Podsećanje

REVOLUCIJA U SRBIJI 2000. U očekivanju oktobarskih dana u Srbiji, podsećamo šta se desilo 5. oktobra 2000. godine (3)

Otporaši iz srednje socijalne klase

Namera ovog članka je da identifikuje najupečatljivije osobenosti "narandžastih tehnologija", da nabroji osnovne metode „ekspresrevolucija" i da objasni zašto tradicionalne metode borbe sa njima ne mogu dati zadovoljavajuće rezultate. Prva od zemalja Istočne Evrope u kojoj je izveden ovaj eksperiment bila je Jugoslavija (SFRJ). Niz istorijskih faktora dovelo je do toga da su još 70-ih godina prošlog veka narodi Slovenije i Hrvatske zagovarali nezavisnost ovih republika, nalazeći za to ekonomske, istorijske i kulturološke razloge. Postojanje SSSR-a i Varšavskog pakta (VP) bilo je prepreka za realizaciju tih stremljenja. U to vreme raspad Jugoslavije mogao je da izazove intervenciju VP ili NATO-a sa nesagledivim posledicama do kojih bi doveo sudar ova dva protivnika na već ionako napetom evropskom prostoru. Osim toga, još je bio živ patrijarh balkanske politike mudri Josip Broz Tito, opisuje Petar Ilčenko (Moskva-Budimpešta-Beograd), čiji esej prenosimo u nkoliko nastavaka

Petar Ilčenko

Socijalni status članova pokreta poklapao se sa starosnim grupama: 51% studenata, 30% školaraca, 5% radnika, 4% nezaposlenih i 3% službenika. Nacionalni sastav je u potpunosti odgovarao etničkoj strukturi Srbije, drugim rečima, 82% članova su bili etnički Srbi. Po mišljenju Velimira Ilića, u srpskim uslovima kao adekvatan marker socijalnog porekla može se uzeti profesija oca. Podaci (35% fakultetski obrazovanih ljudi, 31% kvalifikovanih radnika, 15% službenika) govore o tome da su članovi pokreta uglavnom pripadali srednjoj gradskoj socijalnoj klasi, sa prilično niskim materijalnim statusom. Na osnovu istraživanja postignutog uspeha i slobodnog vremena, koje se u proseku provodilo u "Otporu", Ilić je došao do zaključka da su dominirali nemarljivi studenti i školarci sa prilično niskim ocenama. Interesantno je da je, bez obzira na loše rezultate u školovanju, 56% ispitanika svoju budućnost povezivalo sa obrazovanjem i u njemu videlo svoj put ka uspehu u životu.

Članovi "Otpora" su učestvovali u njemu bez preteranog fanatizma, o čemu svedoči činjenica da su na pitanje o instrumentima koje smatraju ključnim za rešavanje problema u Srbiji, odgovorili na sledeći način: opozicione partije (26%), sopstveni napori (19%) i, tek na trećem mestu, pokret "Otpor" (16%). Pažnju privlači i odnos članova prema religiji: 24% su se izjasnili kao vernici i 36% kao religiozni, bez poštovanja svih zahteva religije koju ispovedaju, a svega 4% je pristalo da se izjasni protiv religije, odnosno kao ateisti. Važnu ulogu u ovako visokoj popularnosti crkve odigrala je politika prosvećenog ateizma koju je zastupao režim, a koja je faktički samo "trpela" religiju kao takvu. Sinkretizam i prikrivene protivrečnosti "Otpora" izražavane su i u tome što je 50% članova pokreta bilo kategorično protiv učestvovanja crkve u političkom životu Srbije "posle pobede demokratije", a 34% su želeli da crkva ima izuzetnu ulogu u političkom životu Srbije posle svrgavanja Miloševića.

