(P)likovi

Poslednji je čas da Srbija izabere između života ili smrti, izborima je nemoguće oterati Vučića

Ustanak ili nestanak

Predizborna kampanja je počela. Opozicione stranke se pripremaju za predsedničke, vanredne parlamentarne i redovne beogradske izbore. Priprema se i Aleksandar Vučić, ali ne samo za te izbore, čije rezultate će montirati u skladu sa svojim potrebama. Diktator zna da je došlo vreme u kome Srbija neće odlučivati samo o tome ko će vršiti vlast, ko će dobiti poslaničke i ministarske mandate. Sad se bira između slobode i ropstva, života ili smrti, budućnosti ili Vučića. Izbor je lak, ali nije jednostavan. Vođa naprednjačkog kartela nikad neće dozvoliti da se demokratskim metodama smeni vlast. Nažalost, on jasnije od opozicionara vidi da su u društvu nastale okolnosti, koje sva rešenja svode na ultimatum: ustanak ili nestanak. O načinima na koje diktator pokušava da spreči ustanak, da ne bi nestao s političke scene, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

S obzirom na postapokaliptičke uslove, koje je zatekao pre devet godina, kad je došao na vlast, da nije mentalno poremećen Aleksandar Vučić je mogao da opušteno, bez ikakvih problema, vlada sto godina. Međutim, neki ljudi nikad ne ozdrave. Uslovljen rđavim karakterom i slabašnom inteligencijom, nedostatak kompetencija za ulogu vladara kompenzovao je lažima, prevarama i nasiljem.

Političku scenu je prilagodio dijagnozama iz svog zdravstvenog kartona, a kao osnovnu privrednu delatnost nametnuo je kriminal i korupciju. Odbijanje da se leči dovelo ga je do toga da više ne može da kontroliše simptome duševnih oboljenja. Sablasno smešni diktator poželeo je da izgradi kult svoje tužne i duboko nesrećne ličnosti. Tačnije rečeno, bezličnosti.

Za razliku od doktora Viktora Frankenštajna, koji je od delova mrtvih ljudi pokušavao da napravi živo čudovište, Vučić je sam u sebe ugrađivao mitove koji su dražili njegovu adolescentsku maštu. Kad god bi pomenuo auto-puteve, fabrike i bolnice, poredio bi se sa Titom. Kad je najavljivao obračun sa zlim Srbima, koji protestuju protiv njegove tiranije, predstavljao se kao sultan Murat, koji je bio "izuzetan vojskovođa, veliki čovek i državnik, eeee..."

U sportskom zanosu, nakon što je blokirao šut na koš dečaku od 10 godina, hvalio se kako bi bio bolji košarkaš od Dražena Petrovića, samo da nije imao povređenu kičmu. Ganut ocenom Sime Avramovića, tadašnjeg dekana, da je upravo on, Aleksandar Vučić, najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta, diktator je skromno priznao da je to priznanje zaslužio samo zato što je bio vredan đak, sa nastave je bežao samo zato da bi na miru učio. Kad bi mu prorodali podsvest, istakao bi da mnogo liči na Milana Stojadinovića, predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, koji je proteran, gle čuda, baš na Mauricijus.

Autor ovog teksta, kao i mnogi drugi kritičari naprednjačkog vođe, poredio ga je sa Adolfom Hitlerom. Sličnosti postoje, u karakteru i psihozama, kao i u načinima i posledicama vladavine. Ipak, sad, pred svođenje računa, uočava se i bitna razlika. Hitler je znao kad mu je stigao kraj. Prekratio je sebi muke. Vučić nije od te fele. Nema šanse da izvrši samoubistvo, on na to nagoni druge, normalne ljude, žrtve njegovog političkog avanturizma. I, još važnije, za razliku od Hitlera, Vučić ne shvata da mu nema spasa, da je stiglo vreme da se suoči s odgovornošću za sve zločine koje je izvšio u poslednjih devet godina tiranije.

