Istočni front

Američka vlast u Ukrajini, ili dirigovana samostalnost

Živi povodci

"Povodac je najvažniji deo opreme. Postoji nekoliko vrsta povodaca za pse: fleksibilni povodac, onaj koji stoji psu oko grudi, povodac za dva psa, najlonski ili platneni, kožni ili sa lancem, višenamenski. Uloga povodca je da obezbedi slobodu kretanja potrebnu gazdi." (navod iz knjige „Pravila vaspitanja i dresiranja pasa")

Andrej Uvarov

(Moskva)

Za Ukrajinu u američkom Stejt departmentu imaju nekoliko različitih povodaca: i kredite, i deljenje keksa na Majdanu, i pretnje. U poslednje vreme u modi su živi povodci, oni koji govore i čak sami i rukovode. Takav povodac stavljen je na ukrajinski vrat još u vreme prvog Majdana, kada je za neposredni uticaj na državnu politiku bila dodeljena „američka žena" Ketrin Kler Čumačenko Juščenko. Stepen njenog uticaja odmah je ocenio Viktor Baloga, koji je u to vreme bio na čelu sekretarijata predsednika Ukrajine Juščenka: „...Ta žena je jedinstven primerak svoje vrste. Ne nedostaje joj silnih kvaliteta: volja, umeće da pronikne u suštinu, svestranost. Zbog ovih osobina ona je aktivno učestvovala u skoro svakoj odluci Juščenka."

Kada je počeo sledeći Majdan, u Stejt departmentu su razmotrili kako bračni status u Vašingtonu imenovanih vođa revolucije, tako i sve greške gospođe Čumačenko.

Zato su Evromajdanom i revolucijom rukovodili američki stručnjaci lično - pomoćnik državnog sekretara SAD Viktorija Nuland i ambasador Džefri Pajet. Znajući za strast Ukrajinaca prema inostranim, posebno prekookeanskim poklonima, američki službenici su delili revolucionarima peciva i džeparac, kao što su nekad kijevski knezovi darivali svoje sluge i kmetove. Kmetovi su bili zadovoljni.

Kao pojačanje ovoj grupi staratelja, u Kijev je nekoliko puta slan i senator Mek Kejn. Susreti senatora sa vođama revolucionarnog komiteta direktno su prenošeni na televiziji, a Nulandova je beskrupulozno izgovarala cifre koje je administracija SAD opredelila za uvođenje „evropskog sna" u svest Ukrajinaca.

Amerikanci su zaista uočili veliki broj grešaka „narandžaste revolucije", a pre svega nesposobnost ukrajinskih političara za samostalno vođenje države, kao i njihovu sklonost ka krađama i međusobnim unutrašnjim svađama.

Uočili i odlučili da vode samostalnu Ukrajinu neposredno američkim mozgovima.

Danas svim ministarstvima za sprovođenje reda i zakona u Ukrajini (armija, služba državne bezbednosti, ministarstvo unutrašnjih poslova, tajna služba, carina, tužilaštvo) upravljaju neposredno američki savetnci ili njihovi pouzdani ljudi, kao što je to bio slučaj sa Nalivajčenkom. U ovom poslednjem slučaju ne možemo, a da ne priznamo uspeh američkim specijalnim službama: ipak je velika stvar postići da specijalnu službu velike strane države vodi agent CIA. Da bi se na licu mesta uverio u tu pobedu i da bi potapšao Nalivajčenka po poslušnom obrazu, u Kijev je pristigao i sam šef nacionalne obaveštajne službe SAD, Džejms Kleper.

Ipak, pobeda nije bilo tako mnogo: pobednici nad Janukovičem pokazali su se kao nedaroviti rukovodioci. Gledajući administrativnu impotenciju marioneta u odelima, u Vašingtonu su odlučili da vladu Ukrajine predvodi lutka sa naočarima iz Bukovine, ali da za ključne ministre obavezno budu izabrani Amerikanci, poput Ajvarasa Abromjavičusa ili Natalije Jaresko.

