Estradija (1)

Tu stradaju ukus, dostojanstvo, pamet!

Ovaj izraz je „skovao" pesnik Vlasta Mladenović iz Negotina, a predstavlja metaforu savremene Srbije. Dakle, Domanovićeva Stradija, država Obrenovića, neuređena i neregularna monarhija, i komunistička država kao populistička estrada. Vlasta ih je spojio i dobio današnju Srbiju, crno-crvenu državu na čijem je čelu ustavni predsednik samozvani diktator. Današnja Srbija je nalik na Stradiju Aleksandra Obrenovića, nedemokratska država sa estradom kao svojim kulturnim modelom. U takvom amalgamu stradaju nauka i umetnost.

Ivan Ivanović

Pre Vlaste, ja sam se ovim problemom bavio u trotomnom romanu „Jugovac ili kako ući u istoriju", krajem osamdesetih godina prošlog veka. U ovom odlomku romana upoznaću Čitaoca sa komunističkom državom inkarniranom na muzičkom festivalu u izmišljenom srbijanskom gradiću Jugovcu. Držim da se storija ponovila, Vlasta je tu svedok istorije.

1.

U Jugovcu je kao u kazanu, vri i ključa!

Sve što zna da otvara usta, cure i momci koji obećavaju, seoski đilkoši i gradska baraberija, muzička naiva, bivše, sadašnje i buduće zvezde estrade, narod koji peva i voli muziku - sve je to došlo u Jugovac na Festival nove muzike, FENOM!

Jugovac je danas nova prestonica Jugoslavije!

U belim odelima, u farmericama, u minikama, u maksikama, gologuzi, u vrućim pantalonama - pevački svet se tiska po Jugovcu kao vojska koja je osvojila neprijateljski grad i sad ga pljačka! Na ulicama Jugovca, po parkovima, po vinogradima, po dvorištima, gde god se može, narod jede, pije, spava, vodi ljubav, vrši nuždu - sve to u isto vreme! A na otvorenoj pozornici odvija se svojevrsni pevački maraton, veliko, svakom dostupno takmičenje naroda koji peva! Kogod želi može da se popne na pozornicu i izvede svoju tačku, makar znao samo da muče! Pa šta mu bog da i odredi stručni žiri!

Takmičari se penju na pozornicu puni nade, sa očima koje cakle, sa nozdrvama koje se šire, poneki zbunjeni i unezvereni kao divlje životinje na gradskom trgu. Onda ciče u mikrofon, cvile, urlaju, testerišu, škripe, dok ih žiri boduje kao u boksu! A za to vreme publika sedi na trgu i presuđuje takmičarima na licu mesta: urlikanjem, vrištanjem, zviždanjem, bacanjem raznih predmeta na pozornicu.

Teško onome koga ona osudi, taj se više neće oporaviti do kraja života! A koga ona prihvati tome su otvorena sva vrata, pred njim se pružaju svi putevi, njegovi su svi mostovi, pred njim stoji karijera, bogatstvo, slava! Jugovac, kao stara vinska bačva, odjekuje od zvižduka, od urlika i krikova nezadovoljstva! Samo ponekad se začuje spontani aplauz, povici odobravanja. To su cure i momci koji uspevaju!

Deset najboljih pevača, koje publika izviče i žiri odabere, idu na završnu priredbu, u „plej of", kad će se odlučiti pobednik.

Sporim se sa Harijem na šta sve to liči? Je li to Atina ili Rim?

Po Hariju, FENOM u mnogo čemu liči na panhelenske igre! Takmičari dolaze sa svih strana, slobodno se takmiče pred publikom i žirijem, bore se za naziv najboljega! To je visoka demokratija, svenarodni maraton u kojem ima prava svako da trči a pobeđuje onaj koji prvi stigne na cilj! Nije li to šansa za pastire, zemljoradnike, nekvalifikovane radnike? Za narod?

Po meni, FENOM je rimski festival! Nije to nikakva slobodna utakmica slobodnih ljudi, nego to su gladijatorske igre poznoga Rima! Tu stradaju ukus, dostojanstvo, pamet! Takmiče se hendikepirani a šansu da prežive dobijaju grubi, agresivni, vulgarni! Teško pobeđenima!

