Natrag
Amerika
Kuda vodi rasizam i policijsko nasilje u državi koja se hvali građanskim slobodama?
Američko leto mržnje
Prošlo je 50 godina od onih protesta protiv nejednakosti i rasne diskriminacije koje je predvodio Martin Luter King, perioda koji je nazvan Leto slobode. A sada prolazimo kroz leto što će u istoriji biti zabeleženo kao Leto mržnje. Jedan policajac belac je u gradiću Fergusonu, u predgrađu San Luisa, u državi Misuri, sa šest hitaca iz pištolja ubio 18 godina starog nenaoružanog crnog mladića. Jedan drugi policajac, belac, ugušio je u Njujorku drugog crnca koji je na ulici prodavao cigarete na komad. Ta dva događaja, koja nisu ni naročito specifična ni usamljena, bila su uzrok pobune Afro-Amerikanaca, na koje je policija odgovorila prekomernom silom. Priče da je Amerika, nakon što je izabrala crnog predsednika, uplovila u takozvano „post-rasističko" društvo su, u najmanju ruku, preuveličane. Odnosi između policije i crnaca, i ne samo policije, već i sudskog sistema (i ne samo crnaca, već i Latinoamerikanaca!), ukazuju na činjenicu da Amerika još nije prevazišla rasnu nejednakost i netrpeljivost, zaključuje u svom emotivnom tekst Milan Balinda, urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda.
Milan Balinda
U svojoj redovnoj kolumni u Njujork tajmsu, Nikolas Kristof je krajem avgusta objavio tekst pod naslovom „Da li je svako malčice rasista?" U tom tekstu on tvrdi, a pozivajući se i na neka istraživanja, da problem rasizma nije toliko zbog rasista, već zbog svih ostalih, uključujući i sebe, koji su „malčice rasisti". To su ljudi koji su prosvećeni i koji duboko veruju u pravedne odnose između rasa, koji se gade diskriminacije, ali koji nesvesno gaje neke rasističke predrasude i u mnogim situacijama pomašaju se na rasistički način. Navodi primere studija koja između ostalog tvrde da lekari nekom belcu koji je slomio nogu daju više lekova protiv bolova nego što daju crncima i Latinoamerikancima sa sličnim prelomima. Školska administracija suspenduje tri puta više crnih učenika nego belih, i da policija 3,7 puta više hapsi crnce nego belce kada ih uhvate sa marihuanom iako istraživanja takođe pokazuje da je i jedni i drugi koriste u istovetnim količinama.
Neka istraživanja, koristeći video igrice, ukazuju da su crnci uvek sumnjiviji od belaca, a takva, u suštini rasistička merila, ukorenjena su i kod Afro-Amerikanaca. Naime, čitava američka kultura promoviše ideju o „agresivnom crnom mladiću" koji predstavlja opasnost. Na svesnom nivou situacija je drugačija: samo četiri odsto Amerikanaca je 1954. godine odobravalo međurasne brakove, dok taj broj danas iznosi 87 odsto. Nikolas Kristof veruje da je baš taj podsvesni rasizam veća opasnost po rasnu jednakost u Americi od one koje iskazuju razuzdane i zapenušane pristalice Kju Klus Klana i neonacista.
Ponekad svesno a ponekad podsvesno rasizam u formi profilisanja, između ostalog, neprestano je prisutan u glavama velike većine Amerikanaca; belaca, crnaca, latinoamerikanaca, svejedno, ali je policija „usavršila" metode da na osnovu izgleda i boje kože donosi brze, i brzoplete, odluke koga da hapsi, koga da prebije, ili koga da upuca.
