Do koske
Ima li
života bez Borisa Tadića
Njegova poslednja
petoletka
Otkako je predsednik Republike obeležio oktobar 2010. godine najavom nove "pjatiljetke" ili, savremenim globalističkim rečnikom rečeno, petogodišnjih "milenijumskih ciljeva" koje će ostvariti u zemlji Srbiji u tom periodu, počelo je odbrojavanje kao i posle XX kongresa
Komunističke partije Sovjetskog Saveza, kada je i zvanično
saopštena godina ulaska u komunizam kao obećani rajski vrt
iz koga nema
potrebe izaći, i koji,
naravno, nema alternative
Nikola
Vlahović
Zbilja sam
se sa saradnicima potrudio da postavimo
realan rok da u narednih pet godina učinimo stvarni pomak u ispunjenju svih osam milenijumskih ciljeva - rekao je predsednik
Tadić na proslavi 65. rođendana Ujedinjenih nacija u Beogradu. I to usred Etnografskog muzeja, koji je za tu
priliku bio više nego simbolično mesto. Među relikvijama prošlosti. Da se zna
odakle je krenula budućnost. Sve
se desilo u čast proslave 65 godina Ujedinjenih nacija, i mada predsednik
Tadić nije bio jedni domaćin ovoj
svečanosti, nekako je uspeo da bude
centralna figura, jer je istupio sa obećanjima
o "novom silasku Svetog Duha", a to je već, po prirodi
stvari, bio događaj.
Povod na
koji se Tadić pozvao, bio je Svetski samit iz 2005. godine, na kome
su najveće države sveta istakle
potrebu o osam milenijumskih ciljeva. Suština tih ciljeva
je borba protiv siromaštva (prema
Tadićevom tumačenju za pet godina ga uopšte neće biti!), nestanak diskriminacije, potpuna zaštita
ljudskih prava, prestanak uništavanja životne sredine…
Mada to niko
na svetu od jedne Srbije
ne očekuje, niti zahteva službeno, Tadić je nastupio kao da je u pitanju
susret sa sudnjim danom u slučaju da se ova "vizija i misija"
ne ostvare.
Izvan njegove
zone halucinacije stvari izgledaju tako da je u Srbiji jednostavno nemoguće za pet godina likvidirati
siromaštvo (osim ako u ime
milenijumskih ciljeva ne dođe dekret o "likvidaciji siromašnih").
Zašto je tako teško
reći da je u ovim okolnostima nemoguće iskoreniti siromaštvo za
pet godina? Zašto je optimizam važniji od
pragmatizma, zašto je
laž
važnija od
istine?
Za pet godina
će i dalje biti problematično pitanje ljudskih prava (to je globalistička ideologija još odavno skrojila tako da je u pitanju
"borba neprestana").
Za pet godina
je nemoguće prekinuti
teror nad životnom sredinom koji sprovodi Tadićev koalicioni orkestar
na čelu sa
ideolozima najprljavije tranzicije kojih se transfer prljavih tehnologija uopšte ne dotiče
(javnosti su malo poznata iseljavanja
pojedinih proizvodnih tehnologija iz zemalja EU, upravo zbog činjenice da ne odgovaraju ekološkim standardima).
Za pet godina
je nemoguće zaštititi sve ono
što predviđa tih osam ciljeva u okolnostima kad je surovo uništavanje
svega nasleđenog vidljivo svakome osim dirigentu tog orkestra, predsedniku
Tadiću.
Srbija se već
godinama nalazi u obavezi da razreši neka osnovna
pitanja na sopstvenoj teritoriji, od kojih nije
jasno čak ni pitanje stvarne
veličine te teritorije!
Deset godina
traje sudski, zakonodavni i izvršni haos, i
niko mu kraja ne vidi. Da ničeg
drugog nije, samo ta činjenica
bi pomogla svakom ozbiljnom političaru prilikom davanja "projekcija", nepisanih obaveza ili obećanja.
Iz Srbije
i dalje teče
reka emigranata svakog meseca, u proseku po par hiljada ljudi. I nisu samo u pitanju
Romi ili Albanci, nego i
sami Srbi koji pokušavaju
da nađu neku
milosrdniju domovinu od ove u kojoj
pokušavaju da prežive pa im
nikako ne ide.
Provereno licemerna
birokratija EU (tu dijagnozu je konstatovao 2002. godine lično pokojni
dr Zoran Đinđić), tvrdiće i dalje da
je Srbija jedna demokratska zemlja u kojoj je kršenje
ljdskih prava minorno, a što se gladi tiče, ekonomske emigrante iz Srbije
EU ne priznaje. Konačno, i zašto bi? Srpski
ministri nisu odgovorni poreskim obveznicima Belgije i Holandije. Narod
koji plaća svoju nesreću u čvrstoj ili u domaćoj, nestabilnoj valuti, jedini je faktor koji može
da odluči kad je dosta.
Ovo evropsko
dno ima toliko
dobrih prirodnih darova, da je pravo
čudo zašto ima gladnih čak
i u vojvođanskim selima (predsedniku očigledno niko nije rekao kakav
je "kvalitet" života
u selima centralnog i zapadnog Srema
i Mačve, i kolika je tamo
stopa smrtnosti zbog tog "kvaliteta").
Upravo u duhu
licemerja EU birokratije, Srbija je "interno" procenjena kao "zemlja veoma problematičnih
migracionih tokova", ali je zvanično, kad su u pitanju
ovdašnji emigranti, vrlo sklona da potegne
argument kako je u pitanju jedna zemlja u kojoj sve pršti
od demokratije i mogućnosti
izbora za svakog građanina.
Ni taj problem,
problem emigranata, neće biti
rešen za pet godina. Taj "milenijumski cilj" nije ostvaren ni za
poslednjih deset, pa mu je i perspektiva još tolika.
Predsednik Tadić
nije nemački kancelar, ali ima
isto tako puno pravo da
se pozove na iskustvo savremene Nemačke pa da kaže
kako je "multikulturno
društvo" nemoguće u Srbiji ukoliko postoje manjine koje ne žele da uđu
u proces jedne prirodne asimilacije, kroz jednu dobrovoljnu
socijalizaciju, prihvatanje
srpske kulture i srpskog jezika.
Jer, u Srbiji
danas postoje regije u kojima i deca i
njihovi roditelji ništa ili
skoro ništa ne znaju (i
ne žele da znaju) o zemlji u kojoj žive i
čiji su državljani.
Ovaj problem, kao ni brojne
druge pod kojima Srbija više stenje nego što živi, neće rešiti za pet godina,
čak ni svemogući Boris Tadić u nemogućem, trećem mandatu.