Srećemo Javorku Kovačević, ženu direktora FENOMA. Vidno je uzbuđena što ideja njenog muža uspeva!

„Atina ili Rim? Ni jedno, ni drugo! Ovo je renesansna Engleska Šekspirovog vremena! Ovaj trg, obala Kozine, to su London i obala Temze! Naša pozornica je pozorište Glob! Pogledajte samo tu publiku, te slobodne devojke i neobuzdane momke! To je renesansna publika! Pogledajte ih samo kako se zabavljaju na svoj način, piju koka-kolu i pivo, lome orahe, jedu voće, urlaju!

Kad su nezadovoljni, spremni su da biju pevača, da ga bace u Kozinu! Gađaju ga paradajzom i orasima! Ne bih se iznenadila ako padne ćebovanje! Kad im se nešto dopadne, to izražavaju glasnim povicima, bez ustezanja i uzdržavanja, puni oduševljenja! Oni ne znaju za sredinu, u oba slučaja idu do kraja! Divim se Šilji što je smislio ovo takmičenje i na neki način nam rekonstruisao renesansnu epohu!"

To je FENOM, masovno ludilo!

DOKUMENTI

Moje pesme, moji snovi

(U specijalnom dodatku povodom FENOMA, Narodna reč iz Niša je objavila razgovor sa takmičarima koji je vodio novinar Stevan Ringov)

Rade Miladinović, metalostrugar iz Kragujevca:

„Svi kažu da je na estradi težak život, pa i moja žena, ali se ne buni kad joj donesem lovu!"

Miroslav Spasojević, učenik iz Grdelice:

„Kad bih ovde uspeo ostavio bih sve. I školu, i društvo, sve. Škola ima svoje vrednosti, ne kažem, ali estrada je nešto posebno.Tu su prihodi, čovek ima para, može da kupi šta hoće. Ih estrada! Meni je presudan taj novac i ta slava koja ide uz njega! Sve bih dao za to! Tako to kreće. Naslovne strane, pa se priča o tebi, pa krene koncert po koncert. Lova mora da se zaradi krvavo na estradi. Znam ja to jer već sviram noću a ujutru idem u školu. Moji roditelji su radnici i oni su zadovoljni sa ovim što ja radim. Nisam oženjen i kada bi krenulo ovo sa estradom još se ne bih ženio da malo uživam. Kome je žena na estradi donela sreću! Pa žene jure ove sa estrade i šteta je da se žene mladi! Kada bi mi isti dan došao poziv sa SIZ-a za posao i poziv za ploču, odmah bih iscepao onaj iz SIZ-a. To ne može da se meri!"

Mirjana Perić, učenica iz Beograda:

„Da li bih pristala na kafanu? Šta vam je?! Zar zato idem u srednju muzičku školu?! Vidite, večeras sam posle prvog nastupa plakala. Ovde ljudi već misle da mogu da rade s nama šta hoće! Jedan od redara mi je svašta rekao, to nije ni za razgovor a kamoli za novine."

Perica Mirković, mašinbravar iz Vladičinog Hana:

„Ako uspem ovde ... Posao bih ostavio, ali zbog estrade nikad ne bih mogao da ostavim kafanu. To je teško da se objasni, jer onaj kome kafana nije ušla pod kožu ne zna o čemu ja sada govorim. To je poseban život, posebni ljudi. Ne, kafanu ne bih dao ni za kakvu slavu. Može i jedno i drugo, ali samo ploče bez kafane nikako! Moj otac je radnik i on ne može da razume da neko želi da živi i zarađuje bez ruku, bez deset prstiju!"

Rada Penezić, studentkinja iz Borova:

„Čudno je to: ja sam visila u disku, a eto sad se nadmećem na reviji ... Ja pevam za svoje zadovoljstvo, za dušu. Znam ja da estrada donosi veliki novac, ali ne razmišljam o tome sada. Iza svačijeg uspeha mora da stoji veliki rad, ako ne lični, a ono bar trud neke ekipe koja priprema ceo projekat. Ne može se slučajno uspeti."