Najnoviji dobar primer „greške identiteta" dogodio se prošlog 22. avgusta u gradu Beverli Hilsu, u Kaliforniji. Jedan Afro-Amerikanac, star 51 godinu, inženjer, poslovni čovek, ličnost od uticaja u mnogim organizacijama, uhapšen je na sred prometne ulice, podrobno opipavan da li nosi neko oružje i držan sa veoma stegnutim lisicama oko zglobova i sa rukama iza leđa u uzavrelom policijskom automobilu 45 minuta pre nego što je odveden u policijsku stanicu gde je optuživan i procesiran sledećih šest sati.
Nekoliko minuta nakon što je uhapšen bio je opkoljen sa šest policijskih automobila. Nisu mu pročitana njegova građanska prava, nije mu objašnjeno zašto je uhapšen, osim da je učestvovao u pljački banke, i nije mu dozvoljeno da odmah pozove svog advokata. Policija je bila zaključila da je on jedan od pljačkaša jer je bio crnac, specifičnog tona boje kože, visok i krupan i imao je obrijanu glavu.
Mogla je policija da odmah proveri snimke iz opljačkane banke da bi potvrdila da osumnjičeni nije pljačkaš, ali nisu jer im je "njegov izgled govorio da je pljačkaš". Kasnije je jedan agent FBI, a FBI je zadužen za pljačke banaka bilo gde u zemlji, pokušao da ga nabedi da je on pomagao pljačkašima svojim ponašanjem ispred banke u kojoj, a ni blizu nje, to „sumnjivo" lice nikada nije bilo. Ali, bio je crn, krupan i obrijane glave! To što nikada nije bio u sukobu sa zakonom, to što je bio primeran i istaknut građanin, nije bilo dovoljno da ubedi policajce koji su jasno videli da je crn i ima obrijanu glavu, osim, naravno, što je bio krupan.
Siromaštvo ne donosi sreću
Ima dosta pogrešnih hapšenja, ali policija svakoga dana i ubije ponekog civila. Sudeći po podacima FBI dogodila su se oko 400 „opravdanih ubistava" od strane policije i to svake godine od 2008. Ovaj broj „smrknutih" nije precizan jer postojeće cifre ne uključuju „neopravdana ubistva", a nisu ni sve stanice dostavile podatke. Istovremeno je Vašington post objavio da je 1991. godine bilo 1,92 „opravdanih" ubistava na svakih 10.000 nasilnih kriminalnih dela. Već 2001. godine bilo ih je 2,63, a 2011. taj broj se popeo na 3,35. Prošle godine, izvesni Kimani Grej, tada 16 godina star, umro je nakon što je jedan policajac njujorškog odeljenja ispalio u njega sedam metaka! Upucan je, prema iskazu policije, jer se igrao sa svojim kaišem kao da je imao pištolj, nakon koga ga je, taj „kao pištolj", uperio na policiju. Svedoci su tvrdili da pištolj nije postojao, a povodom tog događaja dogodile su se „manje demonstracije". Dečko je bio crnac, a pitanje da li bi policija pucala na belog dečaka koji je kao imao pištolj i dalje je otvoreno.
Andi Lopeza, 13 godina starog, ubio je prošle godine zamenik šerifa u opštini Sonoma, u gradu Santa Rosa, u državi Kaliforniji. Lopezova smrt, koja se odigrala 13. oktobra 2013, podelila je grad duž socijalno-ekonomskih linija. Policija je pobrkala Lopezovu vazdušnu pušku sa automatskim oružjem, a, osim toga, „sumnjivo se ponašao". Lokalni stanovnici još nisu preboleli to ubistvo za koje krive rasno profilisanje policajca brzog na obaraču. Policajac koji je pucao nije optužen i pre par nedelja vraćen je da redovno patrolira. Pokazalo se da nakon ovakvih nemilih događaja, i nereda koji uslede, za smirivanje strasti najbolje je da se policija povuče i ne izaziva građanstvo pokazujući svoju snagu.
