Pogled iz Moskve

Nova geopolitika za Istočnu Evroaziju

Tihookeanska Rusija ponovo na periferiji

Istočna Azija ili, koristeći danas moderan termin, Istočna Evroazija, nalazi se na pragu suštinskih promena, kako svog mesta u svetskom političkom i ekonomskom sistemu, tako i karaktera unutarregionalnih veza. Četiri velike države, koje ovaj region, nevelik po površini, smatraju sferom svojih životnih interesa - Kina, Rusija, SAD i Japan - nikako da pronađu prijemčivu platforu za njegovo pretvaranje u zonu mirnog i stabilnog razvoja. Nije jednostavno u ovoj konstrukciji odrediti mesto već globalnog igrača Kine, samoljubivog Japana, ambiciozne Južne Koreje i raznolike Jugoistočne Azije, tim pre što svaki od ovih igrača ima svoje viđenje budućnosti i razumevanje postojeće situacije.

Viktor Larin

Usporavanjem tempa rasta Kine i prebacivanjem fokusa njene ekonomske aktivnosti na centralni i zapadni deo kontinenta, slabi sila privlačenja Severoistočne Azije. Protekcionizam Vašingtona menja karakter njegovih ekonomskih odnosa sa zemljama Istočne Azije. Inicijative Kim Džong Una donekle su oslabile stepen vojno-političke napetosti u celom regionu i reanimirali nade za rešenje korejskog problema. Konačno, Moskva prebacuje svoj geopolitički fokus sa Azijsko-tihookeanskog regiona (ATR) na „Veliku Evroaziju", paraleleno isprobavajući novi model ekonomskog ovladavanja istočnim rejonima Rusije. U tom smislu, teritorija Tihookeanske Rusije apriori postaje periferija hipotetičkog jedinstvenog evroazijskog prostranstva, što istočnim oblastima zemlje vraća istorijski uobičajeni status dvojne periferije: istočnoazijske i evropske, odnosno ako se koriste koordinate evroazijske integracije - evroazijske periferije.

U tim uslovima neracionalno je trošiti vreme i energiju na razmatranje „okretanja Rusije ka istoku", na njenu „integraciju u ATR", ili na „prioritetni razvoj Dalekog istoka". Verovatno u ruskoj prestonici ovi pojmovi sa predznakom kretanja („okretanje", „integracija", „razvoj") izazivaju entuzijazam, emocije i čine se realnim, ali na obalama Tihog okeana oni se smatraju uobičajenim eksperimentom kremaljskih maštara i instrumentom za „racionalno korišćenje" budžeta. Brojnost izrečenih ritualnih reči ne prate priliv kapitala, nova upravljačka rešenja, stabilizacija demografske situacije u regionu. „Teritorije naprednog razvoja", „slobodne luke", „dalekoistočni hektar", kao i stvaranje birokratskih struktura za upravljanje njima, ne opravdavaju očekivanja koja se polažu u njih. Preorijentacija Rusije na veliku Evroaziju potvrđuje prognoze o brzom završetku pokušaja, ne prvog u istoriji, „intenzivnog osvajanja Dalekog istoka", kao i teoriju cikličnosti ruskih „okretanja ka Istoku" i politike razvoja istočne periferije.

To, ipak, ne skida sa dnevnog reda sam problem. Ako Moskva zaista želi da promeni sudbinu istočne ruske periferije, neophodno je da shvati dubinu tektonskih poremećaja koji se dešavaju u Tihookeanskoj Aziji.

Kraj starog sveta: sukob svetskog i regionalnog razvoja

Kardinalne promene u konfiguraciji sveta, balansu i ravnoteži snaga u globalnoj politici, podsticaji i pravci kretanja međunarodne ekonomije, morali su da utiču i na prilike u Istočnoj Evroaziji.

Imenovanje je neprincipijelno: Istočna ili Tihookeanska Azija, ili Zapadni Pacifik, sve je stvar ukusa i pristrastnosti pogleda na svet. Ali, bez obzira na ime, region se pred našim očima transformiše u principijelno novu geopolitičku i ekonomsku realnost, u kojoj ne samo Kina i Sverna Koreja, već i Japan, Južna Koreja, zemlje Jugoistočne Azije, pokušavaju da stave akcenat na samostalnu spoljnu politiku, zasnovanu na primatu nacionalnih interesa.