Arifa Kapidžić, službenica iz Tuzle:

„Ja sam čula poziv preko Radio Šapca i prijavila sam se. Malo sam se uplašila kada sam čula da na audiciju dolazi skoro tri hiljade ljudi, ali sam pretpostavljala da znači nešto to što sam dugo pevala u kulturno umetničkim društvima."

Milka Petrović, radnica iz Doljevca:

„Jednog dana ću sigurno biti na estradi. Znam da ću uspeti. Imam i čoveka koji ozbiljno radi sa mnom. Ništa na svetu ne bih menjala za taj uspeh na estradi. Kada bi mi sutra ponudili najbolji posao, opet bih otišla na estradu. Sve sam tome podredila."

2.

I dok se u Jugovcu održava Festival Nove Muzike, na Filozofskom fakultetu u Nišu održana je sasvim suprotna manifestacija: organizovano je javno spaljivanje šunda.

Studenti i profesori ovog fakulteta, u prisustvu javnih i kulturnih radnika, umetnika, književnika itd., u dvorištu fakulteta, potpalili su lomaču od šund knjiga, novina, magazina, stripova, ploča. Na taj način su javno izrazili svoj protest protiv nadirućeg šunda. Dok se plamen ove čudne lomače visoko dizao u nebo, sa stepenica Filozofskog fakulteta, Ljubiša Đinđić, asistent na grupi za sociologiju, održao je govor protiv šunda.

„Potpaljivanjem ove lomače mi želimo da skrenemo pažnju javnosti na jedno društveno zlo koje se sve više zavlači u pore našeg zdravog organizma. To zlo mi danas imenujemo kao šund a pod njim podrazumevamo sve oblike lažne svesti.

Samo šezdesetak kilometara južnije od nas održava se u Jugovcu manifestacija koja veliča ono čega se mi ovde stidimo! Naša je obaveza da dignemo glas protesta, tim pre što je ta nova moda potekla iz ovoga grada, sa talasa Radio Niša, koji je prvi promovisao tu novu muziku još pedesetih godina u vreme Mije Krnjevca. Šund u svakodnevnom životu, šund u politici, šund u umetnosti - sve to vodi u iskrivljavanje ideologije i afirmaciju malograđanske svesti. Mi smo marksisti, naša revolucija je autentična i vodi istinskom preobražavanju života, i zato ne možemo biti ravnodušni što se kroz šund švercuju u biće naše revolucije oblici sitno buržoaskog morala i pogleda na svet!

Zato, energično tražimo od ovog društva da povede kulturnu akciju u cilju prezentovanja autentične kulture. Nema sumnje da na tom putu stoji šund kao lažna kultura i da se nešto mora učiniti da se njegov pogubni uticaj bar smanji. Zato je pitanje: šund ili umetnost?, pre svega političko pitanje i traži politički odgovor. Naše društvo mora da se opredeli! Negovanje prave umetnosti je nastavljanje revolucije i predstavlja kontinuitet jednog velikog procesa.

Oružanu i društvenu revoluciju produžava kulturna i umetnička revolucija. Ne seksualna revolucija, kako desničari danas zagovaraju, nego umetnička revolucija koja je u tradiciji levice. Negovanje šunda je skretanje u desno i u krajnjem svom zbiru predstavlja kontrarevoluciju! Zato mi danas ovde simbolično spaljujemo šund da bismo pokazali da njemu nema mesta u samoupravnom socijalističkom društvu koje je rezultat jedne autentične i originalne revolucije."

Zatim je poznati dramski umetnik iz Niša Mika Ristović odrecitovao Disovu pesmu Naši dani.

Vladislav Petković Dis:

Naši dani

Razvilo se crno vreme opadanja,

Nabujao šljam i razvrat i poroci,

Podigo se truli zadah propadanja,

Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,

Postali su danas naši suvereni.

Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,

Ismejane sve vrline i poštenje,

Poniženi svi grobovi i životi,

Uprljano i opelo i krštenje.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,

Pobegao duh jedinstva i Bog rata,

Obesismo sve praznike i tribune,

Gojimo se od grehova i od blata.

Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,

Dostojanstva podeliše idioti,

Lopovi nam izrađuju bogataše,

Mračne duše nazvaše se patrioti.

Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočimo na izbore,

Svoju hrabrost na podvale i obede,

Budućnosti zatrovasmo sve izvore,

A poraze proglasismo za pobede.

Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,

Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;

Od nesrećne braće naše, od robova

Zatvorismo svoje oči i džepove.

Mesto svetle istorije i grobova,

Ostala nam još prašina na hartiji,

Ko jedina uspomena na džinove;

Sad svu slavu pronađosmo u partiji,

Pir poruge dohvatio sve sinove.

Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,

Ne čuju se ni protesti ni jauci;

Pod sramotom živi naše javno mnjenje,

Naraštaji koji sišu ko pauci.

Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,

Ne vidi se jadna naša zemlja huda;

Al kad požar poduhvati na sve strane,

Kuda ćemo od svetlosti i od suda!

Pomrčina pritisnula naše dane.

DOKUMENTI

Mala antologija novokomponovanih stihova sa FENOMA

Uzmi sve što ti život pruža/Danas si cvet sutra uvela ruža.

Tuđu ženu volim, svojoj ljubav dajem/Kad ne vidi niko sa njom se sastajem.

/Takav mu je život a šta da se radi/ Malo ljubi svoje a malo ukradi.

Oće žena da uživa, da je vozi „fića"/A u kući nigde ništa, ni jela ni pića.

Celog veka nešto radiš i ulažeš trud/A na kraju kad ostariš kažu da si lud.

Po krčmama ja provodim i noći i dane/Sa čašama i muzikom meni zora svane.

Volim plave, volim i garave/Smeđe, riđe, i sve što naiđe.

Vremena su prošla stara i sa njima običaji/Ne kriju se više nano kao nekad osećaji.

Ovi momci više se ne stide/Da poljube kad stariji vide

Ako želiš da ti zeta nađem/Moram češće sama da izađem.

Nema pesme bez staroga vina/Zagrljaja bez zrelih godina.

Siroma sam, siroma sam, al volim da živim/Dok poslednji dinar imam neću da se smirim.

Harmoniko, sestro mila, vesela mi noćas bila!/Darivam ti hiljadarku, moj komšija dojčes marku.

Sela mala na putić, raskopčala kaputić/Kiša pada vetar duva, ne zna da se čuva.

Aj, sa curama šalio se bata/šalio se, šalio, pa postao tata/

Aj, postao tata pa mora da plaća/kolko jedan plaća ostao bez gaća/

Op cup na kalup, blago onom ko je glup.

U selu mi ima Mile „opel" karavan/pa me voza koje kuda skoro svaki dan.

Voze momci, voze, voze na izlet/Život živi i uživa ludi mladi svet.

Suva drva izgorela, svud ugarci stoje/rodila sam sinčića, ne znam otac ko je.

Nije kriva limuzina, prevari me medicina/Čujte ljudi i čuj svete, došlo dete na tablete.

Svaka cura ima svog mladića, a ja samo želim Dragana Džajića/Džajo, Džajo, Džajka, živela ti majka.

Jedva čekam da mi umre majka/pa da kući mojoj doće Rajka.

Noći nisam spavo, ljubav sam ti davo/sad me boli strana leva, o Mileva, o Mileva!

jarane, o rode/prevešću te žednog preko vode.

Vozao me celog leta, popila sam sto tableta, joj, joj, joj/ Prođe leto odu laste, u širinu stomak raste, joj, joj, joj.

Šušte tvoje šalvare, milovanje ne prestaje/Dan se beli stvara iz tvojih nedara.

Mali mrav, mali mrav, u nedrima nesto/Ej kad bi hteo da menjamo mesto.

Mala soba tri sa tri a u sobi ja i ti/Srca vrela glave lude šta će biti neka bude.

Februarski rokenrol u mom srcu stvara bol/al još ima nade zračak dođe jednom pravi mačak ...

3.

