Uvodnik
(Pr)osudite sami
Do poslednjeg daha
Milovan Brkić
Posle rata se Entoni Idn, engleski
ministar, požalio Vinstonu Čerčilu da nije dobro
što podržava Titovu vladu u Jugoslaviji, navodeći mnoge
zločine njegovih partizana. Čerčil je svom ministru odgovorio
pitanjem: ''A da li ćete vi tamo
živeti?''
Moćne države rukovode se Čerčilovim geslom da njihove građane
neće doticati nesreća malih naroda i
država, u kojima će njihova spoljna politika postavljati svoje prokonzule i podržavati male i velike diktatore,
ako oni služe
njihovim interesima.
Srpski predsednik,
oronulog zdravlja i sa bolestima
koje su sa
lošom prognozom, u svom ludilu i
uverenju da je mesija, ponovo putuje po svetu
u nastojanju da nas uvede, putem
''bez alternative'', u Evropsku
uniju.
Kriminalna grupa
koja rukovodi Borisom Tadićem
organizuje mu dočeke, prijeme, počasne garde, i on, iako
nema nikakvih ustavnih ovlašćenja, potpisuje ugovore i međunarodne
sporazume, koji ostaju mrtvo slovo
na papiru.
Pravo iz
bolničke postelje, još ranjiv, i
nezalečen, srpski predsednik se sastaje i s Kurtom i
s Murtom. On prima naše ambasadore, drži polustojeći predavanja,
govore, putuje po svetu, posećuje direktora torinskog
Fijata, potpisuje ugovore. U nadležnosti predsednika Srbije nisu zaključivanje bilateralnih ugovora, niti pregovori sa stranim kompanijama.
Svi ti poslovi
su u nadležnosti Vlade Srbije i
njenih ministara.
Niko u Srbiji
ne traži od predsednika Tadića da nam otvori
svoj zdravstveni karton, da se uverimo
od kojih sve bolesti on boluje, i da
li je sposoban da bude na
čelu države. On je odlučio da ide
dalje.
Iza njega
ostaju ''podvizi'', kao što je, recimo, ''strateško partnerstvo''
sa Turskom, Francuskom, Libijom, Jermenijom, Estonijom...! Srećom, svi
ti njegovi ''podvizi'' kratko traju, ali posledice
njegovog suludog delovanja mogu ostati trajne. Niko od građana
Srbije ne zna šta je Tadić sve
obećao Turcima
i ''proevropskom'' Erdžepu Erdoganu ili Gulu, šta
je sve obećao državnom rukovodstvu
Hrvatske, da li im već
isplaćujemo ratnu odštetu,
kakve je to on odredio granice sa ovom
zemljom, ili kome se, tajno, u naše ime izvinjavao.
Lopovska grupa
iz vrha Tadićeve
stranke i njegovog kabineta napunila je predsedniku džepove i on je, kažu upućeni,
težak preko dve milijarde evra.
Taj novac gospodin Tadić mora da ''odradi''.
Teško bolesnog, njega kao mečku
Božanu izvode na pozornicu, jer
i oni hoće da zarade. Još, i još, i
još...
Delegacija Srbije,
koju je predvodio Tadić, učestvovala je 2. septembra u obeležavanju 40. godišnjice libijske
revolucije, tokom koje je i jedan
vod Vojske Srbije učestvovao u vojnoj paradi. Predsednik je imao srdačne razgovore sa Gadafijem, a po povratku u zemlju
njegov ministar odbrane slavodobitno je tvrdio da od
ove zemlje možemo očekivati stotine milione evra, u poslovima oko naoružanja, u građevinarstvu...
U iznenadnu posetu Parizu i
na petominutni razgovor sa Sarkozijem
Tadić je krenuo na nagovor francuskog
agenta Žorža Urioa, koji je sredio da on proviri
u Jelisejsku palatu, a da, zauzvrat, ministri
Jeremić i Šuntanovac sa sobom
ponesu sve planove o putevima, skloništima, fabričkim
halama, aerodromima i bunkerima koje
su gradila mnogobrojna građevinska preduzeća iz Srbije.
Francuzi to žele da sada unište.Nekoliko meseci ranije Tadić se sagnuo da uđe
u Gadafijev šator, opčinjen njegovom harizmom. Danas ga prodaje, samo da
se rukuje sa Sarkozijem, makar od njega otišao kao šutnuti
pas.
Koliko štete
je ovim gestom Srbiji naneo Tadić,
tek će se videti, kada afričke i
arapske zemlje počnu listom da
priznaju Kosovo. Ali, šta to
njega brine! On će nas pljačkati i ružiti
do poslednjeg daha. Oterajmo ga što je moguće pre.