Pod Vučićem, Srbija je izgubila suverenitet i integritet, prestala je da postoji kao pravna država i postala obična teritorija na kojoj živi najsiromašnije stanovništvo u Evropi, kojim vlada kasta multimilionera rođaka, kumova, saučesnika iz vrha kartela. Vučić je ugušio državne institucije i medije, očerupao javne resurse i privatnu imovinu, ali neće pasti zbog propalih političkih eksperimenata i zloupotreba položaja u vlasti, nego zbog najtežih oblika kriminala.

Aleksandar Vučić je osnovao klan Veljka Belivuka, koji je bio sastavni deo naprednjačkog karela. Belivukova kriminalna grupa je izvršavala Vučićeva naređenja, pretila i prebijala opozicionare, vršila pritisak na glasače i poslovno sarađivala s najvišim predstavnicima vlasti. Zauzvrat, Vučić ih je nagrađivao policijskom, pravosudnom i medijskom zaštitom. Idila je završena pod pritiskom američkih službi, koje su sprovele istragu i, brojnim dokazima o najtežim zlodelima, prinudili srpsku policiju i tužilaštvo da reaguje i uhapsi i optuži 30 pripadnika klana za ubistva, otmice, trgovinu drogom, nelegalno posedovanje oružja i silovanje.

Dokazi o sprezi s Belivukom poslednje je što Vučiću treba pred odlučujuće izbore, na kojima će pokušati da osvoji još jedan predsednički mandat. Ne samo zbog mogućnosti da ga, kad se steknu okolnosti, odvedu na optuženičku klupu, nego i zbog opasnosti od toga da se glasači trgnu iz pinkoidne hipnoze, otvore oči i vide - gle, predsednik je mafijaš!

Vučić nema problem sa tom činjenicom, em se uživeo u ulogu bosa, em ima selektivno pamćenje, pa misli da mu je savest čista zato što se ne seća susreta s Belivukom u stanu Katarine Šišmanović i vremena kad su jedan drugog oslovljavali sa "brate" i "lutko".

U svom stilu, Vučić je već primenio svoj osnovni politički trik - zamenio je teze i počeo da se hvali borbom protiv klana koji je sam stvorio i kojim je komandovao. Vlastitu hrabrost i odlučnost dokazuje opisima monstruoznih zločina koje su u ritopečkoj klanici izvršili njegovi pešadinci.

Sa psihotičnim osmehom na licu, Vučić opisuje kako su ubice mlele ljude u mašini za meso i pravili ćevape. "Za takve zločine potrebna je izuzetna hrabrost", rekao je Vučić, zadivljen divljačkim testosteronom "Vukodlaka" i "Mesara".

Pokušavajući da se predstavi kao div-junak, koji je stao u kraj najopasnijoj mafiji u savremenoj istoriji Srbije, Vučić kampanju za predsedničke izbore nije počeo pod posterima sa svojim feminiziranim fotošopiranim portretima, nego pod fotografijama raskomadanih tela i odsečenih glava. Prošlogodišnju kampanju vodio je pod sloganom "Za našu decu", a ovu je otvorio informerovskim naslovom "Mama, koljemo ti dete".

Sva perverzija srpskog društva ogleda se u činjenici da, posle svega, posle svih dokaza o neljudskoj brutalnosti, ogromna većina normalnih ljudi više veruje koljaču Belivuku, nego predsedniku države Vučiću. Svi su uvereni da opskurni ubica govori istinu o saradnji, tajnim sastancima i dogovorima. Vučićev krizni štab nema dobar odgovor na to, nema načina da kontroliše štetu u javnosti.

U nedostatku boljih rešenja, kad ni medijske manipulacije i pretnje nasiljem više ne pomažu, Vučiću nije ostalo ništa drugo nego da kupuje naklonosti, ili makar selektivni zaborav.

- U novembru će biti tri hiljade, onda pet hiljada, biće i još, ukupno oko 170 evra za svakog penzionera i zaposlenog u javnom sektoru. To nije mala pomoć, naprotiv - uporno ponavlja Vučić, ponosan na cenovnik, kojim će pokušati da glasove građana kupi novcem koji im je prethodno oteo.

