Na nišanu

 

Milan Beko, čovek koji je opljačkao Srbiju

 

Mafijaš koji je neprijatelj i svojih prijatelja

 

Zao duh političara i lopova i dalje upravlja Srbijom. Na redovnom martovskom okupljanju srpskih političara i tajkuna pod nazivom "Biznis forum Kopaonik" (13-15 mart 2013.), višestruki prevarant i pljačkaš srpske imovine, Milan Beko, izgovorio je između ostalog i ovakvu rečenicu: "Pristao bih da budem premijer Srbije, ali se mnogima moje odluke ne bi svidele"! Ni to mu nije bilo dovoljno, nego je sa kopaoničkih visina, "dobacio" prisutnim političarima i javnosti  kako "više neće da ulaže u Srbiju"! I to posle nezapamćenih pljački koje je izveo služeći u više režima koji su mu omogućili da banditski otima državnu imovinu. Ko je, ustvari, Milan Beko, odakle je došao, kako je postao "srpski tajkun" i šta sprečava državu da stane na put ovom bolesnom megalomanu i drzniku kriminalne psihologije? Za koliko stotina miliona evra je opelješio Srbiju, koga je od duše odvojio, čija državljanstva ima Milan Beko? Kada će otići u zatvor?

 

major Goran Mitrović

 

Jedan od ključnih predvodnika organizovane pljačke Srbije, Milan Beko, čovek sa diplomom Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, nikada ni jednog dana nije radio u toj profesiji, jer je odmah video da to nije put do lakih para. 

Umesto toga, poslužio se proverenom metodom "hvatanja veza", sklapajući prijateljstva koja će mu kasnije biti od presudne važnosti za uspeh tokom pravih holivudskih pljački i prevara koje je izveo za vreme kriminalne i nikada dovršene tranzicije u Srbiji.

Upravo zahvaljujući tome, njegovo prvo zaposlenje u marketinškoj agenciji "Oglivi i Spektra", gde je odmah postao direktor i suvlasnik, zajedno sa bivšim ugostiteljom, Vladimirom Bebom Popovićem, dovelo ga je pred vrata velikih poslova. Ubrzo je napustio Popovića, osnovao svoju firmu pod imenom "Dibek" i počeo da nudi usluge političarima, najpre Demokratskoj stranci, u vreme izbora 1993. godine u kampanji ciničnog naziva: "Pošteno!". Vrlo brzo i lako se približio Zoranu Đinđiću, i još lakše ga je posle nekoliko godina i napustio, i prešao u Miloševićev tabor.

U znak zahvalnosti što je u dužem vremenskom periodu "otkucavao"  Đinđića,  Beko je već 1997. godine, kao takozvani "nestranački stručnjak", nagrađen mestom ministra za vlasničku transformaciju u Vladi Mirka Marjanovića! Tu ga je javnost zapamtila kao autora Zakona o privatizaciji, koji je važio sve do 2001. godine.

Beko se pojavljuje kao bitna figura u vreme kad je Milošević prodao 49 odsto vlasništva Telekoma Srbije, grčkoj kompaniji OTE i italijanskom STET-u. 

Samo dan posle potpisivanju Ugovora o prodaji, Milan Beko avionom Vlade Srbije putuje u Atinu sa samo jednom ceduljom u džepu. Na cedulji je spisak računa na koje treba da se razvrsta novac od prodaje Telekoma, a hrabrio ga je i glas šefa svemoguće službe, Jovice Stanišića, da ne brine za bezbednost jer je u Atini više njegovih (Stanišićevih) ljudi nego grčkih agenata!

Tih dana, rimski dnevnik "Republika", u velikom tekstu povodom trgovine sa Telekomom Srbije, verno opisuje kako je Milan Beko bio na prijemu koji Slobodan Milošević organizovao u čast uspešno završenog posla i na kome on ljutito konstatuje  da je "tri odsto velika suma" (od provizije) koju su uzeli "italijanski mafijaši". Kasnije je Beko tvrdio da je ovaj deo njegove izjave dopisao ondašnji ambasador u Vatikanu Dojčilo Maslovarić, međutim, "Republika" je imala i audio i video snimke tog događaja!

