Kontranapad
Kako je izolovana, bombardovana
i ekonomski uništena Srbija postala sportska velesila
Iz inata šampioni
Poslednji veliki rezultati naših
selekcija u vaterpolu i rukometu, a pre toga odbojkaša i odbojkašica, ponovo
pokreću pitanje o vrednosti našeg vrhunskog sporta. Zaista je neverovatno da se
iz minimalnih uslova dolazi do vrhunskih ostvarenja na međunarodnom planu, pa
se dobija sasvim druga slika o vrednosti našeg sporta. Da li su naši sportisti
zaista toliko jaki, ili su Evropljani ili su predstavnici drugih delova
planetarnog sporta slabi, kada Srbija dominira ili igra značajnu ulogu u
svetskom reprezentativnom sportu?
Pitanje je i koliko su ovi sjajni rezultati produktivni za perspektivu
vrhunskog sporta u današnjoj Srbiji
Miroslav Vislavski
Nema dileme da u uređenim
zemljama najšira baza sportova ima sistemsku podlogu i rešenja, a nacionalne
selekcije "servisirane" su od državnih institucija i moćnih sponzora.
Srpske selekcije su oslonjene samo na državni budžet i javna preduzeća, dok su
vlasnici uništene srpske privrede lišeni "obaveze" da podupru sport
ili uopšte nadgradnju, kojoj su oteli uporište na kome je počivalo finansiranje
nadgradnje i u njoj sporta.
Zato su dostignuća srpskih
selekcija u konkurenciji sa reprezentacijama razvijenih i uređenih zemalja
ravna podvigu i zaslužuju najveće poštovanje. Njihovi podvizi, osim stimulacije
koju sami reprezentativci uživaju u skladu sa kriterijumima na kojima se
zasniva nagrađivanje vrhunskih ostvarenja, tim sportovima ne donose boljitak. Razlozi
počivaju na nesposobnosti državne i sportske politike da dođe do sistema koji
bi značio boljitak i podsticaj uspešnim sportovima u najširoj bazi.
Promenljiva sreća i loša vizija
Košarkaši nisu uspeli da se plasiraju na Olimpijske igre jer
su podbacili na prošlogodišnjem Evropskom prvenstvu, jednako kao i fudbaleri
koji se nisu izborili za učešće na kontinentalnom prvenstvu ove godine.
Međutim, ovde je više reč o slabostima organizacije u ovim sportovima u kojima
smo oduvek imali svoje mesto u svetskom poretku, nego o kvalitetu selekcija.
Košarkaši su bili elita i sam
vrh decenijama unazad. Istina, tada u sastavu drugih državnih organizacija u
kojima smo živeli, ali zar Srbija nije izborila vicešampionsku poziciju na
Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009. godine? Svetsko prvenstvo u Turskoj 2010.
godine pokazalo je visoku vrednost naših košarkaša kada im je u polufinalu
oteta pobeda.
Četvrto mesto na svetu nakon
trijumfa nad Argentinom i Španijom - selekcijama koje su dominirale u prvoj
polovini decenije za nama - bio je ceh potrošenih emocija u utakmici koju su
naši mladići morali izgubiti od favorizovanih domaćina u borbi za finale.
Što se fudbalera tiče, mogli su
mnogo bolje da su imali valjano rukovodstvo, koje ih je najdirektnije osujetilo
na putu za Evropsko prvenstvo 2012. godine. Dobro pamtimo katastrofalne poteze
Tomislava Karadžića tokom i nakon Svetskog prvenstva 2010. u Južnoj Africi. O
tome smo u više navrata pisali. Poražavajuće je što taj čovek, vlastoljubac i
despot, nema iole ozbiljniju konkurenciju, pa će po svemu sudeći izaći na
predstojeće izbore kao "najozbiljniji" kandidat za predsednika FSS! A
fudbal će ostati i dalje bez ozbiljne vizije i politike koja bi ga učinila
konkurentnijim na međunarodnom planu, barem kada se radi o plasmanu na
Evropskom i Svetskom prvenstvu.
Ono što su medalje i uspesi
reprezentativnih selekcija doneli u odbojci, vaterpolu, košarci ili sada i u
rukometu, jesu sredstva i uslovi koje dodeljuje država za programe nacionalnih
selekcija. Ali kada se radi o vrhunskom sportu u Srbiji, o nacionalnim ligama
ili drugom nivou takmičarskih programa, onda ovi uspesi, medalje i pehari,
gotovo ništa ne donose za opšte dobro sporta. Ista je priča i sa klubovima,
koji prosjače u potrazi za novcem i uslovima za rad i takmičenje,
dozvoljavajući sebi razna poniženja koja im priređuju sportski diletanti,
samozvani "eksperti" za marketing u "svetu biznisa".