Veoma iznenađujuće odgovore (na prvi pogled) davali su aktivisti "Otpora" na pitanje o osnovnim problemima Srbije. Većina njih je, naravno, na prvo mesto stavila ekonomske (38%) i političke (20%) probleme. Ipak, krajnje interesantno izgleda (za pokret osnovan i sponzorisan od strane NATO-a) veoma nizak rejting politiziranih problema poput nacionalizma (svega 5%) i normalizacije odnosa sa inostranstvom (neverovatnih 3%).

visokom stepenu ksenofobičnosti običnih članova "Otpora" govori i činjenica da je na pomoć od nevladinih organizacija (6%) i iz inostranstva (1%) računao neznatan broj (verovatno samo oni koji su znali ili sumnjali u takve izvore finansiranja). Ostali su se tešili idejom da "Otpor" finansira srpska dijaspora ili najprihvatljivija i neutralna strana država, Grčka. Geopolitički pogledi aktivista "Otpora" bili su daleki od onoga što se smatra klasikom "narandžastih" pokreta.

Bez obzira na poziciju koju je devedesetih godina zauzimala Rusija prema Balkanu, i na to što je u zvaničnoj retorici tadašnjeg jugoslovenskog režima Moskva predstavljana kao saveznik Miloševića, Rusija je bila na drugom mestu (9%) odmah posle pravoslavne i balkanske Grčke (22%) kao najbliži saveznik Srbije. Istovremeno, na pitanje o tri neprijateljske Srbiji zemlje, SAD je figurirao u 45% odgovora, zemlje Zapadne Evrope u 42%, pretičući nedavne ratne protivnike Albaniju (36%) i Hrvatsku (32%) i potpuno zasenivši Rusiju (11%), koja je negativne poene dobila zahvaljujući imaginarnoj podršci Miloševiću.

Zapadni sponzori su bili malo zadovoljniji jednoglasnim negativnim odnosom prema jednopartijskom sistemu kao protivniku demokratije, progonitelju crkve, rušitelju nacionalne svesti i sl. Mnogo neprijatnije iznenađenje za pristalice neoliberalizma bili su pogledi članova pokreta na ekonomsko uređenje. Radi dobijanja izbalansiranih rezultata i otklanjanja asocijacija koje bi mogao izazvati termin "socijalizam" (tako opasno blizak nazivu partije "neprijatelja br. 1"), Ilić je zamolio ispitanike da daju ocenu sledećim tvrdnjama "bez materijalne jednakosti nema pravednosti" i "društvena struktura može biti stabilna samo ako postoji pravo privatne svojine". Sa prvom tvrdnjom saglasilo se 29%, 53% je negiralo, a drugu je odobrilo 38% i odbacilo 32%, što pokazuje relativno visok nivo elitarističkih ubeđenja među aktivistima "Otpora". Vrhunac ovakvih, tako dalekih od Adama Smita, raspoloženja izazvala je činjenica da je samo 35% ispitanika podržalo izjavu o tome "da u jednom društvu raspon između minimalnih i maksimalnih dohodaka treba da bude neograničen", pri čemu je 13% od njih bilo toliko radikalno da su se zalagali za totalno izjednačavanje nivoa primanja.

Ni glavni probni balon liberalne demokratije odnos prema manjinama aktivisti pobedničkog pokreta nisu prošli. Samo 10% ispitanika smatrali su da je manjinama potrebno obezbediti posebna prava, 31,64% su izjavili da manjine već imaju i previše prava, a ostali su bili manje-više ravnodušni prema ovoj temi. Još ilustrativniji su bili odgovori na tri konkretna, ključna pitanja za određivanje stepena nacionalne samosvesti/servilnosti prema Zapadu. Samo 1% anketiranih ljudi složilo se sa idejom o priznanju nezavisnosti Kosova, 28% su smatrali da Republika Srpska (srpski deo Bosne i Hercegovine) treba da se pripoji Srbiji, i tek 36% je podržalo ideju o saradnji sa Haškim tribunalom. Naravno, navedene podatke treba razmatrati u kontekstu izuzetno visokog opšteg nivoa antiameričkog raspoloženja u Srbiji krajem prošlog veka. Liberalne i evroatlantske ideje su u redovima članova "Otpora" imale mnogo više pristalica nego među ostalom omladinom u Srbiji. Sa druge strane, ideje o jednakosti i demokratiji korelirale su sa preovlađujućim raspoloženjem u društvu.

