Razaranje
Hilandar: kako su odgovorni projektanti požara
postali odgovorni projektanti obnove
Zlatna
jaja koja ne nose koke
Kako je nakon izvedene protivpožarne obnove izgorelo više od pola Hilandara?
Kako su svoju odgovornost zbog murdarluka arhitekte prebacili na napukli odžak? Kako su do požara radove izvodili
svako i niko na "časnu reč" i na "majke mi" bez ijednog
dokumenta? Kome je zlatni petao nosio zlatna konzervatorska jaja u vidu
dnevnica i honorara? Kako je od javnosti skrivano da su u požaru izgorele dragocene slike Paje Jovanovića? Kako iz
džepova poreskih obveznika žele da izvuku 25 miliona evra kako bi i dalje
razvlačili radove na obnovi posle požara?
Stanislav Živkov
Slučaj požara i obnove
manastira Hilandara posle požara predstavlja idealan
primer kako dugogodišnji nesavesni radovi na konzervaciji i restauraciji
spomenika kulture rezultiraju nastankom daleko veće štete, koja se otklanja već
- šest
godina. U požaru koji se desio u noći između 3. i 4. marta 2004. godine iz
jednog odžaka konaka igumenarija, na severnoj strani hilandarskog kompleksa, na
sreću nije bilo ljudskih žrtava, a bratstvo manastira je uz pomoć radnika
uspelo da zaustavi širenje požara u pravcu pirga
(kule) svetog Save, riznice i trpezarije. Monasi su u prvom trenutku videli
požar na donjem spratu i tu ga ugasili. Međutim, tinjanje se nastavilo i
zahvatilo drvenu gredu koja je vodila do krova s druge strane zgrade i zapalilo
drvenu krovnu konstrukciju prekrivenu kamenim pokrivačem.
Požar se veoma brzo preneo
preko cele severne polovine manastira, sve do paraklisa svetog arhangela
Mihaila i pirga svetog Save, gde se krov završavao. U prvim satima
monasi su pokušali
da savladaju vatru i da istovremeno evakuišu najugroženije
sveštene
predmete i dragocenosti. Vetar koji je doprineo širenju požara na celu severnu
polovinu manastirskog kompleksa istovremeno je sprečio da se vatra prenese
južno od igumenarije na trpezariju kralja Milutina. Na taj način najvrednije
dragocenosti, sveštene ikone i rukopisno nasleđe ostali su sačuvani od potpunog
uništenja.
Požar je uništio tri konaka, od kojih je jedan građen 1640, a druga dva krajem
dvadesetih godina 19. veka. Potpuno su izgoreli i monumentalna ulazna kapija s
predvorjem i portarnicom i Stari i Beli konak na severoistočnom delu, s
paraklisom, građenim 1598, čija je obnova bila upravo završena. Netaknute su
ostale manastirska riznica, biblioteka i arhiv i manastirska Crkva vavedenja
Bogorodice, koju su u 12. veku zidali svetitelji Sava i Simeon Mirotočivi, a
nadgradili kralj Milutin i kasnije srpski knez Lazar, čije je delo i priprata
crkve, ali je zato gotovo potpuno izgorela dragocena zbirka umetničkih slika,
koje su tokom vremena poklanjane manastiru. Neverovatno ali istinito zvuči
činjenica da u javnosti do sada nije rečeno ni slovca o tome da su izgorele čak
četiri dragocene slike Paje Jovanovića i čitav niz dela savremenijih umetnika
poput Peđe Milosavljevića, Milića od Mačve i drugih.
Ispostavilo se da je
požar počeo iz neispravnog odžaka u konaku igumenarija na zapadnoj strani
manastira. Iako je dobro poznato da su sličnim požarima na Svetoj gori samo u
20. veku zbog neispravnih odžaka izgoreli manastiri Vatoped i Simonopetra, do
požara u Hilandaru nikome od raznih arhitekata koji su defilovali po manastiru
nije palo na pamet da uopšte prekontroliše
stanje odžaka
i eventualno sanira nedostatke. Kako bi arhitekti svoj murdarluk prebacili na
višu
silu, odjednom je razlog za neispravnost pukotina pronađen u činjenici da
najveći deo manastira leži na steni, dok je jugozapadni deo na naplavini te se
usled toga ova strana sleže pa su nastale pukotine
od kojih je jedna u pomenutom odžaku - izazvala požar. Od
svega je najtragičnija činjenica da su do 2004. godine izvođeni radovi na
sistematskoj protivpožarnoj zaštiti manastirskog kompleksa
pod rukovodstvom Mirka Kovačevića, koji su očigledno veoma "uspešno"
izvedeni pa je usled "kvalitetne" protivpožarne zaštite
izgorelo pola manastira.
