Preko pune linije

Sportski klubovi Partizan i Crvena zvezda pretvoreni su u mafijaške organizacije kojima upravlja Aleksandar Vučić

Vreme sporta, razonode, pljačke i ubistava

Služba za borbu protiv organizovanog kriminala saslušava aktuelne i bivše funkcionere Fudbalskog kluba Partizan o finansiranju navijačkih grupa među kojima su i "Principi" Veljka Belivuka. Istragom nije obuhvaćen Aleksandar Vučić, koji je, preko Novaka Nedića, Milorada Vučelića i Miloša Vazure, uništio klub, a stadion Partizana pretvorio u "bunker" Velje Nevolje. Vučić je, na isti način, u saradnji sa Ostojom Mijailovićem, rasturio i Košarkaški klub Partizan, koji je spreman za stečaj i likvidaciju zbog poreskog duga od pet miliona evra. Pred Specijalnim sudom optuženi su samo pripadnici Belivukove kriminalne grupe, ali ne i njihovi politički zaštitnici. Međutim, istraga SBPOK-a otkriće, makar nehotice, veze između pojedinaca iz vrha vlasti i kriminalaca.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je kriminalizovao sve državne institucije, obrazovne ustanove, medije, pa i sportske klubove, naročito Crvenu zvezdu i Partizan. U Zvezdi je instalirao “tašna-mašna mafiju”, a u Partizanu “ubice iz blata”.

Mimo svoje volje, pod pritiskom stranih obaveštajnih službi, Vučić je morao da uđe u obračun s kriminalnom grupom Veljka Belivuka, vođom Partizanovih navijača “Iz principa”. Vučić je iskoristio uticaj na Tužilaštvo za organizovani kriminal da istragu usmeri što dalje od sebe i svog sina Danila, koji ima bliske prijateljske veze s nekoliko istaknutih članova Belivukovog ganga. Osim Vučića, Tužilaštvo je od utvrđivanja odgovornosti aboliralo njegove operativce Novaka Nedića i Dijanu Hrkalović, kao i kompletnu upravu FK Partizan. Tako je nastala optužnica koja tereti Veljka Belivuka, Marka Miljkovića i još dvadesetak pripadnika te organizovane kriminalne grupe za seriju ubistava, otmica, iznuda, prodaju droge i nelegalno posedovanje oružja, ali u njoj se ne pominje niko iz vrha vlasti, policije i pravosuđa, pa i iz uprave Partizana.

Istraga je utvrdila da je stadion Partizana bio baza Belivukove grupe. Ispod južne tribine, u prostorijama restorana koji je ustupljen navijačima, pronađeno je oružje i droga. U optužnici se navodi da je u tom “bunkeru” tri dana, u avgustu 2020. godine, držan i zlostavljan Ilija Spasić, koga su Belivukovi ortaci oteli, tukli i silovali bilijarskim štapom. Takođe, u optužnici se ističe da su te prostorije na stadionu svakodnevno korišćene kao prodavnica narkotika. Ipak, niko iz uprave Partizana nije pozvan na odgovornost.

Predsednik kluba Milorad Vučelić i generalni direktor Miloš Vazura, kao i ostali članovi uprave, tvrde da nisu znali šta rade i čime se bave “navijači”. Naravno, svi su dobro znali s kim imaju posla. Isti “navijači” su oružjem pretili Vučelićevom prethodniku Zoranu Popoviću, pretukli su Vazurino obezbeđenje, pretili su predsedniku Košarkaškog kluba Partizan Ostoji Mijailoviću, nekažnjeno su vršili nasilje nad suparničkim navijačkim grupama, a usput su pažnju javnosti privukli prebijanjem predstavnika opozicije u vreme izbornih kampanja, kao i torturom nad novinarima prilikom Vučićeve predsedničke inauguracije 2017. godine.

Svi u upravi Partizana znali su da je Belivukovu “navijačku” grupu instalirao Novak Nedić, generalni sekretar Vlade Srbije u vreme premijera Vučića. Znali su da tom grupom komanduje Nenad Vučković Vučko, tada oficir Vojske Srbije, a danas Žandarmerije, koji je bio u emotivnoj vezi s Dijanom Hrkalović.

