Feljton
Pero Zlatar:
"Meta Pavelić - Živ ili
mrtav" (4)
Ko bi bio Pavelić da nije bilo Pavelića
Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su
nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića
na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je
atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu.
Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila
gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.
Tabloid prenosi obimne
izvode iz knjige Pere Zlatara, iz
koje saznajemo šta se i ko se iza
svega krio, kao i o vremenu
u kojem se sve dešavalo
***
I još jedno zanosno otkriće, drugovi. Ispod sedišta gorile, onoga šmokljana
kojega je Pavelić oslovio Miljenko, ugledao sam zatvorenu omotnicu. Podigao sam
je i preleteo pogledom po adresama primaoca i pošiljaoca. Pismo bez marke,
naslovljeno je izvesnom Boži Livaiću, u gradu Rivera, u Urugvaju, a šalje ga
Miljenko Barbarić iz mesta Lomas de Palomar kod Buenos Ajresa, ulica Mermoz
broj 643. Tutnuo sam ga brzo u zadnji džep pantalona, iz bojazni da Miljenko
odnekud ne osvane i ulovi me kako čitam njegov list. Toga časa sam verovao kako
su sva čuda moguća, čak i u to da će taj tip sleteti pravo preda me...",
pričao je prvi sekretar ambasade FNRJ u Argentini Predrag
Grabovac.
"I
kad si ga pročitao?" - pitao je Srećko Šimurina.
"Prošla
su dva sata kad sam se dotučen i utopljen u mračne misli vratio u hotel. Pod
utiskom zapanjujućeg susreta u colectivu, kao da mi se zamenio neki
zavrtanj u glavi pa mi je nastao kratki spoj, povremeno mi se činilo da ću
izgubiti svest, i odsutno sam zatražio ključ od zgodne očuvane recepcionerke
medene kose, kćerke ruskih aristokratskih doseljenika, pamtljivog prezimena -
Pobedonoscev. Ali, zamislite, drugovi, to sam rekao amerikanizovanim španskim
izgovorom, onim kojim sam pred Antom Pavelićem i smrknutim gorilama bogoprdno
glumatao blesavog holivudskog trgovca filmovima. Trgla se kao da sam je
odalamio krampom po temenu. Njome je, nesumnjivo, prostrujala slutnja da je senor
Predrag Grabovac spleteni manijak iz ambasade Jugoslavije - dotle normalan,
uljudan i ozbiljan gost, koji ju je u prolazu bezazleno kavaljerski zavodio -
pokusao šaku ludih gljiva i iz čista mira prolupao. Išao na kvasinu, kako vele
moji u Sinju... Pošto sam se sabrao i iz rastresenog stanja spustio na tvrdo
tlo, u zemaljsku zbilju, uzaludno sam senoriti Pobedonoscev objašnjavao
da je moj mehanički istup posledica šaljivoga druženja s kolegama, jer smo do
malopre ismejavali Amerikance kako govore španski. Recepcionerka me je do
ulaska u lift odmeravala nepoverljivim, očajnim i sažaljivim pogledom i uputila
mi skriveni ironičan osmeh. Mora da je u meni otkrila izgubljeni klinički
slučaj. Skorašnjeg psihijatrovog pacijenta."
Predrag
je južnjačkim gestikulacijama obogaćivao doživljaj iz Claridgea:
"Tek u dvaput zaključanoj sobi, užasno sam, odlepio sam omotnicu i napokon
pročitao šta je Miljenko Barbarić, korienskim pravopisom iz Endeha, napisao
Boži Livaiću u Urugvaju. Originalni list predao sam ambasadoru Đeri Petroviću,
a prepis imam. Pročitaću vam ga da se zabavite prividnim sadržajem."
Među
papirima je pronašao fotografisanu kopiju pisma ispisanog čitkim slovima. Silno
uživajući, Grabovac ga je naglašeno čitao trseći se da komičarski ismeje
pojedine detalje:
"Dragi moj hrvatski brate Božo, oprosti svomu Miljenku što Ti se
odavno nisam javio, ali izgubio sam Tvoj naslov, pa je, evo, prošlo više od
godine dok ga nisam dobio. Sada ću Ti napisati što se velikoga dogodilo sa
mnome u tome među razdoblju. Kad je u Argentini nastupilo postperonističko
doba, postao sam student prvih godina Medicine na fakultetu u gradu Rosario,
udaljenom oko 300 km sjeverozapadno od Buenos Airesa. U prvom redu treba
shvatiti da je školstvo u Argentini, pogotovo sveučilišno, jako politizirano.
