Nemačka

Da li je Zapad preuzeo nekadašnje ućutkivanje s Istoka?

Cenzolovci brane demokratiju

Iako tvrde kako se plaše da će opet nedemokratske snage da iskoriste demokratske institucije da bi došle na vlast, političari na Zapadu se u stvari boje da će se politička žabokrečina, u kojoj decenijama uživaju ništa ne radeći, pokrenuti i razbistriti dolaskom snaga koje drugačije razmišljaju i deluju. Pošto demokratskim putem nisu u stanju da spreče nastupajuće promene oni se koriste nedemokratskim metodama tvrdeći kako diktaturom spašavaju demokratiju, tvrdi dopisnik Magazina Tabloid iz Frankfurta Fridrih Emke

Fridrih Emke

(dopisnik iz Frankfurta)

„Radio Slobodna Evropa" osnovala je 1950. vlada Sjedinjenih Američkih Država radi propagande vlastitog društva, odnosno deklarativno „da pruži informacije i politički komentar ljudima iz komunističke Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza, kojima je to bilo uskraćeno zbog nepostojanja nepristranih medija u vlastitim zemljama". Komunizma i Sovjetskog Saveza odavno više nema, u Istočnoj Evropi postoji veliki broj slobodnih medija, ali RSE i dalje emituje program. Uloga ovog radija, isto kao i sličnih TV i radio stanica („Deutsche Welle", „Voice of America" i ostalih), sada je očigledno još samo propagandna.

Svet se vremenom navikao na propagandne medije koji slave zapadne političke sisteme i publiku ubeđuju da na Zapadu teku med i mleko, a da se sva zla nalaze na drugim mestima. Postojali su i slobodni mediji, koji su pokazivali i drugu stranu medalje i upravo ta raznovsnost je bila osnovna karakteristika slobodnog i demokratskog društva Zapada.

U međuvremenu sve se promenilo i Zapad je sve manje bastion slobode mišljenja i govora.

Pred katolički Božić 2016. odlazeći američki predsednik Barak Husein Obama je potpisao zakon kojim je proširio ovlašćenja administracije u pogledu borbe protiv lažnih vesti, a ta su ovlašćenja sada faktički postala cenzorska.

Takođe odlazeći predsednik evropskog parlamenta Martin Šulc je isto u decembru 2016. zatražio odlučnije suzbijanje lažnih vesti na internetu! Ukoliko autokontrola, koju su socijalne mreže dobrovoljno prihvatile, ne bi dala zadovoljavajuće rezultate, Šulc je predložio donošenje novih zakoa na nivou Evropske Unije kojima bi se ova materija regulisala. Ono što ovaj visoki funkcioner nije izgovorio bila je reč „cenzura", ali kako god da je nazivao predložene mere one su se svodile na to da neka instanca izvan samih medija treba da odlučuje o podobnosti neke vesti, a to ne može drugačije da se nazove nego cenzurom.

Nekoliko dana posle Šulca oglasio se i predsednik Komisije Evropske Unije Žan-Klod Junker sa sličnim zahtevom. On je javno pozvao Google i Facebook da se odlučno suprotstave širenju lažnih informacija putem interneta. I on je podsetio vlasnike socijalnih mreža na internetu na dobrovoljno prihvaćenu obavezu da uvedu standarde kojima bi se onemogućila manipulacija javnog mnjenja, posebno u vreme izbornih kampanja.

Upravo je to, „izborna kampanja", izraz koji nas upućuje na prave razloge ponovnog uvođenja cenzure na Zapadu. Nemačka televizija N-TV je u članku od 26. decembra 2016, u kome je prenela Junkerovu izjavu, nedvosmisleno ovo potvrdila svojim komentarom: „Ispred svih su nemačke partije zainteresovane da se pronađe recept sprečavanja manipulacija mišljenja putem interneta. One su uplašene da bi Rusija mogla da se na ovaj način umeša u nemačke savezne izbore 2017. godine".

Odmah posle Junkerove uzjave oglasila se Bela kuća tvrdnjom kako je Rusija značajno doprinela pobedi Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, ocenjujući to kao nedozvoljeno mešanje u unutrašnje poslove SAD-a.

Problem je, međutim, u tome što su predložene metode sprečavanja manipulacija ono što se naziva „lekom koji je smrtonisniji od same bolesti".

Do sada se smatralo kako su demokratska društva imuna na pokušaje nedemokratskih snaga da dođu na vlast. Poslednji slučaj kada su protivnici demokratije demokratskim putem došli na vlast u Evropi desio se tridesetih godina prošlog veka, kada su nacisti pobedili na izborima u Nemačkoj.

Tadašnja takozvana Vajmarska Republika (Nemačka od kraja Prvog svetskog rata do proglašenja Trećeg Rajha), izmučena borbom protiv komunista koji su smatrani opasnijima od nacista, nije imala ni snage ni volje da spreči Adolfa Hitlera da se uspne na vlast vešto koristeći demokratske institucije koje je odmah zatim ukinuo.