U sledećih sedam-osam meseci, podmićivaće ljude sa po dve crvene da zaborave i zanemare istinu o njegovoj odgovornosti za zločine Belivukove grupe. Opet, uzalud. Normalniji deo tz. prave opozicije neće mu dozvoliti da tek tako spere krv s ruku.

Vuk Jeremić ukazuje na bliske i čvrste veze Vučića i Belivuka, a aktivisti Narodne stranke u Beogradu i još nekim gradovima dele nalepnice s retoričkim pitanjem "Ko je u Srbiji šef mafije", preko crne siluete Vučića, koja sugeriše tačan odgovor.

Dragan Đilas tačno procenjuje da se "u narednih godinu dana rešava pitanje opstanka Srbije" i poručuje: "Sve ovo će imati srećan kraj, ili za narod ili za mafijašku vlast. Ili za Srbiji ili za mafiju. Da li će Srbija da bude normalna, demokratska, prosperitetna zemlja ili će biti Kolumbija Pabla Eskobara u sred Evrope? To je suština. Na tome sve dileme počinju, tu se završavaju."

Jeremić i Đilas znaju da Vučić nije politički protivnik, lider stranke na vlasti i državnik, nego šef mafijaškog kartela koji je okupirao Srbiju. Znaju to, ali ipak pristaju da učestvuju na izborima koje mafija organizuje. Narodna stranka i Stranka slobode i pravde, kao i druge partije i pokreti koji gravitiraju ka njima, užurbano se pripremaju za izbore.

Za divno čudo, trgnula se i Demokratska stranka, čiji visoki funkcioner Srđan Milivojević konferencije za medije zakazuje pred prostorijama Srpske napredne stranke, pa na pravoj adresi iznosi optužbe za kriminal i korupciju. Opozicionari obilaze gradove, pričaju s ljudima, hvataju zalet za kampanju u kojoj će predstavljati stranačke programe, iznositi stavove o Kosovu, privredi, prosveti, ekologiji i drugim uobičajenim civilnim temama, a tek usput će podsećati javnost da je Vučić šef mafije.

Nije bitno, bar za normalne građane nije bitno zašto opozicija ne želi da na ljutu ranu stavi ljutu travu, da li to izbegava po naređenju stranih centara moći ili po svojoj pameti. Kakav god bio, razlog za nepreduzimanje neophodnih poteza ne opravdava lidere vodećih opozicionih stranaka. I njima je jasno, kao što ponekad ističu, da više nema vremena za odlaganje konačnog rešenja.

Ustanak ili nestanak!

Naravno, lakše je pozvati na ustanak, nego pripremiti uslove za njega i organizovati konkretne akcije. No, o tome ne može da se odlučuje na osnovu procene da li će se naljutiti strani ambasadori ili će to narušiti komoditet stranačkih funkcionera, koji sve ambicije svode na to da ugrabe poslanički mandat. Svim pravim opozicionarima je jasno da u narodu postoji nezadovoljstvo stanjem u koje je Srbiju doveo mafijaški režim. Gde god krenu, opozicionari čuju osnovnu poruku: "Ovo se više ne može izdržati". Nije dovoljno da na taj vapaj odgovore pričom o demokratizaciji društva, izmeni izbornih uslova i otvaranju prostora na televizijama s nacionalnim pokrivanjem.

Građani su godinama pljačkani i ponižavani. Imovinu, novac, budućnost, nadu i sudbine oteli su im okupatori iz naprednjačkog kartela. Sad sve te pojave imaju imena, lica i krvave ruke pune tuđeg novca. Sad je svima jasno da iza svih nesreća, koje su ih bacile u bedu, stoje bratije Vučić, Brnabić, Mali, njihovi saborci Vulin, Stefanović i Zorana Mihajlović, tajkuni Slaviša Kokeza, Goran Veselinović, Nikola Petrović, Nenad Kovač, Marko Uljarević, Aleksandar Papić i slični. Na tom spisku su i naprednjački terminatori Malovići, Zelja, Sandokan, Snajper, Turpija... Svi su svesni da je Vučić najodgovorniji za Belivukove zločine. Takvo zlo, taloženo skoro celu deceniju, ne može da se uništi stranačkim saopštenjima i kritikom na ulici, pijacama ili u studiju Šolakovih televizija.

