Budžetski suficit, o kome pričaju vlastodršci u Srbiji ovih dana, obično je Potemkinovo selo. Do njega je došlo, prvo, zato što su nestručnjaci na čelu Ministarstva finansija pogrešno predvideli ovogodišnje fiskalne prihode i rashode, a na drugom mestu zbog toga što se od naroda otima i poslednja mrvica hleba. Budžet, u stvari, uopšte nije izbalansiran, već se nizom prevara došlo do računovodstvenog plusa, iako su i privreda i narod u debelom minusu.
Igor Milanović
U Nemačkoj je 1934. značajan procenat stanovništva iskreno verovao da je Adolf Hitler spasilac i da je uspeo da pobedi privrednu krizu koja je pola decenije harala tom zemljom.
Mnogi od njih tada nisu shvatali koju cenu će cela nacija platiti za taj „preporod". Veliki infrastrukturni projekti su pokrenuti ne da bi se obnovila privreda, već da bi se omogućilo vojsci da sprovede „Blickrig" kojim je celi Stari Kontinent gurnula u do tada nezapamćeno krvoproliće.
I u Srbiji 2019. postoje neki ljudi koji veruju kako je politika naprednjaka, a na prvom mestu uvek ponizno isticanog Aleksandra Vučića, dovela do privrednog preporoda. Nemcima je trebalo 12 godina da se probude iz košmara, nadamo se da će se Srbija spasiti pre 2024. godine.
Ministar finansija i lažni doktor nauka Siniša Mali hvali se ovih dana kako je budžet u sedam meseci ove godine ostvario suficit od skromnih 48,5 milijardi dinara, iako je prethodno njegovo ministarstvo objavilo da je sufiucit u prvih šest meseci iznosio još skromnijih 21,5 milijardi dinara.
Kako je došlo do dupliranja suficita za samo mesec dana, ni najboljem ekonomisti nije jasno. Sve je još čudnovatije kada se uzme u obzir izveštaj Ministarstva finansija od 5. juna 2019. po kome je suficit u prva četiri meseca iznosio 5,5 milijardi dinara. Po konačnom računu ovog Ministarstva za 2018. godinu (objavljenom 1. marta 2019.) budžet je u celoj toj godini ostvario suficit od 32,2 milijarde dinara. Ovi izveštaji, međutim, nisu prošli verifikaciju Narodne skupštine, pošto ova vlast ne želi nikome da polaže račune, zbog čega se moraju uzimati sa oprezom.
Ono što je tragičnije od ovog poigravanja brojevima jeste činjenica kako se uopšte došlo do suficita (ako ga je bilo), odnosno do smanjenja deficita.
Došlo se tako što se nastavila otimačina od naroda.
Ekonomski stručnjaci upozoravaju kako je suficit budžeta isto loš, kao i deficit, odnosno da on pokazuje nesposobnost vlasti da predvidi fiskalna kretanja u narednoj godini. Da bi se budžet povećavao u skladu sa zahtevima Međunarodnog monetarnog fonda potrebno je da se povećava i bruto društveni proizvod, što se sa jedne strane čini investicijama u infrastrukturu, kao i privlačenjem stranih investitora da ulažu u takozvane „greenfield" projekte, odnosno u otvaranje novih proizvodnih pogona i radnih mesta.
U Srbiji se grade najskuplji auto-putevi na svetu čiji je kilometar skuplji od onih koji se prave na Andima ili Himalajima. Zvuči gotovo neverovatno da se kod nas za kilometar autoputa izdvaja i do 15 miliona evra, iako se u Evropi prosečna cena kreće oko 10 miliona evra, i to uprkos činjenici da naši putevi ni izbliza nisu tog kvaliteta.
Novac koji se na ovaj način opljačka iz budžeta preko lanca dobro uvezanih firmi vraća se u privredu (ovog puta kao „strani kapital"), čime se podiže bruto domaći proizvod, što se zatim prikazuje kao privredni oporavak. Od ovih „investitora" se naplaćuju i minimalne poreske stope da bi se obezbedio navodni budžetski suficit iz koga će se finansirati nove izgradnje auto-puteva... I tako u krug.
Kilometar auto-puta koji realno košta 10 miliona evra (i manje), ali je naplaćen 15 miliona evra, na taj način je u povećanju BDP-a učestvovao sa 15 miliona evra plus dodatnih desetak miliona evra navodnih „stranih investicija" i istovremeno je u povećanju ličnih prihoda vlastodržaca učestvovao sa najmanje pet miliona evra.
Za auto-puteve ima para koliko je potrebno, ali ne i za trudnice ili finansijski ugrožene građane. Posle poslednje izmene zakona pojedine trudnice su tokom porodiljskog odsustva dobijale nadoknade od samo 800 dinara mesečno.
