Esej-rasprava
Draža
Mihailović pred sudom istorije (4)
Presuda
pre suđenja
Književnik
Ivan Ivanović napisao je raspravu o suđenju komandantu Jugoslovenske vojske u
otadžbini, generalu Draži Mihailoviću. U želji da ovu raspravu učini aktuelnom,
Tabloid će u pet nastavaka doneti odlomke iz Ivanovićevog rukopisa. Ujedno,
Tabloid poziva javnost da se uključi u ovu polemiku.
Ivan
Ivanović
Suđenje
generalu Draži Mihailoviću, posle isleđenja u Upravi državne bezbednosti (Udbi),
održano je od 10. juna do 15. jula 1946. godine. U potpunosti je
prihvaćena teza novih istoričara da je suđenje bilo montirano, nepravno,
političko. Sabiranje protivnika komunističkog režima u jednu optužnicu, samo
pokazuje da je "komunistički režim hteo na taj način da postavi sve svoje
srpske protivnike na isti nivo, i demokrate i nedemokrate, i one koji su bili u
sastavu okupatorskih vlasti i one koji su se protiv njih borili".
Tužilac
pukovnik Miloš Minić optužio je generala Mihailovića za navodnu izdaju
svoje zemlje koju je planirao i sprovodio još od početka rata. "Od samog
početka, Mihailović je počeo da vodi borbu protiv svih onih koji su ustali u oslobodilačku
borbu protiv okupatora, raspirujući na taj način bratoubilački rat za račun
Nemaca, Italijana, Bugara i Mađara". (...) "Bratoubilačka borba koju
je za račun okupatora poveo Draža Mihailović, dovela je baš do uništenja Srba,
kako od strane okupatora i Mihailovićevih četnika zajedno, tako i od samih Mihailovićevih
četnika. Mihailović je vršio istrebljenje Hrvata i muslimana pod izgovorom da
je to odmazda za pokolje Srba koje su vršile ustaše, a na delu je sarađivao sa ustašama
i protiv srpskog i protiv hrvatskog naroda. U toku istrage je ustanovljeno da
je optuženi Mihailović izvršio u vremenu rata i okupacije izdaju svoje
otadžbine i da je sarađivao sa nemačko-fašističkim okupatorima u borbi protiv
narodno-oslobodilačkog pokreta naroda Jugoslavije."
Ko
je pisao pisma umesto Draže
Proces
se odvijao tako da je bilo teško razlikovati ko je više protiv Draže, da li
tužilac Miloš Minić ili sudija Mika Đorđević. Za sve vreme procesa
organizovane grupe su uzvukivale "Smrt izdajnicima", "Smrt koljašima"
i slično. Kad je sudija pitao Mihailovića šta je po zanimanju, a ovaj odgovorio
"Armijski đeneral", tužilac je to osporio i tražio da uđe u zapisnik
"Pukovnik", čime je pokazao da nova vlast ne priznaje Vladu u
Londonu. Sudija je zabranio advokatima da Dražu oslovaljavaju sa
"Gospodine", jer je on samo "optuženi". Osnovno nastojanje
tužioca Miloša Minića bilo je da dokaže da su svi četnički komandanti, kao Kosta
Pećanac, Boža Javorski, Jovan Škava...koji su počinili
zločine, bili pod Mihailovićevom komandom, kako bi mu se pripisala odgovornost
za njihove zločine. Ništa nije vredelo što su pomenute četničke vojvode bile
osuđene upravo od Mihailovića.
Pošto
sudu nikako nije polazilo za rukom da dokaže Dražinu saradnju sa okupatorom,
poslužio se falsifikatima. Tako je tužilac predočio navodna Dražina pisma,
crnogorskim četničkim komandantima Đorđiju Lašiću i Pavlu Đurišiću
iz decembra 1941. godine i hrvatskim zvaničnicima, Stepincu i Paveliću
iz aprila 1945. godine. U pismima Crnogorcima, Mihailović navodno traži da oni
sarađuju sa Italijanima protiv partizana. Problem je bio u tome što se ta pisma
nisu nalazila u Dražinoj arhivi, koju su partizani zarobili prepadom na Ravnu
goru, a Ozna je propustila da ih naknadno uvrsti kad ih je sastavila, pa čak ni
komunistički sud nije mogao da ih uvrsti u dokaze. Njihov cilj je bio da okrive
srpske nacionaliste za građanski rat u Crnoj Gori. Pisma Hrvatima imala su za
cilj da Dražu Mihailovića diskredituju kao antifašistu, prikazujući ga kao
saradnika ustaša, pa da mu samim tim pripišu genocidne težnje karakteristične
za ustaški režim.