Sumirajući rezultate sociološkog istraživanja V. Ilića, može se izvesti zaključak da su u proseku članovi pokreta "Otpor" bili umereno nacionalistički i tradicionalistički nastrojene demokrate, sa idejom o socijalnoj pravdi. Radikalizam karakterističan za omladinu u kombinaciji sa navedenim kvalitetima, napravili su od njih veoma prihvatljive regrute za borbu protiv režima, koji se posle obavljenog posla, odnosno svrgavanja diktatora, neće pretvoriti u moćnu organizacionu strukturu. Ovo poslednje, kako smo već rekli, obezbeđivalo se mehanizmima za samouništenje organizacije. Sponzori su hteli (i dobili) poslušnu "crvenu gardu" za privremenu upotrebu, a ne nove "talibane".

Metodika i praksa "Otpora"

Osnovni metod koji je "Otpor" koristio u svom političkom radu bile su nenasilne akcije. U skriptama 2000. godine, koje su se koristile na seminarima u Srbiji, može se naći detaljno objašnjenje ove metode.

Za vreme održavanja akcija učesnici su morali da se pridržavaju sledećeg: "Zabranjeno je nanošenje fizičkih povreda bilo kome, ne odgovarati udarcima na udarce, ne iskazivati mržnju prema organima reda i, najvažnije, izražavati protest a ne mržnju, izbegavati lične uvrede i nasilje, izbegavati preteće gestove za vreme demonstracija, izbegavati krađu tuđe imovine iz političkih razloga, ne nositi oružje, za vreme akcija ne konzumirati alkohol i narkotike, držati se dogovorenog (poštovati partijsku disciplinu), u slučaju hapšenja ne negirati učešće u akcijama". U istim skriptama mogla se pročitati i prepričana varijanta drugog toma klasičnog dela Džina Šarpa posvećenog konkretnim metodama nenasilnih akcija.

Anonimni autor konspekata skicirao je ceo spektar metoda nenasilne borbe: metode nenasilnog protesta i ubeđivanja (zvanične izjave, komunikacija sa širokom auditorijom preko medija, simbolične masovne akcije, simboličke društvene akcije, nenasilni pritisak na određena lica, korišćenje pozorišnih i muzičkih rekvizita, organizovanje povorki, javnih sastanaka, demonstrativno povlačenje i otkazivanje), metode odbijanja socijalne saradnje (ostrakizam, neučestvovanje u društvenim događanjima, izlazak iz socijalnog sistema), metode odbijanja ekonomske saradnje (bojkot i štrajk), metode odbijanja političke saradnje (nelojalnost vlastima, uklanjanje uličnih znakova, neposlušnost, akcije državnih službenika), metode nenasilnog mešanja (samodestrukcija, korišćenje suda kao poligona za optuživanje tužilaca od strane optuženih, psihološko iscrpljivanje pristalica režima, fizičko ometanje rada ustanova i transportnih mreža, ekonomsko i političko mešanje).

Naravno da se ceo ovaj komplet akcija nije mogao primeniti u Srbiji i navodio se samo da bi se pojačala ubedljivost kompletne metodologije i da bi se probudio interes auditorija primerima kao što su "odbijati izvršavanje intimnih obaveza u cilju političke preorijentacije partnera", koji je spadao u metode odbijanja socijalne saradnje. Mnogo šire i detaljnije bila je pojašnjena prva tačka, koja se odnosila na metode nenasilnog protesta i ubeđivanja, koje su aktivisti "Otpora" najviše primenjivali.