Neophodna je akcija, odmah i do kraja. U narodu već sad ima dovoljno energije i nezadovoljstva, ali nema ko da to kanališe na pravi način.

Možda još nije zrelo za masovne proteste, ali zrenje može da se ubrza konkretnim akcijama. To znaju i ljudi iz vrha opozicionih stranaka. Neko je predložio da se organizuje blokada Tužilaštva za organizovani kriminal. Svakodnevni protesti sa samo jednim zahtevom - da budu saslušani Vučić, Vulin, Željko Mitrović i ostali koje su Veljko Belivuk i Marko Miljković naveli kao svoje saradnike iz vrha vlasti. Pa, neka Vučićevi saradnici iz Tužilaštva shvate da im neće biti oprošteno saučešće u naprednjačkom kartelu. Neka Vučićevi mentori iz zapadnih ambasada vide da normalna Srbija ne pristaje na vladavinu glavoseča. Ta i takve akcije više bi uzdrmale diktatora, nego lepljenje plakata i optužbe na društvenim mrežama. Vučić zna da bi to bio početak ustanka. Slab i uspaničen, šef mafije ne može da izrži ni skandiranje "Vučiću pederu" na stadionima širom Srbije, a kamoli blokadu institucija.

Vučićev krizni štab, koji svakodnevno zaseda (doduše u krnjem sastavu, pošto Željko Mitrović letuje u Kanu) u vili Bokeljka, više nema trikova, kojima može da hipnotiše javnost. Sve ideje su se svele na podmićivanje penzionera i zaposlenih u javnom sektoru, koji je, i inače, najbogatiji rezervoar glasova svake vlasti. Iza te ideje, koja se maskira namerom da se pruži finansijska pomoć ugroženim slojevima, krije se Vučićeva podla strateška želja da izazove dodatne podele u društvu.

Opljačkanim novcem kupuje lojalnost naprednjačke sirotinje i, istovremeno, izaziva bes opozicione sirotinje. Na taj način, davno opisan u stručnoj literaturi koja se bavi manipulacijom masama, stimuliše sukobe po društvenoj horizontali. Neka se vređaju i biju očajnici svih političkih orijentacija, naprednjački protiv opozicionih penzionera, radnika s minimalnim platama, običnog sveta koji, bez obzira na stranačku pripadnost, deli iste strahove pred neplaćenim računima, alavim javnim izvršiteljima i svim ostalim nametima, kojima im vlast guli kožu s leđa. Vučić izaziva takve sukobe, koji sprečavaju mogućnost da se oni prošire po vertikali, da sva sirotinja ne ustane i krene na vrh pljačkaške piramide, na njega, njegove rođake, kumove i ostale saučesnike u zločinima nad državom i narodom.

Dok potpiruje sukobe sirotinje sa sirotinjom, Vučić ponižava sirotane s margine političke scene. Njegov doprinos demokratizaciji društva svodi se na osnivanje svojih stranaka i koalicija. Najznačajniji uspeh u toj delatnosti ostvario je nedavno, kad je pacifikovao i prepakovao Boška Obradovića i Sašu Radulovića.

Dva "konstruktivna" sastanka i jedna čaša vina na komemorativnom koktelu, povodom obeležavanja "Oluje", bili su dovoljni za sramotu. Vučić je Obradoviću oprostio nasilje nad ženama, razbijanje vrata u zgradi RTS-a i Doma Narodne skupštine, pa i to što je fašista i ljotićevac. Raduloviću je oprostio porodično nasilje, neplaćeni porez u Americi, antimigrantske i antiglobalističke stavove, ludilo i ostalo blato kroz koje ga je godinama provlačio. Koncentrisani isključivo na svoj cilj, na preskakanje cenzusa od tri odsto, Obradović i Radulović su, s kiselim osmesima, stali u red pored Milice Zavetnice, Miloša Jovanovića Padobranca, Žike Gojkovića Kralja, Miše Vacića i ostalih parazita iz tzv. patrijotskog korupsa naprednjačkih satelita.