U Jugovcu je otvorena prva kockarnica u istoriji Južne Srbije! Bili bismo kulovi da ne iskoristimo dolazak stranaca u naš grad i ne uzmemo im devize! Naša privreda je zavisna od stranih licenci i uvoznog repromaterijala! Devize su nam neophodne, zato, devize ili smrt! Istina, u Jugovcu će se kockati samo stranci, ali ko je nama kriv kad smo siromašni, kad nismo stvoreni za rulet nego za bilijar i preferans! Za sirotinjsku zabavu! Jedini koji bi mogao da se kocka u kazinu je Ćira, australijski zet!

Kad se obuče kao padobranac, kad se izbekelji, kad začavrlja na jeziku koji niko ne razume, pomisliće ljudi da je došao iz Tasmanije! Đavo iz Tasmanije! Nagovaramo ga da za jednu noć izgubi sve što ima!

„Da se kockam s državom! To ne dolazi u obzir! Na ruletu se lako gubi a ja sam do tih para došao krvavim ..." Tu se Ćira ujede za jezik! „Mamu vam raspušteničku, šta ste to smislili! Hteli biste da me uništite, da me vratite u proletarijat! Da vam se pridružim? Zar vam nije jasno da mene od nečastivog čuvaju dva popa!"

Govori Šilja Kovačević.

„Kockarnica, nego šta? Nemamo razloga mi Srbi da se pravimo u tom pogledu nevini, nama je junfer uzeo još kralj Milan koji je bio najveći evropski kockar! A od kocke će najveće koristi imati ova Opština, jer će od novca koji bogati stranci ostave da rešava svoje goruće probleme, da diže škole, pravi puteve ... Ja sam čovek ovog vremena i ne patim od lažne skromnosti!"

Pojavili su se u Jugovcu prvi šarači! Šarači, goli muškarci koji usred dana trče gradovima, svetska su pojava! Svakog dana u novinama izlaze slike golaća na ulicama Londona, Pariza, Hamburga! Mi tu ozbiljno i nenadoknadivo kasnimo! Prosto je neverovatno da mi, koji smo u mnogo čemu prvi, tu tako zaostajemo! Šta je sa našim golim sinovima!

Zar da omanemo u stvari u kojoj bismo mogli da budemo prvi! Pa to bar ništa ne košta, za to nisu potrebne devize! Istina, imamo nudističke plaže i Šilja Kovačević je imao ideju da to uradi u Jugovcu, ali u oktobru je u nas hladno i nema kupanja! Drugog dana FENOMA, tačno u podne, trojica golih mladića jurnuli su kroz masu na trgu!

Čak i festivalska publika je bila iznenađena njihovom pojavom. Jer, Jugovac, i pored naglog uspona i prosperiteta, još uvek nije London! On će to, nema sumnje, jednoga dana biti!

Trebalo je dobrih pola sata jurnjave i opšte gužve, uz vrištanje, cičanje, zgražavanje, pa da šarači budu uhvaćeni i izolovani od naroda! Ipak, ostaće zabeleženo da je Jugovac bio prvi grad u Srbiji u kome su se pojavili šarači! A to je važno, i tako se ulazi u istoriju!

A za to vreme Šilja Kovačević trijumfuje i drži poslanicu Jugovčanima!

„Profesori, književnici, fariseji, seratori, dramoseri, madrigalisti, govornici, mlatislame, mlatišume, papagaji, praznoglavci, punoglavci, revolveraši, plaćenici, krvopije, predavači, smrdibube, romantičari, realisti, modernisti, vaspitači omladine, neverne Tome - šta sam vam govorio, FENOM je pobedio!

Vaše obrazovanje, vaš ukus, vaša estetika, vaša klasika, vaše humanističke škole, vaši univerziteti, vaše knjige, vaše navike, vaša istorija - sve je to nestalo, iščezlo u vidu lastinog repa, postalo pičkin dim!

Vaši omiljeni pisci, vaši Tolstoji i Dostojevski, vaši Balzaci, vaše tandara mandara - sve to pripada jednom prošlom vremenu koje je ostalo za nama! Vaši afiniteti za kupusare, knjižurine koje su pisali dokoni starci, mesečari koji su patili od nesanice - sve je to otišlo u depoe istorije!