 

Konačno, nakon svih zasluga, Beko dobija novo "nameštenje", pa prelazi u ondašnju Saveznu vladu, tokom mandata Momira Bulatovića. Pred kraj Miloševićevog režima, bio je i predsednik Upravnog odbora kragujevačke "Zastave", sve do 1999. godine, a na izborima 2000. godine, bio je nestranački kandidat za poslanika na listi JUL-a (prvi na listi u Kragujevcu), pa je zahvaljujući vezama sa bračnim parom Milošević, učestvovao posredno i neposredno u nekoliko velikih privatizacija, gde je na kriminalan način stekao ogroman kapital.

 

 

Znao je kad treba da beži

 

 

Padom prethodnog režima i dolaskom DOS-a na vlast, Milan Beko se povlači iz javnog života i skoro pet godina izbegava da učestvuje u njemu. Za to vreme su ga dahije iz Demokratske stranke uredno zaobilazile, pa je bio jedan od retkih kome nije bio naplaćen porez na takozvani "ekstra profit".

 U martu 2003. godine, samo pet dana uoči ubistva Zorana Đinđića, Beko odlazi iz Srbije i u nju se vraća tek nakon šest meseci! Za to vreme nije bio ni u svojoj kući u Herceg Novom.

Kad su ga već skoro zaboravili, posle višegodišnjeg odsustvovanja iz javnosti, ovaj ključni čovek u prodaji Telekoma, kum Zorana Đinđića (krstio njegovog sina Luku), prijatelj bivšeg šefa DB, Jovice Stanišića (izvršavao mu zadatke), Danka Đunića (zajedno krao sa njim) i mnogih drugih, „vaksrsao" je u javnosti tokom privatizacije fabrike mineralne vode „Knjaz Miloš". Stajao je iza jednog od ponuđača investicionog fonda „FPP Balkan limitid" kao savetnik, a kad se stvar zakomplikovala, bio je glavni organizator okupljanja kod Miroljuba Labusa, na "kućne sastanke", kršeći ionako kriminalan Zakon o privatizaciji, kako bi  „FPP Balkan limitid" postao vlasnik umesto konkurencije.

Zamaskiran, istina nevešto, u šareno perje "savetnika", Milan Beko kasnije predstavlja Worldfin fond, praveći strategiju o preuzimanju akcija "Luke Beograd". Isto tako nastupa i sa kompanijama "Trimaks",  "Ardos"  i „Karamat"  koje su stekle kontrolni paket akcija u "Večernjim novostima".

Nesmenjivi direktor ove kuće, Bekov prijatelj Manojlo Manjo Vukotić, minijaturni reptil iz komunističko-udbaških zooloških vrtova, priznao je kasnije pod pritiskom javnosti da su "Novosti" kupili "srpski investitori", ali nije priznao da je to bio Milan Beko.

U slučaju "Luke Beograd", Beko je sve učinio da postane vlasnik "grada na vodi", gde je planirao da na milion kvadratnih metara poslovno-stambenog prostora, na zemljištu luke, zapravo, na ekskluzivnom delu dunavske obale Beograda, izgradi spomenik svojoj bolesnoj megalomaniji. Čak su u Skupštini Beograda potpuno izmenili Generalni urbanistički plan iz 2003. godine, kako bi zadovoljili njegove potrebe, pa je za lučke delatnosti ostao prostor koji je daleko ispod međunarodnih lučkih standarda! Tako je jednim udarcem sklonio državu sa svoga poseda. Nisu pomogli ni brojni dokazi o njegovom banditizmu koji su dokumentovano stigli do javnosti posredstvom pokojne Verice Barać, predsednice vladinog Saveta za borbu protiv korupcije. Naprotiv, Beko je nju tužio i javno joj pretio dok su ministri ćutali.   