Danas
je nepobitno utvrđeno da su i ova pisma bila falsifikovana. Naime, prvi javni
tužilac FNRJ, Josip Hrnčević, koji nije bio na procesu Draži Mihailoviću
samo zato što je bio Hrvat, a proces je morao da bude srpska stvar, napisao je
u svom još neobjavljenom Dnevniku celo jedno poglavlje o Topčiderskom
procesu. "Otvoreno je, izgleda, ostalo i pitanje autentičnosti dva pisma
Draže Mihailovića od 15. aprila 1945. godine.
Jedno
je bilo upućeno Ranku Brašiću i sadržavalo poruku za ekselenciju Antu
Pavelića o čvršćem povezivanju ustaša i četnika u njihovoj zajedničkoj
borbi protiv partizana. Drugo je glasilo na nadbiskupa Alojzija Stepinca
u kome ga Draža Mihailović moli da svojim autoritetom poradi na aktiviranju
svih nacionalnih snaga hrvatskog naroda u borbi protiv boljševizma. Nije,
dakle, isključivo da je ta pisma Mihailoviću neko podmetnuo", priznaje i svm
tužilac posleratne Jugoslavije. Više od toga, Josip Hrnčević je još napisao:
"S
obzirom na sve to, suđenje Draži Mihailoviću trebalo je da bude, a to je u
stvari i bilo, suđenje režimu stare Jugoslavije i izbegličkoj Vladi. Njegovim
hapšenjem u rukama vlasti se našao pukovnik bivše Jugoslovenske vojske koji je
u toku rata bio proizveden u čin armijskog generala, ministra vojnog Kraljevske
vlade u inostranstvu i načelnika štaba Vrhovne komande tzv. Jugoslovenske
vojske u otadžbini. Svakako najznačajnija vojna i politička ličnost
starog režima i najopasniji neprijatelj NOP-a i nove Jugoslavije".
Da je Topčiderski
proces bio montiran nema boljeg svedoka od javnog tužioca!
Do koje
mere je išla arogantnost tužioca Miloša Minića pokazuje njegova nesuvisla
tvrdnja da su desant na Drvar izvele četničke jedinice u saradnji sa Nemcima!
Minić je odbacio, a sudija Mika Đorđević aminovao, sve zahteve odbrane
(advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović) da se pročita
nemačka ucena za glavu đenerala Mihailovića, da se pročita pismo Hitlera Musoliniju
iz 1943. godine u kojem je general Draža označen kao glavni nemački neprijatelj
na Balkanu, da se uzmu u obzir dokazi o ubijenim Mihailovićevim borcima od
strane Nemaca, da se prihvati svedočenje američkih avijatičara koje su četnici
spasili... Vrhunac Minićevog cinizma predstavlja tvrdnja da je Draža Mihailović
ucenjen od Nemaca kobajagi da bi se ovom nemačkom savezniku podigao
autoritet kod naroda. Kad je advokat Joksimović tražio da se objasni kako je
Draža uhvaćen, grubo je prekinut. Kad je advokat Đonović rekao da je u Banjičkom
logoru bila zatočena Mihailovićeva porodica, tužilac je odgovorio da je to bila
simulacija, jer nije pobijena.
U
završnoj reči vojni tužilac je naglasio da su "svi narodi Jugoslavije, i
čitav svet, videli pred ovim pravednim narodnim sudom ne nekakve spasioce
srpskog naroda, nego prljavu bandu izroda srpskog naroda potonulu u blatu
izdaje i ogrezlu u krv naroda Jugoslavije, bandu nemačko-fašističkih pomagača i
ratnih zločinaca". Minić je još na sudu napravio paralelu između generala
Draže Mihailovića i poglavnika Ante Pavelića, u potpunosti ih izjednačivši kao fašističke
pomagače. Na kraju je zatražio da "sud izrekne najoštriju kaznu i da time
zadovolji pravdu i kazni najsramnije izdajnike naših naroda otkako pamti naša
istorija".
