Razaranje

Kako su ostaci Muzeja savremene umetnosti, nakon padanja na samo dno, pali još tri metra dublje

IZLOŽBA UŽASA U KUĆI STRAVE

Kako je užirena ekipa štetočina iz ostataka Muzeja savremene umetnosti izmanipulisala ministarku kulture. Šta je bila glavna atrakcija Muzeja. Zbog čega im je jako zasmetala gostujuća izložba venčanica Žan-Pola Gotjea. Kakvo su navodno umetničko delo zapravo štitili kustosi ovog muzeja. Kako se predsednik upravnog odbora petljao sa zaštitom spomenika kulture. Ko su sve članovi koruptivne hobotnice ljubitelja izopačene umetnosti. Kakva je međusobna sličnost izložbi izopačene umetnosti 1937 I 2020. Godine. Ko je omaž nacističkim konc logorima izlagao na venecijanskom Bijesranju I kakva je umetnička biografija njegovog autora

Stanislav Živkov

Pre skoro godinu dana pisali smo o skandaloznim dešavanjima u ostacima Muzeja savremene umetnosti, a kako se pokazalo, nakon toga se uveliko potvrdila stara izreka da taman kada čovek pomisli da nešto ne može pasti niže, ispostavi se da ipak može.

Naravno, sve se to dešavalo pod svesrdnim pokroviteljstvom ministarstva kulture Čitav cirkus je nedavno dobio i novu epizodu i to protivzakonitim izborom nove direktorke, ali o tome neki drugi put, pošto sada treba pokazati šta se sve ispodešavalo tokom predigre, bolje rečeno pravom pravcijatog pseudoumetničkog mazohističkog petinga.

Kada je dužnost v.d. direktora preuzeo izvesni Viktor Kiš, zatekao je svojevrsnu dobro uigranu muzeološku ložu sve samih umišljenih stručnjaka i kvazivelikih muzeologa koji su zamislili da su svoj muzeološki Everest dosegli najpre dovlačenjem međunarodne profuknjače i prevarantkinje Marine Abramović na šta je spiždeno 1.3 miliona eura a potom na skarednu izložbu pod nazivom "Refleksije" koja je kao trebala da prikaže predmete nabavljane mahom za zbirke sadomazohizma u ostacima Muzeja savremene umetnosti.

tome na šta je zapravo prethodno straćeno 1,3 miliona eura najbolje se videlo svakog popodneva pošto je tada celokupna ekipa sa obližnje gej štajge na Ušću, naprasno postala veliki ljubitelj savremene umetnosti a štos je bio u tome što je u popodnevnim časovima publika trebala da se provlači između dva gola tipa, zbog čega su gejevi, poput svinje na masnu krpu, masovno navalili da se provlače i pipkaju gole tipove na sveopšte zadovoljstvo!

Elem, pošto je to kao bilo jako važno, nekome ne mnogo pametnom ko je pravio skarednu izložbu sadomazohizma "Refleksije", palo je na pamet da u samom prizemlju muzeja, doslovce ispred staklenog zida postavi kubike, za neupućene, nepoznate crne materije koja je kao predstavljala navodno umetničko delo i to je kao bio veoma bitan deo muzejske postavke.

Elem, prethodnom v d direktoru Viktoru Kišu je sasvim bilo jasno da je u pitanju komletna svinjarija i ozakonjenje idiotizma a da se u tzv eminentnom kolektivu zapravo nalazi ekipa najordinarnijih štetočina,pa je stoga rešio da stvar reši tako što će tu celu skalameriju ukloniti I u prizemlju urediti kafić, pošto se pokazalo da će posetiocima muzeja, nakon nekoliko sati gledanja kojekakvih strahota i grozota koje su prispele u muzej tokom poslednjih 20 godina, trebati neki kutak da dođu k sebi od preživljenih užasa, a usput bi muzej mogao i da ponešto zaradi.