 

 

Bekova investicija-Tomislav Nikolić

 

 

Došlo je i vreme Srpske napredne stranke, padao je režim Borisa Tadića, a Milan Beko,  je odmah, kao opasna divlja zver, namirisao nove zalogaje u političkoj džungli. Primakao se Tomislavu Nikoliću, i to javno manifestovao podrškom njegovom tragikomičnom štrajku "glađu i žeđu", posetivši ga u bolnici tokom oporavka od ove besmislene avanture. Poseta je imala samo jedan cilj: Beko je došao da vidi "kako mu je investicija".

Ubrzo je Nikolić počastio Beka komplimentima pa je rekao: "...Milan Beko je izuzetno sposoban, Srbiji je potreban takav čovek,  ne mora da bude u vladi, neka samo ljude u svetu sa kojima sarađuje ubedi da je Srbija zemlja u koju bi trebalo ulagati. Meni bi to bila dovoljna podrška"!

Nekoliko meseci posle toga, kad su Tomislava Nikolića pitali  hoće li Milan Beko imati povlašćen tretman ako Srpska napredna stranka dođe na vlast, zato što je bio jedan od retkih koji  ga je posetio u bolnici prilikom štrajka, Nikolić je bez razmišljanja odgovorio:

 "...I do sada je imao povlašćen tretman. Njegov dolazak je bio odgovor na moje izjave da smo prijatelji, iako se nismo videli godinu i po dana. Jesmo prijatelji, nismo u svađi. Kada je došao da me obiđe rizikovao sam mnogo, jer sam znao da će mediji to da slikaju. Rekao je da će doći ponovo sutradan, ali nije došao".

Danas, nakon svega, Milan Beko je i dalje figura na koju Nikolić računa. Ali, nakon onoga što kako se ponašao na Kopaoniku i šta je tamo rekao, pravo pitanje je koliko dugo će Beko da računa na njega!

 

 Na prevaru je vladao i tržištem lekova

 

Oprobao se Milan Beko i u poslovima oko lekova. To pokazuje i njegovo iskustvo sa "Dibekom", firmom koju je devedesetih godina prošlog veka osnovao sa Petrom Dimitrijevićem, kada je izašao iz marketinškog biznisa u firmi "Oglivi i Spektra". "Dibek" se, osim trgovinom hranom i proizvodima od drveta, bavio i trgovinom proizvodima poznatih farmaceutskih firmi. Tako je firma uvedena na srpsko tržište i firma "Erma" još 2002. godine, da bi kasnije izrasla u jednu od vodećih veledrogerija u zemlji i to kao uvoznik i distributer vodećih svetskih farmaceutskih kompanija kao što su "Glaxosmithkline", "Novartis", "Mercksharp&dohme","Astrazeneca"...

Javnost tek 2005. godine saznaje veze Milana Beka sa "Ermom" kada je ta kompanija na aukciji kupila 48 odsto državnog kapitala u "Rapidu". Tada su vlasnici 31 odsto kapitala "Rapida" bile dve ofšor firme sa Bahama i iz Liberije, koje su od 1996. do 1998. godine obavile njegovu dokapitalizaciju. Te ofšor firme su zajedno sa "Dibekom" upravljale "Rapidom" kao većinske gazde sve do oktobarskih promena 2000. godine, kada je utvrđeno da je njihov udeo bio samo 31 odsto! Za 48 odsto akcija na aukciji se pojavila samo "Erma".

 

 

Beko, krila i centarfori

 

 

Kao saradnici i plaćenici Milana Beka, pojavljuju se mnoge znane i neznane ličnosti, pa je tako Goran Mrđa, bivši izvršni direktor Agencije za privatizaciju 2005. godine, dao nalog  Akcijskom fondu za prodaju akcija Luke Beograd Bekovoj firmi. U znak zahvalnosti, Mrđa je dobio mesto u  u Bekovoj firmi „Laderna", ali i u Upravnom odboru „Večernjih novosti" i  Luke Beograd.