Kolariću - paliću
Hilandar je srpski
manastir koji se nalazi u severnom delu Svete gore atonske, na dva i po
kilometra od mora. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog
utvrđenja, jer je ograđen bedemima visokim i do 30 metara. Hilandar su u rangu
carske lavre podigli Stefan Nemanja i njegov sin Sava 1198, a Stefan Nemanja (u
monaštvu
Simeon) umro je u manastiru dve godine kasnije. Kralj Stefan Uroš Prvi
je 1262. godine utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin,
koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu vavedenja
Bogorodice. U vreme cara Dušana Sveta gora je došla
pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima
turske vladavine Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi i srpski
patrijarsi iz Peći. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih
starih rukopisa, ikona i fresaka. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa
drugih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine.
Već decenijama se o konzervaciji i restauraciji samog manastirskog kompleksa,
kao i njegovih dragocenosti staraju razni stručnjaci iz Beograda, kojima je rad
na obnovi Hilandara čitavo to vreme bio svojevrsni konzervatorski zlatni
petao (jer je ženama ulaz zabranjen), koji je uspešno
nosio zlatna konzervatorska jaja u vidu deviznih dnevnica i honorara te je
stoga bilo sasvim normalno da se svi radovi što duže
razvuku.
Pravi skandal
predstavlja činjenica da radovima na građevinskoj sanaciji kompleksa Hilandara
rukovodi ni manje ni više nego arhitekta prof. dr Mirko Kovačević, penzioner
Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Arhitektonskog fakulteta u
Beogradu, inače rukovodilac radova na protivpožarnoj zaštiti
Hilandara pre požara,
a zbog čije je kriminalno loše izvedbe i izgorelo više od pola manastirskog
kompleksa.
Kad bi vam (daleko
bilo), zahvaljujući nečijem nemaru ili nebrizi, iznenada izgorela kuća, bilo bi
logično da dotičnu nemarnu ili nebrižnu osobu odmah pronađete i da je, ako je
već lično ne kaznite, uputite na određene organe kojima je kažnjavanje posao.
Prema zvaničnom saopštenju, u požaru 4. marta 2004. godine izgorelo je 42,78
odsto ukupne površine manastira Hilandar (1.968,5 kvm) ili 54,87 odsto ukupno
korisne površine
(5.761 kvm). Izgorela je, dakle, kuća. Ipak, ukućani i njima bližnji ponašaju
se, u najmanju ruku, vrlo čudno: ovi prvi besomučno su započeli s
objavljivanjem novijih brojeva tekućih računa kako bi se što više
novca izvuklo iz džepova poreskih obveznika, dok su ovi drugi
tvrdili da bi na obnovu trebalo gledati s optimizmom i izjavljivali kako će u
prvobitno stanje biti vraćeno gotovo sto odsto kompleksa. Kako bi se pitanje
odgovornosti za sam požar bacilo u drugi plan, sklopljen je konsenzus -
javnosti su zamazane oči, jer je ustanovljeno da je požar
nastao zbog neispravnog odžaka, samim tim,
ispostavilo se da osim odžaka niko ni za šta
nije kriv!
Krivica odžaka
najpre je objašnjena
sleganjem tla na jugozapadnoj strani manastira: u tački dva zvaničnog
saopštenja navodi se da "činjenica da se ovaj deo manastira lagano sleže,
odnosno da se naginje u polje i da je to izazvalo brojne pukotine u zidovima i
lucima..., što
je odavno poznato i našoj i grčkoj službi zaštite, može biti
objašnjenje za neispravnost odžaka". Iako je zvanično saopštenje
objavljeno 12. marta, već 14. marta "krivica" odžaka dobila je novu
dimenziju. U emisiji Nije srpski ćutati na BK televiziji tadašnji
direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Marko
Omčikus izjavio je da "uvek tu ima starovremenskih ljudi koji imaju
svoje navike i kojima možda centralno grejanje
nije dovoljno". Ispostavlja se, dakle, da je ono što je najpre bio samo
trač, po svoj prilici istina: zimogrožljivi monah ili monah koji nije želeo
centralno grejanje, grejao se kraj peći na drva. koja je, naravno, povezana s
odžakom.