Autor skripti veliku pažnju je posvetio tehnikama u slučaju hapšenja, sve u cilju prevazilaženja šoka i podizanja morala omladine, koja se prvi put našla iza rešetaka. Ova tema, obrađivana na seminarima, poklapala se sa opštom strateškom linijom seminara koji su se održavali u Budimpešti i Segedinu.

Odluke o preduzimanju konkretnih koraka u okviru kampanje i započinjanje novih kampanja donosile su se tek posle konsultacija sa Agencijom za ispitivanje javnog mnenja. Po rečima jednog od rukovodilaca "Otpora", Ivana Andrića, od samog početka je odlučeno da se akcenat stavi na određenu grupu, omladinu od 18 do 30 godina. Istraživanja je vršio moćan, pripremljen tim iz Instituta za strateški marketing i istraživanje sredstava javnog informisanja, koji se istraživanjem javnog mnenja u Srbiji bavio još od početka devedesetih godina.

Analiza je rađena na visokom profesionalnom nivou, na 16 fokusnih grupa u osam naselja, obuhvaćeno je gradsko i seosko stanovništvo različitog starosnog doba i interesovanja. Na kraju rada, za godinu dana, došlo se do devet hiljada stranica ciljanih istraživanja, ispitivanja i profila različitih fokusnih grupa. Predstavnik agencije za strateški marketing redovno je dostavljao mesečne izveštaje za svaku od obrađivanih grupa. Iz tog razloga, grešaka u PR-u faktički nije ni bilo, izbor parola i ciljeva kampanje savršeno je odgovarao masovnom raspoloženju i postizao maksimalni efekat. Treba odati priznanje i strategiji "Otpora", koja je podrazumevala postepeno povećanje pritiska na režim, a ne momentalno organizovanje masovnih demonstracija.

Ljudi koji su se bavili strategijom potpuno su shvatali da je, za jednu tako mladu organizaciju, pokušaj organizovanja masovnog protesta "odmah i sada" u svakom slučaju osuđen na propast, podjednako i u slučaju neuspeha (uzalud potrošena sredstva i napori, reputacija gubitnika) i u slučaju uspeha (masovno okupljanje naroda je moćna snaga, ali ako se masa nezadovoljnih samo okupi i odsluša parole, a zatim se mirno raziđe bez nastavka i perspektive, to će samo rezultirati masovnom frustracijom, razočaranjem i apatijom). Mnogo efikasnije su bile mnogobrojne ciljane i koordinisane male akcije u velikim gradovima Srbije (Beograd, Niš, Novi Sad, Kragujevac).

Planirano je da važnu ulogu odigraju lokalna sredstva javnog informisanja, koja nisu bila pod tako moćnom cenzurom režima, preko kojih se mogla izdavati periodična štampa, gde su postojale radio-stanice, pa čak i lokalne televizije koje nisu bile pod direktnom režimskom kontrolom.

Pokušaćemo da u opštim crtama hronološki opišemo rad "Otpora", koristeći se materijalima sa sada već zatvorenog sajta ovog pokreta, kao i sa sajta njegovih naslednika. U periodu od avgusta do oktobra 1999. g. "Otpor", koji je do tada radio kao jedan od opozicionih studentskih kružoka, dobija solidno finansiranje i preusmerava se na sasvim druge ciljeve nego što je borba za demokratizaciju univerzitetskog života. Njegova "meta" postaje aktuelni režim. Javnu promociju novog pokreta nosila je kampanja pod nazivom "Deklaracija o budućnosti Srbije", tokom koje su sakupljani potpisi za zaštitu evropske "svetle budućnosti" zemlje. Ova deklaracija je postala javni program pokreta, sa navedenim zadacima, ciljevima i metodama "Otpora". Istovremeno, radilo se i na formiranju savetničkog odbora "Otpora", koji je nastupao kao zvanični "trust mozgova" pokreta i služio kao veza između "Otpora" i autoriteta starije generacije iz redova opozicije. U to vreme pokret je organizovao nekoliko masovnih, zapaženih i duhovitih akcija koje su privukle veliku pažnju javnosti.

