Tabloid istražuje
Američki ambasadori kao faktor političke sudbine
Batina
prijatelja mog
Nijedan američki diplomata u Beogradu, od
Drugog svetskog rata do danas, nije bio samo diplomata. Zbog toga bi srpskoj
spoljnopolitičkoj birokratiji dobro došlo da razmisli o tome šta je danas
moguće a šta nemoguće u odnosima sa ovom, još uvek velikom silom
Nikola
Vlahović
Mada to danas izgleda prilično neverovatno,
pre manje od jednog veka Srbija je imala SAD kao saveznika i prijatelja. Srpska
delegacija koja je tada tražila podršku od Amerike za proboj Solunskog fronta i
ujedinjenje Južnih Slovena, ne samo što je dobila velikog zaštitnika nego
je čak i predsednik Vilson pročitao poznatih 14 tačaka o preuređenju
mape sveta posle rata, gde u tački 11 insistira na tome da okupatori napuste njenu teritoriju, te da
Srbija obavezno dobije izlaz na more!
Od kraja 1941. pa sve do 1944. godine,
SAD podržavaju izbegličku vladu Kraljevine Jugoslavije u Londonu i generala Dražu
Mihailovića o kome je snimljen čak i jedan pravi holivudski film koji
četnike predstavlja kao hrabre komandose u borbi protiv fašizma.
Nakon Drugog svetskog rata, SAD snažno
podržavaju Jugoslaviju i Tita, pa je zahvaljujući toj ljubavi, između 1951. i
1971. godine na ovaj deo Balkana stiglo preko dve milijarde dolara ekonomske i
vojne pomoći. Ova zvanična brojka nezvanično je barem deset puta veća, ali to
je već neka druga priča...
Čekajući kraj balade
Šta su narednih pola veka radili američki
ambasadori u Beogradu, koji su im bili zadaci, kako su obavljali svoje
dužnosti, kome su bili naklonjeni a kome nisu, i šta će njihova uloga biti u
budućnosti?
Prvi američki diplomata posle Drugog
svetskog rata koji se pojavio u Beogradu u svojstvu otpravnika poslova zvao se Harold
Šauc, i na tu dužnost imenovan je 20. februara 1946. Ali, prvi ambasador
SAD, Kenon Kevendiš, koji je u julu 1947. godine stupio na tu dužnost,
nije ni slutio da će prisustvovati, za ono vreme neverovatnom, raspletu
događaja - sukobu Tita i Staljina, ali i strašnom progonu onih koji se nisu
slagali sa Titovom politikom, takozvanih "informbirovaca".
Posle njega, funkciju je preuzeo
ambasador Džordž V. Alen, koji je praktično doneo u Jugoslaviju prve
kontingente ogromne američke pomoći (izvesno vreme vlada FNRJ uopšte nije htela
da čuje za ovu pomoć!). Već od 1953. godine, ambasador SAD u Beogradu je Džejms
Ridlberger, koji će imati priliku da vidi kako prvi reformator sovjetske
imperije posle Staljina, Nikita Hruščov, dolazi na pomirenje kod Tita.
Godine 1958, dolaskom ambasadora Karla
Rinkina, inače zgranutog posmatrača Prvog kongresa nesvrstanih (1961), prvi
je poslao izveštaj svojoj vladi "da se Jugoslavija udaljava od SAD",
te da postaje "antiamerički faktor" kao lider nesvrstanih. Upravo
zbog toga, posle Rinkina na mesto ambasadora SAD u Jugoslaviji dolazi jedan
mnogo obrazovaniji gospodin, u istoriji diplomatije poznat kao vrhunski
poznavalac Sovjetskog Saveza i Rusije. Bio je to Džorž Kenan, koga će
kasnije naslediti (u martu 1963. godine), ambasador Čarls Elbrik.
Njegova služba u beogradskoj ulici Kneza Miloša potrajaće punih šest godina.