Tu je i  Miodrag Đorđević, direktor Agencije za privatizaciju (od 15. jula 2004. do 5. oktobra 2006. godine), koji mu je bio svakodnevno "na usluzi". Luka Beograd prodata 2005. godine, „Večernje novosti" privatizovane septembra 2006. godine. Nakon rada u Agenciji, Đorđević je bio angažovan na mestu izvršnog direktora "Večernjih novosti".

Jedna od značajnih ličnosti iz Bekovog klana je Vuk Delibašić, koji je radio u Agenciji za privatizaciju od 2002. do 2004. godine i koji je učestvovao u mešetarenju sa privatizacijom Luke Beograd i „C marketa". Bio je zaposlen u agenciji „Fokus capital partners", koja je radila za Milana Beka. Nekadašnja Komisija za istraživanje zloupotreba vlade DOS pokušavala je da ospori Bekovo učešće u vlasništvu nad firmom „Rapid" jer navodno privatizaciju nije ni platio, ali i da mu naplati 1,1 milion evra ekstraprofita. Nisu uspeli ni jedno ni drugo.

 

 

MIlan i Manojlo u akciji "Novosti"

 

 

"Večernje novosti" su najbolji primer netransparentnog vlasništva u domaćim medijima, ali i nezakonitog načina njihovog preuzimanja od strane moćnih biznismena, što su uočili i posebno kritikovali i evropski parlamentarci. Većinski paket akcija Večernjih novosti u vlasništvu je dve austrijske kompanije - Trimax investments (24,99 odsto) i Ardos holding (24,90 odsto), i jedne kiparske kompanije - Karamat (12,55 odsto), čiji su pravi vlasnici, zvanično, dugo bili nepoznati. Onda je nemačka medijska grupacija WAC objavila deo dokaza o Bekovim manipulacijama oko vlasništva. Do tada su o pravom vlasniku "Novosti" godinama postojale samo nezvanične informacije, prema kojima su se iza kapitala ovih ofšor komanija, krili domaći vlasnici krupnog kapitala.

 

Konačno, svoje vlasništvo nad Večernjim novostima", potvrdio je i sam Milan Beko, u novembru 2010. godine, rekavši da nikada nije ni bilo sporno da je on vlasnik firmi Ardos, Trimaks i Karamat, odnosno da je vlasnik 62,4 odsto akcija "Večernjih novosti". Time je  potvrdio i da je pomenute akcije kupio nezakonito i da ih od 2006. godine, zahvaljujući institucijama koje su mu to omogućile, nezakonito drži u posedu, jer se radi o preduzećima koja su povezana pravna lica. Naime, prema Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava, povezana pravna lica na Berzi mogu kupiti do 25 odsto akcija, dok je za sticanje većeg kapitala bilo neophodno da se objavi ponuda za preuzimanje, obavesti Centralni registar hartija od vrednosti, Komisija za hartije od vrednosti i samo akcionarsko društvo Novosti, što nikada nije učinjeno.

Čak i nakon javnog priznanja Milana Beka da su pomenuta preduzeća njegova, Komisiji za hartije od vrednosti trebalo je sedam meseci da tu činjenicu i zvanično utvrdi! Uprkos svemu ovome, do današnjeg dana ni Beko ni Manojlo Vukotić, niti bilo ko od učesnika u ovoj prevari nije procesuiran. Istina, Beko je 29. januara 2013. godine, pozvan na saslušanje u policiju, i to kao građanin, ali, na tome se sve u završilo. Redovni martovski sastanak političara i tajkuna na Kopaoniku, gde se on istakao drskom izjavom da "više neće ulagati u Srbiju", siguran je znak da je ovaj opasan prevarant i pljačkaš državne imovine, sada pod zaštitom Tomislava Nikolića. Na sebi svojstven način, ovo je potvrdila i guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković, kada je u jednom dnevnom listu odgovorila na pitanje hoće li Beko biti procesuiran:

"...Beko će se provući kroz rupe u zakonu". 

 

 

 Slobodan Radulović o Beku: "...mene i moju decu je uništio!"

 

 

Nekadašnji direktor "C Marketa", Slobodan Radulović, koji je već duže vremena u bekstvu, van Srbije, u jednom svom pokušaju da se obrati ovdašnjoj javnosti, opisuje lik i delo Milana Beka, bivšeg poslovnog partnera i zemljaka iz Herceg Novog...