Nauk za buduće paljevine
Ova nova dimenzija
krivice otvara, međutim, bezbroj novih pitanja.
Naime, čak i ako je neki
monah zaista ložio peć, ostaje nejasno kako je i zašto odžak
"podlegao". Zvanično saopštenje i zvanične izjave svodile su se na
teoriju da je zbog sleganja tla odžak bio napukao pa se plamen probio kroz
pukotinu, ali se automatski postavilo i sledeće pitanje, jer čak i ako ta
strana manastira klizi, odžak po definiciji ne može da klizi. On je
najstabilniji deo građevine i čini se da odžak jednostavno nije bio spolja
omalterisan, što je inače obavezno. Naime, da su dimnjaci bili uzgredno
omalterisani unutar krova, ne bi moglo da se dogodi da plamen izađe kroz
pukotinu. Ovako, mogla je da kresne i varnica i da sve plane. Priča o sleganju
nema nikakve veze s tim, a i da ima, nije jasno zašto se o tome ranije nije
vodilo računa. O tome da se u Hilandaru radilo stihijski potvrdio je i sam
tadašnji direktor Republičkog zavoda Marko Omčikus, koji je izjavio da se u
Hilandaru "radilo uvek kombinovano, u saradnji s grčkim službama",
dok je rukovodilac radova na obnovi Mirko Kovačević u intervjuu za Danas izjavio
da je "sve što
smo dosad radili bilo sa prećutnim odobrenjem grčkih stručnih službi, ali nije
bilo nikakvih papira o tome". U prevodu, naše službe su radile i
finansirale projekte, ali je za Hilandar zvanično bio nadležan grčki Institut
za zaštitu vizantijskih spomenika kulture. Trebalo je, dakle, da izgori pola
manastira pa da se naprasno sroči memorandum između tadašnjeg direktora
Republičkog zavoda i grčkog Instituta kao prvi ikada potpisani zvanični dogovor
o saradnji. Kada se sve to stavi na papir i podvuče crta ispostavlja se da se
decenijskom radovima u Hilandaru bavio svako i niko odnosno da za eventualne
nepravilnosti neće postojati konkretno ime koje bi moglo da bude prozvano, jer
su po Omčikusu i Kovačeviću za požar krivi sleganje zemljišta i naprsli odžak,
dok je služba zaštite
nevina poput francuske sobarice. Po našoj uobičajenoj konzervatorskoj praksi
projekti konzervacije se inače ne rade korektno poslednjih deset-dvanaest
godina, niti postoji dugoročni plan radova, već se sve radi stihijski i
parcijalno, a u slučaju Hilandara do danas nije utvrđeno ni to ko je i kako
radio projektovanje sanacije, ko je i kako revidirao projekte, da li su
projekti podrazumevali protivpožarnu zaštitu i zašto nije urađen protivpožarni
projekat za ceo Hilandar za 50 godina.
Bilo bi jako zanimljivo
videti zašto
u okviru "potivpožarne sanacije" sve drvene konstrukcije nisu
preprskane protivpožarnim preparatom i zašto nisu pregledani odžaci i
eventualne pukotine sanirane. Da li je zaista bilo tako teško eventualno sanirati
napukle odžake
torkret-betonom? Jedna od najvažnijih srpskih svetinja, međutim, nije bila
podvrgnuta nikakvom tretmanu te je sasvim sigurno da Hilandar ne bi goreo na
taj način i tom brzinom da su prilikom protivpožarne sanacije drvene
kontrukcije preprskane protivpožarnim rastvorom i da se neko smilostivio da
pregleda i sanira odžake. Tako dolazimo i do još jedne mere koja u Hilandaru
nije preduzeta. Naime, već u prvim izjavama posle požara istaknuto je da se
vatra (srećom) nije proširila na južni deo kompleksa zato što je između
igumenarije i trpezarije postojao kvalitetan pregradni zid. Kako krovne
konstrukcije starijeg dela nisu prerađivane, na severnoj strani takvog zida
nije bilo. Iako protivpožarna pravila nalažu da se čak i u savremenim zdanjima
na svakih 20 metara postavi pregradni zid, zdanje staro nekoliko vekova ostalo
je bez zidova i umesto jednog tavana izgorelo je sve što je izgorelo.