Naravno ovakvm odlukom Kiš se jaaaaako zamerio ekipi užirenih pseudomuzeoloških veličina i potom je usledio svojevrsni kulturno zabavni program pa je tako po svim mogućim i nemogućim medijima usledila prava pravcijata organizovana kampanja koja se otprilike svela na to da novi muzejski kafić, zajedno sa izložbom venčanica Žan Pol Gotjea kao teraju "Refleksije".

tome kakva je uopšte nabavna politika što samog Muzeja savremen umetnosti, a još više i samog Ministarstva kulture i savremene psihijatrije najbolje govori činjenica da se najspornijim pokazala Kiševa namera da se iz prizemlja ukloni deo postavke koji bi se najblaže rečeno mogao okarakterisati kao izložba užasa u kuću strave!.

Naime, posetioce je odmah pored ulaza u muzej dočekivalo nekoliko kubika tzv umetničkog dela sačinjenog od crnog filca, pardon tzv instalacija koju čini 1.200 kvadradnih metara filca napravljenog od ljudske kose (za šta je bilo potrebno ošišati oko 240.000 ljudi), uz video-dokumentaciju koja je integralni deo postavke "Toplina", kojom je svojevremeno izvesni Zoran Todorović predstavljao Srbiju na 53. Bijenalu u Venciji, a koja je sklonjena sa izložbe "Refleksije našeg vremena" u zgradi MSU na Ušću što je kao izazvalo oštar protest umetnika, kustosa i članova UO, zbog uklanjanja delova izložbe na Ušću.

Navodni izgovor je bio da je ovo navodno veliko umetničko delo čiji je cilj da stvori neprijatnu aluziju na logorske pogone iz vremena Drugog svetskog rata. Ovde se sa pravom postavlja osnovno pitanje ko je i po kom osnovu ovakvu svinjariju uopšte naručio, platio i poslao u Veneciju. Zatim, kome je uopšte palo na pamet da jednu ovakvu grozotu unese u muzej i izloži kao kapitalnu umetnost?

Odgovor je više nego prost: nikome normalnom, što samo potvrđuje da je među istoričarima umetnosti više psihijatrijskih bolesnika nego u ludnicama! A o tome kolika je umišljenost autora ove strahote već pomenutog Zorana Todorovića najbolje potvrđuje njegova izjava : Mesto je dobro za kafanu, a kafanizacija kulture je zadati opšti pravac, pa u tom smislu predstoji i skidanje čitavog petog sprata, jer čovek planira postavljanje izložbe venčanica - ironično je prokomentarisao Todorović, aludirajući na pripremu izložbe francuskog modnog kratora Žan-Pola Gotjea.

Naravno tu se proslavio i predsednik upravnog odbora inače smenjeni direktor Muzeja Vladimir Šćepanović, za koga je nedopustivo "skidanje" Todorovićevog rada, ali i radova koji će napraviti mesta za Gotjeove venčanice a jako mu je zasmetala činjenica da direktor o svojim planovima nije prethodno obavestio kustose postavke "Refleksije", kako bi izložbu shodno tome koncipirali, pa sada sklanjanjem pojedinih dela ona gubi svoj puni smisao, čitaj smisao strave i užasa pošto se jedino u to mogu svrstati Todorovićeve gadosti!

Naravno Šćepanoviću ni to nije bilo dosta pa je čak lupio kako se njegovo preuzvišeno veličanstvo predsednik upravnog odbora ne slaže da Muzej savremene umetnosti izlaže Gotjeove venčanice, zato što se kao institucija, koja je dugo bila u rekonstrukciji, svojim programom još nije dovoljno profilisala da bi sebi dopustila ovakve izlete u visoku modu, kakve rade svetski muzeji a osim toga ova izložba nije deo godišnjeg programa o kome se izjašnjavao Upravni odbor, već vanredni događaj za čije organizovanje v.d. direktora ne mora da dobije odobrenje UO a i pored toga je sprečavao izložbu Gotjeovih venčanica zakerajući na sastancima, pošto mu je verovatno bilo jako krivo što nije napravljena retrospektivna izložba njegovih mazarija, a Todoroviću je svakako zasmetala činjenica da će umesto njegovih grozota biti uređen kafić koji će muzeju barem poneku kintu!

Šćepanoviću je zasmetalo što Upravom odboru, kao zvanična tačka dnevnog reda nije bilo otvaranje kafića u prizemlju zdanja koje je i samo kulturno dobro.