Jedan od njegovih "spoljnih momaka" u to vreme bio je mladi Voren
Cimerman, koga će Srbija i Jugoslavija upoznati tek na kraju svoje
istorijske balade.
Posle Čarlsa Elbrika, u leto 1969. godine
za ambasadora dolazi izvesni Viljem Lonhart, koji je tu bio tek da
sačeka tadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona, prilikom njegove
jedine posete Beogradu.
Holivudski tretman
Između 1971. i 1975. godine u Beogradu je
službovao malo primetan, ali uvek prisutan ambasador Malkolm Tun, ali će
pravi cirkus nastati tek kad se bude pojavio njegov naslednik, Lorens
Silberman, koji je na sva usta kritikovao i Tita i Jugoslaviju da ne
poštuju ljudska prava, da je socijalističko samoupravljanje jedna sprdnja od
društvenog uređenja, da to nema veze sa slobodnim tržištem i slično.
Silberman se nije libio ni od otvorenog
obračuna u obaveštajno-diplomatskoj zajednici SAD, raspoređenoj u ondašnjoj
Jugoslaviji, te je neke ljude znao da pošalje kući, a neke sebi bliske, poput
savetnika Štajnera, pozove u pomoć. Kad je Titu prekipelo, označio je
Silbermana kao vođu akcije CIA na Balkanu, koja je imala zadatak da
"destabilizuje Jugoslaviju". Usred leta 1977. godine Silberman je
proglašen personom non grata te je ispraćen iz Beograda uz saglasnost
zvaničnog Vašingtona.
Posle njega na mesto ambasadora dolazi
jedan od najpopularnijih i najpoznatijih američkih ambasadora u Beogradu i
Jugoslaviji, Lorens Iglberger Lari, koji je kumovao razvijanju poslovnih
odnosa između SAD i Jugoslavije, izvozom prvog socijalističkog i samoupravnog
automobila marke jugo, čija će legendarna nesavršenost postati predmet
viceva američke radničke klase, ali i predmet koji je rado upotrebljavan u
nekim holivudskih filmovima poput Die Hard (Umri muški).
Iglberger je voleo Skadarliju i ćevape,
odlično je poznavao politička kretanja, disidente, a doveo je u Beograd i
tadašnjeg predsednika SAD Džimija Kartera. Američka javnost bila je tom
prilikom šokirana brojem mercedesa koje je Tito "izveo" na
beogradske bulevare, da bi parirao pratnji Ričarda Niksona.
Čim je Tito 1980. godine umro, na Larijevo
mesto došao je ambasador Dejvid Anderson, koji je za pet godina
službovanja sebi izgradio reputaciju vrhunskog balkanologa, kome je kasnije
zbog toga obezbeđeno i mesto u čuvenom Aspen institutu gde je postao
neprikosnoveni autoritet u ovoj oblasti.
Svedok "juga"
Već 1985. godine SAD šalju ambasadora Džona
Skenlona, koji je već poznavao i Beograd i Jugoslaviju i odlično govorio
srpski, pa je ta epoha američke diplomatije bila višestruko korisna, jer on
lično, za vreme svog mandata, podstiče razvitak ekonomskih odnosa između dve
države. Uostalom, Skenlon je bio visoki operativac CIA i poznavao je detaljno
sve potencijale Jugoslavije.
Skenlon se znatno kasnije pojavljuje u
Beogradu (1996. godine) i to kao direktor Američkog poslovnog saveta za SRJ i
visoki konsultant farmaceutske kompanije Milana Panića ICN!
Upamćene su i njegove nostalgične i blagonaklone izjave te izrazi divljenja
narodu koji je "propatio zbog uticaja rata i sankcija".
U vreme njegovog mandata, slučaj
kragujevačkog juga nazvan je "projektom veka", te je Skenlon
smatrao za potrebno da se baš u njemu malo provoza do zgrade CK.