Radulović je, u borbi protiv Vučića, prošao trnovit put od evrofanatika, uverenog da je bavljenje Kosovom bespotrebno gubljenje vremena - "to je odavno završeno, Kosovo više nije Srbija" - i da naprednjački režim uništava državu, što je dobrim delom i dokazao raskrinkavanjem krađe rezultata prošlogodišnjih izbora. Na kraju, pristao je da sarađuje s lopovima, sve s opravdavanjem da je to zarad "nacionalnog jedinstva u zaštiti vitalnih interesa Srbije i Republike Srpske". U to nije poverovala ni Hana Adrović, a ona je sklona da poveruje u svašta, pa i da je Radulović seksi.

Radulović je dobar ulov, blistav trofej u Vučićevoj kolekciji abonenata, ali nije ni prineti Obradoviću. Predsednik Dveri je na političkoj sceni uradio isto što i Zoran Radmilović u pozorištu Atelje 212, odlično je odigrao ulogu Radovana Trećeg. Obradović se godinama žestoko borio protiv žutih lopova iz DS-a i njihovih naslednika iz SNS-a. Naposletku, baš kao Radovan Treći, prešao je na stranu pobednika, kod Vilotića Vučića, pa sad s nacionalnih frekvencija puca na svoju praznu, napuštenu kuću.

- Nemam šta da se pravdam onima koji ne vide dalje od Vučića i koje je zaslepila mržnja ili još više interes da budu Vučić umesto Vučića. Ovo je prvi put posle deset godina da vlast razgovara sa opozicijom o najvažniji nacionalnim i državnim pitanjima, kao što su očiuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije i odbrana Republike Srpske - tvrdi Boško Obradović,

Za razliku od normalnih ljudi, zaslepljenih mržnom prema šefu mafije, koji je opljačkao i uništio Srbiju, Obradović vidi dalje od Vučića, vidi novi poslanički mandat, budžetske jasle i ostale benefite. Nikad nije bio bliže tom cilju. Ne mora ni da koriguje retoriku, i dalje može da kritikuje Vučićevu izdaju Kosmeta, kriminal i sve ostale zločine režima. Sve dok je kooperativan, briga Vučića za Obradovićeve optužbe, one su izgubile na značaju čak i među bivšim glasačima Dveri, koji su ovaj zaokret čačanskog Radovana Trećeg shvatili kao izdaju.

Obradović je Vučiću potreban za posao koji nije mogao da obavi Vojislav Šešelj. Po povratku iz Haga, Šešelj se dva-tri meseca bavio politikom, pretio je Vučiću i Tomislavu Nikoliću, pa i njihovoj deci, obećavao je da će ih eliminisati kao dva tumora, koje je, navodno, imao na jetri.

Osvetnička retorika nije urodila plodom, pa je vojvoda postao rijaliti zvezda. Gostovao je u "Parovima", grlio se i ljubio sa Zmajem od Šipova, Gastozom i ostalim Marićevim junacima, a u Pinkovoj "Zadruzi" glumio je sudiju, saslušavao je Macu Diskreciju i razgovarao s "Drvetom mudrosti". Drvo je bilo veštačko, kao i vojvoda. Potrošen i demodiran, Šešelj je izgubio upotrebnu vrednost, zato je Vučić na njegovo mesto, za ulogu lidera patriotske liste, instalirao savremeniji model, Boška Obradovića.

- Aleksandar Vučić je lud čovek! Srbija postaje opasno mesto za život! Sa ludakom na čelu države ulazimo i već smo u ogromnom problemu. Ovo neće dobro da se završi ako ludak ne ode u ludnicu. Zar svi normalni ljudi ćute i trpe da imamo ludaka na mestu predsednika Srbije? Dokle, ljudi? - upozoravao je Obradović na opasnost od poludelog diktatora, pre nego što je i sam pristao da ćuti i trpi, ne bi li mu ludak pomogao da dograbi još jedan poslanički mandat.