Branilac
Nikola Đonović je odbacio navode optužnice da je Draža Mihailović ratni
zločinac, tvrdeći da je krivična odgovornost individualna, a na sudu nije
utvrđeno da je Draža učinio bilo kakav zločin.
Branilac
Dragić Joksimović je bio još konkretniji. General Draža Mihailović je bio borac
protiv okupatora, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini koja je bila
priznata i od Zapadnih saveznika i od Sovjeta. Ova vojska je bila legitimna,
dok je partizanska vojska bila nelegitimna, sve do 16. juna 1944. godine, kad
su Saveznici promenili politiku prema Jugoslaviji. Joksimović je posebno
insistirao da Mihailović ne može biti optužen za zločine koje su počinile neke
četničke formacije koje nisu bile pod njegovom komandom. "Optuženi
Mihailović, ni po Božjim ni po čovečanskim zakonima, ne može snositi krivičnu
odgovornost ni za jedan zločin iz optužnice, jer nije utvrđeno da ih je on
izvršio. Iz svega napred navedenog izlazi nepobitno da optuženi Mihailović nije
ratni zločinac, niti se on kao takav može tretirati." Dok je advokat
govorio, bio je prekidan povicima iz publike: "Dole sluge izdajnika
Draže Mihailovića", "Dole plaćenici reakcije".
Da će
hrabri advokat Joksimović, inače jedan od prvaka Demokratske stranke, ispaštati
zbog reči u sudnici, videlo se već po napadu na njega u Borbi od 14. jula. Kao antikomunista,
osuđen je 1949. godine na godinu dana zatvora, a odmah po izdržanoj kazni na
još tri godine. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici je umro.
Učina
verzija neproverena
U
završnoj reči 10. jula, koja je trajala punih pet sati, đeneral Draža
Mihailović je smireno i uverljivo, iako prekidan zvižducima i uzvicima iz
publike, izložio filozofiju i istoriju Ravnogorskog pokreta. Još jednom je
naglasio da "nikada, ni sa jednim neprijateljem, nije zaključio nikakav
sporazum". Čuvene su njegove završne reči:
"Sudbina
je bila nemilosrdna prema meni, kad me je bacila u ovakav vihor, najteži
mogući, koji može jednoga čoveka snaći. Sudbina je bila nemilosrdna do kraja.
Mnogo sam hteo, mnogo sam započeo. Ali vihor svetski odneo je mene i moj
rad."
Presuda
generalu Draži Mihailoviću i drugovima izrečena je 15. jula 1946. godine. Draži
i još desetorici optuženih izrečena je smrtna kazna, ostali su dobili vremenske
kazne. Generalova smrt, kao i grob, do danas su ostali tajna. U novinama 18.
jula 1946. godine stoji beleška da je Prezidijum Skupštine SFRJ odbio molbe za
pomilovanje i da je nad osuđenima izvršena kazna. To je bila zvanična verzija i
o tome se više nije smelo govoriti.
Videli
smo da je 1962. godine, kad je Aleksandar Ranković bio na vrhuncu moći,
u Politici objavljen feljton o zarobljavanju generala Draže Mihailovića. U feljtonu
se nije govorilo o njegovom pogubljenju. Kasnije su učesnici hvatanja generala
napisali svoje knjige o tom činu, jedan od njih je bio Slobodan Krstić Uča,
koji je 1988. godine napisao knjigu "Kako sam hvatao Dražu
Mihailovića". Ovaj udbaš navodi podatke kako je ubijen Draža. U tu svrhu
bio je ispražnjen zatvor na Adi Ciganliji i tu smešteni osuđeni na smrt.
Egzekucija je izvršena u zoru 17. jula po svim zakonskim propisima u zatvorskom
dvorištu. Tako su činu prisustvovali sudija Mihailo Đorđević, tužilac Miloš
Minić, kao i savezni tužilac Josip Hrnčević. Uča je bio šef obezbeđenja. Leševi
streljanih osuđenika su privremeno zakopani u zatvorskom dvorištu, kasnije su
nekud premešteni. Uča nije rekao gde. Pošto se u Memoarima Josipa Hrnčevića,
koji je navodno po funkciji bio svedok na pogubljenju, to ne pominje, teško je
poverovati u Učinu verziju.