Situacija u današnjoj Nemačko i u celoj Evropskoj Uniji daleko je od rasula Vajmarske Republike. Demokratske institucije ne samo da su sada stabilne, već su i duboko ukorenejne u samom narodu. Nemci, koji se još uvek sećaju pogubnih posledica diktatura na njihovom tlu (ne samo Trećeg Rajha, već i posleratnog DDR-a), poslednji su u Evropi koji bi tražili ukidanje demokratije. Međutim, demokratija je na putu da bude suspendovana orvelovskim objašnjenjem da se ona upravo tako štiti?!?

Junkerovi i Šulcovi pozivi da se uvede cenzura prvi su konkretni koraci u tom pravcu. Od svih sloboda u koje se kune današnja EU, najvažnije su slobode mišljenja i govora, - iz njih proizilaze sve ostale ljudske slobode.

Demokratija može da se brani jedino demokratijom, inače se dospeva u situaciju u kojoj je bila Vajmarska Republika kada je diktaturu komunista pokušala da spreči diktaturom fašista. Diktatura je zlo, bez obzira koju uniformu da nosi diktator.

Američki mediji su decenijama bili pojam slobode izražavanja. Njihovi prilozi su podigli narod da sedamdesetih godina prošlog veka izvrši pritisak na vlast da okonča američko učestvovanje u krvavom Vijetnamskom ratu. „Washington Post" je bio list koji je objavljivanjem serije članaka o Votergejt aferi na kraju primorao tadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona da podnese ostavku.

Grupa „Anonimusi", poznata po svojim hakerskim upadima, krajem decembra je objavila niz dokumenata koji dokazuju da je „Washingtom Post" tokom poslednje predsedničke trke u Americi služio kao običan bilten Bele kuće. Kako je bio brz i surov sunovrat ovog nekada cenjenog i objektivnog lista.

Niko ni danas ne traži gašenje medija kao što su RSE, DW ili VoA, jer se smatra kako je pravo svakog režima da se reklamira. Međutim, i pravo svakog građanina je da sazna istinu, a do nje se najčešće dolazi slušanjem obe strane. Zbog toga se i tvrdi kako je sloboda ili potpuna, ili je uopšte nema. Ne postoji polusloboda.

A 1. Panika kod ''zaštitnika'' poretka

Nemački politički establišment sa pravom se plaši iznenađenja na izborima 2017. godine. Kako pokazuju poslednja istraživanja velike i tradicionalne partije se već duže vremena nalaze u krizi.

Najviše članova trenutno ima SPD koja se u novembru približila prošlogodišnjem broju od 445.000 članova, iako ih je letos izgubila oko 9.000. Nasuprot njoj partija kancelarke Angele Merkel, CDU, nastavlja da gubi članove: za godinu dana ih je otišlo skoro 13.000, tako da ova stranka danas ima 434.019 članova. Njena sestrinska stranka, bavarska CSU, takođe je izgubila nešto članova i danas ih broji 143.000.

Partija levice je izgubila dosta članova i krajem septembra ih je bilo 58.645, dok su Zeleni povećali članstvo na 60.791. FDP, koja je od 2013. vanparlemantarna stranka, nada se ponovnom ulasku u Bundestag, jer trenutno broji 53.800 članova.

Broj članova ne mora ništa da govori o broju glasova na koje stranke mogu da računaju na sledećim saveznim izborima, jer desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) ima samo 26.000 članova, ali joj ispitivanja javnog mnjenja najavljuju treće mesto na predstojećim izborima, a najmanje duplo više glasova u odnosu na FDP koji ima duplo više članova.

„Nagli porast broja naših simpatizera i članova je rezultat političkog neuspeha starih partija", tvrdi Georg Pazderski, član predsedništva AfD-a u televizijskom intervjuu od 28. decembra, „Ali i velikog vakuuma koji su one napravile u političkom centru."

Nastanak snažnih stranaka izvan uhodanog političkog establišmenta izazvao je paniku među vođama starih partija. Njihov odgovor na narastajuće izazove morao bi da zabrine svakog demokratski orijentisanog Nemca, jer se pokrenuo mehanizam uticaja politike na medije i marketinške agencije.

Pošto su se suočili sa nemogućnošću da reklamiraju svoj časopis, vlasnici nedeljnika „Kopp" su prošle jeseni odlučili da ta novina prestane sa izlaženjem. Ovaj magazin je bio jedan od retkih u kojima su članovi i simpatizeri AfD-a mogli da iznose i brane svoje stavove. Ova stanka je, po rečima skoro svih etabliranih medija, ultra-desničarska, zbog čega su njeni predstavnici nepoželjni kao sagovornici. „Kopp" je, nasuprot njima, tvrdio kako je AfD desničarska stranka koja je jasno distancirana od profašističkih i neonacističkih pokreta i da je doslednija, ali ne i radikalnija u svojim stavovima od takođe desničarske CSU koja je ne samo parlamentarna stranka, već i deo vladajuće koalicije.