Od brojnih posledica ovih promena, za Istočnu Evroaziju su dve od odlučujućeg značaja.

Prva - relativno slabljenje političkog uticaja hegemona (SAD) koje se javlja kao posledica duboke krize liberalizma. Zapad sa svojim, donedavno „univerzalnim ljudskim vrednostima", brzo gubi privlačnost na Istoku. I dalje uveren u svoju jedinstvenost, on agresivno prisvaja pravo da sudi i savetuje ostatak sveta, ali svaki njegov korak samo ubrzava degradaciju. Problemi EU i socijalno-politički raskol američkog društva, pažljivo se analiziraju i ocenjuju u veoma evropeiziranoj, ali kao i pre konfučijansko-budističkoj Istočnoj Aziji, navode je da se sve više distancira od „Evrope" koja samu sebe diskredituje.

Sa ovim procesom povezan je drugi faktor - samoodređenje Kine kao globalne države. Krajem prve decenije 21. veka, Kina je postala država broj 2 u ekonomiji i svetskoj trgovini (sa pretenzijama da u bliskoj budućnosti zauzme prve pozicije na oba polja), stvorila je savremenu i moćnu vojnu mašineriju, prikupila solidnu političku težinu i prestiž, osetila svoj novi kvalitet, uzela u obzir sve pluseve i minuse boravka na svetskom Olimpu i sazrela za priznavanje neminovnosti transformacije u globalnu silu. Kineski rukovodioci „pete generacije" odvažili su se na odvajanje od amaneta „mudrog Denga" (Deng Sjaoping) i izrazili spremnost da preuzmu na sebe deo odgovornosti za rešavanje svetskih i regionalnih problema. Kina postaje centar privlačenja za mnoge države, što i pokazuje njihova reakcija na Si Đinpingovu inicijativu „Jedan pojas, jedan put".

Na današnji dan, u Tihookeanskoj Aziji nastao je vakuum snage u kojoj postoje i nadmeću se dva pola, dva lidera: stari - SAD i novi - Kina. To su upravo polovi privlačenja, ali ne i centri moći u tradicionalnom smislu. Dok Vašington otvoreno demonstrira da više ne želi da žrtvuje svoje unutrašnje interese zbog bezbednosti saveznika, gubi magnetizam. Peking planski i dosledno stiče uticaj. U prikrivenom takmičenju SAD i Kine za Istočnu Evroaziju, još pre sedam decenija nastalo je i do danas dominira nekoliko tačaka u kojima su interesi jasno označeni i direktno se sudaraju (Tajvan, Korejsko poluostrvo), ali još više sfere u kojima se nastavlja oštra, prikrivena borba.

Glavni trend savremenog razvoja Istočne Evroazije predstavlja prelazak inicijative u ruke Pekinga, koji se između ostalog dešava i zbog rastućeg otuđenja Vašingtona. Strateške težnje i svakodnevne potrebe Kine ne samo da diktiraju logiku njenog ponašanja, već postaju i orijentir za druge države koje, s jedne strane žele da izvuku korist iz planova i projekata kineskog rukovodstva, sa druge strane se, kao po pravilu, plaše povrede svojih interesa, a sa treće strane se takmiče sa njom za životni prostor, resurse i tržišta.

Japan i Južna Koreja se pažljivo oslobađaju od apsolutnog uticaja Vašingtona, manevrišu u odnosima sa Pekingom i modernizuju strateške pristupe u odnosima sa Rusijom. Rast složene moći Kine postao je za obe države motiv za reorganizaciju odnosa sa Moskvom u konkurenciji za ekonomsko prisustvo u Sibiru i na Dalekom istoku. Ta konkurencija u većoj meri ima virtuelni nego realni karakter, ali snaga njenog uticaja na njihovu spoljnu politiku ne može se izmeriti, ali se ne može ni ignorisati.