Potvrđujući da u Hilandaru nije rekonstruisan krov i da protivpožarne brane
nije bilo, Marko Omčikus je čak izjavio da će hilandarsko iskustvo, ako ništa
drugo, biti bar nauk za budućnost: "Konzervatorska struka želi da što više
sačuva i zaštiti autentičnost i u gradnji i u materijalu, ali je očigledno da
će preventiva morati da se proširi i na uštrb autentičnosti. Ako govorimo o
konacima i manastirima u Srbiji, sigurno je da će morati da se uradi neka
revizija, da se grede i krovovi preseku, separiraju protivpožarnim panelima. A
sad, što ćemo morati da se oprostimo od tih pet odsto autentičnosti, bolje i
tih pet nego svih sto odsto štete." Znajući običaje ovdašnje, plaćanje
ovolike cene za nauk možda i ne mora da čudi jer se pokazalo da su konzervatori
čuvajući 100 odsto autentičnosti Hilandara svojim diletantizmom uspeli uspešno
da potpale i spale skoro 55 odsto korisne površine Hilandara i da pri tom za
svoje štetočinstvo ne odgovaraju. Jedino je u međuvremenu Omčikus smenjen s
mesta direktora Republičkog zavoda, i to zbog daleko trivijalnijih razloga, pošto je
njegovu smenu tražio
i dobio zavodski sindikat, dok je Kovačević čak postao protomajstor obnove
Hilandara u režiji
hilandarske Zadužbine.
Iako je sporno sleganje
tla odavno bilo registrovano, postavlja se pitanje zašto se o tom problemu nije
na vreme mislilo. No, i to pitanje, kao i sva druga ostaće verovatno bez
odgovora. Projektant obnove Mirko Kovačević priznao je kako je "mnogo puta
skretao pažnju na taj problem. Čak smo u Zavodu na konsultacije pozvali
stručnjake za fundiranje. Bilo je predloženo da se proširi stopa temelja, ali
nismo ništa preduzeli, kao ni grčka služba koja je za to nadležna",
lakonski zaključujući da "sada razmišlja na drugi način" i da je
"bilo mnogo bolje i jeftinije da stabilizujemo tlo".
Neinspirisani za istragu
Kada se ima u vidu da su
pored odžaka
sve ove godine bili sporni i pregradni zidovi i adekvatna zaštita
konstrukcije i stabilnost tla i ko zna šta sve još, logično je zapitati se kako
je to uopšte bilo moguće na mestu koje su posećivali konzervatori, umetnici,
političari. Kako je moguće da je institucija zarad koje su osnovani onoliki
odbori i prikupljane onolike pare u suštini bila tretirana tako loše? S jedne
strane, jasno je da je članstvo u hilandarskim odborima bila počasna funkcija.
S druge, da su nadležnosti nad radovima bile sve samo ne jasne. Najzad, u
Hilandaru se dogodilo nešto što bi moglo da se dogodi većini sakralnih
građevina kod nas što zbog nemara konzervatora, što
zbog "autonomnosti sveštenstva". Nešto
novijih primera konzervatorskih grešaka ima i u Hilandaru. Naime, po rečima
slikara koji su tamo radili, konzervacija crkve na hilandarskom pristaništu
urađena je neadekvatno - nije omogućeno provetravanje, skinut je spoljni
malter, a vetrovi s mora nanose slane kapljice koje su fatalne za živopis.
Zvanično, do sada
konzervatori uglavnom nisu pozivani na odgovornost zbog sličnih propusta, a sva
je prilika da toga neće biti ni po pitanju požara u Hilandaru, pošto je
Republički zavod zauzeo stav da bi istraga mogla da dovede do "neželjenog
ili pogrešnog sumnjičenja". Ipak, generalno gledano, uz nešto prilježniju
kontrolu tekućih radova i tačan popis stanja spomeničkog nasleđa, po pitanju
nestručnih konzervacija i obnova možda je nešto i moglo da se uradi. Na kraju
krajeva, činjenica da konzervatorski radovi u Hilandaru očigledno nisu valjano
obavljeni (a nisu, imajući u vidu šta sve nije preduzeto u okviru obnove,
pregrađivanja i dogradnje) i da je nečija stručnost očigledno omanula (a
imajući u vidu posledice, jeste - zbog novca, nemara ili nečeg drugog), mogla
je da inspiriše nadležne da se malo pozabave istragom i da tako utiču na
istragu ranijih propusta na drugim spomenicima.