Upravo ova dva prekookeanska povodca zauzdavaju glupost Jacenjuka i katastrofu ukrajinske ekonomije. Upravo se njihovi izveštaji i ocene, a ne pobednička saopštenja Jacenjuka i Porošenka, uzimaju u obzir u Vašingtonu, gde se, zapravo, donose odluke o kreditima Ukrajini, o reanimaciji ukrajinskih banaka itd, a upravo ovi ministri daju Stejt departmentu objektivnu informaciju.

Sledeća partija povodaca poslatih u Ukrajinu su povodci iz Gruzije. Tzv. Sakašvilijeva ekipa, proverena je na delu, obučena u SAD i lojalna Americi u toj meri da samog Sakašvilija možete da vežete na lancu ispred Bele kuće i on će i da besno laje i da ujeda. Mišiko je po stepenu lojalnosti gazdi pretekao i svog „kurvinog sina" Anastazija Somozu, što znači da se potpuno prilagodio ulozi „ukrajinskog povodca". Mihajlu su dali mogućnost da se utvrdi u nepostojanoj svesti Ukrajinaca i da postane poznata politička figura. U početku su američki Gruzini bili postavljeni na ključne kontrolne pozicije u Ukrajini, a potom je povodac nabačen na Odesu.

Nakon toga je američki ambasador izjavio da će američki Gruzini u Odesi upravljati Ukrajincima na račun američkog budžeta. Ali, neće dobijati grivne! Tim pre što kurs grivne reguliše sam ambasador Pajet!

Ipak, čak i uzimajući u obzir životinjsku posvećenost Sakašvilija, u Stejt departmentu su svesni da nema ničeg pouzdanijeg od direktnog upravljanja ukrajinskim poslovima. I, već 2. avgusta 2015. godine su za Sakašvilijevog savetnika za tehnička pitanja postavili građanku SAD, predsednicu američke dobrotvorne organizacije Razom for Ukraine, Ljubov Šipovič. „Sredinom avgusta Ljuba se iz Njujorka seli u Odesu da bi se priključila timu Mihaila Sakašvilija na mestu tehničkog direktora (STO)", citira Ukrajinska novinska agencija (UNN) Razom for Ukraine.

Uveravam vas da će se Šipovič baviti promovisanjem IT tehnologije, ali je ipak savršeno jasno da je i ona samo jedan povodac.

Svakog dana iskrsava sve više činjenica koje govore u prilog tome da Amerikanci direktno upravljaju Ukrajinom. Potpredsednik SAD Džozef Bajden više puta je dolazio u Kijev kako bi vodio zasedanja vlade. Pajet i Nuland rade kao „supervizori" parlamenta i regulišu tok glasanja o glavnim pitanjima na dnevnom redu.

Bajden i Pajet kontrolišu parlament

Posle parlamentarnog zasedanja, Porošenko je u prisustvu Nulandove izjavio u kameru: „...Na mene, kao ukrajinskog predsednika, niko ne vrši pritisak i niko ne može da vrši pritisak... Da, naši američki i evropski partneri pokazuju potpuno opravdanu zainteresovanost za uspešno odvijanje ustavnog procesa." I tu potpredsednica Vrhovne rade Oksana Sirojed iz partije Samopomoć, piše na svom fejsbuku: „...U ovim satima i minutima ostvaruje se bezumni pritisak na narodne deputate od strane međunarodne zajednice."

Čak je i „umajdanjeno" izdanje Ukrajinska pravda priznalo da su Nulandova i Pajet došli na zasedanje Vrhovne rade kako bi regulisali usvajanje amandmana na Ustav Ukrajine. Za Vašington nema ničeg pouzdanijeg od američkih povodaca: možete ih i zategnuti i olabaviti.

Nuland i Pajet u parlamentu 16. jula 2015.

Ambasador Pajet postao je simbol unutrašnje politike Ukrajine. Njegovo „autoritativno mišljenje" neumorno citiraju samostalno-poslušni ukrajinski mediji. On se ponaša kao da je kod kuće, samouvereno.

Ako se uzme broj njegovih poslovnih putovanja po Ukrajini, onda je Pajet već prevazišao Porošenka. Uzgred, sećam se da je svoja putovanja po Ukrajini američki ambasador počinjao iz Vinice, poseda Porošenka i Grojsmana.