Na karti regiona pojavio se novi, ambiciozni, sofisticirani i nuklearni igrač koji ne priznaje važeća pravila - Severna Koreja. Demonstrativna miroljubivost i diplomatska aktivnost Kim Džong Una, koje su se pojavile na proleće 2018. godine, uzrokovane su ne samo euforijom zbog uspeha raketno-nuklearnog programa, već i težnjama da se zaigra na nesaglasnosti između SAD i Kine, i da se u svoje igre uvuku i druge zemlje, a među njima i Rusija. Formalni pristanak Bele kuće na američko-korejski samit bila je pobeda Pjongjanga u dugotrajnoj ideološkoj „borbi protiv imperijalizma". Kakvi god bili rezultati samita, situacija na Korejskom poluostrvu više neće biti ista kao pre.

Moskva će morati da nađe svoje mesto u ovoj promenjenoj kofiguraciji, ako ima nameru da za Rusiju pronađe i obezbedi nišu adekvatnu njenim interesima i potencijalima. Za sada, takva niša nije definisana ni u ekonomskoj, ni u političkoj sferi, osim što je nejasno označena kao „dostojno mesto u Azijsko-tihookeanskom regionu".

Nove projekcije bilateralnih odnosa u Istočnoj Evroaziji

Početkom 21. veka, kao rezultat neuspeha težnji za integracijom i neostvarenih multilateralnih dogovora po pitanjima regionalne bezbednosti i slobodne trgovine, osnovu međunarodnih odnosa u Severnom Pacifiku i dalje, kao i pre, čine bilateralne veze. Ipak, i one doživljavaju transformaciju. Glavna tendencija postaje rastuća samostalnost regionalnih igrača, koji su pre svega orijentisani na svoje nacionalne interese.

Najdublja ekonomska međuzavisnost SAD i Kine (obim međusobne trgovine 2017. godine iznosio je 687 milijardi dolara), kao i neizvesnost u sigurnu pobedu u slučaju direktne konfrontacije, čine Amerikance opreznima. Peking se, sa svoje strane, ponaša kao imperija u ekspanziji prema imperiji u opadanju. Dijametralno suprotni pogledi Pekinga i Vašingtona na svetski poredak i upravljanje, predstavljaju glavnu prepreku ka dogovoru dve prestonice o podeli odgovornosti za budućnost planete. Oni su sposobni samo za ograničenu saradnju u određenim oblastima, ali SAD ne prihvata kineski model multipolarnog sveta, a Kina se ne slaže sa očuvanjem američke dominacije.

Odnosi Kine sa Japanom, Južnom Korejom, zemljama Jugoistočne Azije, grade se na platformi koju čini veoma složena kombinacija ekonomskih interesa, civilizacijiskih aluzija, istorijskih uvreda, vojno-političkih i birokratskih proračuna, realnih i prividnih vrednosti i ličnih sklonosti.

Na Korejskom poluostrvu i dalje je prisutna strateška neizvesnost. Pjongjang, koji se izveštio u provociranju i okretanju svojih protivnika jednih protiv drugih, nastavlja da manipuliše Kinom i SAD, pokušavajući da u svoje igre uvuče i Rusiju. Seul, ostajući predan savezu sa SAD, diplomatski se distancira od antiruskih sankcija. Nova severna politika Mun Džae Ina još nije dobila jasne oblike, ali stavlja južni deo Tihookeanske Rusije u centar kratkoročne strategije za ujedinjenje dve Koreje, uvlačenjem Severne Koreje u zajedničke ekonomske projekte. Peking, nastavljajući da trpi svog nepouzdanog saveznika, Severnu Koreju, nesumnjivo je razradio nekoliko scenarija delovanja na Korejskom polustrvu. Nijedan od njih ne podrazumeva američku dominaciju u regionu, ali svaki uzima u obzir globalne posledice konflikta.

Japan, koji je odustao od svojih nada da postane lider u regionu, i koji nije uveren da će Amerika uvek da mu pomogne u rivalstvu sa Kinom, ne skriva želje da se izvuče ispod „šape" Vašingtona, nada se da će izdržati najoštriju ekonomsku konkurenciju sa Kinom i postati ekonomski globalna, ali politički regionalna država. Premijer Šinzo Abe se nada da će pronaći „ključ" za Vladimira Putina kako bi ispunio predizborno obećanje - rešavanje problema Severnih teritorija, prirodno, u skladu sa japanskim interesima.