Prilikom uvođenja
centralnog grejanja u Hilandar u dve kelije u igumenariji ipak su ostavljena
ložišta sa pripadajućim dimnjacima. Tim povodom je inženjer Jovan Mandić,
koji je radio na hilandarskim instalacijama, za Internacional izjavio:
"Pojedini monasi, naime, želeli su da se greju starinski, na drva. Iz
jedne kelije morali smo čak i da skidamo elektroinstalaciju, jer je monah tako
insistirao. Žele da izgledaju kao pre 300-400 godina... Oni imaju potpuno pravo
da žive po starim običajima, pa tako mnogi od njih idu bosi i po najvećoj zimi,
kao što je to radio sveti Sava". Zadivljujuće, zaista, da poučne priče o
podvižništvu srpskih monaha nemaju i drugu stranu. Naime, na insistiranje istih
tih monaha
uvedeno je centralno grejanje u glavnu hilandarsku crkvu, čime su konzervatori
skočili sami sebi u usta, jer su ovde autentičnost žrtvovali radi komfora
monaha. Osim toga, upšte nije bila važna činjenica da se centralnim
grejanjem direktno ugrožava živopis, da monaška pravila nigde ne
pominju da prilikom molitve manastir mora da bude dobro zagrejan, ali je želja
monaha bila da imaju grejanje. Opravdano se postavlja pitanje otkud monasima
pravo da po sopstvenim željama i nahođenjima diktiraju pravila očuvanja
objekata koji imaju nacionalni značaj. Kako je moguće da se dogodi da
hilandarski monasi jednostavno požele da koriste ložišta i odžake, a da žički
jednostavno požele da im nogama bude toplo?
Ispunjavanje želja
Iako su zvanično crkva i
država odvojene, izgleda da je i u poslovima konzervacije postalo najvažnije
mišljenje crkve i monaha, i to sa kobnim posledicama. Stoga bi u svakoj
normalnoj državi i u svakom manastiru najnormalnije bilo da je prilikom
konzervacije konzervator taj koji mora da se sluša, jer mora da vodi
računa o onome što je najugroženije i spreči svaku dalju štetu. Pored toga,
konzervator mora da bude gospodar situacije i nedopustivo je da prilikom
konzervatorskih radova služba zaštite
bude servis za ispunjavanje kojekakvih želja popova i kaluđera. Očigledno, to u
Hilandaru nije bio slučaj.
Odlukom Svetog sinoda,
na čijem je čelu bio blaženopočivši patrijarh srpski Pavle, i u dogovoru sa državnim
ministarstvima Srbije, sva sredstva za obnovu Hilandara uplaćivana su na račun
Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. U ime države
Srbije sredstva su izdvajana posebno iz budžeta Ministarstva vera i
Ministarstva kulture koje je poslednjih godina nadležno da raspolaže
sredstvima namenjenim za obnovu srpske Svete gore. Iako se zna da je zaštita
spomenika veoma složen proces koji podrazumeva čitav niz aktivnosti, a pre
svega izradu, objedinjavanje i čuvanje dokumentacije o stanju i projekata,
ispostavilo se da dokumentacija o Hilandaru u Republičkom zavodu za zaštitu
spomenika kulture praktično ne postoji, jer je ni raniji ni sadašnji
rukovodilac radova nisu predali Zavodu (prethodni rukovodilac radova Slobodan
Nenadović poklonio je čak deo dokumentacije univerzitetu Prinston u zamenu
za status gostujućeg profesora). Zakon nalaže da se projektna dokumentacija
dostavi Republičkom zavodu na ocenu i saglasnost, ali tek posle požara
saznajemo da ova procedura u slučaju Hilandara nije poštovana najmanje poslednjih
deset godina.