Ono što se dogodilo prošlog 9. avgusta kada je jedan beli policajac u gradiću Fergusonu ubio 18 godina starog crnog momka koji nije bio naoružan, i pošto je policija izašla u punoj vojnoj opremi da se suprotstavi građanskim protestima, koji jesu povremeno bili nasilni, je kombinacija koja ne smiruje strasti veoma ljutih sugrađana ubijenog Afro-Amerikanca.
Ričard Riordan, bivši gradonačelnik Los Anđelesa koji je stupio na dužnost posle velikih nereda u tom gradu, rekao je da je bio iznenađen reakcijom i pometnjom isuviše militarizovane policije u Fergusonu: „...Ono što imamo ovde, to je jedan amater- šef policije, koji nema pojma kako se razgovara sa medijima i obraćao im se pre nego što je bio upoznat sa svim faktorima događaja i menjao činjenice redom kako je se s njima upoznavao. U neku ruku mi ga je žao, ali takođe smatram da je potpuni amater...".
U svakom slučaju, mnogi su saglasni da su događaji u Fergusonu samo najnoviji dokaz rasističkih procena i arogantnih akcija lokalnih policija. A koliko su sami crnci, naročito mlađeg uzrasta, krivi za ponašanje policije? Oni izazivaju policiju dovikujući im ružne reči, psuju ih, a i njihove mame; to rade i belci.
Crnci puše marihuanu i koriste kokain i krek; to isto rade i belci, proporcionalno u istoj količini. Afro-Amerikanci čine 57 odsto među zatvorenicima koji su osuđeni zbog upotrebe ili prodaje opojnih droga, iako njih ima samo 13 odsto od celokupnog broja stanovnika i čine 14 odsto korisnika droga. Oni voze automobile, isto kao i belci, ali ih u Njujorku, na primer, policija više zaustavlja nego belce. Čitavih 80 odsto od svih zaustavljanih vozača u tom gradu bili su ili crnci ili Latinoamerikanci. Od tog broja zaustavljenih 85 odsto su dobili kazne, dok je sa belcima taj broj osam odsto. Crnci dobijaju znatno duže zatvorske kazne od belaca i to za isti, ili slični, prekršaj. Međutim, podaci pokazuju da su 50 odsto stanovništva ispod 18 godina starosti ili Afro-Amerikanci, Latinoamerikanci ili osobe iz neke druge manjine. Ti isti podaci tvrde da od 2042. većina Amerikanaca neće biti bele rase.
Amerika je bila iznenađena onog leta iz 2005. godine kada su nakon uragana Katrina na svetlost dana izmileli najsiromašniji predstavnici Afro-Amerikanaca, građani Nju Orleansa. To je video i tadašnji predsednik Sjedinjenih Država, Džordž W. Buš, video i iznenadio se siromaštvom jednog velikog grada. A nakon toga je izjavio, i poruka ovog konzervativnog predsednika je u potpunosti ličila na reči liberalnog predsednika Lindona Džonsona, da siromaštvo u Americi „ima korene u istoriji rasne diskriminacije koja je odsekla generacije od mogućnosti napretka u Americi... Dužnost nam je da se suprotstavimo ovom siromaštvu snažnom akcijom".
Ništa od ovih Bušovih obećanja nije se ostvarilo i siromašni crnci iz Nju Orleansa vratili su se u svoje tamne ćoškove iz kojih su na trenutak provirili. Bilo kako bilo, ne može se očekivati da se siromašni slojevi društva, u bogatoj zemlji, ponašaju „sasvim" korektno. Siromaštvo ne donosi sreću, niti sklad, niti mir.
Rasističko rasuđivanje i ponašanje američke policije nije jedini problem; tome bi trebalo dodati i činjenicu, o kojoj se neprestano raspravlja, da je i pravni sistem Amerike rasistički. Danas je epidemija korišćenja kreka već završena, stopa ubistava se snizila i Amerikanci su osećaju mnogo sigurnije. Možda su i strože zatvorske kazne doprinele smanjenju kriminala, ali su danas one postale problem. Problem zato što je jasno da je američka kriminalna pravda rasistička.