Poslednjih dana, grafikon putovanja Pajeta je posebno upečatljiv. Već neko vreme on ne izlazi iz Odese, gde javno priprema ovaj grad za izgradnju baze NATO flote. Pajet je 21. jula otišao da „reši" situaciju u Mukačevu, posle pobune Desnog sektora i da da uputstva novom zakaraptskom gubernatoru Moskalaju. On se, čak, na planinu Goverlu popeo, stao je američkom cipelom na zapadnoukrajinski ponos.

Pajet u Zakarpatju

Pajet je 24. jula posetio Javorovski poligon. Tu je izvršio inspekciju obuke ukrajinske kaznene vojske koju obavljaju američki vojni specijalci. Ispostavilo se da Ukrajinci nisu sposobni čak ni da se samostalno obučavaju za borbu.

Pajet u Slavjansku

Ambasador je 30. jula otputovao u zonu antiterorističke operacije i posetio Slavjansk i Kramatorsk, gde je iznudio sprovođenje lokalnih izbora u oktobru ove godine. „Primetio sam da su lokalni izbori u takvim gradovima kao što su Kramatorsk, Mariupolj, Slavjansk veoma važni za pokazivanje toga da je reč o ukrajinskoj teritoriji", izjavio je Pajet nakon puta. I lokalni izbori samostalne Ukrajine su takođe predmet pažnje Stejt departmenta SAD.

Pajet na Goverlu

Ponosna ukrajinska priroda moraće da obuzda samu sebe i da se ponizi ako američki vladari uskoro počnu da se pojavljuju i u regionalnim centrima i seoskim savetima. I da budu zadovoljni time što će se sva zasedanja američkih gazdi završavati, kao što to radi i ambasador SAD Pajet, banderovskim pokličem: „Slava Ukrajini!" Za prave Ukrajince to je sasvim dovoljno.

Potčinjena nacija

Totalna zavisnost kijevske vlasti od SAD svakodnevno se potvrđuje. Porošenko i njegovo okruženje ne mogu da završe ni najmanju stvar bez blagoslova američkih staratelja.

Jedan od poslednjih primera - kriza u istrazi pucnjave na Majdanu i pogibija „nebeske stotine". Porošenkov „džepni" državni tužilac Šokin javno se obratio predstavnicima američke ambasade sa molbom o zajedničkom radu pravosudnih organa SAD i ukrajinskog tužilaštva. Sada će se ovim baviti FBI sa svim posledicama koje iz toga proizilaze.

Faktičku američku kolonizaciju Ukrajine izvan ove zemlje vide mnogi, ali kako se sami Ukrajinci odnose prema američkom pritisku?

Treba reći da veliki deo građana Ukrajine mirno prima latentne američke kolonizatore. To se može objasniti određenim svojstvom nacionalnog karaktera, pomnoženim sa neiskorenjivim sovjetskim kompleksima. S jedne strane, Ukrajinci su kroz istoriju, uvek birali da budu na strani onoga ko je u tom trenutku jači. Služili su Austrijancima, Poljacima, Nemcima, zašto sada ne bi služili Amerikancima i Gruzinima?

S druge strane, zarazno divljenje „zapadnim vrednostima", što je karakteristika dela „homo sovjetikusa" takođe još uvek postoji.

Distribucija slika „pekarice Nuland" ni po čemu se ne razlikuje od deljenja žvakaćih guma sovjetskoj deci sedamdesetih godina prošlog veka. U oba slučaja, strast za besplatnim stvarima pažljivo je snimala kamera. Strogo govoreći, u odnosu prema američkoj kolonizaciji, ukrajinsko društvo se danas deli na nekoliko kategorija.

Prva kategorija, to su oni koji prihvataju američke gazde kao manu sa neba i neku mitsku „ukrajinsku šansu". O toj šansi su maštali njihovi preci, igrajući gopak (ukrajinski nacionalni ples) pred vojnicima nemačkog vermahta i gaulajterima Trećeg rajha. Takvih ima ne manje od 10% od ukupnog stanovništva, njih raduju američke zastave na stepeništu Službe državne bezbednosti Ukrajine, američki instruktori koji obučavaju Nacionalnu gardu, američki konsultanti u kijevskim kabinetima, pa čak i Gruzini koje su amerikanci zaposlili da upravljaju Ukrajincima. Upravo ova kategorija sa iskrenim zadovoljstvom i iskrenom nadom „za boljitak" uzima klovnijadu sa tzv. novom policijom i Sakašvilijeve trikove. Još malo, i oni će ratovati za izgradnju NATO baza u svakoj oblasti i proslavu Dana nezavisnosti 4. jula. Kao u dalekoj 1944. godini, ovi Ukrajinci veruju u inostrano „čudesno oružje", ovoga puta oličeno u američkom prenosivom protivtenkovskom raketnom kompleksu Javelin (Koplje).