Na primer, u avgustu 2000. g. u Nišu je "proslavljen" rođendan predsednika Jugoslavije. Aktivisti "Otpora" predložili su okupljenim građanima da na ogromnoj čestitki napravljenoj od tvrdog papira za crtanje ispišu rođendanske čestitke slavljeniku, a jedan od aktivista pokreta slagao je ispred nje "poklone" za predsednika (kartu za Hag u jednom pravcu, prugasto zatvorsko odelo, knjigu Mire Marković, lisice i ogromnu tortu ukrašenu crvenom zvezdom). Na kraju akcije torta je bila podeljena okupljenima. Tokom akcije "Dinar za smenu" građanima je nuđeno da za simbolični dinar mogu da udaraju po plastičnom buretu na kome se nalazila slika Slobodana Miloševića. Manje spektakularna je bila ciljana akcija pod nazivom "Gotov je, pada!" u kojoj su otporovci propagirali parolu koja se odnosila na predsednika Jugoslavije.

U novembru i decembru 1999. godine sprovedena je kampanja reklamiranja simbola pokreta "Pesnica je pozdrav!", na kojima je u različitim oblicima predstavljen glavni simbol pokreta pesnica. U okviru ove kampanje na plakatima su bili poznati srpski glumci sa podignutom pesnicom, sa istim pozdravom i sloganom "Pesnica je pozdrav!". Kampanja koja se završavala u decembru logično je krunisana plakatom na kome je prikazan Deda Mraz sa podignutom pesnicom i čestitkom "Srećna nova otporaška godina!". Istovremeno je započeta distribucija najmasovnije serije plakata pokreta pod parolom "Otpor, jer volim Srbiju!"

U januaru-aprilu 2000. godine započeta je kampanja "Ovo je ta godina!", sa distribucijom ogromne količine plakata na kojima je bila ispisana ova parola. Kampanja je počela akcijom pod nazivom "Nije vreme za slavlje!".

Na tradicionalnom mestu dočeka Nove godine u centru Beograda, na dan dočeka, predstavnici "Otpora" pozvali su sugrađane da se raziđu pošto nije vreme za slavlje. U jeku proslave i praznične atmosfere, aktivisti su iznenada na ogromnom ekranu, pomoću video-projektora, pustili film o žrtvama režima Slobodana Miloševića. Otporaši su uzvikivali: "Idemo kući! Razmislimo kako da sledeće Nove godine obezbedimo razlog za slavlje!" Među prisutnima na trgu bilo je oko tri hiljade aktivista pokreta koji su se "spontano" odazvali pozivu za prekidanje slavlja. Sve se završilo "sveopštim neraspoloženjem" i svečana proslava je prekinuta. To je ujedno bila i poslednja proslava koja je tradicionalno ujedinjavala sve građane Jugoslavije.

U istom periodu održan je prvi zajednički kongres pokreta, na kome je izglasano njegovo prerastanje u "narodni pokret". Izglasane su i brojne akcije za učlanjenje i borba za omasovljavanje pokreta. Ova borba za masovni karakter pokreta "Otpor" vodila se u dva pravca, koji su bili prikazani na dve vrste distribuiranih plakata. Prvi pravac, pod parolom "Otpor se širi!", imao je za cilj dostavljanje i lepljenje ogromnih plakata u svim, pa i najmanjim i najudaljenijim naseljima, kako bi se prenela informacija i privukle potencijalne pristalice, ma gde živele. Drugi pravac, pod parolom "Otpor je u vašem dvorištu!" bio je orijentisan na formiranje ćelija u mestu prebivališta članova i privlačenje njihovih prijatelja, rodbine i komšija.