 

 "...Uništio je skoro sve bivše partnere i bliske kućne prijatelje. Oko njega su uvek novi ljudi, prijateljstva traju po nekoliko godina, dok ih Milan Beko ne isisa, uništi i dok ne nađe nove žrtve. Znam da i danas sa vama radi isto što je radio meni i mojoj porodici. On je ljubazan, dobar, snishodljiv, požrtvovan, on je brat koga niste imali, on je majka, otac, pop, lekar, sve u jednoj osobi. I to tako traje dok Miša Beko ne uzme ono zbog čega je takav bio. Tada preko noći pokaže pravo lice, ali je tada obično za vas kasno.

Jasno je da Beko sklapa prijateljstva samo kada za to ima poslovni interes; da Beko posmatra svoje partnere samo kroz lične interese; da Beko pristaje na kontakte samo ako proceni da mu ti kontakti mogu doneti materijalnu dobit; znao sam da Beko nema prema partnerima normalna ljudska osećanja niti bilo kakve emocije, jer kod Beka postoji samo osećaj za lični interes; znao sam da kad Beko sa nekim ljudima ima dobre i korektne odnose, da iza tih "dobrih i korektnih" odnosa stoji Bekov materijalni interes; znao sam da Beko uvek napušta i izdaje svoje partnere kad mu se ukaže šansa da prigrabi -preuzme partnerov deo i kad mu novi partner ponudi više.

Više puta smo razgovarali kako je privatizovao Knjaz Miloš i zašto je, po nerealno visokoj ceni kupio tu kompaniju. Objasnio mi je da je imao apsolutnu kontrolu svih koji su učestvovali i odlučivali u kupovini Knjaza Miloša.

Ispričao mi je da je, preko prislušnih uređaja u Labusovoj kući, znao šta su Labus i predstavnici Danonea razgovarali , tako da je na osnovu toga znao kakvu ponudu treba da da, da bi bila povoljnija od Danoneove.

Rekao mi je da zna da je platio nerealno visoku cenu za Knjaza. Objasnio mi je da je preko kupovine Knjaza morao da uveri buduće partnere u svoju moć i uticaj na institucije koje se bave privatizacijama i da zbog toga cena koju je platio za Knjaza nije bila ključna u tom poslu. Meni je posle tih razgovora bilo sasvim jasno da je Milan Beko obnovio saradnju sa svim centrima moći sa kojima je sarađivao i prilikom prodaje Telekoma Srbije, jer bez te saradnje on nije mogao uspešno da završi kupovinu Knjaza Miloša...".

Gospodinom Milanom Bekom i njegovim prevarama i otimanjem srpskih kompanija i imovine, bavila se i Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala. Zahvaljujući crnogorskom lobiju, na čijem je čelu načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Rodoljub Milović, svi predmeti protiv Milana Beka su ostajali u fioci.  Istragu je nastavila i takozvana radna grupa koju je  od policijskih inspektora MUP-a Srbije osnovao potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, ali, direktor policije Milorad Veljović, podržan od srpskog predsednika Tomislava Nikolića, i nogama i rukama sabotira Bekovo privođenje zakonu.

Srpska javnost mora da zna kako je gospodin Beko, koji ima crnogorsko i srpsko državljanstvo, dobio i državljanstvo Nemačke, kada je opšte poznato da je, da bi postao državljanin Savezne republike Nemačke, morao da se odrekne i srpskog i crnogorskog državljanstva!

Da li je nemačko državljanstvo dobio zbog Zorana Đinđića? Da li radi na tome da ukloni i Aleksandra Vučića? Koliko novca je dao sinovima-sokolovima Tomislava Nikolić, Jorgovanki Tabaković i Tominom okruženju? Da li je uzeo, a nije vratio, 50 miliona evra od Stanka Subotića, za kupovinu Večernjih novosti?