Kad mediji "ocrne crnca"
Sve do 2010. godine, za obaveznu kaznu zatvora od pet godina bilo je potrebno posedovati 100 puta više kokaina nego kreka. Recimo da je to bilo tako što je jedan gram kreka vodio u zatvor, ali za tih pet godina robijanja bilo je potrebno imati 100 grama kokaina. Poenta je bila u tome što kokain uglavnom koriste belci, a krek crnci. Nakon 2010. ti su se zakoni donekle izmenili i danas je odnos tih količina 18:1. Rezultat takvih zakona o minimalnoj mandatnoj kazni je da su čitavih 60 odsto robijaša pripadnici manjinskih grupa.
Sve podatke koje svet ima o Sjedinjenim Državama, ono što ih čine pozitivnim, ali i oni koje ih prikazuju u lošem svetlu, stižu nam iz te iste zemlje. Amerika ne krije svoje grehe. Retko kada, veoma retko, da neki strani mediji otkriju neku „američku" tajnu. Bez sumnje, komentari i osude stižu sa svih strana i to bazirajući se na podacima koji se objavljuju u Americi. Takva jedna osuda stigla je i iz Ženeve sredinom prošlog avgusta i u njoj eksperti Ujedinjenih Nacija tvrde da u Sjedinjenim Državama postoji rasna diskriminacija. Ti eksperti tvrde da je diskriminacija stalna, a upućena ka crncima i osobama drugih manjina. Ove manjine se diskriminišu kada je u pitanju posao, stambeni smeštaj, obrazovanje i kriminalni sudski sistem. Ovo je prvi izveštaj o SAD situaciji još od 2008. godine i podudario se skoro istovremeno s ubistvom mladog crnca od strane policije u gradu Fergusonu.
A, te 2008. godine, Amerika je izabrala svog prvog crnog predsednika i svi su pomislili da je zemlja prešla u post-rasistički period. Ne baš! Najmoćniji čovek u zemlji je crnac, državni tužilac Erik Holder je crnac, ali policija i dalje ispaljuje na nenaoružane crnce. I ništa se nije mnogo promenilo jer su američki „običaju" jači od Bele kuće. Taj „fenomen" nije čak ni teško objasniti. Naime, većina Amerikanaca nije glasala za Obamu. On je za svoj drugi mandat 2012. godine dobio 51 odsto glasova od svih onih koji su izašli na biračka mesta. Podržalo ga je 66 miliona ljudi. Njegov protivnik Mit Romni dobio je 61 milion glasova. Od punoletnih Amerikanaca 114 miliona nije glasalo. To bi značilo da 174 miliona od 240 koji su mogli da izaberu predsednika nije glasalo za Baraka Obamu.
Dalje, manji segment društva zaista gaji rasnu netrpeljivost prema crncima i, naravno, Obami. Potom, ako jedna osoba uspe da preskoči sve prepreke, kao što je to uspelo prvom crnom predsedniku, to ne znači da te prepreke više ne postoje. Moglo bi da se to uporedi i sa događajima u Velikoj Britaniji gde je 1979. godine, Margaret Tačer postala premijerka, ali se odnos među polovima u tom kraljevstvu nije promenio i još postoji razlika od 35 odsto u platama ljudi na visokim položajima u zavisnosti kom polu pripadaju.
Obama, koga desničarski mediji neprestano napadaju, ima isti tretman kao i ostatak manjina kada je stav desnice u pitanju. Postoji dvostruki standard ne samo u policiji već i kod medija i svaki put kada se dogodi sukob između policije i crnaca, na primer, deo štampe uspe da izokrene situaciju pretvarajući žrtvu policijske brutalnosti u nekoga koji je nekako i zaslužio da bude surovo kažnjen. Čak da bude i ubijen.