Stari Tolstoj i stari Balzak više nikoga ne uzbuđuju! Nova deca nisu starci i ne pate od nesanice i mrzovolje! Ona traže da žive život a ne da čitaju debele knjige! Doba Gutembergove galaksije je prošlo, nastupilo je vreme slike! Knjiga je mrtva, živela slika! Ovaj narod nije onaj koji čita i misli, nego koji gleda i sluša!

Profesori, književnici, fariseji, znate li vi uopšte šta je to FENOM?!

Vi mislite da je to idimidođimi, tandaramandara, trla baba lan da joj prođe dan, na vr brda vrba mrda - i tako to! Vi, koji ste zatupljeni starom kulturom, ne možete da shvatite novu civilizaciju! Vi se krstite pred čudom neviđenim od naroda iz pičke materine, zgražavate se pred neobuzdanom gomilom!

A pojma nemate šta je to FENOM! FENOM je jedno ogromno oslobađanje narodne energije koja će vladati hiljadu narednih godina! Zato u Jugovcu počinje nova istorija sa svojom novom civilizacijom i kulturom! Ovo je utroba Srbije! Naša nacionalna kujna! Samousluga! Zato naš Festival ne mogu da svare intelektualci koji su odvojeni od naroda i ne čuju njegov puls! A FENOM predstavlja početak nove ere! Ovde u Jugovcu budućnost je počela! Nadam se da će istorija umeti da oceni koja je moja uloga u svemu tome!"

DOKUMENTI

Šta obožavaoci pišu ljubimcima

(Iz pisama koja povodom održavanja FENOMA u Jugovcu objavljuje Leskovački glasnik)

Mnogo mi pozdravite Dragana Žigića Džambasa i poručite mu da istraje u radu, da peva što narod voli, da se ne zavede cvrkutanjem kritičara. Uhvatili su se za Devojku iz grada, kao pijan plota, hvaleći tekst i govoreći o izvornosti. Ali mi, Džambasovi obožavaoci, mi hoćemo sve novije i novije pesme. A on to može. Hiljadile se dabogda ... (Miroslav S. -Alibunar)

Recite našoj miloj Džovani da ne haje za epitete napadački, grlato, urlatorski. To treba da joj imponuje, jer smo mi narod koji je hrabar, koji voli žestoko, koji ume i da zaurla kad zatreba ... Ne bojimo se nikoga, ne boj se nikoga, Lepa Džovano! (Vera M. - Mrčajevci)

I kažite mu da smo mi na njegovoj strani. Kad ga slušam i gledam, mislim da ja pevam. Naš čovek, naš pravi, taj, taj Radmilo Bojić, što se pokazalo i u glasanju za TV reviju, a kobajagi stručnjaci opalili po njemu. Kad bi naši delegati imali toliko poverenja naroda kao on svojih navijača, kud bi nam bio kraj. Radmilo, raspali! (Boško R. - Niš)

Ja nisam neka lujka da se zamajavam s pevačima, ali neću da sakrijem oduševljenje za jednog takvog umetnika. Goranko Trubić je momak kakvog bi poželela svaka cura, ali ja ga gledam kao našu sliku i priliku. Izuzetan a jednostavan; inteligentan a nenametljiv; uspešan a skroman; lep a neuobražen ... Prenesite mu pozdrav cele moje škole. (Zorica B. - Niš)

Molim za njenu adresu i zahvaljujem na ispunjenoj želji. Adresa nam je potrebna da bismo joj pisali a možda i uručili poklon. Za našu Lepu nacionale izvezli smo goblen u obliku grba Jugoslavije, jer je ona našu pesmu pronela širom sveta, podsećajući ljude ko su i šta su. Pozdravite našu ambasadorku i žao nam je što želju nismo čuli, jer ovde u Badenu se ne čuju dobro ni velike stanice, ali su nam pisali iz Beograda da je bilo fenomenalno ... (Babić i Dejanović - Baden kod Ciriha)