U ozbiljne preventivne
zaštitne
radove ubrajaju se: saniranje odžaka kada je obnavljan konak, izrada
protivpožarnih kalkana na tavanima kada je popravljan krov, postavljanje
uređaja za dojavu požara kada su ugrađivane nove instalacije, pribavljanje i
redovno servisiranje protivpožarnih aparata, obezbeđenje dovoljnih rezervi vode
u cisternama samo za gašenje požara, ukoliko je nema dovoljno, i obezbeđenje
bar dva ispravna agregata. Ovo nisu atraktivni radovi i ne doprinose slavi
konzervatora, ali su obično izuzetno korisni. Umesto što krivicu pripisuje
odžaku, Marku Omčikusu, tadašnjem direktoru Republičkog zavoda za zaštitu
spomenika, bolje bi bilo da je otvorio oči i zavirio u kvalitet i validnost
projektne dokumentacije. Omčikus je navodio imena dosadašnjih učesnika u obnovi
i, umesto da ih suspenduje, odmah ih je promovisao za rukovodioce obnove posle
požara.
Kao direktor trebalo je zajedno s njima da prihvati deo odgovornosti, ali
umesto toga odgovarao je napukli odžak!
Očito je da će se radovi
na obnovi Hilandara kao crepajski rezanci tegliti još godinama, a da će
džepovi poreskih obveznika biti ispražnjeni preko nacionalne kampanje za
prikupljanje sredstava. Taman kada se sanacija posledica od požara bude
završila, biće potrebno sanirati ono što će u međuvremenu propasti, a možda će
napuknuti još neki odžak.
Ne zna se
koliko košta
Najveći deo sredstava u obnovu Hilandara uložila je Vlada
Srbije, posredstvom Ministarstva kulture. Od 2006. do 2009. godine država je izdvojila oko 3,5 miliona evra za obnovu manastira.
SPC je prikupila u prve dve godine od požara oko 2 miliona evra, a taj
novac kasnije je potrošen, kada je
počela obnova manastira. Vlada Grčke je u raščišćavanje terena, prve godine,
uložila 1,3 miliona evra, a zatim je svake godine izdvajala od 300 do 500.000
evra za rekonstrukciju ne pitajući na šta se taj novac troši, jer ni sam
rukovodilac obnove Mirko Kovačević nije u stanju to da kaže: "Teško je
reći koliko je tačno novca potrebno da se posao završi, jer su to radovi u
kojima gotovo svakodnevno dolazi do neke promene. Čak i kad napravimo projekat
i predračun, ne možemo tačno reći koliko će nam novca biti potrebno!"
Dugo toplo
restauriranje
O tome da obnova predstavlja unosan posao svedoči i
skandalozan podatak obelodanjen prilikom otvaranja nedavne izložbe u
Kragujevcu, iz koga se vidi da je do sada realizovana otprilike svega jedna
trećina radova na sanaciji i restauraciji, a da je za nastavak potrebna sitnica
od najmanje 25 miliona evra. Stoga je izložbom u kragujevačkom Narodnom muzeju
"Obnova Hilandara - šest godina posle", koju je otvorio
vladika šumadijski Jovan, najavljena velika nacionalna kampanja za
prikupljanje sredstava koja još nedostaju za otklanjanje posledica požara iz 2004, jer ukoliko se u što skorije vreme ne nađu
sredstva, preti opasnost da radovi stanu, a vredna družina građevinara raziđe.
"Obnovu dva velika objekta na zapadnoj strani manastira, igumenarije i
dohije ne možemo da počnemo jer imamo problem - jugozapadna strana manastira polako
tone i u tom delu pucaju zidovi. Mi smo na to ukazivali još pre desetak godina,
ali ni u Srbiji ni u Grčkoj tada niko nije smatrao da to treba da se sanira.
Upravo je to i dovelo do požara, jer je na toj strani koja se sleže, zid naprosto pukao i kroz te pukotine se vatra probila.
Dok ne saniramo tlo i ne proširimo temelje, nećemo moći da pristupimo obnovi
tih objekata. Projekat sanacije postoji, ali nismo zadovoljni rešenjem, tako da
je neophodno napraviti dodatna istraživanja. Za to će biti potrebno još godinu
do dve, ali će taj posao teći paralelno s obnovom drugih objekata", rekao je Kovačević.