Za Rusiju, iz objektivnih razloga, glavni partner u regionu je Kina. Još na jesen 2010. rukovodeći ljudi Rusije i Kine su gotovo jednoglasno počeli da govore o „novom poglavlju" (Dmitrij Medvedev) i „novom početku" (Hu Ćintao) međudržavnih odnosa. „Novi istorijski početak" zvanično je potvrđen u saopštenju nakon samita Putina i Hua u junu 2012. godine. Čak i površan pogled na tada potpisana dokumenta pokazuje da u tom „startu" nije bilo ekonomskih i humanitarnih veza u kojima bi države jedna drugoj ponudile nešto bitno novo, osim globalne politike, bezbednosti (promocija rusko-kineske inicijative za formiranje „arhitekture bezbednosti i održivog razvoja" u azijsko-tihookeanskom regionu) i fokusiranja na novi format odnosa - „sveobuhvatnog, ravnopravnog, na osnovama poverenja (istakao autor teksta) partnerstva i strateške interakcije".

O neophodnosti da „dve svetske sile" zajedno ulažu napore za „ulazak rusko-kineskih odnosa u novu epohu", Si Đinpinig je pisao u martu 2018. u pozdravnom telegramu Putinu povodom njegovog izbora za predsednika. Zadatak obe strane, posebno aktuelan u svetlu pritiska SAD, predstavlja ispunjavanje ritualnih fraza konkretnim, pretežno ekonomskim, sadržajem.

Na periferiji velike Evroazije

Važna tendencija globalnog razvoja na početku 21. veka je premeštanje centra svetske aktivnosti sa političkog projekta Vašingtona pod imenom Azijsko-tihookeanski region (ATR) na prostore Evroazijskog kontinenta. Ispostavilo se da ATR nije bio dugovečan. Razlog za to nije toliko amorfnost i glomaznost regiona, koliko činjenica da je zadatak Vašingtona bio da taj deo sveta stavi pod američki pogled na svet i interese, koji se pritom izdaju za opšte. Igra na američkom terenu apriori (unapred) je izgubljena za druge velike učesnike, među njima i za Kinu i Rusiju. Prvi su to shvatili u Pekingu. Inicijativa „Jedan pojas, jedan put", orijentisana u suprotnom smeru od ATR pravca (iako istovremeno ne isključuje njegovo korišćenje u interesu Pekinga), označila je okretanje glave kineskog zmaja u smeru Evroazijskog kontinenta.

Ideju o stvaranju opšteevropskog ekonomskog prostora prvi put je izrekao ruski predsednik u jesen 2010. i neko vreme je postojala zajedno sa konceptom „tihookeanske integracije", da bi postepeno postala dominantna u Rusiji.

Ipak „formiranje jedinstvenog ekonomskog prostora od Atlantika do Tihog okeana" ostaje sumnjiva, mada teorijski moguća perspektiva. Iako ideja koju je predložio ruski predsednik doživljava vrhunac popularnosti među ruskom birokratijom, naivno je nadati se da će politika regionalizma i ekonomska integracija sami po sebi ujediniti, relaksirati i pomiriti zemlje, narode, kulture i civilizacije Evroazije, primorati ih da prevaziđu vekovima taloženo nepoverenje, uvrede, protivrečnosti. Politički, ekonomski i kulturni mozaik na kontinentu je suviše složen da bi pretpostavio mogućnost takvog ujedinjavanja u doglednoj budućnosti.