Znali su da je Aleksandar Vidojević, zvani Aca Rošavi, visokorangiran u toj grupi, odmah iza Vučkovića i Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi. Znali su i da je Aca Rošavi najbolji prijatelj Danila Vučića. Znali su da je Stanković osuđivan na zatvorsku kaznu zbog dilovanja droge, da je Belivuku suđeno zbog pokušaja ubistva, a Aci Rošavom zbog nasilničkog ponašanja. O tome je javno govorio Belivuk, opisujući kako su on i Sale Mutavi napravili prijateljske odnose s ljudima iz vrha kluba.

- Situacija da sednete s direktorom kluba, predsednikom, sa ljudima iz uprave, ne dešava se svakodnevno. A opet, ne bezobrazno, nego nam sami ljudi prilaze. Odmah smo počeli da po ceo dan provodimo na stadionu, ujutru da treniramo, posle na ručak u klupski restoran, potom da organizujemo posao i kontrolišemo dešavanja. Tu su i drugi ljudi dolazili da se vide s nama. Sve mi je od uslova tu bilo, kao da sam kod kuće - ispričao je Belivuk 2017. godine.

Članovi uprave Partizana sada se ne sećaju tog “čudnog, ali svakako prijatnog” druženja i saradnje s ubicama. Na to ih nije podsetila ni montirana istraga koju je vodilo Tužilaštvo za organizovani kriminal, ali Ministarstvo unutrašnjih poslova prisiljeno je da reaguje zbog pritisaka stranih službi, pa i organa FIFA i UEFA, koji zahtevaju da se proveri poslovanje FK Partizan. Služba za borbu protiv organizovanog kriminala nedavno je pokrenula istragu finansijskih tokova koji su od uprave Partizana vodili prema navijačkim grupama. Uz nekoliko aktuelnih članova, iskaz u SBPOK-u, u svojstvu građanina, nedavno je dao i bivši potpredsednik FK Partizan profesor Vladimir Vuletić.

- Inspektore SBPOK-a interesovao je način na koji je Partizan davao novac određenim navijačkim grupama, na račune ili u gotovini. Istaknuto je jedno ime, koje sam i ja apostrofirao, a koje inspektori odavno imaju u svojim tefterima. To je Miloš Vazura, generalni direktor FK Partizan, koji već ima tri krivične prijave, a sada je pod istragom o spornim finansijskim kombinacijama. Inspektorima SBPOK-a objasnio sam kako je funkcionisao mehanizam, koji je bio isključivo u nadležnosti generalnog direktora. Vazura je određene odlazne transfere koristio za stvaranje crnog fonda. Jednom klauzulom u ugovorima klub je imao mogućnost da odlazećem igraču deo novca isplati na ruke. To je opravdavano raznim razlozima. Kao, da bi se olakšalo igraču da se snađe u novoj sredini, da sanira povrede i slično. Važeći propisi FIFA i UEFA ne zabranjuju tu klauzulu. Nije sporno ako taj novac ide igraču, njemu i pripada. Ovde je problem što je kod svakog važnijeg transfera između igrača, njegovog menadžera i generalnog direktora postojao dogovor o raspodeli tog novca. Nekad je taj iznos bio i 200.000 evra po igraču. Partizan bi pristao da deo transfera isplati u gotovini, a igrač i menadžer su pristajali da deo vrate generalnom direktoru. Taj novac, koji se nigde nije evidentirao, kasnije se koristio kao crni fond kojim je raspolagao generalni direktor. Dokaze o tome sam dao Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, na inspektorima je da sada utvrde da li je to istina ili ne - prepričao je Vuletić ono što je otkrio inspektorima SBPOK-a na saslušanju sredinom juna ove godine.

Vuletiću je to bila peta poseta SBPOK-u. Uvek je pozivan u svojstvu građanina, nikad nije osumnjičen i optužen. Bivši potpredsednik FK Partizan svaki iskaz je koristio da ukaže na zlodela pojedinaca iz vrha vlasti i uprave kluba, kao i na uloge koje su imali u stvaranju i razvoju organizovane kriminalne grupe Veljka Belivuka, koja je Partizanov stadion i tribine koristila kao bazu.

Plan za uništenje Partizana smislio je i realizovao Aleksandar Vučić. Odmah po dolasku na vlast, Vučić je klasičnim pučem - noću, dok pošten svet spava - preuzeo kontrolu nad Crvenom zvezdom. Partizan je osvajao u etapama, kroz mučan proces koji su usmeravali ljudi iz njegovog okruženja.