Osim dela činovnika, političara i novinara koji zavise od američkog „džeparca", koji su navikli da saviju kičmu, u ovoj kategoriji, kao po pravili, nalaze se i predstavnici srednjih slojeva društva - službenici u glavnom gradu i oblasnim centrima koji su se otkupili od mobilizacije i koji su siti. Za sve njih, česte posete po unutrašnjosti zemlje „pravih Amerikanaca" koje su do sada mogli da vide samo na tv-u, deluju kao nekakvo nacionalno-provincijalno dostignuće. Sa ovim gostima žele da se fotografišu, a lokalni prevodioci sa diplomama pedagoških instituta stoje u redu ne bi li „prevoduckali" Amerikancima.

Druga kategorija je najveća, obuhvata više od polovine stanovništva.

To su građani ravnodušni prema onome što se dešava, oni koji žive od danas do sutra, uglavnom razmišljajući o tome kakva će biti žetva, o rezervama hrane i o tome kako platiti račune. Njihovi prioriteti se menjaju u zavisnosti od ekonomske situacije i raspoloženja. Upravo su oni želeli da svrgnu sa vlasti krvopiju Janukoviča i podržavali su granatiranje gradova i sela u Donbasu. Sada oni kukaju o javnom prevozu i na klupama u svojim dvorištima pričaju o tome kako prvo treba streljati Porošenka i obesiti Jacenjuka. Juče su oni aplaudirali američkim razaračima koji su ušli u Crno more, a danas uzdišu: „Amerika je dobila ono što je želela..." Uzdišu, ali se nadaju. Naravno, u SAD.

Treća kategorija uključuje ljude koji pokazuju otvoreno neprijateljstvo prema američkoj kolonizaciji i ropskoj poniznosti prema njima. To su protivnici Porošenkove hunte, ljudi proruske i leve orijentacije. U njihovim očima SAD su direktno odgovorne za rasplamsavanje građanskog rata u Ukrajini i krizu rusko-ukrajinskih odnosa. U ovoj kategoriji danas se nalazi 20-30% stanovništva Ukrajine.

Četvrta kategorija, to su nacional-radikali i oni koji sebe smatraju takvima. Ovu kategoriju, u koju pretežno ulaze mladi ljudi (oko 10 % stanovništva), karakteriše za Ukrajince uobičajena dvojnost. Oni bi trebalo da istupaju protiv američke dominacije jer je „nacija iznad svega", ali to ne čine. Stvar je u tome da svoj sadašnji uzlet nacionalisti duguju samo i jedino Americi koja je finansirala njihovu obuku i „pokrivala" ih kod Službe državne bezbednosti.

U aprilu 2014. godine, Stejt department je ugostio koordinatora Desnog sektora Andreja Artemenka i još tada je Viktorija Nuland obećala ovoj organizaciji stalno finansiranje. Na jesen 2014. tri komandira ukrajinskih dobrovoljačkih nacionalističkih bataljona, Donbas, Dnjepar i Mirotvorac, Semjon Semjončenko, Jurih Bereza i Andrej Teteruk, boravilu su u SAD, gde se opet razgovaralo o finansijskoj i vojnoj pomoći kolomojsko-banderovskim bataljonima. Ukrajinski nacional-radikalizam do danas je zadržao svoju ulogu „američkog političkog instrumenta", što potvrđuje i ambasador Džefri Pajet, koji je použurio da rehabilituje pripadnike Desnog sektora pred američkim senatorima posle „mukčajevskih obračuna".