Prenošenje geopolitičkih akcenata sa Tihog okeana na Evroaziju automatski smanjuje značaj Severoistočne Azije (SIA) kao regiona. Tim pre što nisu bila opravdana očekivanja u vezi sa njim. On nije postao lokomotiva svetskog ekonomskog razvoja. Međunarodna ekonomska integracija u SIA, o kojoj su maštali poslednje tri decenije i koja je pretpostavljala moćnu sinergiju razvoja regiona na osnovu ujedinjavanja japanskog kapitala i tehnologije, južnokorejskog menadžmenta, kineske i severnokorejske radne snaga i ruskih prirodnih resursa, nije se ostvarila. Suviše velike i nepremostive su političke, istorijske, kulturne i psihološke barijere. Danas, odbacivanje nuklearnog i raketnog programa Severne Koreje faktički predstavlja jedini stimulans za tesnu saradnju država regiona, istovremeno ostajući glavna i nesavladiva prepreka za njihovu ekonomsku integraciju.

Realnost SIA nije postalo ekonomsko prožimanje, već jačanje vojne sile, rast državnog nacionalizma i upornost i istrajnost u odbrani nacionalnih interesa. Sve to povećava stepen konfliktnosti u zoni Severnog Pacifika. A glavna opasnost je u tome da ekonomska pitanja u tom regionu odlaze u drugi plan. Jedini ekonomski projekat opšteazijskog značaja koji može da se realizuje u Severnom Pacifiku jeste istočni deo Severnog morskog puta.

Japan i Južna Koreja u trenutnoj konfiguraciji sveta u najvećoj meri ostaju tihookeanske, pre nego evroazijske države. Japanski premijer Šinzo Abe koji je, kao i ranije, privržen idejama tihookeanske integracije, promoviše strategiju „otvorenog i slobodnog Indo-Pacifika". Nova severna politika predsednika Južne Koreje Mun Džae Ina u čijem fokusu su „severne zemlje" kontinenta, od Rusije i Mongolije do Istočne Evrope i Kavkaza, nalazi se u fazi teorijskog tumačenja. Administracija Donalda Trampa suviše je zauzeta unutrašnjim američkim problemima i ne pati od altruizma, da bi svojim saveznicima u Aziji ponudila privlačnu agendu. To za rezultat ima da perspektive Istočne Evroazije u konceptu Jedinstvenog evroazijskog prostora deluju maglovito.

Promena geopolitičkih prioriteta Kremlja je prirodna. Tokom godina samostalnog postojanja, Rusija je dva puta pokušala da se uklopi u ekstremno amorfne formacije sa jednim očiglednim liderom - SAD. Devedsetih godina to je bio „zapadni svet", u prvoj deceniji 2000-ih - Azijatsko-tihookeanski region. Oba puta nije uspela - iz objektivnih razloga: veličina zemlje, njena istorija, nezavisni karakter i liderske tradicije. Rusija, po opredeljenju, ne može bilo gde da se integriše. Ona je sposobna i treba sama da nastupa u ulozi integratora, što i pokušava da čini na Evroazijskom kontinentu.

Istim se danas bavi Peking, ostvarujući ideju „Jedan pojas, jedan put". Okretanje Kine i Rusije kontinentalnoj Evroaziji, prirodno je imajući u vidu ukupnost ekonomskih i političkih faktora. Pre svega, glavne pretnje razvoju, suverenitetu i bezbednosti obe države dolaze iz Evroazijskog kontienta. Južnom evroazijskom luku nestabilnosti, koji se proteže od Korejskog poluostrva do Ukrajine, može da se doda severni, prouzrokovan borbom za Arktik. Drugo, upravo je za ovaj region vezano skoro 90% ekonomskih interesa Rusije i više od 60% Kine. Treće, Rusija i Kina imaju bogato iskustvo okupljanja oko sebe zemalja i naroda, zasnovano na shvatanju važnosti i obezbeđivanja bezbednosti duž granica.

Ruski i kineski integracioni projekti, otelotvoreni na ograničenom prostoru Evroazije, se takmiče. Kineska ideja „Jedan pojas, jedan put" je vitalnija i održivija, ona privlači sve više i više zainteresovanih država. I ne samo zahvaljujući značajnim finansijskim injekcijama, već i zato što nudi privlačne perspektive. Odluka Moskve i Pekinga o „uparivanju" dve integracione evroazijske inicijative, faktičko slaganje rukovodstva dve države da rade kao tandem u izgradnji za njih komforne Evroazije, došlo je kao prirodni rezultat njihove svesti, ne samo o zajedničkim i ekonomskim i političkim interesima, već i o odgovornosti za sudbinu kontinenta, namerno gurnutog u ponor ratova i sukoba. Ideja „uparivanja" može se osnovano kritikovati sa ekonomske tačke gledišta, ali kao geopolitičko rešenje ona je sasvim razumna, a u savremenoj situaciji kritičnog zaoštravanja odnosa ne samo Rusije, već i Kine sa Zapadom, ona je i jedino ispravna.