Ali, slučaj je hteo da američki ambasador
nije mogao u njemu da opruži noge kako je navikao u velikim američkim
automobilima, te je seo napred, a pozadi, na "ekskluzivnom mestu"
našao se ekonomski ataše Ričard Majls (znatno kasnije, u vreme Slobodana
Miloševića, otpravnik poslova i "donosilac loših vesti"). Protokol je
poverovao da je Majls glavna ličnost, te je tako bio i pozdravljen.
Poslednji ambasador SAD u nekadašnjoj
Jugoslaviji, Voren Cimerman, zvanično je bio perjanica Džordža Buša
starijeg, čiju ideju o očuvanju Jugoslavije nije uspeo da ostvari.
Naprotiv, mnogo toga je govorilo i suprotno. U znak protesta zbog izbijanja
rata, Buš je 1992. godine povukao Cimermana sa dužnosti.
Cimerman je nekoliko godina kasnije
napustio diplomatsku službu u znak protesta zbog oklevanja predsednika Bila
Klintona da interveniše silom kako bi se zaustavio rat u Bosni. Čuveni su
bili njegovi redovni i bezuspešni mesečni pokušaji da bude primljen kod Slobodana
Miloševića (prema nekim izvorima, čak 11 puta!). Uprkos njegovim
upozorenjima da će i njega i Srbiju to skupo koštati, niko ga nije shvatao za
ozbiljno, a jedan narodni poslanik koji je imao običaj da na skupštinska
zasedanja dolazi sa leptir-mašnom, dobio je nadimak "Cimermanov
konobar".
Montgomerijev lagodan život
Posle petooktobarskog prevrata, ambasador SAD Vilijam
Montgomeri, koji je prethodno službovao u Sofiji i Zagrebu, došao je u
Beograd. Pojedini krugovi iz dojučerašnje srpske emigracije smatrali su ga
lakim za korumpiranje, a skandali njegove estradne supruge Lin,
poput obračuna sa njegovom sekretaricom zbog ljubomore, doveli su do
Montgomerijevog povlačenja iz aktivne diplomatske službe.
Čak je i britanski Sandej tajms
tih dana pisao kako ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri odlazi u prevremenu
penziju zbog toga što je njegova supruga, u napadu ljubomore, ugrizla njegovu ličnu
sekretaricu, te da je ova četrdesetpetogodišnja gospođa bila veoma popularna u
beogradskim visokim krugovima, da je gajila ljubav prema dekoltiranim haljinama
i lumperajkama do sitnih sati, i da je organizovala brojne dobrotvorne balove
na kojima su prikupljana sredstva za bolnička odeljenja u kojima se leče deca
obolela od raka. Sandej tajms je doslovno ovako završio svoj tekst o
ambasadorovoj supruzi:
"...I
dok je njen suprug pokušavao da pomogne Srbiji da prebrodi traume koje su
pratile pad Slobodana Miloševića, platinasta plavuša je šokirala javnost
kontroverznim kolumnama u lokalnim novinama u kojima je opisivala igranje na
stolovima u beogradskim restoranima...
Neočekivano saopštenje američke ambasade o
odlasku Montgomerijevih krajem februara, ostavilo je domaćim medijima prostor
za spekulaciju da je odlučujući faktor za ovakvu odluku zvaničnika u
Vašingtonu bio incident koji se jula
prošle godine dogodio u ambasadi, a u kojem su učestvovali Lin Montgomeri i
ambasadorova sekretarica Biljana Jović. Montgomerijevi, koji uporno demantuju
ova nagađanja, iduće nedelje organizuju oproštajnu zabavu, a među gostima će se
naći i princ Aleksandar Karađorđević, jedan od navodnih plesnih partnera Lin
Montgomeri..."
Domaći izvori su bili detaljniji pa tako
nije ostala nezapažena ni reakcija napadnute Biljane Jović, inače američke
državljanke. Prema tim svedočenjima, ona je "...odmah spakovala omanji
prtljag i zaputila se u Vašington, tačnije Stejt department, gde je podnela
tužbu. Ubrzo se u Beogradu pojavila komisija koja je sačinila zapisnik o
incidentu, koji je, osim u sedište američke diplomatije (Stejt department),
prosleđen i nadležnom sudu u Vašingtonu. Lin Montgomeri je dobila meru zabrane
prilaska (tzv. "restraint order") Biljani Jović, što je u praksi
značilo i zabranu ulaska u ambasadu!"
