"Kineski sindrom" i srpski simptom
Nije paranoja da
je u svim postpetooktobarskim
kriminalnim ujdurmama, koje su konačno
počele da nas svađaju sa
ostatkom sveta koji nas još
nije odbacio, učestvovala ista malobrojna klika, čiji se sastav zna
poimenično
Ivan Molotok
Gospodin Barišić onda tih
13 hektara duž autoputa
Beograd - Novi Sad, plaćenih
po pomenutoj ceni, prodaje Kinezima
za gotovo petnaest puta veću sumu, za - sedam miliona evra. Paralelno sa tom transakcijom, oglašava se javni pravobranilac
koji pokreće parnicu dokazujući da to zemljište nije ni
privatno ni društveno nego
i dalje državno.
O tome obaveštava prevarene Kineze, uveravajući ih
da je zemljište sporno i
da niti je moglo da se proda
niti oni da ga kupe,
pa Kinezi traže od Barišića da
im vrati pare. On to ni do dana današnjeg nije učinio.
Posle rešenja
sudije Vesne Milojević pravobranilac je podneo tužbu i
protiv PIK Zemuna i protiv Žito
Dunava, a sudija istog suda Mladen Milovanović presuđuje da sporno
zemljište nije privatno, kako je presudila njegova koleginica iz istog suda,
nego - državno. Na ovu presudu Barišićev Žito
Dunav je uložio žalbu i čeka
se odluka Višeg suda.
Istovremeno je kineski
konzorcijum Feniks tužio firmu Žito Dunav. Kinezi su pokušali i da
izdejstvuju privremenu meru blokiranja imovine Žito Dunava, ali je Privredni sud u Beogradu doneo rešenje po kojem
Feniks nije
dokazao osnovanost svog tužbenog zahteva
i da je uopšte dao sedam
miliona evra (!?).
Dok se slučaj
razvija svi "pravosudni" učesnici u ovom bespravnom skandalu sa kontradiktornim
i pomalo neverovatnim odlukama pregrmeli su "reformu pravosuđa" pa i dalje sude
i presuđuju, a odgovornost sudija koji su potpisivali
sporna rešenja uopšte se ne pominje.
Podrazumeva
se da se u slučaj uključila i kineska ambasada, zasad diskretnim upozorenjima da sve to ne vodi
daljem razvijanju privrednih, "investicionih", niti bilo kakvih
drugih odnosa (čak ima indicija da je ceo projekat most
Zemun - Borča, u vezi s ovim ili ne, u bitnom zastoju). Kinezi su šokirani
činjenicom da su svaku fazu ugovaranja proveravali u katastru, gde su
im pokazivani papiri i garantovano da je sve u redu, što je za kineske
investitore bio argument koji rešava svaku moguću dilemu, jer se zna
šta je u pravnoj državi sud. Možda i više od ovakvog sleda
događaja Kineze je zapanjila izjava izvesnog Miroslava Čučkovića, člana
beogradske Đilasove vlade zaduženog za finansije, naravno iz G17 plusa, koji je zvanično poručio da tu nisu oštećeni
Kinezi, koji su "trebalo da vode računa šta kupuju", nego država, "jer
oni koji su tu zemlju prodali Kinezima nisu smeli da steknu pravo da koriste to
zemljište". I ne samo to, poručuje ovaj Dinkićev
stručnjak, "ukoliko sud donese presudu da je to zemljište državno mi ćemo ga moći opet prodati Kinezima..."
Ovaj slučaj,
dakle, samo je poslednji, i to sa visokim međunarodnim
pečatom, u nizu sličnih koji postavljaju
jedno te isto pitanje: da
li je moguće da je Srbija zaista
pod šapom neke tajne, zavereničke klike koja, u nečijem
interesu, sistemski i sistematski kao
kancer razara po svim unutrašnjim šavovima, a da to izgleda kao
obična bolest koja prati i
ometa svaku tranziciju. Ne može se, naime, dežurnom paranojom objasniti baš svaka od
desetina i stotina kriminalnih ujdurmi koje je u postupcima privatizacije i prodaje imovine
ova vlast bezgrešno činila za poslednjih
deset godina, od katastrofalne prodaje najvećih
banaka do ove poslednje, "kineske",
ne velike po količini novca ali velike po
posledicama koje su već najavljene.
Ovog puta
reagovala je kineska ambasada u Beogradu štiteći svoje
investitore ne od grešaka nego od
bahatosti i podmuklosti srpske države, odnosno etabliranih bilmeza koji u njeno ime
rasteruju pozvane
goste i to na način zbog
kojeg bi u nekim drugim vremenima zemlje jedna drugoj
objavljivale ratove a ne razmenjivale "neslaganja".
Nedavno je ruska ambasada u Beogradu uputila demarš i srpskim vlastima
i svojim investitorima da su iz zone investiranja
zašli u srpsku
"zonu sumraka", a
srpska država je takođe optužena za bahatost i
nekorektnost (jer je, na primer, pokušala da prevari i
Gazprom i Lukoil, ali su ove kompanije,
zato što su i same velike i
moćne, nekako uspele da se odbrane prenoseći ugovorom fekalije
koje produkuje srpska vlada u srpsko dvorište).
Samo "zahvaljujući" činjenici da je medijska sfera senzibilna na drugačiji način,
nemačka vlada nije javno ošamutila
srpsku zbog slučaja WAZ i ujdurme
sa njegovim akcijama u Večernjim novostima, što su takođe kao svoj
idiotizam i u okviru svojih spekulacija
aranžirali ljudi iz srpskog establišmenta.
Poenta je da
se srpski zaverenici, gde god da su
i kako god da deluju, petljaju
u ama baš u sve, unoseći
zabunu i blamažu u procese koji bi bez njih
i spontano tekli savršeno
dobro i u pravom smeru. Poenta
je i u tome što se srpska država u realizovanju svojih legitimnih političkih i privrednih
interesa, dakle u svoj posao, takođe
petlja isključivo svojim degenerisanim mehanizmima i atrofiranim
delom vladajućeg mozga, kao
da je biti pametan i normalan
zabranjeno zakonom.
A šta ako jeste? Nije li
u svim pomenutim kriminalnim ujdurmama, koje su konačno počele da nas svađaju
sa ostatkom sveta koji nas još nije odbacio, učestvovala ista klika, čiji se sastav poimenično može prebrojati na prste najviše
dve ruke.
Bez angažovanja
zaverenika, mnogi procesi u ovom društvu spontano
bi tekli savršeno dobro i
u pravom smeru.