Međutim, Šćepanoviću nije ni na kraj pameti palo na pamet da pomisli kako je to privremeno rešenje sve dok se ne nađu pare da se uz muzej podigne paviljon, u kome bi bio smešten kafić, što je sasvim primereno, a Šćepanović je zapravo otkrio svoje karte željom da se na sledećem konkursu izabere direktor koji zna da radi taj posao, a problem je zapravo bio u činjenici da Kiš naprosto nije hteo da podrži kustose koji su se po Šćepanoviću jedini kako-tako nosili sa situacijom u kojoj se ustanova nalazi, zaboravljajući pri tome činjenicu da je Muzej savremene umetnosti u totalnom kolapsu od tzv demokratskih promena i smene sada pokojnog direktora Radisava Trkulje, koji je i pored teškog vremena hiperinflacije i bombardovanja imao snagu da ustanovu uspešno vodi ali je problem bio u tome što je odmah pročitao ekipu prevaranata i štetočina okupljenu oko višestruko smenjivanog direktora Jovana Despotovića, koji je nakon tzv demokratskih promena u više navrata bio umešan u raznovrsne afere počevši od rekonstrukcije Narodnog muzeja pa nadalje.

Naravno činjenica da neko hoće nešto i da uradi jako je zasmetala kustoskoj mafiji u MSU pa su se oni nalupetali kako je nedopustivo da izložbeni prostor samovoljom v. d. direktora dobije drugačiju namenu, i to bez saglasnosti kustosa MSU, autora projekta rekonstrukcije enterijera Muzeja, kao i Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda a takođe im je jako zasmetalo što je u izlagački program uvrštena izložba Love is Love Žan-Pola Gotjea, jer misle da eksponati - venčanice, nisu primereni programskoj politici a zapravo se radilo o tome da je navodno narušena prvobitna koncepcija izložbe "Refleksije našeg vremena" uklanjanem dela postavke sa petog nivoa a zapravo im je zasmetalo sve i svašta pa su svoj nerad i štetočinstvo pokušali da zamaskiraju lupetanjem o tome kako je ideja investiranja u izuzetno skupu putujuću "blokbaster" izložbu.

Od koje se očekuje da donese profit velikom posetom u vreme kada se muzeji globalno suočavaju sa problemom zatvaranja ili smanjenog broja posetilaca usled širenja pandemije, odraz krajnje nestručnog, nekompetentnog i društveno neodgovornog vođenja instititucije ali su pritom zaboravili da objasne šta je po njima odgovorno vođenje institucije, da li možda izlaganje kubika nekrofilije Zorana Todorovića?

tome da je zapravo reč o najordinarnjem pokušaju da se sakrije bahatost i nerad kustosa najbolje govori činjenica da je izložba "Refleksije našeg vremena" prvobitno bila planirana da traje od marta do juna, ali da je sve pomereno zbog pandemije.

U skladu sa originalnom namerom kustoskog tima o trajanju izložbe, koja je i usvojena programom, četiri meseca nakon otvaranja, 27. oktobra 2020, izložba je faktički završena te su preduzeti koraci za realizaciju novih programa i planova MSU.

Međutim, s obzirom na situaciju sa epidemijom i činjenicu da izložbu verovatno nisu videli svi posetioci koji su to i nameravali, veći deo okončane izložbe "Refleksije našeg vremena" ne bi bili uklonjeni, te bi posetioci i dalje bili u mogućnosti da uživaju u delima koja je MSU otkupio u periodu između 1993. do 2019.

Naravno kukumavčenje i proseravanje po medijima lepo je sačekalo i ministarku kulture Maju Gojković već u prvoj nedelji mandata pa se ona našla u pravom pravcijatom nebranom grožđu bolje rečeno izazovom: ni krivoj ni dužnoj podmetnuta joj je najava otvaranja kafića u Muzeju savremene umetnosti, zbog čega je v. d. direktora Viktor Kiš naložio uklanjanje rada "Toplina" Zorana Todorovića sa postavke "Refleksije našeg vremena".

Povodom ove informacije koja je izazvala burne javne reakcije, nova ministarka kulture i informisanja pozvala je Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda da utvrdi tačno stanje na terenu.

Utvrđeno je, kako se navodi u saopštenju Ministarstva, da se "sporni radovi izvode bez utvrđenih uslova za preuzimanje mera tehničke zaštite i saglasnosti za projekat i dokumentaciju Zavoda", odnosno da je sa stanovišta zaštite neophodno vratiti staklene panele i ostale izmeštene elemente u prvobitno stanje. A time bi se kao vratila namena izložbenog prostora kako je to definisano projektom rekonstrukcije MSU.