U martu je u Novom Sadu sprovedena akcija "Velikani, velikani!", tokom koje su jedni pored drugih bili postavljani portreti nesrazmerne veličine klasika srpske književnosti i Slobodana Miloševića sa saradnicima. Tokom aprila održane su brojne akcije. U Beogradu, pod parolom "Protiv besnila, nove mobilizacije i rata", obeležen je dan kada je između dva svetska rata, za vreme Kraljevine Jugoslavije, kraljevska policija pucala u studentske proteste. Takođe u Beogradu, "Otpor" je učestvovao u postavljanju spomen-ploče ubijenom novinaru Slavku Ćuruviji.

U Požarevcu i Vrnjačkoj Banji održane su akcije pod nazivom "Crvena zvezda leti u Hag!", tokom kojih je u vazduh letela ogromna crvena zvezda (kao simbol Slobodana Miloševića) vezana za balone napunjene helijumom. U Beogradu je organizovana akcija pod nazivom "Kako se suprotstaviti mobilizaciji, represiji i vanrednom stanju". U Kragujevcu je prošla akcija "Misli svojom glavom!" tokom koje je prolaznicima nuđeno da odgovore na četiri pitanja: "Ko je izdao Krajinu? Ko je izdao Kosovo? Ko je pokrao penzije? Ko šalje vašu decu u rat?".

U maju i julu 2000. godiine pokret je počeo da doživljava prve masovne policijske akcije režima, usmerene na zastrašivanje učesnika, i odmah odgovorio kampanjom pod nazivom "Ovo je lice Srbije!". Cilj kampanje bio je da pomogne opoziciono raspoloženom delu društva u prevazilaženju straha od represija. Fotografije aktivnih članova pokreta, koje je policija pretukla, u krupnom planu bile su prikazane na plakatima.

Odličan PR-potez bila je akcija u kojoj su hrabre devojke stajale u prvim redovima demonstracija (kako bi preduhitrile eventualni napad policije), sa cvećem u levoj ruci, a desnom podignutom u stisnutu pesnicu, simbol "Otpora". Kada je režim pokrenuo talas zatvaranja sredstava javnog informisanja, pokret je bio prinuđen da organizuje masovne mitinge koji je trebalo da popune informativnu blokadu i obaveste prisutne o radu "Otpora". Povodi za ove akcije bile su zabrane sredstava javnog informisanja ili brutalno ophođenje prema uhapšenim aktivistima.

Što je više akcija preduzimala policija, to je više akcija organizovao pokret, a nove akcije pokreta izazivale su nove žrtve policijske torture. I tako u krug. Raspoloženje u društvu dovedeno je do usijanja. Osim mitinga i demonstracija podrške, pokret je uhapšenim i pretučenim licima organizovao pravnu i svaku drugu vrstu pomoći. U maju mesecu broj izvedenih propagandnih kampanja nije opadao. U Kragujevcu je organizovana proslava Prvog maja, praznika rada, a ne praznika "parazitskog režima" koji je sebi prisvojio ovaj dan.

Za vreme akcije održani su govori, ali se pripremao i tradicionalni roštilj za sve prisutne. U Užicu je organizovano obeležavanje dvadeset godina od Titove smrti i izvedena akcija pod nazivom "Tito se predomislio!", sa simboličkim učlanjenjem Josipa Broza u pokret "Otpor". U Novom Sadu je protekla akcija pod tradicionalnim parolama jugoslovenskih partizana-komunista "Smrt fašizmu (Milošević) sloboda narodu!".

U junu su održane akcije koje su imale za cilj učvršćivanje veza između "Otpora" i crkve. Otporaši su učestvovali u pomenu poginulih za vreme bombardovanja 1999.g. (za koje su aktivisti "Otpora" optužili ni manje ni više nego Miloševića) i zatražili blagoslov za sve što su učinili za svoj narod, koji su na kraju i dobili od nekih lokalnih sveštenika i pojedinih episkopa.