Ubijanje
Draže
Jedanaest
godina kasnije, 1999, pojavila se još jedna verzija pogubljenja generala, ovoga
puta svedok je bio izvesni Ljuba Lazarevski, koji je kao pripadnik KNOJ-a
prisustvovao tom činu. Po njemu, streljanje je izvršeno u noći između 17. i 18.
jula, na specijalno uređenom prostoru u bagremovoj šumi kod Belog dvora. Lazarevski
detaljno opisuje taj čin, pominje da je tu bilo mnogo ljudi u uniformama, među
njima tužilac Miloš Minić, lekar Popović i fotograf Ilija. Pobijeni su
sahranjeni u tri iskopane rake. Međutim, ne može se poverovati ni u ovu priču,
jer udbaš tvrdi da je u zatvoru na Adi Draža obrijan, a na snimku mrtvog
generala se vidi da ima bradu. Takođe, udbaš među streljanim pominje i Mladena
Žujovića, koji je bio osuđen na smrt, ali nije bio dostupan jer je bio u
emigraciji. Očito da je onaj, koji je ovom svedoku napisao iskaz, načinio previde.
Priče
oba udbaša imaju za cilj da se ne otkrije generalov grob. Uča ne zna gde su
premešteni posmrtni ostaci ubijenih, a Lazarevski rake smešta na mesto gde je
kasnije podignuta Ortopedska bolnica, što znači da ne može biti iskopavanja.
Konačno,
Državna komisija je nedavno na osnovu iskaza pronađenih svedoka
ustanovila da su general Draža i drugovi zverski usmrćeni u zatvoru (kao Romanovi
u Rusiji) i bačeni u krečanu na Adi da sagore. Ovo je izvršila srpska Udba na
čelu sa Krcunom. Da li je ova priča istinita tek treba da se vidi, potrebna su
obimna iskopavanja na mestu gde je posle rata bila krečana.
Pošto
je izvesno da je suđenje generalu Draži Mihailoviću bilo političko a ne pravno,
da analiziramo ovu činjenicu. Ako stvari sasvim uprostimo, sukob između Draže i
Tita bio je sukob između dva politička sistema, kapitalističkog Zapada i
komunističkog Istoka. Oba glavna aktera jugoslovenske drame bili su zatočnici
ta dva sistema: Draža Zapada, koji se sveo na britansko ostrvo, a Tito Istoka,
koji je zastupao prostrani Sovjetski Savez.
Da razmotrimo pozicije naša dva junaka, Tita i Draže. Tito je došao iz Kominterne,
koja zastupa svetski komunizam. Cilj Kominterne je komunizacija celog sveta.
Pošto je Zapadni svet odbio da prihvati komunizam i ostao privržen demokratiji,
postao je najveći neprijatelj svetskog komunizma.
Staljin,
pobednik komunističke borbe za vlast u Sovjetskom Savezu, na čelu najprostranije
države sveta, nastoji da dovrši Marksova i Lenjinova predviđanja o komunizaciji
Zapada. Amerika i Engleska - biće zemlja proleterska! Njegova međunarodna
komunistička internacionala, Kominterna, pravi planove za novo uređenje sveta:
baca seme komunizma u razne zemlje, pa gde nikne. U Kraljevinu Jugoslaviju,
nastalu na tradiciji srpske borbe za slobodu, izaslan je Hrvat Josip Broz,
koji će se od 1941. godine prozvati Tito. Inače, Kominterna ima stav da je
Jugoslavija veštačka tvorevina, tamnica naroda, srpski hegemon, i da kao takva
treba da bude uništena. Staljin kasnije donekle koriguje tu politiku,
Jugoslavija treba da bude osvojena i samim tim pripojena komunističkom svetu na
čijem je on čelu. Tito je, dakle, eksponent svetskog komunizma i njegov zadatak
je da sruši kraljevinu i uspostavi sovjetsku republiku.
