oko 300 hiljada rubalja.)

Predlog g. Serdjuka nije bez osnova. Jer, deputat, osim plate, ima takve pogodnosti, privilegije i mogućnosti koje mu dozvoljavaju da normalno živi i bez nje. Evo, na primer, kada je o mogućnostima reč, čovek mora da se zamisli nad činjenicom da većina deputata Državne dume, kao uostalom i činovnici iz Kremlja i Belog doma (vlade), imaju nekretnine i bankovne račune u inostranstvu. Zar su sve to kupili od svoje „male" plate?

U „skrivene mogućnosti" spada i privlačenje biznismena da kupuju deputatska mesta. A pre svega u mogućnosti spada to što oni koje je narod izabrao koriste deputatski imunitet: bez saglasnosti Dume nemoguće ih je uhapsiti, sprovesti sudsku istragu, itd. O tome da bi trebalo ukinuti deputatski imunitet stalno se govori, ali nijedan korak u tom smeru nije napravljen. Jedan od poslednjih predloga na tu temu je onaj deputata Državne dume Viktora Pohmelkina. On smatra da nije potrebna saglasnost Dume za preduzimanje istraga i izvođenje deputata pred sud. O Pohmelkinovom predlogu se čak i razgovaralo u Dumi. Ali...  Predstavnici naroda su pokušali još jednom da se približe narodu koji ih je izabrao, ali bez uspeha, što znači da nisu to ni želeli. Na isti način se „odustaje" i od drugih privilegija, kao što su lični vozači, rotaciona svetla na krovu automobila, odmor po povlašćenim cenama, itd, itd.

 

I tužno i smešno

 

Priča o nekretninama, bankovnim računima i biznisu koje u inostranstvu imaju činovnici i poslanici je i smešna i veoma tužna. Evo i zašto.

I u Rusiji, i u inostranstvu, smatra se da je Državna duma Ruske Federacije, „džepni" organ predsednika. Da ono što Putin kaže, Duma i uradi. „Tabloid" je već nekoliko puta pisao o tome. Sada ću izneti ispravku: deputati poslušno ispunjavaju „porudžbine" predsednika, ukoliko one ne narušavaju njihove interese. Odnosno, ako predsednik ne staje deputatima „na rep", onda je sve u redu, ali ne daj bože da neko pokuša da promeni to pravilo. U avgustu prošle godine u Državnoj dumi je iznet predlog zakona koji zabranjuje državnim služebnicima, deputatima i predstavnicima pravosuđa da imaju račune i nekretnine u inostranstvu. Autori ovog predloga bili su predstavnici sve četiri parlamentarne frakcije: Vjačeslav Lisakov i Valerij Trapeznikov (Jedinstvena Rusija), Andrej Lugovoj (LDPR), Aleksandar Agejev (Pravedna Rusija) i Oleg Denisenko (KPRF). Vladimir Putin je podržao predlog ovog zakona, dodavši da je potrebno doraditi ga. Deputati su odmah ispunili želju predsednika i krajem decembra odobrili dokument nakon prvog razmatranja. Za ispravljanje nedostataka i unošenje ispravki dali su rok od mesec dana. Predlog zakona je 21. januara trebalo da prođe drugu raspravu. I tada se desilo ono što se desilo: deputati su istupili protiv predloga zakona o zabrani posedovanja računa, nekretnina i biznisa u inostranstvu, koji su sami odobrili posle prve rasprave. Deputati nisu mogli da naude ni sebi, ni ostalim činovnicima. Sada se u Državnoj dumi priprema drugi dokument u kome neće biti ni reči o navedenim zabranama. I predsednik je malo promenio stav: u februaru je poslao parlamentu svoju redakciju predloga zakona po kojoj se državnim službenicima dozvoljava da sačuvaju svoje nekretnine u inostranstvu. Očigledno se predsednik pobojao da će se deputati i činovnici razbežati, pa neće imati ko da piše, donosi i primenjuje zakone.

 

Zbog imidža

 

Ipak, razgovori o zabrani posedovanja nekretnina i računa u inostranstvu, uplašili su neke deputate. Tako je, sredinom marta, sada već bivši presednik komisije Državne dume Ruske Federacije za etiku Vladimir Pehtin (iz partije Jedinstvena Rusija), vratio mandat. Tada je izjavio: „Dokazaću da je moje ime časno. Potrebno mi je više od mesec dana da povratim svoj ugled. Potrebno je da pregledam sve dokumente, ne samo sa ruskim, već i sa stranim advokatima. Ne sumnjam da će protivnici iskoristiti ovu situaciju protiv mene." Nakon što je Pehtin vratio mandat, saradnici su ga ispratili u Majami.

Skandal oko Pehtina rasplamsao se 12. februara kada se na internetu pojavila kompromitujuća vest. Prema podacima blogera, Pehtinov sin Aleksej je 2007. godine kupio u Majamiju stan čija je vrednost više od 340 hiljada dolara, u elitnom stambenom kompleksu Flamingo South Beach. Vladimir Pehtin je 4. aprila 2012. navodno kupio stan vrednost 1,275 miliona dolara u elitnom stambenom kompleksu 1500 Ocean Drive, takođe u Majamiju. Sam Pehtin nije priznao ništa od ovih optužbi. U intervjuu je rekao da nema nekretnine u inostranstvu. Ali, istog dana je političar pre vremena otišao sa mesta predsednika komisije za etiku, prenevši ovlašćenja svom zameniku do okončanja istrage. Nakon toga Pehtin je dao izjavu o dobrovoljnoj ostavci deputatskog mesta. Istina, mnogi su ubeđeni da je Pehtinu neko sa vrha „prišapnuo" da tako uradi, kako senka ne bi pala na Jedinstvenu Rusiju i kako bi se pokazalo da vladajuća partija sama ume da očisti svoje redove. Komunistička partija Sovjetskog Saveza takođe je sama čistila svoje redove. I, gde je ona sada!?