Ako regionalizam „odozgo" u Istočnoj Evroaziji nije uspeo, a ideje regionalizma kao i pre ne mogu da prevaziđu fazu diskusije, onda je spontana regionalizacija, koja predstavlja jedan od glavnih pogonskih kaiševa razvoja regiona, u punom jeku. Ubrzavaju se, šire i usložnjavaju tokovi kretanja novca, ljudi, robe. Dovoljno je pogledati kako su operativno i fleksibilno odreagovali pogranični rejoni Rusije i Kine na promenu ekonomske i finansijske uslova u poslednje tri godine.

Tihookeanska Rusija u novoj geopolitičkoj realnosti

Stvara se utisak da, ako gorepomenuta promena konfiguracije sveta i ravnoteže snaga u globalnoj politici nije stavila krst na tihookeansku agendu Rusije, onda ju je bar odložila na neodređeno vreme. U krajnoj meri, ona je počela postepeno da nestaje iz političke retorike. Moskva je, na rečima, još uvek privržena paroli integracije u Azijsko-tihookeanski region; razvoj Sibira i Dalekog istoka po inerciji se povezuje sa idejom „povratka na Istok", iako je kontinentalna evroazijska priroda zemlje ponovo preuzela primat. Uglavnom zbog njegove kratkoročnosti i impulsivnosti, rezultat poluokretanja Moskve u pravcu Tihog okeana, u velikoj meri je bio simuliran, a ne ostvaren.

Ipak, promocija opšteevroazijskog integracionog modela ne isključuje stvaranje nekoliko samostalnih platformi saradnje, od koji jedna može da postane Severoistočna Evroazija sa uključivanjem u nju i Tihookeanske Rusije.

U evroazijskim integracionim koncepcijama - od pretežno teorijskih konstrukcija Ekonomskog pojasa Puta svile (EPPS), Velike Evroazije, spajanja EPPS-a i Evroazijskog ekonomskog saveza (EAES), pa čak i „ekonomskog koridora Kine, Mongolije i Rusije" - Tihookeanska Rusija kao uostalom i cela Istočna Evroazija, uslovno su predstavljene. Za većinu onih koji (i sa ruske i sa kineske strane) razrađuju koncepcije i projekte, njeno prisustvo deluje kao datost koju je nemoguće odbaciti iz niza razloga, ali koja zbunjuje, a nekima se čini i kao teret. Tihookeanski deo Rusije i ta koncepcija umeće se mehanički kao geografska komponenta Evroazijskog kontinenta. U praksi, prebacivanjem pažnje na Centralnu i Jugozapadnu Evroaziju, ruska vlada je značajno smanjila budžetska izdvajanja za istočni deo države. Stvaranje, u tom kraju, teritorije naprednog razvoja i slobodnih luka sa njihovim prednostima za poslovanje, deluju kao iskupljivanje države, koje bi trebalo da nadoknadi njen finansijski izlazak iz regiona. Razlog tome nije samo u ograničenim sredstvima države. Teško je, ako ne i nemoguće privući projekte već orijentisane na centralnoazijski i evropski prostor u istočne rejone Rusije koji su, s jedne strane ekonomski okrenuti ka Aziji, a sa druge, bez obzira na sve napore, prkose ekonomskoj modernizaciji. Nije ni čudo da čak i koncepcije „Velike Evroazije" i „Povratka Rusije na Istok", imaju neke iste ideologe i one koji ih razrađuju, a postoje u paralelnom svetu, ne smetajući jedna drugoj, ali i ne nalazeći dodirne tačke.