Pogrešna
Čerčilova procena
Draža je došao iz srpske tradicije, a formirao se u toku ratova za oslobođenje
i ujedinjenje Srpskog naroda. Bio je vojnik vojvode Živojina Mišića i njegov nastavljač.
U Prvom svetskom ratu Srbija je spasila svoju državnost zahvaljujući činjenici
da se našla na strani Zapadnih saveznika, koji su pobedili germansku invaziju.
Ishod tog rata bila je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno
Jugoslavija. Srpski vojnik Draža imao je za cilj da čuva tu državu, koju je
Kraljevina Srbija platila najvećom mogućom cenom, žrtvom trećine ratno
sposobnog stanovništva. Draža se borio za Jugoslaviju u svim srpskim
ratovima u prvoj četvrtini Dvadesetog veka i bio je spreman da za nju žrtvuje
svoj život. Kao pripadnik srpske vojske koja se u Prvom svetskom ratu povukla
preko Albanije i spojila sa Saveznicima, odbio je kapitulaciju te vojske u
Drugom svetskom ratu. Sa malom grupom vojnika odmetnuo se u šumu da se bori za
očuvanje Jugoslavije, onakve kakvu je stvarao, dakle kraljevine. Očito je da su
se Tito i Draža našli u ustanku 1941. godine sa suprotnih pozicija i da njihovo
savezništvo nije moglo da bude trajno.
U prvom delu rata Draža Mihailović znatno bolje stoji od Tita.
Ravnogorski pokret dobija legitimitet, priznanje i od Jugoslovenske vlade i od
Saveznika. Za vreme vlade Slobodana Jovanovića Draža dobija čin
generala, postaje ministar u Vladi, načelnik Generalštaba Jugoslovenske vojske
u otadžbini. Britanci šalju vojnu misiju u Mihailovićev štab i doturaju nešto
ratnog materijala iz vazduha u Srbiju.
Međutim, početkom 1943. godine situacija u ratu se bitno promenila. Crvena
armija je potukla Nemce na Volgogradu i postala glavni faktor pobede Saveznika.
Staljin je ojačao svoje pozicije kod Saveznika, postavio Čerčilu račun za
buduću podelu Evrope. Otvaranje zapadnog fronta postalo je dominantno u odnosu
dva vodeća državnika Savezničkog bloka. Čerčil je oklevao sa otvaranjem
zapadnog fronta, računajući da će Nemci i Rusi dovoljno da se međusobno unište
kako bi on dobio prednost na kraju rata. Čerčilova računica je bila skroz
pogrešna, pobednik na Volgi postaje glavni igrač Drugog svetskog rata. Staljin
je tačno procenio da će vojska da iscrta buduću kartu Evrope i da će teritorije
koje osvoji Crvena armija postati komunističke. Već tad je bacio oko na
Jugoslaviju gde je imao u Titu odanog saveznika. Činjenicu da je Draža oklevao
da se frontalo konfrontira sa Nemcima, kako bi sačuvao stanovništvo od masovne
odmazde, Tito je umeo vešto da iskoristi kako bi Dražu prikazao kao nemačkog
saradnika. Uz pomoć Staljina, Tito vodi sveopštu propagandu protiv Draže. U
Sovjetski Savez odlazi Veljko Vlahović sa zadatkom da preko radija
Slobodna Jugoslavija u Tiflisu neprekidno blati četnike kao saradnike fašizma.
Staljin se potpuno stavlja na stranu Tita i kod Čerčila protestuje što Draža
sarađuje sa Nemcima. Moćna sovjetska propaganda neprekidno glorifikuje
partizane a satanizuje četnike. Toj propagandi se pridružuju i levičarska
glasila na Zapadu. Komunisti sve čine da generala Dražu Mihailovića proglase fašistom.
Dražino
"tihovanje"
Dakle, rezultat rata između Draže i Tita odlučen je u odnosu između Čerčila i
Staljina. Obojica aktera jugoslovenske drame imali su svoje tutore u vođama antihitlerovske
koalicije. Stvar je bila u tome što je Dražin tutor Čerčil izgubio politički
dvoboj sa Titovim tutorom Staljinom. Taj ishod učinio je generala Dražu
Mihailovića najtragičnijom ličnošću srpske istorije. Samo se knez Lazar može
porediti sa Dražom.