Prema najnovijim statistikama o kriminalu na federalnom nivou, a to je objavljeno u dnevniku USA Today, beli policajac ubija dve crne osobe nedeljno! To su podaci od 2005. do 2012. godine. Čitavih 18 odsto tih crnaca bili su mlađi od 21 godine života. Mladi upucani belci čine 8,7 odsto od svih ustreljenih od strane policije. U skoro svakom od tih slučajeva policija veoma brzo okrivi žrtvu za sopstvenu smrt i počne sa pričama, i dokazima, da je ubijeni bio opasan kriminalac. Ubijeni Majkl Braun iz Fergusona je, navodno, pre nego što je ustreljan, oteo paklicu cigareta iz jedne radnje. To, po priznanju lokalnog šefa policije, policajac koji ga je ubio nije znao u momentu kada je povukao okidač. I, na kraju, da li život mladog Brauna vredi cene jedne paklice cigareta?
Mediji se odmah prebace sa priče o ubijanju na priče o kriminalnom životu policijske žrtve. Potom se obelodanjuju rezultati autopsije u kojima najverovatnije stoji da je ubijeni prethodno pušio marihuanu. To što ta trava ne izaziva agresivnost je druga stvar; mediji će da se drže priče da je ubijeni bio zavisnik od droge. Ponekad advokati traže da se uradi još jedna autopsija, i to od strane nezavisnog lekara jer sumnjaju u rezultate koje dostave patolozi koji rade za policiju.
Mediji u jednom trenutku prestaju da postavljaju pitanja i ispituju motive poruka autoriteta i više služe kao policijski megafon. Sami advokati koji odlukom suda brane klijente koji nemaju novac za privatnog advokata, a većina njih pripadaju manjinskim grupama, otvoreno govore o „primitivnim i neubedljivim" metodama kojima se policija služi da bi opravdala svoje postupke koje bi bilo skoro nemoguće opravdati ako bi se koristila logika. Mnogo od onoga što izveštava štampa, i tako menja mišljenje svojih čitalaca, ne bi bilo prihvatljivo u sudnici. Ali, ocrniti crnca postala je zabava konzervativnih medija.
Ignorisanje rasizma
U sudnici bi bilo sasvim irelevantno da li je neko nekada nešto ukrao iz radnje, ako se sudi policajcu koji ga je ubio sa nekoliko hitaca iako je žrtva bila nenaoružana. I to na sred ulice. Problem što policija ne može da se pred sudom brani argumentom da je njihov motiv da nekoga upucaju pre svega rasističke prirode. Svesno ili nesvesno sasvim je svejedno.
Taktika policije je da oblate žrtvu pred javnim mnjenjem pre nego što slučaj stigne pred sud. Tako bi pred suđenje bilo teže izabrati članove porote koji već nisu u svojim glavama presudili. Ukoliko je žrtva pripadnik neke manjinske grupe, utoliko bolje za policiju. Čak i kada je porotnik crnac, na primer, i on podsvesno već ima „sliku grupnog lošeg crnca" koga je možda policija morala da ubije.
Jadni policajac se samo branio od opasne spodobe. Na kraju se sve svodi na policijsku brutalnost koja je mnogo puta u direktnoj sprezi sa rasizmom, pre svega ispoljenom prema manjinama, a ponekad rasizam ide u suprotnom smeru, crnačkim prema belcima.
Postoji čak i takav policijski izveštaj, koji tvrdi da je jedna uhapšena osoba izvršila samoubistvo na zadnjem sedištu policijskog automobila kada je, sa lisicama i rukama iza leđa, odnekud izvukla pištolj i samu sebe upucala u leđa! Kasnije autopsija pokaže da je žrtva ubijena hicem u grudi.