Biće teško izvesti na sud Milana Beka. Ako to Aleksandru Vučiću pođe za rukom, treba mu skinuti kapu.

 

 

A 1.

 

 

"...Ne smeš da nas izdaš!"

 

U svakom režimu, Milan Beko je znao gde su "bolne tačke", pa je  uzeo sebi slobodu da sugeriše i vođama šta da čine oko tržišta i ekonomije. Naravno, samo da bi sahranio svoju konkurenciju. Tako je pred kraj devedesetih, u prisustvu više svedoka, nagovarao Miloševića da ukloni Miroslava Miškovića. Samo nije rekao da njemu lično smeta, nego se pozvao na opšte interese srpske privrede:

"...Slobo, ti si danas jedini čovek u Srbiji koji može sprečiti Miškovića da napravi monopol u trgovini Srbije. Ti znaš bolje od svih nas zbog čega Mišković hoće da uspostavi monopol i ti najbolje znaš da bi to imalo katastrofalne posledice za celu srpsku privredu. Zato ne smeš da nas izdaš i napraviš dogovor sa Miškovićem...".

 

 

A 2.

 

Genetika

 

Milan Beko je rođen je u Herceg Novom. Njegovi preci, iz porodice Beko, doseljeni su u Boku Kotorsku iz istočne Hercegovine, iz podneblja gde ljudi vekovima nisu imali mnogo izbora: ili su se bavili švercom ili su ostajali sirotinja. Milanov otac Janko Beko, izabrao je lakši put. Proveo je život baveći se "dogovornom ekonomijom", doušništvom i snalaženjem kao osnovnom delatnošću. I tako "poslujući", sagradio je Janko, za ono posleratno vreme, lepu kuću, tačno preko puta hotela "Plaža" (koja je danas pretvorena u pravi dvorac pod palmama).

 Beko je u rodnom gradu završio srednju školu kao prosečan i ne mnogo ambiciozan đak. Istina, škola mu je bila, tako reći, pred vratima kuće, na stotinak metara daljine, ali ga mnogo nije zanimala. Kao sin Janka Beka, sposobnog da obrlati gde treba i koga treba, Milanu je bio trasiran put prema Beogradu.  A, Beograd, to omiljeno stecište dinarskih plemena, široko je zagrlio još jednog pridošlicu i otvorio mu neslućene mogućnosti napredovanja...Sve ostalo je priča o veštom manipulantu koji se popeo na vrh privredno-mafijaške piramide uz malu pomoć prijatelja i  politike

 

A 3.

 

Uništava sudbine, ucenjuje, smešta hapšenja...

 

"...Smatrao sam svojom obavezom da vas ipak obavestim o njegovom pravom liku i karakteru, koji duboko skriva pred svima, pa čak i pred najbližim članovima porodice. Verujem da njegova porodica treba da zna kako čovek koji sebe predstavlja porodičnim i kome je porodica najveća svetinja, uništava druge porodice. Kako osoba koja je otac četvoro dece, koristi tuđu decu (decu svojih prijatelja), kako ih ucenjuje, kako im smešta hapšenja, kako ih kroz medije koje je kupio krađom uništava, kako deci svojih prijatelja, kojima je do juče donosio poklone, zbog alavosti i gladi za novcem uništava sudbine, ne razmišljajući da li će i kako to tu decu koštati...".

 

A 4.

 

Radulović o zaveri u C marketu

(Iz dela ispovesti Slobodana Radulovića, odbeglog direktora C-marketa o Milanu Beku)

 