Zanimljivo je ostvarenja
reprezentativnih selekcija posmatrati u kontekstu vrednosti i kvaliteta koji se
prostiru na sve one koji su proistekli iz nekadašnje Jugoslavije. Izuzimajući
odbojku, koja nema konkurenciju u zemljama nastalim iz nekadašnje
socijalističke Jugoslavije, svi ostali pomenuti sportovi imaju po nekoliko
sudionika završnice evropskih pa i svetskih prvenstava.
Tako su na primeru rukometa na
minulom Evropskom prvenstvu u našoj zemlji, učešće uzele četiri reprezentacije:
Srbija, Hrvatska, Makedonija i Slovenija! U vaterpolu su učestvovale Srbija,
Hrvatska, Crna Gora i Makedonija! U košarci su na prošlogodišnjem Evropskom
prvenstvu u Litvaniji među 24 ekipa, nastupile selekcije svih bivših
jugoslovenskih republika: Srbija, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Makedonija i
Bosna i Hercegovina!
Odbojka je specifična po tome
što je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila na periferiji značajnijih rezultata u
konkurenciji vaterpola, košarke, rukometa i fudbala. Njena najvrednija
ostvarenja su bile dve bronzane medalje na evropskim prvenstvima u Beogradu
1975. i četiri godine kasnije u Parizu. Za razliku od odbojke, drugi kolektivni
loptački sportovi i u muškoj i u ženskoj kategoriji bili su na olimpijskom
postolju kao pobednici ili nosioci medalja. U istoriji olimpizma kod nas, to su
doživeli košarkaši i košarkašice, rukometaši i rukometašice, vaterpolisti i fudbaleri!
Nakon raspada Jugoslavije,
odbojka je u Srbiji bila jedini sport, koji je na bivšim prostorima nekadašnje
zajedničke domovine učinila neverovatan napredak. Desilo se to u Novom Sadu u
kome je Odbojkaški klub Vojvodina povukao najveći teret i u svakom
pogledu prednjačio unutar odbojkaške organizacije, koja je do tada ogrezla u
amaterskoj svesti.
Bio je to apsurd svoje vrste da
Srbija, država koja je platila skupu cenu u ratovima "u kojima nije
učestvovala", pod terorom ekonomskih i sportskih sankcija, opljačkana i
konačno bombardovana, stvori takvu odbojkašku selekciju koja je nizala
fantastične pobede na svetskoj sceni, baš u periodu od 1995. do 2001. godine.
Okosnicu su najvećim delom činili igrači i treneri OK Vojvodina.
Kada su šampioni iz Novog Sada
obavili istorijsku misiju, edukovali one koji su i danas čelnici organizacije,
zatim klubove i njihova rukovodstva, kada su drugi primenili njihov recept i
način organizacije i rada, pojačana je konkurencija u domaćoj odbojci. Po
dobrom srpskom običaju, kao što je servilnost prema vlastodršcima, institucije
odbojkaške organizacije su tada u velikoj meri pomogle da se relativizuje
pozicija Vojvodine i ojačaju klubovi koje predvode Aleksandar Boričić i Nenad
Golijanin. Njihov je interes bio da se oslabi Vojvodina, ponajviše zbog svojih
ambicija u međunarodnim forumima odbojkaške organizacije i svojih karijera u
našem sportu i odbojci. Nikako se nije slagalo da ova dvojica čelnika Crvene
zvezde i Partizana budu u senci rezultata Vojvodine iz devedesetih godina kada
su Novosađani bili superiorni u svemu i bili istinski lideri jugoslovenske
odbojke. U tom periodu pa sve do prošle godine, čekalo se na novo zlato i čelnu
poziciju u Evropi koju su izvojevali muška i ženska reprezentacija Srbije.
Nacija se odavno pomirila da je
u sportu predstavljaju oni koji su na "privremenom radu" u
inostranstvu. Uostalom, sva pamet Srbije se otisnula u dijasporu, ne bi li
njena vrednost bila poštovana i valorizovana. Od intelektualne i stručne elite,
u Srbiji su ostali kvazielita, polupismeni tajkuni, okoreli kriminalci
samonabeđeni analitičari, politički mudroseri i baba-sere iz nevladinih
organizacija i parlamentarnih klupa... Logično je da i najbolji sportisti iz
komercijalnih sportova svoje utočište nalaze kod onih koji ih bolje poštuju i
dobro plaćaju.