Glavnu ulogu je imao Novak Nedić, Vučićev oficir za vezu s upravom kluba i kriminalizovanim navijačkim grupama. Nedić nije imao formalnu funkciju u Partizanu, ali imao je pozajmljenu moć, koju je crpeo iz funkcije generalnog sekretara Vlade Srbije, na čijem čelu se tada nalazio Vučić.

Krajem 2014. godine, kad je Nedić izvodio poslednje radove na preuzimanju vlasti u Partizanu, značajno mu je pomogao i profesor Vuletić, koji je tada bio na poziciji predsednika Nadzornog odbora. Vuletić je omogućio mladom Nediću da stvori ulove za pobedu nad frakcijom koju su vodili Duško Vujošević i Branko Ružić. Umesto Dragana Đurića, za predsednika kluba je izabran Zoran Popović. Za biznismena iz Loznice, koji je bio član dotadašnjeg Upravnog odbora, iza koga je ostao dug od 13 miliona evra, glasalo je svih 48 članova Skupštine. Na mesto potpredsednika Partizana, zaduženog za pravna pitanja, postavljen je Vojislav Nedić, poznati beogradski advokat i otac Novaka Nedića. Za generalnog direktora izabran je 28-godišnji pravnik Miloš Vazura, kum Novaka Nedića.

Uporedo s kadrovskom čistkom u upravi kluba, Novak Nedić je počistio nepodobne navijačke grupe s tribina Partizanovog stadiona. Umesto navijača koji su nezadovoljstvo getoizacijom Partizana iskazivali skandiranjem “Vučiću, pederu”, Nedić je instalirao “Janjičare”, novoformirani eskadron za specijalne operacije u interesu vladara. Prvi pravi komandant “Janjičara” bio je oficir Vojske Srbije Nenad Vučković Vučko. On je sa Zvezdine “Marakane” doveo osuđivanog narko dilera Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi. Njih dvojica su, u saradnji sa starim “grobarom” Aleksandrom Vidojevićem, zvanim Aca Rošavi, rasturili ostale navijačke grupe i zaveli teror na Partizanovom “jugu”.

Uz pomoć policije, koju je kontrolisala tadašnja Vučkovićeva ljubavnica Dijana Hrkalović, “Janjičari” su uništili “Alkatraz” Aleksandra Vavića i “Jang bojse” Gorana Veličkovića Goksija. Vavić je bolje prošao, najuren je sa stadiona, ali bar je preživeo sukob s “Janjičarima”, za razliku od Goksija, koji je završio u klanici u Ritopeku.

“Janjičari” su sprovodili čistke i u upravi kluba, uvek po naređenju Novaka Nedića. O tome je javno govorio i Veljko Belivuk.

- Kad smo Sale i ja došli (na Partizanov stadion), predsednik kluba je bio Dragan Đurić, koji je, po mom mišljenju, klupska legenda. Neko ko je bio šaner, preprodavac robe i taksista, pa postao predsednik kluba, taj ima mozga. Da li je muvao ili ne, u to ne ulazim. Ali ako je klub dobro funkcionisao, igrao Ligu šampiona, ako je bilo ljudi na stadionu, organizovani prevozi navijača... onda je to odlično. Međutim, desila se smena, došli su novi ljudi. Miloša Vazuru privatno znam dosta pre Partizana i mislim da je dobar momak, u dobrim smo odnosima, ali politika kluba je postala problematična - tvrdio je Belivuk u intervjuu za jedan beogradski magazin.

“Janjičari” su probleme s Vazurom i Popovićem rešavali na svoj način - nasiljem, šakama i pištoljima. Koliko su moćni dokazali su pritiskom na trofejnog trenera Marka Nikolića, koji je morao da napusti klub jer se zamerio Nedićima. Članovi uprave Partizana iz tog vremena tvrde da je Nikolić stavljen na listu za odstrel kad je odbio da prekine trening kako bi pozdravio Vojislava Nedića. Navodno, stariji Nedić je to shvatio kao uvredu koju mlađi Nedić nije hteo da oprosti. Umesto Nikolića za šefa stručnog štaba je imenovan Zoran Milinković. No, ni on nije bio po volji Novaku Nediću. Milinković je u junu 2015. godine, pred poslednje takmičarsko kolo, odbio Nedićev zahtev da namesti rezultat utakmice. I Vazura je odbio da utiče na Milinkovića, pa su “Janjičari” pokušali da izvrše pritisak na predsednika kluba Popovića. Taj slučaj je opisao profesor Vladimir Vuletić.