"...Odmah nakon Skupštine akcionara C-marketa na kojoj je doneta odluka o dokapitalizaciji, Miša Beko je preko svojih ljudi obezbedio da na osnovu podnetih zahteva C- marketa i Delmota, Komisija za hartije od vrednosti (KZHOV) donese Rešenje da se odobrava dokapitalizacija C marketa od strane firme M. Beka - Delmot. Pravi karakter Milana Beka pokazao se odmah nakon odluke C-marketa da ide u dokapitalizaciju i nakon Rešenja KZHOV da odobrava dokapitalizaciju C-marketa. Miša počinje da me izbegava i da samostalno razgovara oko uslova pod kojima će omogućiti Miškoviću da preuzme C market. Čim je dobio Rešenje od KZHOV na ime svoje firme, Miša šalje poruke i Miškoviću i Koštunici da on suštinski odlučuje o vlasništvu C-marketa i da je spreman da razgovara o uslovima da C-market preuzme Mišković. U tih desetak dana od dobijanja dozvole KZHOV do saznanja da me je Miša izdao i da je iskoristio naš poslovni dogovor i Rešenje koje je na osnovu toga dobio da bi C market ponudio Miškoviću, mi smo se nekoliko puta nalazili sa Dragim Mićovićem i Dejanom Mihajlovim kako bi precizirali sve detalje oko plaćanja dogovorenih 15 miliona evra i ostalih koraka u dokapitalizaciji C marketa.

 

Nelegalni Memorandum Vojislava Koštunice

 

 Dan ili dva posle poslednjeg sastanka između Mihajlova, Beka, Mićovića i mene, pozvao me je Mihajlov da hitno dođem u Vladu, gde sam i otišao. To je bilo 18.08.2005. godine. Tada me je Dejan Mihajlov obavestio da je Vlada, na čelu sa Koštunicom, donela konačno rešenje oko C marketa, da to moram da prihvatim, da je to konačno, a da će me o detaljima obavestiti sutradan Danko Đunić i to u ime V. Koštunice. Rekao je da će na sastanku biti Miroslav Mišković, Milan Beko i ja, da je to najbolje rešenje za sve nas i da će na taj način svi pojedinačni interesi biti zadovoljeni. Ja sam za taj sastanak saznao nešto ranije od samog Đunića, koji mi je to javio. Mihajlov je očigledno organizovao sastanak da mi saopšti: da će Đunić izneti predloge koje su prihvatili Mišković i Beko;

 

Galantni Beko poklonio Koštuničinoj stranci 25 miliona evra

 

Miša je, pak, ovim nemoralnim činom obezbedio sebi sve ono o čemu je maštao celog života. Zaradio je, zajedno sa tajnim partnerima, 83 miliona evra prodajom svojih 60% C marketa do kojih je došao bez ijednog uloženog centa. Koštuničina Vlada ga je preko Memoranduma i nezakonitog preuzimanja C marketa pomirila i spojila sa Miškovićem i promovisala tajkunski dvojac Beko-Mišković. Da bi se potvrdio i učvrstio novostvoreni tajkunski dvojac, Koštunica i njegova Vlada su odmah nakon dogovora o C- marketu napravili dogovor sa Bekom i Miškovićem pod kojim uslovima i na koji način će njih dvojica privatizovati Luku Beograd i Večernje novosti. Zbog svega ovoga ni Beko nije bio manje galantan; iako je dogovor bio da se DSS, pojedincima i crnogorskoj opoziciji da 15 miliona evra, Miša je posle prodaje svog dela i ostvarivanja zarade od 83 miliona evra i uspostavljenog moćnog tajkunskog dvojca, preko Dragog Mićovića, Koštunicinom DSS platio 25 miliona evra.

Beko, slatkorečivi ljigavac. Odmah posle tog 19.08.2005.godine, kada je potpisan Memorandum, Miša Beko dolazi kod mene sa zahtevom da prenesem moj Primer C u vlasništvo njegovoj firmi Novafin, jer su jedino preko Primera C mogli da preuzmu C market. Odbio sam da Miši prenesem Primer C, jer me je izdao i odustao od našeg dogovora da dokapitalizujemo C market, kako bi preko te izdaje zaradio ogromne pare. Miša tada ponovo postaje jedna odvratna ljiga koja se pravda daje on pod pritiskom Kostuničinog kabineta morao da prihvati da odustane od dokapitalizacije C marketa, i da prihvati da se preko Memoranduma izvrši preuzimanje C marketa. Na tim prvim razgovorima posle potpisa Memoranduma, Miša Beko me je ubeđivao da on nikad ne bi izdao svog partnera, a da to posebno ne bi nikad uradio meni, jer dugo vremena imamo dobru poslovnu saradnju, dobar lični odnos i široko porodično poznanstvo zbog čega, kako je tada Miša govorio: "Nikad ne bih mogao da te prodam i prevarim". Naravno, sve su to bile laži začinjene standardnim Mišinim frazama.