Kada su u drugoj polovini 60-ih
godina u sastav fudbalske reprezentacije Jugoslavije koja je 1967. učestvovala
u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo na utakmicu sa SR Nemačkom, pozvani
"sveži stranci" Jusufi i Skoblar, bio je to svojevrsni događaj! Bila
je to atrakcija za publiku! Međutim, velika konkurencija kvalitetnih igrača u
Jugoslaviji je zaustavila dalja angažovanja "stranaca". Bila
je to prava retkost da se selektor odluči da nekoga od
"gastarbajtera" pozove u sastav.
Osamdesetih
godina slika se menja, pa se najčešće u nacionalnom timu nalazilo po nekoliko
"stranaca". Ali to je važilo samo za fudbal!
Danas
se ne može zamisliti sastav reprezentacije u bilo kom sportu koji ne čine
"stranci". Od onih koji su osvajali najsjajnija odličja u minulih
godinu dana, osim u vaterpolu koji daje nekoliko igrača iz domaćih klubova
(čitaj: Partizana i Crvene zvezde), u drugim selekcijama kao što su odbojkaške,
košarkaške, rukometne i fudbalska, retki "uzorci" su iz sastava nekog
srpskog kluba.
Najveći
odliv talenata i vrhunskih sportista odavno je postao problem sporta u Srbiji
kojim se niko ne bavi i ne pokušava da ga analizira i potraži rešenja. Da li se
miriti sa tom situacijom ili pokušati da utičemo na zaustavljanje stihije?
Dakle, da li je to ono što želimo u politici sporta: siromašan takmičarski
kvalitet u Srbiji, selekciju izuzetnih talenata i brz plasman na
ino-tržište? Konačno, da li su doživotna
priznanja u vidu "sportskih penzija" opravdana kada je reč o sportistima
sa visokim kontom na njihovim budžetima, formiranim od onih koji su
znali da cene njihove vrednosti, rad i doprinos koji su ostavili inostranstvu?
Zlatnu medalju na evropskom prvenstvu u
odbojci za žene osvojile su igračice
koje nastupaju u inostranim klubovima: J. Brakočević, S. Malagurski, N.
Krsmanović, T. Malešević, B. Molnar, A. Antonijević, J. Vesović, M. Ognjenović,
J. Nikolić, N. Ninković, M. Rašić, S. Ćebić, S.
Popović.
Zlatni
odbojkaši sa Evropskog prvenstva koji igraju u inostranstvu su: N.Kovačević,
Vl. Petković, M. Terzić, D. Stanković, M. Nikić, I. Miljković, A. Atanasijević,
S. Starović, M. Podraščanin, M. Rosić i dvojica statista iz Crvene zvezde
"na kaljenju" u reprezentaciji M. Mitić i M. Rašić
Srebrni
rukometaši su takođe "stranci": D. Stanić, D. Marjanac, I. Nikčević,
D. Marković, R. Stojković, A. Toskić, B. Beljanski, R. Prodanović, M. Ilić, Ž.
Šešum, N. Vučković, M. Rnić, N. Manojlović, P. Nenadić, D. Čutura, M. Vujin, I.
Stanković i statista iz Partizana M. Kostadinović
Kod
zlatnih vaterpolista je "mešani sastav". Igrači iz inostranih klubova
su: Ž. Gocić, F. Filipović, D. Pijetlović, A. Prlainović, N. Rađen, V.
Udovičić, S. Nikić i B. Mitrović, a iz domaćih su: M. Ćuk, S. Soro, S.Mitrović,
M. Aleksić - svi iz Partizana, te G. Pijetlović i M. Avramović iz Crvene
zvezde.
Sećanje
Četrnaestog
februara navršile su se dve godine od iznenadne smrti našeg saradnika i
urednika sportske rubrike, Nikole Simića. U istoriji srpskog novinarstva ostaje
zauvek upamćen po britkim i hrabrim tekstovima u kojima je žestoko kritikovao
sve pošasti tranzicijskog društva u fudbalskom sportu, njihove uzročnike i
nosioce. Jedinstven po tome kao i borbi za čistotu fudbalskog i sporta u
celini, Nikola Simić ostaje primer poštenog i časnog novinara kome je profesija
bila svetionik na putu svakojakih iskušenja u teškim vremenima. O tome zauvek
svedoče njegovi tekstovi u Tempu, Sportskom žurnalu, našem
časopisu i drugim štampanim medijima, kao i knjige: Fudbalska mafija u
Srbiji i Tabloidovo izdanje Sjaj i beda sportske mafije u
kojoj je dao najveći doprinos. U ljudskom smislu, Nikolu ćemo pamtiti kao
najboljeg druga i kolegu sjajnog karaktera i životnih principa. Sećanjem čuvamo uspomenu na
njega.