Posle odluke Miloševića da krajem jula 2000. prekine svoj mandat i raspiše prevremene izbore (za 24. septembar), započeta je poslednja faza borbe "Otpora" protiv predsednika Jugoslavije i njegovog okruženja. Organizovane su dve paralelne kampanje, sa dva različita cilja. Prva, pod parolom "Vreme je!", nosila je naziv "Izađi i glasaj!" i bila je usmerena na aktiviranje mladih birača, od 18 do 27 godina, kritički nastrojenih prema režimu, ali koji po pravilu izbegavaju izlaske na biračka mesta.

Tokom kampanje u 60 gradova zemlje održani su rok-koncerti na kojima je prisustvovalo više desetina hiljada ljudi. U sklopu ove kampanje organizovan je i "karavan zvezda", u kome su učestvovali poznati sportisti i glumci, koji su obišli 53 grada i pozivali opoziciono nastrojene građane da izađu na izbore i tako iskažu svoj protest.

Na taj način, pokret je uspeo da svojim akcijama i propagandom obuhvati veoma širok krug građana i gradova. Omladina se veoma rado okupljala na rok-koncertima.

Pri tom, ovakva masovna okupljanja bila su odličan povod da se okupi i omladina nezainteresovana za politiku, zaigra i odlično provede u društvu svojih vršnjaka, uz umerenu količinu alkohola, na otvorenom, pod improvizovanim binama sa veoma kvalitetnim ozvučenjem. Za pridobijanje simpatija srednje i starije generacije veliku ulogu odigralo je angažovanje priznatih ličnosti iz oblasti obrazovanja, popularnih sportista i glumaca, koji su tokom kampanje obavezno nosili majice ili značke sa parolom "Vreme je!"

Popularnost je stekao i novi simbol, sat na kome su strelice pokazivale vreme 23.55, ispod koga je pisalo "Vreme je 24.09.2000!" Prilično mnogo sredstava potrošeno je na deljenje hemijskih olovaka sa natpisom "Za glasanje". Na koncertima i mitinzima deljene su majice sa simbolima "Otpora" i kasete sa pesmama jugoslovenskog pop-pevača Đorđa Balaševića.

Na audiokasetama bila je snimljena samo jedna pesma, "Živeti slobodno", koja je pozivala na borbu protiv izolacije, protiv crnih hronika i besmislenih ratova, protiv neslobode, za bolje sutra, za perspektivu u svojoj zemlji, a ne iseljenje u Toronto ili Sidnej, uzdizala omladinu koja je progledala i ohrabrivala roditelje na borbu, prizivala da se "zdrobe lažni dijamanti ko ljuska šupljeg oraha, da bulevari sveta pamte muziku koraka". Ova pesma, koja je momentalno postala veoma popularna, mogla se čuti bukvalno na svakom ćošku, u svim studentskim domovima i klubovima.

Druga, paralelna kampanja, koja je za cilj imala odvlačenje pažnje organa reda i dezorijentaciju i klonulost pristalica predsednika, organizovana je pod nazivom "Gotov je!". Osnovni zadatak ove kampanje bio je da se simpatizeri predsednika i neodlučni birači ubede da su dani vladavine Slobodana Miloševića odbrojani.

U kampanji je korišćeno bezbroj nalepnica, sprejeva sa bojom, plakata i flajera sa gore navedenom parolom. Po izjavama "Otpora", u kampanji je učestvovalo skoro 20 hiljada novih aktivista, koji su se "ulili" u pokret posle intenzivnog rada na mobilizaciji kadrova. Osnovni cilj akcije bilo je "korigovanje" plakata socijalista i ujedinjene levice lepljenjem preko njih slogana "Gotov je!".