 

Beko zahteva da proglasim sebe kriminalcem

 

 Beko, posle razgovora u Delti, kada smo Brašnjović (Miko, prim red.) i ja negirali da je posao urađen na štetu C marketa, nikada nije održao sastanak na kome smo bili zajedno Brašnjović i ja, iako je to tvrdio kod istražnog sudije A. Vujičića, i na saslušanju kod sudije D. Vojnovića. Beko se odlučio da u odvojenim razgovorima sa mnom i Brašnjovićem izdejstvuje naša priznanja da je C market oštećen u poslu sa Eko produktom. Beko mi je u razgovorima predlagao da priznam da je posao urađen na štetu C marketa u okolnostima u kojima ja nisam uspeo da u potpunosti kontrolišem realizaciju potpisanih Ugovora sa Eko produktom i da je to iskoristio Eko produkt da isporuči veću količinu roba nego što je trebala C marketu i po cenama koje su veće od tržišnih. Beko mi je predlagao da u svom pisanom priznanju kažem da mi je Mika Brašnjović naknadno priznao da je primljene menice od C marketa koristio za kupovinu firmi koje su u stečaju.

Od 15. do 25. februara ja sam sa Bekom imao četiri razgovora u kojima je, ne birajući sredstva, po sistemu toplo-hladno, po svaku cenu hteo da potpišem lažno priznanje da je C market u poslu sa Eko produktom oštećen za 2,3 milijarde dinara. Pri tome je uvek isticao dve stvari: da Mišković stoji iza optužbe da sam ja oštetio C market za 2,3 milijarde dinara; da on prema meni ima dobre namere i da će me zaštititi ako priznam da je C market oštećen, a da je šteta nastala zato što je Eko produkt zloupotrebio moje poverenje i potpisane Ugovore, isporučujući veću količinu roba nego stoje bilo potrebno i po većim cenama od tržišnih.

Dok sam ja bio u Beogradu, a to je skoro do kraja februara 2006. godine, Brašnjović i ja smo se viđali svakog dana. Brašnjoviću i meni je bilo jasno da Beko ne bira sredstva da bi jedan od nas dvojice potpisao to lažno priznanje da je C market oštećen. Nama dvojici je bilo jasno da zbog toga Beko pokušava da natera jednog od nas dvojice da optuži onog drugog za "štetu" koju je, navodno, pretrpeo C market.

Pošto sam ja Beku svo vreme ponavljao da neću da priznam ono što nije istina, da bi tim lažnim priznanjem sebi obezbedio Bekovu velikodušnu zaštitu od krivičnih gonjenja za moju nepostojeću krivicu, on je pojačavao pritiske na Brašnjovića. Moje poslednje viđenje i razgovor sa Bekom bilo je u njegovoj kancelariji na Novom Beogradu. Na tom našem poslednjem razgovoru Beko je pokušao da me uceni da potpišem dokument da je C market u poslu sa Eko produktom oštećen za 2,3 milijarde dinara, na potpuno isti način i sa istim argumentima kao kada me je ucenom naterao da svoj Primer C prenesem njegovoj firmi Novafin. Tog puta nisam podlegao tim ponovljenim ucenama i odbio sam da potpišem da je C market oštećen u poslu sa Eko produktom. Posle toga sam napustio Srbiju, jer posle Bekove ucene to je bio jedini način da sačuvam život.

 

 

 

GLOSA

 "...Da sam potpisao lažno priznanje moja sudbina i moj kraj bi bio isti kao sudbina Mike Brašnjovića. Nisam potpisao, pobegao sam, izbegao sam smrt i još sam živ, borim se da dokažem istinu da je Beko kriminalac i opasan manipulator..."

Slobodan Radulović