Pisci Dražine biografije Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević
naveli su neke Dražine greške, koje su bitno uticale na njegovu sudbinu. Kako
se ja sa time slažem, upoznaću čitaoca sa njihovim zaključkom.
Prva Mihailovićeva strateška greška bila je ustanak u Srbiji. Bolje je bilo da
je pukovnik Mihailović poslušao generala Nedića i otišao u Bosnu s jeseni 1941.
godine, gde je mogao da se stavi na čelo srpskih ustanika koji su bežali od ustaškog
noža. Tamo bi postao svenarodni vođa i postao odlučni borac za oslobođenje.
Ovako, Srbija je pod Nedićem dobila kakvu takvu vlast i nije bila spremna na
samouništenje. U Srbiji je Draža više vegetirao nego što je predstavljao oslobodilački
faktor. Ono što nije uradio Draža uradio je Tito: svrstao je prekodrinske
Srbe ne pod nacionalnu nego pod komunističku zastavu. Spasavajući glave od ustaškog
noža, Srbi iz zapadnih krajeva bili su idealna masa za regrutovanje partizana,
pa su spasili partizansku vojsku posle njenog proterivanja iz Srbije i Crne
Gore.
Druga Mihailovićeva velika greška bila je sklapanje neprirodnog saveza sa partizanima,
septembra 1941. godine. Zašto se Draža priključio ustanku teško je reći,
istoričari misle da je sastanak Tita i Draže u Struganiku bio delo sovjetske
špijunaže. Sastanak je ugovorio Dragiša Vasić za koga se još uvek ne zna da li
je ili nije bio sovjetski čovek. Da li je Draža pod uticajem Dragiše Vasića
prihvatio saradnju sa Titom, iako je bilo jasno da je taj savez neprirodan i da
će se izroditi u građanski rat?
Treća Mihailovićeva greška bila je vezivanje za jugoslovenstvo, iako je njegov
pokret bio u suštini srpski. Nasuprot stereotipu da je đeneral Mihailović
branio klasne pozicije predratnog sistema, stoji činjenica da su ogromnu većinu
njegove vojske sačinjavali siromašni seljaci, sitne zanatlije i radnici.
Jugoslovenska vojska u otadžbini je bila seljačka, dobrovoljačka vojska,
stvorena na teritorijalnom principu. Takva vojska nije bila mobilna i teško je
mogla da bude jugoslovenska. Formiranje pokretnih jurišnih jedinica u kasno
proleće 1944. godine došlo je kad je ishod građanskog rata već bio izvestan.
Ipak,
i takva JVUO bila je najjača nekomunistička vojska u okupiranoj Evropi, uz
poljsku armiju Krajove. Pitanje je da li bi komunisti osvojili Srbiju da se
nisu umešali Rusi. Ulazak Crvene armije u Srbiju bio je kraj Mihailovićevog pothvata.
U Bosni je samo stavljena tačka na četničku tragediju.
Ja bih dodao i četvrtu Dražinu stratešku grešku: povratak u Srbiju. Bilo je to
kolektivno samoubistvo. Da je Mihailović prihvatio sugestiju da se probije u Primorsku,
gde su se okupljale antikomunističke snage, moguće je da bi sačuvao ljudstvo.
To bi bila respektabilna snaga i Saveznici ne bi mogli tek tako da je otpišu. Pop
Đujić se dohvatio Zapada i sačuvao glavu. Ovako, izolovan i sam, pritisnut
daleko nadmoćnijim partizanskim jedinicama, koje su naoružali Saveznici čak i avijacijom,
Draža je na Zelengori doživeo četnički Vaterlo.
(Nastaviće
se)
Reagovanje
Očevidac: unuk jednog od aktera suđenja Draži
Vreli letnji dan avgusta 1983. godine doneo mi je
jedno značajno saznanje, još kao školarcu, o zabludama koje su produbile sukobe
u srpskom narodu.
Tog dana bila je sahrana Aleksandra Leke Rankovića
o kome ništa nisam znao dok Tito nije umro 1980.godine, kada je sporadično u
našoj kući počeo da se pominje Ranković u različitim kontekstima. Znao sam i to
da mi je deda iz rata izašao kao major OZN-e, a da mu je najstariji brat Đuro
bio pripadnik jugoslovenske vojske u otadžbini, pa je deda posle rata morao da
se dovija kako bi mu sačuvao glavu.