- Predsednik Zoran Popović me pozvao u svoj kabinet. Rekao mi je da mu je malopre Novak Nedić pretio pištoljem. Nedić je tražio od Popovića da utiče na Milinkovića da on utiče na igrače da se izgubi utakmica protiv Borca iz Čačka, kome je pobeda bila neophodna da ostane u ligi. Popović je to odbio. I godinu dana kasnije, kad se opet našao na udaru Nedića i njegovih navijača, odbio je da podnese ostavku, iako su oni to zahtevali. Posle poraza od Augsburga, krajem 2015. godine, kojim je Partizan izbačen iz Lige Evrope, Novak Nedić je inicirao smenu Popovića. Iste noći, posle utakmice, održana je sednica Upravnog odbora na kojoj se raspravljalo o poverenju predsedniku kluba. Dok je trajala rasprava, Popović se povukao u svoj kabinet. U jedan sat posle ponoći, u kabinet je upao Novak Nedić s trojicom navijača - Vučkovićem, Saletom Mutavim i Vidojevićem. Iako su izvršili agresivan pritisak, Popović nije popustio. Nije podneo ostavku, ali ipak je smenjen. Sednica je završena u četiri ujutru odlukom da Partizan privremeno vodi radna grupa, koja će organizovati izbor nove uprave. Novak Nedić je zahtevao da njegov otac Vojislav bude izabran za vršioca dužnosti predsednika, ali, nakon što sam mu objasnio da to nije moguće iz statutarnih razloga, pristao je da se formira radna grupa u kojoj su se nalazili Ivan Ćurković, Milorad Vučelić, Vojkan Nedić, Ostoja Mijailović, Ivica Ilijev, Miloš Vazura i ja. Novak Nedić je očekivao da u toj radnoj grupi ima sigurna četiri glasa: svog oca Vojkana, svog kuma Vazure, svog prijatelja Ilijeva i moj. Međutim, na prvoj sednici, mi nismo glasali za njegove predloge. Tada je puklo kumstvo između Vazure i Nedića. Nešto kasnije, posle povratka s priprema na Kipru, Novak Nedić me pozvao na razgovor. Tražio je podršku u odbrani Partizana od Žarka Zečevića, koji je nameravao da hitno, preko reda naplati neka zastarela potraživanja. Složio sam se s Nedićem da je to skandalozno, ali istakao sam da to treba da sprečimo legalnim putem, na sednici Skupštine kluba. Nedić nije hteo tako, jer je znao da nema većinu. Predložio sam da činjenicama dokaže da je u pravu, dobiće podršku većine. “Ne, ja ću, s mojim navijačima”, razbiti tu Skupštinu” - rekao mi je Nedić. Pitao me da li sam s njim. Kad sam rekao da nisam, odgovorio je da to znači da sam protiv njega. Od tada, nikad više se nismo čuli i videli. To je uvod u sve ono što se kasnije dešavalo u Partizanu - opisao je Vladimir Vuletić u nekoliko intervjua, ali i u iskazima u SBPOK-u.

Nije poznato šta je Miloš Vazura rekao na saslušanju u SBPOK-u, ali zna se da je već iskusan u laganju pred istražnim i pravosudnim organima. Vazura je lažima pomagao i Veljku Belivuku na suđenju zbog tuče na parkingu ispred Partizanovog stadiona krajem aprila 2016. godine. Aleksandar Stanković, Belivuk i Darko Ristić, zvani Meda, napravili su sačekušu za Vazuru. Čim je Vazura stigao, Belivuk je nokautirao njegovog telohranitelja Božu Kumburovića, a Ristić šofera Nebojšu Petkovića. Vazura je pokušao da pobegne, ali stigao ga je Sale Mutavi. Na snimku sa sigurnosnih kamera vidi se kako Vazura beži, dok na pet metara iza njega Belivuk nogama udara onesvešćenog Kumburovića.

- Zastao sam da se pozdravim sa Sašom Stankovićem, Belivukom i Ristićem. Saša i ja smo se odvojili da bismo pričali o klubu. Video sam Sašu kako se okrenuo. Nisam video ko je i kada udario Božu - lagao je Vazura na sudu.