Od brojnih zgoda i nezgoda koje imaju
veze sa Montgomerijem, posebno su zanimljive one vezane za slučaj Đukanović-Pukanić.
Naime, svojevremeno je na teniskim terenima zagrebačkog hotela Interkontinental
u neobaveznoj atmosferi, upravo pokojnom Ivi Pukaniću kazao: "...Nažalost,
možda smo malo prekasno shvatili kakav je tip kriminalca postao".
Pukanić je tražio od Montgomerija da bude malo precizniciji pa je dobio ovakav
odgovor: "...Znali smo da je bio umešan u stvari krijumčarenja, ali
mislili smo da će se on zadovoljiti sa pet-deset miliona dolara u džepu,
međutim, po onome što znamo, na svojim računima širom svijeta ima 130 miliona
dolara".
Samo jedan dan nakon ubistva Ive Pukanića
i Nike Franića u Zagrebu, Milo Đukanović daje intervju za Jutarnji
list u kome ispoveda da mu je ambasador Montgomeri u vezi sa tekstovima
o duvanskoj mafiji u Nacionalu, doslovno rekao sledeće: "Gledam vas u oči i
govorim da sa tim natpisima nemam nikakve veze".
Iako su Montgomerijevi u međuvremenu
polako počeli da liče na Srbe, pre svega po načinu poslovanja i estradnim
manirima, vlast u Hrvatskoj nalazi za shodno da im pokloni jednu staru vilu na
moru, u Cavtatu, koju su oni kasnije prodali da bi potom u Beogradu razvili
posao fizičko-tehničkog obezbeđenja.
Manterove
mantre
Njegov naslednik, malo poznati diplomata Majkl
Polt, otvoreno je krivio Srbiju zbog odnosa prema Kosovu i Metohiji, a
političkoj čaršiji je "nagazio na žulj" kad je u jednom poluintimnom
razgovoru sa srpskim ministrom Mlađanom Dinkićem predložio da američka
vlada pomogne Srbiji, ali da Srbija zaboravi na vojnu neutralnost i na reformu
vojske.
Polt završava svoj kratki boravak u
Beogradu aferom Novinar, kada je napravio amatersku grešku zatraživši
(na nagovor nekih beogradskih "kolega") da glavni urednik Tabloida
bude kažnjen zabranom bavljenja novinarstvom! Bilo je to dovoljno za jednu
veliku kompromitaciju i kraj diplomatske karijere.
Nakon njega, na aerodromu Beograd pojavio
se ambasador Kamerun Manter svečano govoreći: "...Dolazim kao
prijatelj". Ubrzo će postati jasno da nije stekao mnogo prijatelja u
Beogradu, ali da su mu ta prijateljstva bila više nego ugodna. Jedno od njih,
koje je i više od prijateljstva, zapravo ljubavna veza sa Milicom Delević,
nekadašnjom suprugom Dragana Đilasa, presudilo je njegovoj diplomatskoj
karijeri u Beogradu. Naime, više svedoka je imalo prilike da vidi ovo dvoje
ljudi kako se drže za ruke u nekim otmenijim beogradskim restoranima i kako su
zajedno bili na mnogo "prometnih" mesta.
- Mi
godišnje trošimo 50 miliona dolara na programe pomoći Srbiji. Takođe, znamo da
je US Steel najveći izvoznik u ovoj zemlji - to su sve dugoročne obaveze i to
ne može značiti oproštaj. Sasvim suprotno, želimo da ima što više takvih
dugoročnih planova i poslova, da bi naše prijateljstvo bilo što čvršće. Ono na
šta možete računati jeste da mi ulažemo napore, zajedno sa evropskim
prijateljima, da osiguramo da za Srbiju ostane otvoren put ka Evropi -
govorio je Manter.