Česti gosti u našoj kući bili su dedini ratni drugovi
generali JNA Petar Brajović i Jagoš Žarić. Tog dana su njih
trojica išli sa saborcima na sahranu Rankoviću, i vratili se da se okrepe kod
nas zbog velike vrućine i gužve, na koju su naišli, iako to uopšte nisu
očekivali. To je bio prvi utisak koji su zajednički izneli, jer je broj ljudi
koji se pojavio na sahrani za njih bio veliko iznenađenje, ali je bilo jasno da
ih je to veoma obradovalo. Reč po reč, i priča se raplamsala pa se došlo i do
te famozne 1946.godine, kada su sva trojica bila u činu majora OZN-e, i na
posebnim zadacima vezanim za proces oko generala jugoslovenske vojske u
otadžbini Dragoljuba Mihajlovića. Kada se došlo do teme njegove
likvidacije na osnovu sudske presude, deda je jasno i glasno izrekao sledeću
rečenicu... ''Ma nije njega krcun ubio, nego ga je predao agentu nkvd koji
ga je istu noć poveo u Moskvu''.
Ovu rečenicu sam jasno čuo, kao što mi je jasno
bilo odobravanje ostalih, pre svega Brajovića i Žarića.
Ne postoji ni jedan razlog zbog čega bi ovakvu
činjenicu neko od njih izmislio, nego je upravo sigurno tako i bilo, jer se
insistiranjem na lažnoj verziji produbljuje unutrašnji sukob u srpskom narodu,
kako ne bi došlo do nacionalnog pomirenja koje je preko potrebno radi duhovnog
i biološkog očuvanja srpskog naroda.
(Ime autora poznato redakciji)
Reagovanje
Očevidac: unuk jednog od aktera suđenja Draži
Vreli letnji dan avgusta 1983. godine doneo mi je
jedno značajno saznanje, još kao školarcu, o zabludama koje su produbile sukobe
u srpskom narodu.
Tog dana bila je sahrana Aleksandra Leke Rankovića
o kome ništa nisam znao dok Tito nije umro 1980.godine, kada je sporadično u
našoj kući počeo da se pominje Ranković u različitim kontekstima. Znao sam i to
da mi je deda iz rata izašao kao major OZN-e, a da mu je najstariji brat Đuro
bio pripadnik jugoslovenske vojske u otadžbini, pa je deda posle rata morao da
se dovija kako bi mu sačuvao glavu.
Česti gosti u našoj kući bili su dedini ratni drugovi
generali JNA Petar Brajović i Jagoš Žarić. Tog dana su njih
trojica išli sa saborcima na sahranu Rankoviću, i vratili se da se okrepe kod
nas zbog velike vrućine i gužve, na koju su naišli, iako to uopšte nisu
očekivali. To je bio prvi utisak koji su zajednički izneli, jer je broj ljudi
koji se pojavio na sahrani za njih bio veliko iznenađenje, ali je bilo jasno da
ih je to veoma obradovalo. Reč po reč, i priča se raplamsala pa se došlo i do
te famozne 1946.godine, kada su sva trojica bila u činu majora OZN-e, i na
posebnim zadacima vezanim za proces oko generala jugoslovenske vojske u
otadžbini Dragoljuba Mihajlovića. Kada se došlo do teme njegove
likvidacije na osnovu sudske presude, deda je jasno i glasno izrekao sledeću
rečenicu... ''Ma nije njega krcun ubio, nego ga je predao agentu nkvd koji
ga je istu noć poveo u Moskvu''.
Ovu rečenicu sam jasno čuo, kao što mi je jasno
bilo odobravanje ostalih, pre svega Brajovića i Žarića.
Ne postoji ni jedan razlog zbog čega bi ovakvu
činjenicu neko od njih izmislio, nego je upravo sigurno tako i bilo, jer se
insistiranjem na lažnoj verziji produbljuje unutrašnji sukob u srpskom narodu,
kako ne bi došlo do nacionalnog pomirenja koje je preko potrebno radi duhovnog
i biološkog očuvanja srpskog naroda.
(Ime autora poznato redakciji)