Navodeći da je zdanje na Ušću jedno od najznačajnijih ostvarenja domaće arhitekture i prva namenski građena muzejska zgrada u Beogradu, u Ministarstvu kulture ističu da su dužni, u saradnji sa ostalim istitucijama, da vode računa i štite kulturna dobra - spomenike kulture, što je Maja Gojković i učinila u ovom slučaju.

Tako je beogradski zavod dao MSU rok od sedam dana da izmešteno vrati u prvobitno stanje.

Odmah je usledilo i saopštenje iz MSU, u kome v. d. direktora Viktor Kiš obaveštava javnost kako će staklena pregrada biti vraćena u prvobitno stanje, dodajući da je rukovodstvo Muzeja tokom prošle nedelje obavilo usmenu konsultaciju sa Zavodom i da im je rečeno da za prirodu ovakve promene enterijera nije potrebno mišljenje Zavoda.

Navodi, da su i pored toga poslali "i pismeni zahtev za izdavanje mišljenja u vezi sa premeštanjem stakla s jedne na drugu poziciju"! Zvaničan odgovor nadležne institucije dobili smo tek nakon što smo o istom obavešteni iz Saopštenja za medije Ministarstva kulture i informisanja, koje je apelovalo na Zavod za zaštitu spomenika kulture da utvrdi tačno stanje na terenu - istakao je Kiš.

Sve u svemu mnogo buke niokočega ali i još jedna potvrda odavno poznate činjenice da postoji svojevrsna mafijaška hobotnica na relaciji Ministarstvo kulture - Muzej Savremene umetnosti - likovni umetnici - likovni kritičari koja naveliko radi svoje udružene zločinačke poduhvate muže državnog novca pri čemu se pokazalo da su svi redom ministri kulture hteli nehteli bili umešani u raznorazne svinjarije poput redovnih idiotizama koje se po difoltu šalju na venecijansko Bijesranje, zatim kojekakvih nameštenih konkursa za savremeno stvaralaštvo, otkup škrabocija i mazarija i tako dalje!

Takođe, ni najmanje ne čudi činjenica da su se "veliki" stručnjaci i još "veći" samoproglašeni umetnici našli jako ugroženi činjenicom da je u Beograd došla izložba francuskog modnog kreatora Žan-Pola Gotjea - "Ljubav je ljubav: radost venčanja", koja je, uz svetsku premijeru osam venčanica poznatog dizajnera, bila otvorena 21. novembra.

Celokupnu izložbu činilo je 38 venčanica visoke mode kreiranih u periodu od 1990. do 2020. Nastala je kao finale projekta "Modni svet Žan-Pola Gotjea: od trotoara do modne piste". Održana je u 12 gradova sveta i privukla je više od dva miliona posetilaca što je svakako zasmetalo umetničkim pseudoveličinama poput Zorana Todorovića čije remek nedelo odnosno tzv instalacija koju čini 1.200 kvadradnih metara filca napravljenog od ljudske kose nikada nije ni smela da se napravi, a kamoli da ide na Bijenale, a kamoli da bude bilo gde izložena.

Tolika poremećenost uma je za posmatranje. Malo je poznato da su nas na Bijenalu pre nekoliko godina takođe predstavljala ćebad od ljudske kose i sapuni od ljudskog sala, odnosno pravi pravcijati omaž Aušvicu I ostalim konc logorima, što je izazvalo veliki revolt u Veneciji i proteste, podsećajući da su tako nacisti radili u konc logorima tokom II svetskog rata.

I opet se isto ponavlja. Ljudi, ima li tome kraja? Međutim Todorovićeva svinjarija komotno bi se mogla nazvati i reprizom izložbe degenerisane umetnosti, održane 1937 godine pod originalnim nazivom „Entartete Kunst", odnosno na engleskom „Degenerate Art". Shodno tome, ne izneveravajući nimalo original, i mi možemo, sramno ime te izložbe tako prevesti: „Degenerisana umetnost".