Lagali su i svi ostali učesnici tog divljaštva. Belivuk i Kumburović su okrivili svaki svoju mamu. Kumberović je ispričao da mu je mama bila bolesna, pa je zbog toga bio dekoncentrisan i nervozan. Belivuk je rekao da je udario Kumberovića kad mu je opsovao mamu, a na to je osetljiv, odmah napada, naravno s leđa. Pretučeni Vazurini telohranitelji nisu hteli da se priključe krivičnom gonjenju “navijača”. Da nije snimka, koji je postao viralan, slučaj sigurno ne bi ni dospeo na sud. Pošto to nije moglo da se izbegne, Vazura je učinio sve što je mogao da zaštiti Belivuka od zakona i pravde. Uspeo je. Belivuk je minimalno kažnjen, iako je samo mesec dana ranije pravosnažno osuđen za sličan slučaj, kad je na jednom splavu naneo teške telesne povrede svojoj žrtvi.

Milorad Vučelić, Miloš Vazura, pa i Vladimir Vuletić tvrde da nisu znali ko su i čime se bave “navijači”, kojima su ustupili na korišćenje restoran na stadionu. Tu besmislenu laž ponavljali su i posle ubistva Saleta Mutavog, kad su Belivuk i Aca Rošavi naterali fudbalere i košarkaše Partizana da na teren, pred početak utakmice, izlaze u majicama s likom ubijenog narko dilera.

Naravno, svi su dobro znali s kim imaju posla, kao što su znali da kriminalna grupa Saleta Mutavog, a kasnije Veljka Belivuka i Marka Miljkovića, izvršava naloge Novaka Nedića, sve u interesu glavnog vođe Aleksandra Vučića. Znali su da bi suprotstavljanje Belivuku bilo tretirano kao suprotstavljanje Vučiću. Zato se i danas od medijskih optužbi za saradnju s mafijašima brane ćutanjem.

- Partizan nije jatački klub, “bunker - klub”. Belivuka sam prvi put video na tom snimku prebijanja Vazurinog obezbeđenja, on nije bio među istaknutijim ljudima u toj navijačkoj grupi. Vučelić i Vazura su imali komunikaciju s navijačima. Zašto se sada tvrdi da je uprava Partizana trebalo da zna šta se dešava u prostorijama na stadionu koje kontrolišu navijači? Pa svake nedelje, kad je Partizan igrao utakmice kao domaćin, policija je pregledala te prostorije. Nikada nije pronašla drogu, oružje ili bilo šta sporno. Veljko Belivuk je bio slobodan građanin. U oktobru 2020. godine, na derbiju sa Zvezdom, bio je u istoj loži s Vladimirom Rebićem, tadašnjim direktorom policije. Posle utakmice, svi smo otišli u jedan restoran, gde su Rebić i Belivuk sedeli sto do stola. Zašto ga Rebić nije uhapsio? - priča Vuletić.

U tome ima logike, ali to nikoga ne abolira od odgovornosti, ni članove uprave Partizana, ni policiju, pa ni pripadnike Bezbednosno informativne agencije. Goran Colić, načelnik Pete uprave BIA, bio je član Skupštine Partizana i to ispred navijača, koji su ga delegirali na tu funkciju. Umesto da vodi istragu protiv ubica, narko dilera i nasilnika koji se predstavljaju kao navijači, BIA se bavila kadriranjem u upravi, ali i u igračkom rosteru Partizana.

Milorad Vučelić i Miloš Vazura su priznali da je povratnički transfer Milana Lole Smiljanića obavljen u prostorijama BIA na Banjici. Predsednik i generalni direktor Partizana pozvani su “na brdo”, gde se, uzgred budi rečeno, Vučelić već decenijama oseća kao svoj na svome. Tamo im je rečeno da mora biti potpisan ugovor sa Smiljanićem, iako je nepotreban i beskoristan. Vučelić je objašnjavao kolegama iz uprave da na tom transferu insistira Aleksandar Vučić, koji hoće da ispuni želju svog saradnika Andrije Čupkovića, funkcionera SNS-a, generalnog direktora Parking servisa i, što je najbitnije za ovu temu, tasta Lole Smiljanića.

Vučić nije samo dovodio u Partizan islužene fudbalere, nego je pružao logističke usluge menadžerskoj agenciji koja je prodavala najveće mlade talente. Agencija “International Sports Office” potpisala je ugovore sa svim igračima Partizanove milenijumske generacije 2000. U toj grupi nalazile su se i aktuelne zvezde evropskog fudbala Dušan Vlahović, Strahinja Pavlović i Sveta Marković. Tu generaciju trenirao je Milan Ristić, čiji brat Darko Ristić je postao izvršni direktor u “International Sports Office”. U to vreme u toj agenciji je bio angažovan i Danilo Vučić, koji je nezvanično debitovao u toj branši kao menadžer Zvezdinog talentovanog igrača Nemanje Radonjića. Prošle jeseni, kad je Vlahović, za 70 miliona evra, prešao iz Fiorentine u Juventus, italijanski mediji su pisali da je i u taj transfer uključen Danilo Vučić.