Predsednica vlade Ana Brnabić početkom godine je priznala kako je došlo do propusta prilikom formulisanja novog zakona, ali do danas nije ni pokrenuta inicijativa da se ti takozvani „propusti" otklone. Trudnice su finansijski manje interesantne za vlastodršce od građevinske mafije.
Uprkos obećanjima iz 2012. struja ne samo da nije pojeftinila, već je više puta poskupela i to, najčešće, prikriveno. Cena kilovat sata ne mora da se menja, ali su mesečni računi uprkos tome sve viši zahvaljujući povećanju sporednih stavki, kao što je naknada za pisanje i slanje računa?!?
Budžet se brani i jasnim kršenjem zakona, kao što pokazuje rešenje predsednika stečajnog veća, sudije Ljiljane Pavlović broj 1. St. 243/2010. U stečajnom postupku u vezi „Robnih kuća Beograd" mali akcionari (zaposleni) tražili su da se posle privatizacije višak novca, koji je ostao nakon namirenja svih potraživanja, u skladu sa zakonom podeli ranijim vlasnicima. Vlast je, međutim, 2008. sva sredstva prenela u budžet, zbog čega su akcionari podneli tužbu Privrednom sudu u Beogradu. Sud je doneo odluku da se sporna novčana sredstva deponuju na poseban račun, a zatim 2014. sudija Pavlović donosi rešenje o isplati tih para (zajedno sa pripadajućim kamatama) tužiocima, odnosno akcionarima.
Stečajni upravnik, odnosno poverenik (pošto je posle privatizacije preduzeće izašlo iz stečaja), podnosi žalbu na ovo rešenje, koja nije bila dozvoljena, ali je uprkos tome bila prihvaćena. U njoj on navodi kako bi isplata kamata ugrozila stabilnost republičkog budžeta i Ljiljana Pavlović donosi novo rešenje u kome u potpunosti prihvata argumentaciju stečajnog poverenika i tužiocima dodeljuje samo osnovno potraživanje (koje im ni do danas nije isplaćeno) i to ovog puta bez kamata, kako bi se sačuvala stabilnost budžeta!?!
„Greenfield" investicije su za Srbiju daleko štetnije, nego njihovo odsustvo.
U jednom svom članku od 30. jula 2019. austrijski dnevni list „Kurier" objavio je surovu istinu da su stranci najviše privučeni izuzetno jeftinom radnom snagom i nedostatkom bilo kakvih radničkih prava u Srbiji. Ovaj list je našu zemlju svrstao u isti rang sa Vijetnamom i Indijom. Kako ističu strani novinari, u Srbiji se radnička prava suspenduju uključivanjem takozvanih firmi za lizing radne snage, jer na taj način zaposleni ne uživaju zakonsko pravo na slobodno sindikalno organizovanje.
Na ovaj način privučene strane investicije zatim se koriste u propagandne svrhe da bi se pokazao nepostojeći privredni oporavak, odnosno boljitak u privredi koji je nastao isključivo zlostavljanjem radnika i pljačkom građana.
Mali, a veliki lažov
Ministar finansija i navodni finansijski stručnjak je samo jedan od hohštaplera na vrhu srpske političke scene, kako tvrde već i strani mediji, u ovom slučaju „Deutsche Welle" (DW). U svom prilogu od 24. jula 2019. dopisnik iz Srbije Nemanja Rujević citirao je, između ostalih, i profesora na „European Business School" u Vizbadenu (najstarijem privatnom univerzitetu u Nemačkoj) Rašu Karapandžu.
Svi oni su došli do zaključka kako je navodni finansijski ekspert Mali svoju doktorsku disertaciju prepisao od u Srbiji nepoznatog dr Stifanosa Hajlemariama iz Eritreje. Možemo samo da zamislimo kakav „ugled" u svetu uživa država o čijem ministru finansija se strani mediji ovako izražavaju.
Isti taj navodni „stručnjak" na mestu ministra finansija danas tvrdi kako smo na samom početku novog privrednog buma, iako svi pokazatelji u svetu ukazuju na to da se nalazimo na početku nove privredne krize.
Nemačka televizija N-TV je 14. avgusta ukazala da se cela Evropa kreće ka novoj recesiji, što je nekoliko dana kasnije prenela i srpska nacionalna televizija RTS. Uprkos tome, ministar sa lažnim doktoratom i dalje insistira da se jedino Srbija kreće ka „zlatnom dobu" i najavljuje, isto kao i Aleksandar Vučić, nove „investicione cikluse". Inače, identičnu retoriku su koristili i nacistički propagandisti tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj.
Pošto ni Mali nije nikakav finansijski stručnjak (kao što nije bio ni Lazar Krstić, raniji ministar finansija) njemu ove stvari, očigledno, nisu poznate, zbog čega se i dešava da se budžet pogrešno planira.
Tako dolazi do situacija da su izdaci niži od ranije planiranih, pa se to zatim prikazuje kao uspešna vladina politika, iako je samo pokazatelj neškolovanosti državnih planera.