Postdemokratija

I NEBO JE ZAPLAKALO

I nebo se rasplakalo nad tragično podeljenom Srbijom. Dok su dve Srbije marširale ulicama Beograda, nebo je lilo gorke suze. Jednu je sažaljevalo, drugu žalilo. Prvu, zato što se voljno ili nevoljno pokorava Vučićevom apsolutizmu, a drugu zato što to predugo trpi. Naziv mitinga prve je bio „Srbija nade", a sve je izgledalo kao natpis iznad ulaska u Danteov pakao „ Vi što ulazite ostavite svaku nadu". Jedino čemu su se nadali privedeni iz cele Srbije i dijaspore, bilo je da prestane kiša i da idu kući. Druga Srbija je sutradan odlučno izašla na kišu da bi stala na put toj „Božanstvenoj komedije" u režiji autoritarnog režima. I kao da ih je bilo duplo više mereno borbenim iskustvom vojvode Živojina Mišića „Jedan koji hoće uvek je jači od dvojice koji moraju", zaključuje Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Priznajem, pogrešio sam u prošlom broju sa predviđanjem da će Vučićev miting u poslednji čas biti otkazan. Očigledno, precenio sam Vučića verujući da ipak ima bar toliko pameti da se zaustavi na putu kojim je krenuo najavljujući kontramiting kao najveći skup ikad održan, jer direktno vodi u provaliju. I Srbiju, ali i njega lično. A, lepo sam ga upozorio, u tekstu pod naslovom „Suza koja je prelila čašu", da taj kontramiting može biti kontraproduktivan iz najmanje dva razloga. 1. Ako ne bude bar duplo veći od građanskih protesta. Čak i ako prinudno okupi nešto više ljudi od opozicije, biće to njegov sramni poraz. 2. Kontramiting sasvim ljudskoj pobuni protiv nasilja, može isprovocirati građane na još odlučnije i masovnije proteste.

Upravo to mu se desilo i sad u dogovru sa Kurtijem pravi haos na Kosovu izazivajući nove tragedije, samo da bi u drugi plan potisnuo građanske proteste u Srbiji i zatrpao svoje tragove nečoveštva u odnosu prema njima.

Da je odustao, a imao je za to dovoljno ozbiljnih razloga i zgodnih izgovora, ne bi bilo prvi put da ne ispuni obećanje i da čak izvuče iz toga neku korist. „Srpski svet" se na to već toliko navikao da ne bi ni primetio, a kod njegovih zaslepljenih pristalica ostala bi iluzija kao da se miting dogodio, veći i značajniji nego što bi realno mogao biti. Njegovi mediji su nedeljama toliko glorifikovali taj „veličanstven" događaj u najavi, da je već bio na putu da postane urbana legenda, za koju nakon izvesnog vremena niko ne bi mogao da tvrdi da li se odista dogodio ili nije.

Međutim, on je ipak dovukao ljude iz cele Srbije, sa Kosova, pa i iz Republike srpske, Crne Gore i Makedonije, na miting koji je raspršio sve iluzije o njegovoj moći i popularnosti. Više je to ličilo na komemoraciju nego na demonstraciju jedinstva i snage koji daju nadu, kako je bio zamišljen i pompezno najavljivan.

Sad je i meni jasnije kako je mogao da čitavu deceniju zaluđuje tolike mase, kad je i mene, uverenog da je on primer imbecilnog šepurenja i junačenja, uspeo da navede na pomisao da tu ipak ima makar zrno zdravog razuma. Pokazalo se, po ko zna koji put, da nema, jer i malom Đokici je moralo biti jasno da će posle takve pompezne najave veličanstvenog mitinga sve ispod nekoliko stotina hiljada razdraganih pristalica, kojih on više nema, biti ne samo poraz, nego pravi fijasko. I upravo to se jasno videlo kada su mnogi od na silu dovedenih počeli da napuštaju događaj i pre nego što im se Vučić obratio, zbog kiše. To je neodoljivo zaličilo na već anegdotski proglas jedne socijalističke mesne zajednice u kojem je pisalo da se akcija „Ništa nas ne sme iznenaditi" odlaže zbog kiše.