Igrači su rasprodavani po bagatelnim cenama, a skupo su plaćana “pojačanja”, koja se nisu proslavila. Partizan tri godine nije osvojio nijedan trofej, a pet godina nije imao ni šansu da se bori za šampionsku titulu. To je rezultat rada Milorada Vučelića, šamana zaduženog za tumačenje signala vrhovnog božanstva Vučića, kao i Novaka Nedića, Vučićevog oficira za vezu. U saradnji s njima, kao i sa Milošem Vazurom, Vučić je uništio Fudbalski klub Partizan.

Za deset godina vladavine Srpske napredne stranke, država je FK Partizanu dala 14 miliona evra. U tom periodu, Partizan je finansijski potpuno propao. Sva pokretna i nepokretna imovina, stadion i ostali poslovni prostor, plus ugovori s igračima, sve zajedno vredi 23 miliona manje od dugova koje ima klub. Partizan samo za porez duguje 11 miliona evra. Pre nekoliko dana FIFA je zabranila Partizanu da angažuje nove igrače do 2024. godine, jer nije izmiren dug prema švajcarskom klubu Lugano. Klub je uništen i kriminalizovan, novac razgrabljen, a niko nije kriv. Uprava koju predvodi Vučelić, na tajnoj sednici Skupštine u januaru ove godine, produžila je sebi mandat do 2027.

Služba za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije odnedavno proverava poslovanje Partizana, ali istraga neće utvrditi prave uzroke katastrofalnog stanja dok ne budu pozvani na odgovornost Aleksandar i Danilo Vučić, Novak Nedić i ostali saučesnici u tom zločinačkom poduhvatu. Kad bi državne institucije radile kako treba, SBPOK bi trebalo da istraži i poslovanje Crvene zvezde. Otkad je Vučić na vlasti, Zvezda je dobila od države i sponozora kakav je Gasprom čak 64 miliona evra, plus još 26 miliona evra kroz oproštene kredite Agrobanke i Marfin banke. Na kraju, FK Crvena zvezda za porez duguje državi 7,3 miliona evra.

Na isti način Vučić je pokušao da u talačku situaciju dovede i košarkaše sekcije dva najveća srpska sportska društva. Bez po muke uspeo je da uništi KK Partizan. Na čelo Partizana postavio je Ostoju Mijailovića, čačanskog biznismena i visokog funkcionera SNS-a. Mijailović je za pet godina napravio poreski dug od 5,54 miliona evra, a ne zna se koliko još duguje za ugovore sa igračima. Sad od Vučića zavisi sudbina Partizana. Ako mu se prohte, s lakoćom može da naredi Poreskoj upravi da pokrene stečajni postupak i ugasi KK Partizan, što je Vučić i najavio kao moguću opciju pre mesec dana, upravo dok je trajala finalna serija plej ofa ABA lige, gde su Zvezda i Partizan igrali za titulu.

Sa Košarkaškim klubom Crvena zvezda situacija je nešto drugačija. Nebojša Čović, nezvanični vlasnik tog kluba, odbio je Vučićevu ponudu da umre. Pristao je na saradnju s Vučićem, ali pod svojim uslovima. Čović dugove Zvezde drži pod kontrolom. Za porez duguje samo 820.000 evra, što može da pokrije sa dva prosečna transfera, pa Vučić ne može da ga ucenjuje, a kamoli da mu otme klub.

Za sve što se dešavalo i što se dešava u fudbalskim i košarkaškim klubovima Partizanu i Zvezdi odgovoran je Aleksandar Vučić. Vučelić, Vazura, Nedić, Belivuk, Mijailović, Terzić i ostali saučesnici u uništavanju i kriminalizaciji klubova moraju da snose odgovornost za sva krivična dela, od poslovanja kroz crne fondove do mafijaškog bunkera i dilovanja droge na oba stadiona.

Dok se to ne desi, Partizan i Crvena zvezda biće ogledna dobra za Vučićevo lečenje kompleksa, mešetarenje i pljačku.