Uvodnik
(Pr)osudite sami
Stid
Milovan
Brkić
U zimu 2001. godine, sećam se toga kao da je juče
bilo, imao sam suđenje u Palati pravde po privatnoj tužbi, zbog uvrede jednog
funkcionera Demokratske stranke, koja je te godine, u januaru, preuzela zajedno
sa DOS-om vlast u Srbiji.
Novoizabrana sudija posmatrala me je s neskrivenom
mržnjom, nastojeći da suđenje privede kraju, i oglasi me krivim. Otvarajući
glavni pretres napomenula je, bespovodno, da me se ne plaši, da su došla nova
vremena, da je nju na to mesto postavio DOS, i da se treba obračunati sa starim
snagama, među koje je, očigledno, svrstavala i mene! Na njeno neprijateljstvo
upozorila me je, blagovremeno, zapisničarka.
U fazi kada je privodila kraju dokazni postupak, koji
je trajao svega pet minuta, predložio sam da se izvedu i moji dokazi, i u dva
lista, istrgnuta iz đačke vežbanke, stavio sam nekoliko fotografija većeg
formata, i spustio na njen sto.
Mlada DOS-ova kurtizana je prebledela. "Vi ste
bolestan čovek", prosiktala je. "Vi ste za žaljenje. Vi baš nemate stida".
Nakon što je pogledala set fotografija na kojima se
ljubi sa markantnim muškarcem, koji nije njen muž, okrenula se prema
zapisničarki, diktirajući u zapisnik da se glavni pretres odlaže na neodređeno
vreme.
Kada smo tužilac, naši advokati i ja krenuli iz
sudnice, sudija je zamolila da ja ostanem.
"Šta nameravte da uradite?", upitala me je,
ovog puta blažim tonom.
"Ništa", kazao sam, "to za mene više ne
postoji", objašnjavajući da smo svi grešni ljudi, da na ovaj ili onaj
način kršimo moralne i zakonske norme, i kada sudimo drugima treba da i
sopstveno ponašanje imamo u vidu.
Klimnuo sam glavom izlazeći iz sudnice, u znak
pozdrava, dodajući da se često stidim svojih postupaka, ali okolnosti nalažu da
tako činim. Na sledećem ročištu oslobođen sam optužbe, na veliko iznenađenje
tužioca, jurišnika nove vlasti.
Lepota, dodao bih i stid, kako je zapisao Dostojevski,
promeniće svet. Stid je jedan od znakova početka ispravnosti čoveka. Stidi se
samo onaj ko poštuje druge, i svestan je svoga greha, ili patnje onog kome je
nešto naudio, ili se taj tako oseća.
Prošle nedelje bio sam odsutan s posla zbog bolesti.
Pomoćnik me je obavestio da je zvala gospođa, čije su kćerke pomenute u našem
listu u lošem svetlu.
Pozvao sam gospođu posle teškog kolebanja. Znojio sam
se, umivao hladnom vodom, očekujući razgovor sa gospođom, majkom dve lekarke,
očekujući reči koje mi se često posle tekstova u ovom listu upućuju.
Bilo me je stid, koji na mom licu gospođa nije mogla
videti. Činilo mi se da je razumela moje objašnjenje. Porazili su me njena
blagost i razumevanje. Nije mi ništa spočitavala.
U našim životima, svakodnevno se uveravam, više nema
ni stida, ni srama, ni praštanja, ni dobrote.
Živimo u poremećenom sistemu vrednosti koju promovišu
''nova demokratska vlast'' i njeni mediji, poput TV Pink, B92, Studija B...
Parola - hleba, seksa i igara, nikada nije u Srbiji na
taj način zaživela kao poslednjih deset godina. Za vreme Miloševićevog režima
snimljene su kultne serije: Vuk Karadžić, Poslednji dani dinastije Obrenović,
objavljene značajne knjige, izlazile su novine koje su kritički govorile o
režimu...
Bilo je nezamislivo da se u to vreme na njegovoj Pink
televiziji devojci postavi pitanje - da li je doživela orgazam dok ju je otac
silovao! A molili smo se Bogu da on ode sa vlasti.
Danas se promovišu nove vrednosti - u se, na se i poda
se. I stida više nema.