Naravno, takvom poražavajućem utisku najviše je doprineo sam Vučić kada se, kao pokisao miš, pojavio i počeo patetično da se oprašta, kao da se, bože sačuvaj, oprašta od života. Istina, govorio je samo o svom odlasku sa mesta predsednika stranke, ali dok to nije izgovorio ostavljao je utisak kao da se oprašta i od mesta predsednika države. I od života, jer za njega je to isto. Čitav život je posvetio osvajanju vlasti, nikad ništa drugo nije radio, i kad ostane bez toga biće ponovo niko i ništa. Kao i Toma Nikolić, koji ga je na mala vrata i uveo u vlast. Ko se njega još seća? Kada bismo ga pomenuli samo po prezimenu, Nikolić, niko ne bi znao o kome je reč. A Toma Nikolić je makar pobedio na izborima aktuelnog predsednika. Koga je pobedio Vučić da bi došao na vlast? Osim istog Tome, kojeg je naterao da abdicira i prepusti mu mesto.

Posle je bilo lako pobeđivati, kada se dograbio apsolutne vlasti i uspostavio ličnu kontrolu nad svim institucijama sistema, tajkunima i kriminalnim bandama, brojnim medijima i posebno svim televizijama sa nacionalnom gledanošću. Lako je pobeđivati u trkama u kojima on daje znak za start kad je već na pola staze, dok njegovi suparnici tek hvataju zalet, bosonogi i bez prepoznatljivih dresova. E, sad je publika ušla u teren i blokirala trkačke staze, ne dozvoljavajući da takmičenje počne dok se ne stvore uslovi za koliko toliko fer i ravnopravno nadmetanje. Hoće ljudi da mogu da vide i upoznaju sve takmičare i da biraju za koga će da navijaju, a za to je potrebno da ih pre svega RTS sve podjednako predstavi. I da Pinku i Hepiju budu ukinute nacionalne frekvencije, pa neka ih gleda ko hoće na kablovskim mrežama, kao što je to slučaj sa N1 i Nova S.

To je suština zahtevi građana na protestima pod nazivom „Srbija protiv nasilja", koji bivaju sve odlučniji i masovniji iz nedelje u nedelju. Naravno, uz nužne smene ministara objektivno odgovornih za povećanje nasilja u zemlji, što je doprinelo tragičnom stradavanju dece u beogradskoj osnovnoj školi i omladine u Mladenovcu. Ima još zahteva usmerenih na sprečavanje afirmacije nasilja po medijima, ali oni se čine manje bitnim ako bude usvojen onaj glavni koji traži da se smenama u REM-u obezbedi da ta institucija počne da radi svoj posao po zakonu. Jedan od takvih je i konkretan zahtev za ukidanje rijaliti programa, za čim nema potrebe jer bi objektivnim odlukama novog REM-a, bili svedeni na takmičenja i zabavu bez vulgarnosti, prostakluka i nasilja, kao svuda u svetu. Nije slučajno baš taj zahtev odmah prihvaćen kada je u pitanju „Zadruga", jer to je suviše očigledna promocija nasilja, a režimu baš zgodno da tako stvara privid o svojoj nepristrasnosti i kooperativnosti. Vučić je, kao, zamolio Mitrovića, a ovaj sofort prihvatio, tobož prepun razumevanja prema uznemirenim građanima. A, zapravo to je samo pokušaj da se spase Pink, kao propagandni servis režima i Vučićevo glavno sredstvo za zatupljivanje naroda, ali i oružje za diskvalifikaciju, pa i likvidaciju neistomišljenika.