Osim što se bavio politikom, Manter je
otvorio i džez festival u beogradskom Domu sindikata, pa je pokazao da zna da
zasvira, ali samo u društvu američkog operativca Roberta Kokte.
Ipak, uprkos toj prijateljskoj misiji, u
vreme Manterovog ambasadorovanja SAD su podržale proglašenje nezavisnog Kosova,
a njegov poslednji važan posao bila je organizacija gostovanja potpredsednika
SAD Džozefa Bajdena.
Posle Mantera, u Beograd stiže prva žena
ambasador SAD u Srbiji, Meri Vorlik, koja je rođena na Novoj Gvineji
(Papua), u kojoj su živeli njeni roditelji i gde su radili pri luteranskoj
misiji. U Stejt departmentu je od 1983. kada je dobila misiju na Filipinima. U
Evropu dolazi 1994, gde je četiri godine radila na ekonomskim poslovima u
Nemačkoj. Od 2001. do 2004. godine radila je u Moskvi na pitanjima trgovine,
investicija i energetike. Mada je udata i ima troje dece, za razliku od svojih
prethodnika ne koristi porodicu u svrhe političkog i diplomatskog marketinga.
Pre njenog dolaska u Beograd, predsednik SAD Barak Obama naglasio je da
je mesto ambasadora u Beogradu jedno od najviših pozicija u američkoj
administraciji.
Hoće li nova politika SAD, kojoj Srbija
nije više na listi prioriteta (jer se njeni prioriteti završavaju sa Kosovom),
i konačno osloboditi njihove diplomatske ekselencije u Beogradu od predrasude
da je to "ukleto mesto za ambasadore", kako ga je svojevremeno nazvao
američki otpravnik poslova u SRJ Ričard Majls? Hoće li Beograd i Srbija postati
"diplomatska banja" za američke ambasadore, a ogromna američka
rezidencija na Dedinju mesto za kurtoazno ispijanje čaja, ili je reč o najvećem
špijunskom gnezdu na Balkanu? Delovanje i učinak američkih diplomata na ovom
delu nekadašnje Jugoslavije tokom poslednjih dvadeset godina ne nudi previše
nade niti uliva previše poverenja.
Izvlačenje
na suvo
U februaru
1882. godine narodni poslanik Nikola Pašić nadahnuto govori o
"amerikanskom pitanju", te kako Srbija treba da gleda na svoj
strateški položaj u okolnostima kad je u pitanju nova velika sila:
-
Amerika je jedna silna država i na suvu i na moru, koja se može meriti među
najveće i najsilnije države, ona je zaključila ugovore sa Francuskom,
Engleskom, Nemačkom. Dakle, što god je mogla dobiti od ovih sila, ona je
dobila, a sve druge sile opet što su god mogle dobiti od nje one su dobile. Pa zar
se može pretpostaviti, gospodo, da ćemo mi, ovako mala i slaba Srbija, moći
nešto više dobiti i izvući od Amerike, nego što su ove druge sile dobile i
izvukle?
Bilo nekad
Javna je tajna da u gotovo svim
ministarstvima spoljnih poslova na svetu postoji nepisana rang-lista poželjnih,
nepoželjnih i onih za "bežanje glavom bez obzira" diplomatskih
destinacija.
Tako se
zna da je u američkom Stejt departmentu, sve do početka devedesetih godina,
Beograd decenijama, trajno, za diplomate bio među prve tri najpoželjnije
diplomatske destinacije na svetu, najčešće ispred Pariza, Londona, Rima,
Atine... Smatralo se da uz zanimljiv diplomatski posao, Beograd nudi najviše
luksuza, zabave i uopšte lagodnog života - za male ili nikakve pare. Iz
obaveštajno-bezbednosnih razloga, Beograd je bio izuzetno visoko kotiran i
formalno, odabirom kadrova velike specifične težine.