Za SAD i za Pajeta lično, radikali su bili i ostali moćna poluga uticaja. To nije toliko način pritiska na Porošenka i oligarhat, već je to snaga koja se koristi za udare po autonomistima Zakarpatja i Bukovine i to je osnova diverziono-obaveštajnih operacija koje se sprovode na granicama Rusije i na Krimu.

Među nacionalističkim liderima nećete čuti ozbiljniju kritiku mešanja SAD u unutrašnje poslove Ukrajine i upravljanja Amerikanaca „samostalnom" Ukrajinom. Odmah posle pobede Majdana, još u euforičnom raspoloženju, Jaroš i Bileckij su nešto bubnuli o posebnom geopolitičkom izboru Ukrajine bez SAD, NATO, EU i Evroazijskog ekonomskog saveza, bez ikakve „starije braće". Sada su oni zaćutali, potvrđujući tako da američki dolar može da kupi čak i izvorne ukrajinske nacionaliste i „bele vođe".

Suzdržano (ili kontrolisano?) nezadovoljstvo nacionalisti izražavaju samo u odnosu prema gruzinsko-američkim savetnicima, ali i to čine mlitavo, reklo bi se, reda radi. Naprimer, Jaroš je porast broja savetnika nazvao „kompleksom inferiornosti", a Oleg Ljaško je izjavio: „...Postavljajući strance na funkcije u Ukrajini, po mom mišljenju, predsednik Porošenko ponižava ukrajinsku naciju, priznajući pred celim svetom da Ukrajinci sami nisu sposobni da uvedu red u svojoj državi."

Iznenađuje da je činjenicu o dominantnom uticaju na najvažnije državne funkcije u Ukrajini Gruzina i ostalih, sa tačke gledišta neobanderovaca „rasno nepodobnih", prećutao jedan od teoretičara rasne superiornosti Ukrajinaca, Andrej Bileckij, autor članaka „Ukrajinski rasni socijal-nacionalizam" i „Jezik i rasa: šta je bilo prvo".

Jednom prilikom je lider Patriota Ukrajine Bileckij pričao: „...Ukrajinci, to je deo (i to jedan od najvećih i najkvalitetnijih) evropske bele rase. Istorijska misija naše nacije u ovom prelomnom stoleću je da predvodi i povede bele narode celog sveta u poslednji krstaški pohod za svoj opstanak. U pohod protiv preovlađujućeg semitskog nečovečanstva...Sve strane etno-rasne grupe biće podvrgnute ograničenju i kontroli, za čim sledi deportacija u njihove istorijske domovine. Iz toga proizilazi da mi, ukrajinski socijal-nacionalisti, razmatramo tzv. 'ljudske rase' kao zasebne biološke vrste, a za razumnog čoveka (Homo Sapiens) smatramo samo belu evropsku rasu (bez uključivanja u ovaj pojam takozvane 'južne evropoide': mediteransku, kavkasku, pamiro-fergansku i dr. rase koje se takođe razlikuju od nas) i smatramo svojom glavnom obavezom da isključimo bilo kakve međurasne kontakte koji dovode do mešanja rasa i u konačnom zbiru do odumiranja Belog Čoveka..."

Američka korekcija ukrajinske nacionalističke ideologije dovela je do toga da i sam „beli vođa" Bileckij i „desni vođa" Jaroš i „hidrocefalni vođa" Semjončenko i „mužjački" vođa Ljaško, ulizički služe sada za ispunjavanje čestih sitnih naređenja kod „vođe semitskog nečovečanstva" koji je za ukrajinski nacionalizam razvezao kesu. Ponosni i nepopustljivi borci za rasno pravo Ukrajinaca koji u svoja programska dokumenta ne žele da uključe u belu rasu Kavkazce i Azijate, prinuđeni su da služe gruzinskim frikovima i da se bratime sa krimskim Tatarima Džemiljova.

„Psiho skrenutoj" Farion koju su razdraživala ruska imena, u potpunosti odgovaraju gruzinska imena. I ne samo imena.

Zašto? Jednostavno, crni Obama danas je poželeo da ukrajinski nacionalisti ispune političke želje semita, Gruzina i Džemiljova. Ne samo da je poželeo, već je za to i platio. A rasna i etnička čistota Ukrajinaca i „izumranje Belog Čoveka", to je za papir, on sve trpi.