Dakle, od svih zahteva najupornije treba insistirati pre svega na raspuštanju REM-a i oduzimanju nacionalnih frekvencija Pinku i Hepiju. Kada se rekonstruiše REM i počne da radi svoj posao po zakonu, stvoriće se uslovi da se ostvari i sve drugo, kao što je i onaj potpuno suvišan zahtev da se zabrane prorežimske tabloidne novine, za koje niko ne bi ni znao da se svakodnevno ne reklamiraju na televizijama koje može da gleda cela Srbija. Taj zahtev je čak i kontraproduktivan jer samo daje režimu šansu da se brani tako što optužuje opoziciju kako bi da zabrani slobodu govora i svako drugačije mišljenje.

Kako bi dokazao da su zahtevi građanskih protesta samo vlažni snovi odvratne opozicije, koju podržava samo šačica besprizornih zgubidana, Vučić je odlučio da spektakularnim kontramitingom pokaže kako on ima podršku kakvu nikad niko nije imao, a dobio je upravo obrnutu reakciju, i samih učesnika i domaće i svetske javnosti. Nije tu bilo malo ljudi, ali mnogo manje nego što je najavljivao i uglavnom nezainteresovanih, jer objektivno mnogi nisu ni znali zašto su tu dovedeni. Sve se svelo na veličanje Vučića, a ne zna se zbog čega. Jedan od razloga mogao bi biti podrška njegovim obećanjima da nema predaje na Kosovu, koje će branti svim sredstvima, ali upravo u to vreme, dok su ljudi tu džedžali po neobično snažnom pljusku, tamo su Kurtijevi specijalci zauzeli severni deo i umesto srpskih istakli kosovske zastave. Obećao im je mitng nade, a jedino čemu su se nadali slušajući gluposti Dačića i Dodika, bilo je da se što pre završi i da krenu kući, da se posvete onome od čega se živi. Mnogi su i krenuli i pre nego što je Vučić izašao za govornicu, znajući već napamet šta će im po ko zna koji put ponoviti u formi zakletve i obećanja.

Prepoznavajući to (ne)raspoloženje već na samom mitingu, a i kasnije u brojnim vanrednim nastupima na svojim televizijama, Vučić je počeo da priziva razgovore sa omraženom opozicijom, unapred pristajući na sve osim na neku prelaznu vladu. Nudi odmah i izbore, kao da se građani zakopčavaju na leđima, pa će odustati od zahteva koji su preduslov za fer i poštene izbore. Inače, u pravu je Vučić kad kaže da se vlast može menjati samo na izborima, ali ne više pod njegovim uslovima. Građanski protesti su usmereni i protiv te vrste nasilja protiv slobodne volje, tako da niko iz opozicije sad ne sme ni izaći na izbore, sve dok ne budu ispunjeni bar najvažniji zahtevi ispostavljeni na maršu protiv nasilja.

Da bi prikrio svoju slabost i poniženje što praktično moli za dijalog, za koji do juče nije hteo ni da čuje, lidere opozicije i dalje drčno naziva ološem, a ovi mu odgovaraju da nema razgovora dok ne prihvati zahteve. Ali, ne pitaju se ni oni. Što se političara tiče, to je pat pozicija. Građanska odlučnost i doslednost odlučuje. Hoće li izdržati ili će volja i energija oslabiti i još jednom dozvoliti da Vučić promeni temu, prebacujući težište ponovo na Kosovo.

Sve govori da je zrelo za ozbiljne promene. Ne treba imati iluzije da ćemo se odmah osloboditi Vučićevog režima, ali on očigledno puca po šavovima i moguće je lomiti ga dalje. A kad se oslobode mediji i javnosti bude moguće objektivno predstaviti pravo stanje u zemlji i sve ponude sa politčke trpeze, mogu početi i pripreme za izbore, koji zaista jesu jedini način za izlazak iz krize.

Da bi ti izbori bili zaista fer i pošteni pravi garant bi bila prelazna vlada, upravo zato se njoj Vučić najviše suprotstavlja, znajući da bi u takvim uslovima mogao i da izgubi. Ali i bez nje pobeda mu nije više zagarantovana. To znači da postoji šansa da na talasu građanskih protesta režim bude poražen, a da li će neko pobediti zavisi od toga da li će biti formirana i prelazna opozicija, jer ova i ovakva to nije u stanju. A, ne bi ni valjalo.