Inače, to se „samoubistvo" dogodilo prošlog marta i izveštaj medicinskih stručnjaka je objavljen krajem prošlog avgusta. U tom izveštaju autopsije jasno se tvrdi da je metak ušao kroz grudi, ali je zaključaj tog dokumenta i dalje da je to bilo samoubistvo. Niko još nije objasnio kako je neko mogao sebi da puca u grudi dok su mu ruke bila zavezane iza leđa. Naravno, još se ne postavlja pitanje odakle njemu pištolj na zadnjem sedištu policijskog automobila. Taj momak je imao 22 godine, bio je crnac i zvao se Viktor Vajt Treći. Biće interesantno da se na sudu objasne čudna magija samoubistva u policijskom automobilu. Možemo da pretpostavimo, jedan od scenarija, da je mladi Vajt opsovao belog policajca i za to istog trenutka bio kažnjen.
Možda se lagodnost s kojom policija iznosi neverovatne verzije događaja duguje i činjenicama da je rasizam prisutan, ako ništa drugo u svojoj nesvesnoj formi. Naime, tokom ispitivanja javnog mnjenja 80 odsto crnaca je reklo da ubistvo Majkla Brauna u Fergusonu ima nešto da vidi sa rasizmom. Samo 37 odsto belaca podržava taj stav. Većina belaca, njih 47 odsto, tvrdi da se rasi pridaje mnogo nezaslužene pažnje.
Celih 52 odsto belaca tvrdi da imaju potpuno poverenje u policijskoj verzija smrti Majkla Brauna, ali samo se 18 odsto crnaca tako izrazilo. Tri četvrtine crnaca „ne kupuje" policijsku verziju. Ubistvo crnog mladića od strane belog policajca izvuklo je na površinu činjenicu da je rasizam u Americi živ i poprilično prisutan i da nedostatak rasprava o toj činjenici nije donelo dobre rezultate. Praviti se blesav i ignorisati temu rasizma veoma je pogrešan pristup. Amerika će morati još mnogo toga da poradi ako hoće da postane društvo u kome rasna pripadnost ne utiče na svakodnevni život. Izabrati crnog predsednika definitivno nije bilo dovoljno.
A 1.
Izbegla nacistima, uhapšena u Americi
Hedi Epštajn je prošlog 15. avgusta napunila 90 godina života. Živi u San Luisu i proslavljala je svoj rođendan i, kao i svake godine, činjenicu da je kao devojčica prebačena u Englesku i tako izbegla smrt u nekom od koncentracionih logora Hitlerove Nemačke gde su njeni roditelji skončali kao i milioni drugih Jevreja. A onda je u četiri i po popodne 18. avgusta bila uhapšena jer se na ulici pridružila demonstrantima koji su protestvovali zbog ubistva jednog nenaoružanog crnog mladića od strane jednog belog policajca.
„...Veoma sam potresena svim ovim što se događa u Fergusonu", izjavila je gospođa Epštajn. „...Radi se o rasizmu i nepravdi, a to se ne događa samo u Fergusonu...Rasizam je prisutan i snažan u Sjedinjenim Državama. Struktura moći gleda na svakog ko je različit kao na protivnički tabor, kao da je manje vredan i tretiranu te druge kao da su manje ljudi i koji moraju biti kontrolisani i u koje ne treba imati poverenje".
Takođe je pričala za medije da je ona Jevrejka koja je rođena u Nemačkoj i da misli da je kvalifikovana da proceni kako se Afro-Amerikanci osećaju u Americi: „...Radila sam ovo još kad sam bila tinejdžerka. Nisam mislila da ću isto morati da radim kad budem imala 90 godina. Danas ćemo se suprotstaviti tako da današnji mladi ljudi neće morati to da rade kad budu imali 90 godina!".
GLOSA
Postoji čak i takav policijski izveštaj, koji tvrdi da je jedna uhapšena osoba izvršila samoubistvo na zadnjem sedištu policijskog automobila kada je, sa lisicama i rukama iza leđa, odnekud izvukla pištolj i samu sebe upucala u leđa! Kasnije autopsija pokaže da je žrtva ubijena hicem u grudi.