Kineski program integracije se fokusira na Centralnu, Južnu i Jugozapadnu Aziju. Severoistočne kineske provincije svim silama pokušavaju da stvore svoju nišu u koncepciji EPPS, ali bez naročitog uspeha. U najboljem položaju da uspe nalazi se Unutrašnja Mongolija koja ulazi u zonu ekonomskog koridora Kina-Mongolija-Rusija, iako i tu ima mnogo nejasnoća. Potrebno je vreme za teorijsko osmišljavanje nove realnosti čiji se proces odvija u regionu. Pritom su pravila igre određena: pošto su moskovska i pekinška birokratija donele odluku o udruživanju EAES i EPPS kao ideje vodilje, onda je zadatak stručnjaka da napune ovu ideju konkretnim sadržajem, odnosno da organski integrišu veliki deo Severoistočne Evroazije u jedinstveni ekonomski i infrastrukturni prostor kontinenta.

Kompatibilnost interesa Rusije i Kine u zoni Severoistočne Evroazije je nesumnjiva. I političkih (demilitarizacija i bezbednost regiona), i ekonomskih (kooperacija u proizvodnji) i socijalnih (interesi stanovništva pograničnih teritorija). Danas se razvoj istočnih rejona Rusije ostvaruje na novim principima. Kina je takođe u potrazi za novim idejama, podsticajima, formatima razvoja. Odavno razrađivana ideja, koja nije našla odgovarajući format, zajedničkog razvoja pograničnih područja Tihookeanske Rusije, kao i Severne (Autonomna oblast Unutrašnja Mongolija) i Severoistočne (Hejlungđang, Đilin) Kine, traži drugačije pristupe, trebalo bi da se razvija na novim tehnološkim i intelektualnim osnovama i principima, u kontekstu interesa i potencijala cele zone Severoistočne Evroazije i Severnog Pacifika. Prvi pokušaj rukovodstva u Moskvi i Pekingu za koordiniranje planova razvoja ruskog Dalekog istoka i severoistoka Kine i ostvarivanja određenih rezultata na toj osnovi, nije uspeo. Birokratski i formalni odnosi doveli su do diskreditacije i faktičkog kraha dobre ideje. Ali, to ne znači da od ove ideje treba u potpunosti odustati.

Kroz Tihookeansku Rusiju, ka opšteevropskoj integraciji, mogu se priključiti i drugi svetski igrači - Japan i Južna Koreja koje se nalaze u aktivnoj potrazi za novim identitetom i mogućnostima za promociju svojih interesa u Evropi, a u perspektivi - Severna Koreja i Tajvan. Uzimajući u obzir ekonomsku orijentaciju SAD prema zemljama Evroazije (Kina, Japan), i njihovu istorijsku vezu sa evropskom pradomovinom, interes Vašingtona za blisku saradnju sa celom Evroazijom je fundamentalan i Trampov izolacionizam neće moći dugo da se održi.

Severoistočna platforma evroazijske integracije pretvoriće se iz mašte u realnost, ako postane proizvod pre svega intelektualne i političke, a zatim i ekonomske saradnje na dva nivoa - međudržavnom i regionalnom. U oba slučaja samo su Kina i Rusija sposobne da nastupe u ulozi pokretačke snage i koorinatora projekta. Institucionalnu osnovu činiće multilateralni politički dijalog država koje formiraju zonu Istočne Evroazije (Rusija, Kina, Japan, Južna i Severna Koreja i Mongolija) u formatu međunarodnog „Saveta za razvoj Severoistočne Evroazije", kao političkog instrumenta za realizaciju bar nekih pojedinačnih elemenata ovog projekta.

Za Severoistočnu Evroaziju prioritetni su - infrastrukturni projekti. Najrazumljiviji i najdostupniji uslovi za ubrzanje ekonomskog razvoja Severoistočne Evroazije su oni stvoreni na toj teritoriji, a koji se odnose na slobodno kretanje ljudi (intelektualnih resursa, radne snage, turista), robe i kapitala. Za tim imaju potrebu, svaka na svoj način, sve zemlje regiona. Danas tek postoji namera za započinjanje pregovora o stvaranju zona slobodne trgovine na međudržavnom nivou između Rusije i Južne Koreje, Rusije i Kine, a za stvaranje pravnog okvira biće potrebne decenije. Postoje nade (najverovatnije iluzorne), da će u bliskoj budućnosti nestati glavna prepreka za realizaciju mnogih ovakvih projekata - zatvorenost Severne Koreje.