U svakom slučaju skaredna izložba u MSU predstavlja galerijski i muzeološki prilog bez premca istoriji beščašća, lopovluka, prevare, zagađenja kulture i upropašćavanja svega što ima veze sa muzejima, muzeologijom i umetnosti uopšte!!!

Za razliku od izložbe 1937 godine, na kojoj su bile izložene stotine svakojakih škrabocija i mazarija raznoraznih tadašnjih pseudoumetničkih psihijatrijskih slučajeva pod zajedničkim imeniteljem "Izopačena umetnost"koja je doslovce bila sačinjena od izraza ludila, drskosti, bezvrednosti i izopačenosti svojih autora, u Beogradu je nakon više od 80 godine kasnije priređen omaž izopačenoj umetnosti ali ovaj put autor svinjarije je bila jedna jedina spodoba i to po imenu Zoran Todorović!!!

U svakom slučaju, iako je neobavešten narod pojurio kao svinja na masnu krpu i platio ulazak u temeljno razbucan muzej sa izložbom užasa u rekonstruisanoj kući strave, svako iole normalan ostao je šokiran i užasnut gadostima i bljuvotinama koje su tamo pod izgovorom vrhunske umetnosti, bile izložene!

Takva obaveštenost, takva urednost u pozivima da se dođe u što većem broju na ovaploćenje klasičnog oličenja i promotivnog lica satanizma ali , osim u par slučajeva, nigde nije bio objavljen nijedan normalan tekst koji postavlja iole suvislo pitanje čemu i kome to treba.

Uglavnom nad čitavo društvo se nadvio medijski mrak Todorovića i njegovog kluba obožavatelja iz samog Muzeja savremene umetnosti, što ni najmanje ne čudi jer je i sama njegova pojava tamna kao mrak crnji od noći ,sav je negativan ,sav je u naliku onog sto se ne pominje, a sve to zahvaljujući činjenici da je kod nas temeljno uništena likovna kritika, a i ona što je postojala bila je dobrim delom duboko korumpirana a sve sasvim u skladu sa sveopštim manjkom inteligencije...

Jer za razumevanje nečijeg ludila potrebna je makar inteligencija idiota. A ko u kanibalskim ćebićima Zorana Todorovića vidi umetnost, živi u ludilu za šta ni ne treba gram inteligencije, već samo "jak želudac" da ne povratiš.

Manjak inteligencije je u onima koji vide umetnost, tamo gde je nema. Otići na poklonjenje kanibalizmu je stvar prestiža jer nečije ludilo impresionira sadomazohiste koji su verovatno došli na svoje i nakon posete izložbi sigurno su dobili dodatan erotski naboj pa stoga ni najmanje ne čudi pojava raznoraznih Malčanskih Berberina i sličnih likova koji očito stiču nadahnuće posmatrajući ovakve svinjarije.

Postavlja se i pitanje zašto Todorovića a i ekipu selektora Bijesranja i kustose Muzeja savremene umetnosti niko ne smesti u nekakvu psihijatrijsku ustanovu jer su svi redom očigledno odavno prolupali ili se zapravo prave ludima, prodauju psedoumetnička mudrosranja i svinjarije pod izgovorom vrhunske umetnosti... a Laza Lazarević plače za njima!

Zamislite da je Leonardo da Vinči umesto da naslika Mona Lizu, odlučio da čitav dan vrišti, bičuje se, skače kao majmun , delje smrdljive kosti i sve to predstavi kao umetnost?! Ko bi ga zapamtio?

Možda bi pričali o Ludom Leonardu ili da je Rembrant umesto Noćne Straže odlučio da oriba ulicu i da potom popije vodu iz kofe a da to gledaju njegovi fanovi.

A korak dalje u svemu ovome svakako je napravio profesor Zoran Todorović, jedan od osnivača Odseka za nove medije na Fakultetu likovne umjetnosti u Beogradu, gde drži nastavu Transmedijska istraživanja, kada je u jednom beogradskom centru za redistribuciju izbeglica s Bliskog istoka i iz Afrike, postavio poseban pisoar u kojem je nekoliko dana prikupljao urin.

U WC-u je postavio natpis na nekoliko lokalnih jezika koje govore izbeglice u kojem je objašnjavao da se urin prikuplja u umetničke svrhe. Nakon nekoliko nedelja Todorović je u laboratoriji napravljenom isključivo za tu prigodu, procesom destilacije, odvojio vodu iz urina. Potom su kuvari piva pomogli da se od destilovane mokraće, po jednom belgijskom receptu, napravi pivo.