Ove dve kampanje bile su međusobno strogo razgraničene. Razgraničenje se uočavalo i u različitim simbolima (pesnica i sat) i u tome što su aktivisti "Otpora" učestvovali sa svojim simbolima u akcijama "Izađi i glasaj!", ali su se trudili da ni na koji način ne budu povezani sa glavnim organizatorima akcije. Radi toga je bilo angažovano oko 37 prijateljskih nevladinih organizacija, koje su formalno učestvovale u realizaciji kampanje, ali je rukovođenje akcijama uvek bilo u rukama "Otpora". Za svim ovim se skrivao pokušaj da se druga kampanja ("Gotov je!") predstavi kao nepristrasna, da "korigovanje" predizbornih plakata socijalista i presuda Miloševiću budu prihvaćene kao istorijski i nepartijski čin, a ne kao akcija konkurentskog pokreta.

Osim toga, "Otpor" je već tada stekao slavu agresivnog borca sa režimom, protiv koga je policija u stanju da primeni silu, pa je bilo potrebno sa mitinga skinuti auru "Otpora" da bi se prevazišao strah (ili negativan odnos) od mitinga i privukao što veći broj učesnika na koncerte i susrete sa poznatim ličnostima. Po završetku glasanja obe kampanje su bile objedinjene, pa su na masovnim koncertima-mitinzima, koji su prethodili 5. oktobru, organizatori nosili crne majice "Otpora" sa simbolom, belom pesnicom.

Tokom uspešno sprovedene kampanje, "Otpor" je obavio sav "prljavi posao" u borbi sa režimskom propagandom i time omogućio demokratskoj opoziciji Srbije da se maksimalno koncentriše na promovisanje svog pozitivnog programa.

Iz apatije su bili izvučene sve opozicione snage i svi slojevi srpskog društva, svi protivnici Slobodana Miloševića, sa svih strana političkog spektra Srbije. Osim toga, u društvu je bila veštački stvorena određena klima, javnost je bila dovedena na ivicu masovne histerije. Došlo je do toga da je pred same izbore (u septembru) stanje bilo takvo da je, u bukvalnom smislu, van državnih ustanova bilo opasno izražavati simpatije prema aktuelnom predsedniku.

Borba zvaničnih vlasti protiv "Otpora"

Priča o prvoj "ekspres-revoluciji" u Evropi bila bi nepotpuna bez priče o merama koje je okruženje Slobodana Miloševića primenjivalo u borbi protiv pokreta "Otpor". Većina primenjenih mera se, po pristupu i metodama, u potpunosti poklapala sa pristupom i metodama koje su kasnije primenili i svi ostali režimi napadnuti "obojenim revolucijama". Odnos vlasti prema pokretu "Otpor" može se uslovno podeliti na tri perioda različita po trajanju: od jeseni 1998. do proleća 2000. prezir, a samim tim i ravnodušnost; od proleća 2000. do kraja leta 2000. mržnja i naglo uvođenje represije; septembar-oktobar 2000. paralizujući strah od budućnosti u slučaju pobede opozicije.

Odmah treba naglasiti da se i na vrhuncu sukoba između "Otpora" i policije vlast ponašala prilično humano prema članovima ovog pokreta. Po podacima koje je izneo Fond za humanitarno pravo, u toku policijske kampanje protiv "Otpora" u Srbiji je bilo zadržano oko dve hiljade lica, pristalica pokreta, od kojih je većina bila relativno brzo oslobođena. Oko 200 uhapšenih nisu bili punoletni (između 16 i 18 godina), 300 ljudi je bilo privođeno pet i više puta (drugim rečima, sudeći po svemu bili su aktivisti pokreta). Ovi podaci, kao i mere koje je policija preduzimala prema "Otporu", uzeti su iz specijalnog izdanja posvećenog ovoj temi.

Podaci su prikupljeni na osnovu monitoringa i dokumentacije Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije posle 5. oktobra 2000.