Ništa ne ometa započinjanje stvaranja otvorenih kanala za kretanje ljudi, robe i kapitala u određenim oblastima Evroazije. Naprimer, između specijalno stvorenih ekonomskih enklava, poput „slobodnih luka" koje već postoje na teritoriji Tihookeanske Rusije. Uz sve nedostatke, oni imaju veliki potencijal za stimulisanje integracijskih procesa. Druge zemlje regiona mogu da formiraju lokalne zone ubrzanog razvoja, paralelne onima koje postoje u Rusiji, da ih povežu sa sličnim zonama u drugim zemljama i da postepeno povećaju obim slobodne trgovine i razmene. „Slobodne morske luke" mogu se dopuniti kompleksom otvorenih kopnenih i rečnih luka duž rusko-kineske granice: Blagoveščensk-Heihe, Zabajkalsk-Manžuoli i dr. Dobijanjem statusa otvorene luke Janbian-korejska automna oblast mogla bi aktivnije da sarađuje sa „Slobodnom lukom Vladivostok".

Političko i pravno okruženje za realizaciju ovih ideja realni su samo na međudržavnom nivou. Tako da, kao i obično, prestonički zvaničnici moraju da se pozabave interesima i dubinskim razumevanjem problema. Od toga koliko je dubinsko njihovo razumevanje geopolitičkih promena u Istočnoj Evroaziji, zavisi transformacija uloge i mogućnosti svojih, ali i susednih perifernih teritorija.

* * *

Ruska verzija „povratka na Istok", izgrađena u skladu sa paradigmom Azijsko-tihookeanskog regiona, u velikoj meri predstavljala je virtuelnu vežbu grupe moskovskih intelektualaca. Nju je ruska politička elita samo formalno priznala (ali ne i analizirala). Svest ove elite se brzo i bezbolno vraća shvatanju Dalekog istoka kao sekundarnog (marginalnog) geopolitičkog i geoekonomskog prostora, ne samo Rusije, već i „Velike Evroazije". U okvirima tog koncepta, država neće (i ne može) da žrtvuje interese drugih ruskih teritorija, zbog „složenog razvoja" svog tihookeanskog dela. Ona će morati da se, zbog obezbeđivanja nacionalne bezbednosti, političkog prestiža i interesa velikih korporacija, koncentriše na: 1. pitanja njegove bezbednosti, 2. promociju nekoliko velikih energetskih i infrastrukturnih projekata na njegovoj teritoriji, 3. obezbeđenje demografskog dominiranja Rusa, bar u ključnim tačkama regiona, 4. tehničko stvaranje Tihookeanske Rusije kao segmenta evroazijskog ekonomskog prostora i predstavljanja ruskog prisustva u Tihookeanskoj Aziji.

Danas je Tihookeanska Rusija ekonomski manje razvijen, ali politički najstabilniji deo Istočne Evroazije. Zajedno sa Severnom Korejom, koja će pre ili kasnije krenuti putem normalnog razvoja (da li kao deo ujedinjene Koreje ili kao samostalna država), Tihookeanski region će predstavljati najperspektivniji deo kontinenta za primenu ljudskog i finansijskog kapitala, intelektualnih resursa i naučnotehnoloških dostignuća, za samoostvarenje ljudi i ideja. Promenjena geopolitička situacija u regionu otkriva, zato, nove mogućnosti. To, dakle, znači da će biti novih pokušaja da se promeni sudbina regiona.

O autoru

Viktor Larin je doktor istorijskih nauka, dopisni član Ruske akademije nauka, rukovodilac Centra za azijsko-tihookeanska istraživanja Instituta za istoriju, arheologiju i etnografiju naroda Dalekog Istoka RAN, profesor Dalekoistočnog federalnog univerziteta.