Čitav taj proces, od prikupljanja urina iz WC-a do pakovanja piva u boce, beležio je kamerom. Na performansu nazvanom "Integracija", koji je priredio u Velikoj Britaniji, prikazao je taj video rad i pozvao prisutne da s njim nazdrave i probaju pivo što je jedan dio prisutnih mazohista i učinio. Todorović je koristeći pivo kao jedan od popularnijih elemenata zapadne kulture, stvorio način potpune integracije, integracije konzumacijom, ovih 'pridošlica' u Europu.

Inače još u svom magistarskom radu počeo se intenzivnije baviti istraživanjima vezanim za odnos tela i mašinerija i na neki način konceptualizirati taj problem, pa je tako pametnica prava, uočio da neki osnovni elementi imaju veze s energijom i s materijom i to pokušao realizirati."praveći "Infrazvučni top", monstr mašineriju koji proizvodi vrlo snažan zvuk posebnih karakteristika.

To je bila praktički velika truba ili zviždaljka, predimenzionirana cev orgulja koja proizvodi zvuk od 120 decibela koju je napravio po uzoru na infrazvučni top koji su tokom Drugog svetskog rata razvijali u Francuskoj, a drugi je pratio priču o orguljama u Liverpulu koje su bile montirane u 19. veku, ali su ih morali ukloniti jer su zbog presnažnog zvuka mogle srušiti crkvu a glavna ideja vodilja za ovu nebulozu bilo je zanimanje o tome može li zvuk funkcionirati kao otrovni agens koji može naneti ozbiljne ozlede telu.!!!!

Na kraju se pokazalo da je zvuk bio toliko snažan da je lomio sijalice i stakla. Doduše Publika u Londonu je još dobro prošla što se ne bi moglo kazati za njegov performans sa gasom Azot suboksidom koji je bio glavna zvezda njegovog navodnog projekta „Smeh"!

Naime, Todorović je 2001., koristeći, kako kaže, fizičke i kemijske zakonitosti kako bi proizveo fizičku neprijatnost, u sklopu projekta nazvanog "Smeh", pustio u galerijski prostor azot suboksid inače naširoko poznat kao smejavac odnosno gas koji izaziva smejanje a koji se ranije naveliko koristio kao anestetik pri vađenju zuba a još uvek se ponegde koristi prilikom provizornog nameštanja iščašenih kostiju a pravim čudom je izostao naredni eksperiment u tom stilu, recimo da se organizuje prijem i da se svim prisutnima ponudi šampanjac sa rastvorenim johimbinom što bi među prisutnima napravilo pravu erotsku orgiju.

Doduše, sudeći po ponašanju dobrog dela pseudoumentičke mafije, čini se da se oni i u ovom smislu jako dobro zanimaju i bez johimbina! . Naravno bilo je tu još jakih stvari recimo pranje sapunom napravljenim od sala sa Todorovićevog stomaka pa recimo projekat „Cigani i psi" koji se sastojao u tome da su prosjaci i psi lutalice namontiranim kamerama snimali sve na koje su naišli.

Naredni Todorovićev „biser" bilo je kuvanje piktija od kožica obrezanih dečaka a prekrasno je bilo i veliko finale u kome su učestvovale dve kurve, njihov makro, i gradska uprava. Na kraju se postavlja nekoliko osnovnih pitanja na koja je nemoguće dobiti iole suvisao odgovor: da li smo svi mi idioti pa dozvoljavamo da se milioni eura arče na ovakve svinjarije i uređenje muzeja za njihov smeštaj?

Ko i po kom kriterijumu proglašava ovakve svinjarije za kapitalnu umetnosti? Ko uopšte dozvoljava ovakvim likovima da sudeluju u nastavi na Likovnoj akademiji i da zastupaju ovu državu u inostranstvu? I konačno, ono najvažnije: ako je sve ovo tako kapitalna umetnost, zašto je onda trpaju u Muzej?

Što autor svo to sranje lepo ne ponese svojoj kući? Ili čeka da se sa njime pozabavi najnovija direktorka Muzeja savremene umetnosti?