Obradović je bio u pravu, Vučić je lud čovek. Međutim, u Vučićevoj ludosti ima sistema. Ludak na vlasti zna da ludaci s političkog dna imaju cenu, često vrlo povoljnu, kao svaka rabljena roba. Gladan som ide i na praznu udicu, tako se i mnogi lažni opozicionari kače na Vučića, iako su svesni da se bliži kraj njegove vladavine. Ludak ima i način za obračun s mrziteljima, koji i zaslepljeni vide sav njegov kriminal. Protiv njih koristi sva sredstva, naročito svoje medije, koji u tekstovima i emisijama od nepodobnih opozicionara i ostalih kritičara, u Belivukovom stilu, prave ćevape i paštete.

Vučić to radi otkad je počeo, na opštu žalost, da se bavi politikom. Predvodi mafiju, a političke protivnike optužuje za kriminal. Nemilice pljačka sve što stigne, drugima govori da su lopovi. Zaveo je diktaturu, a kmeči i cvili kao da je zlostavljani opozicionar. Iz njegovog ormara ispadaju kosturi brojnih žrtava, od Slavka Ćuruvije do Vladimira Cvijana, a mentalni poremećaji ga navode da sažaljenje javnosti privlači pričama o nepostojećim opakim ubicama, koje mu danonoćno rade o glavi.

- Opoziciji sam davno rekao šta im je najbolje rešenje. Umesto što gubite stotine miliona evra, koje ste uložili u N1, Novu S, Newsmax, platili ste Danas, platili ste pet radio stanica, od Karoline do HIT radija, TDI-a, ne znam čega sve što su Đilas i ostali kupili, do svih nedeljnika koje drže... Platili su stotine miliona evra. Lakše je, ljudi, da me ubijete! Kako oni kažu za mene - peder, žvalavi, picousti... Ne postoji stvar koju nisam čuo o sebi. Ludak, majmun i sve drugo. Ajde, bre, ajde više. Samo jedan problem imate. Sutra da uradite to za čime čeznete, da me ubijete, svi će ljudi znati šta sam ostavio iza sebe, da sam ja napravio "Beograd na vodi", da je to moja ideja, da sam to izgurao, da sam za to našao investitore i sve drugo. Mislite da se plašim bilo koga na svetu? Pa, ja se plašim boga. Plašim se svoje dece. Ne tresem se ni pred svojom decom, ni pred bogom - istresao je Vučić plodove bolesnog uma, koji na ovakav način, ovakvim rečnikom vapi za lekarskom negom.

Ponekad, kad ipak uzme lekove, Vučiću se pogled razbistri, pa shvati da mu opasnost ne preti od opozicije i medijskih kritičara, nego od kumova i ostalih razbojnika iz vrha kartela. Za njegovo i, što je mnogo važnije, dobro svih građana Srbije, neophodno je da i lideri opozicionih stranaka potraže stručnu pomoć, pa da prestanu da negiraju realnost, koja svakom Vučićevom izjavom upućuje na činjenicu da on ni ne pomišlja na fer izbore, a naročito ne na mirnu predaju vlasti. Od izbora, u senci odsečenih glava Belivukovih žrtava i targetiranih opozicionih glava u Vučićevim medijima, nema ništa. Ništa korisno po Srbiju.

Svima je jasno - ustanak ili nestanak! Vučić je istinu i pravdu iz državnih institucija i političkog sistema isterao na ulicu. Samo sa ulice može da se vrati. Poslednji je čas da Srbija izabere između života ili smrti, slobode ili ropstva, pravde ili Vučića. Jedno isključuje drugo. Zato treba hitno uraditi sve što je potrebno da bi se Vučić isključio iz vlasti i smestio na sigurno, pored svog vojnika Belivuka i ostalih naprednjačkih mafijaša, kojima je mesto iza rešetaka.