Imali smo gotovo sve političke stranke na fakultetu i bili smo često u oštrim
sukobima. Peronistička je stranka bila predstavljena po organizaciji CGU
(Confederacion General Universitaria). Ova je odmah nakon pada Perona
proglasila štrajk na fakultetu i podpuno ga paralizirala. Osim toga, to je bilo
vrieme kada su izbacivali sve profesore iz vremena Peronizma i zamienjivali ih
sa antiperonistima. To je uzimalo vremena. I za to vrieme fakultet je bio
zatvoren. Moj stariji brat Jakov Barbarić, bivši bojnik Ustaške Obrane, bio je
u Buenos Airesu i djelovao u blizini Poglavnika kao pročelnik za promičbu. On
me je nazvao jednog dana i upitao da li bih ja htio biti oružanim pratiocem
Poglavnika. Prihvatio sam sa oduševljenjem i odmah prvim vlakom odjurio u
Buenos Aires. Do tada sam vidio Poglavnika samo jedanput, i to u Zagrebu, kad
sam bio poslan kao jedan od članova Ustaške Mladeži na indoktrinaciju u
ustaškoj ideologiji. Sjećam se da je jedan od glavnih predavača, koji su nas
odgajali u ustaškom duhu, bio ustaški ideolog prof. Vinko Nikolić, koji je
uviek dolazio na predavanje u liepo skrojenoj ustaškoj odori. Čim sam došao u
Buenos Aires, dobio sam automatski samokres 9 mm, marke Guernica, španjolske
proizvodnje. Nakon što sam proveo nekoliko dana u vježbi rukovanja tim oružjem
i nakon što sam postigao uistinu veliku vještinu u brzini gađanja i pucanja,
postao sam redoviti i dnevni poglavnikov pratilac. Sada stanujem u Njegovoj kući
u mjestu Palomar, ulica Mermoz. Česti sam gost u gostoljubivom domu doktora
Srečka Pšeničnika i supruge mu Mirjane, Poglavnikove kćeri. Mogu Ti mirne
savjesti reći da su ovo jedni od najsretnijih dana moga života. Dr. Ante
Pavelić je živa enciklopedija praktički u svim poljima. Uviek je dobre volje.
Prateći Njega upoznao sam poznate međunarodne političare, koji su ga duboko
poštivali. Jako sam mu odan i u Njegovu obranu spreman pucati na bilo koga u
svako doba... - Miljenko je pismo završio s ustaškom
skraćenicom ŽAP! Živeo Ante Pavelić! I to je, drugovi, to!" -
preklopi Predrag Grabovac i složi faksimil u korice.
"Dragoceno
saznanje..." - raspoloženo dobaci Stevo.
"Ta
ti stoji, druže Stevo. Tako smo saznali gde stanuje Ante Pavelić. Da nije bilo
Miljenkovog pisma, ne znam bi li mi ambasador poverovao da sam se vozio s
poglavnikom i njegovim čuvarima u colectivu ili sam se pomutio i bezočno
izmislio lošu anegdotu..." - zatrepće Grabovac i vrati se u dvostruko
zaključanu hotelsku sobu u Buenos Ajresu, krajem oktobra 1953:
"Nakon
što sam pročitao pismo, pred oči mi je iskrsla poznata fotografija Ante
Pavelića, s naočarima pozamašnih okvira, gustim brcima i profesorskom bradicom
prošaranom sedinama. Ona koju je snimio nepoznati fotograf lučkog useljeničkog
biroa, pošto se 1948. iskrcao u Buenos Ajresu. Nedugo potom preplavila je
jugoslovenske listove. Ne znam kojom su vezom naši došli do nje, ali uveren sam
kako Pavelića ne bih uočio da sam ga ugledao s tim brkovima, bradom i naočarima.
I da u autobusu nisam čuo njegov prepoznatljivi, metalno odsečni glas..."
Ivan
Krajačić se savio u struku i iz kožne torbe koju je podigao s poda, nesvesno
prešavši rukom preko nakupljene tanane naslage prašnjavih zrnaca, izvukao
podeblju fasciklu s dokumentima, faksimilima i novinskim isečcima o Anti
Paveliću i svežnjem njegovih fotografija. Predočiće Predragu Grabovcu šta je
služba skupila: kako je i kad je Pavelić stigao u Argentinu. A to je bila
pozamašna hrpa.
"Pokazaću
ti, amigo, što je pronašao spretni Bogdan Popović, prvi sekretar
ambasade, tvoj prethodnik u Buenos Ajresu, koga si, pretpostavljam,
upoznao..." - Stevo je razmetljivo izdvojio snimak iz 1948, onaj na koji
ga je Grabovac malopre upozorio: bradati i brkati Pavelić s naočarima običnih stakala.
Mahao je njome kao nadmeni sportista osvojenim peharom. Ona je bila prvi trag
koji je razvlašćeni poglavnik NDH morao da ostavi odmah po stupanju na tlo svog
novog prebivališta na Zelenom kontinentu: "Pitao si kako smo se domogli
ove fotografije? Odgovoriću ti, druže Predraže. Umesto Alibabinog pokliča:
Sezame, otvori se! - Bogdan Popović je mnoga argentinska vrata otključao
novcem, pa i ona najnedostupnija, u policiji. Nikad nije zaboravio da nagradi
svako pravo obaveštenje. Jeste da je spizdio dosta para, ali je u tim
trgovinama kupio najpoverljivije podatke o ustašama koji nam jako valjaju. Tebe
bar, druže Predraže, ne moram poučavati da je svet danas veliki špijunski
osinjak, kad to znaš bolje od mene..." - Stevo je napreskokce prepričavao
najzanimljivije crte iz Popovićevog dešifrovanog izveštaja o Pavelićevom ulasku
u Argentinu, 6. novembra 1948: "Drug Bogdan je istražio da je Ante Pavelić
iz Napulja doplovio italijanskim parobrodom Sestriere, s kartom broj
1663, s apolitskim pasošem izdatim u Rimu, po Crvenom krstu, 5. jula 1948, pod
brojem 74369. Krenuo je sam, bez žene Mare, kćerki Višnje i Mirjane, i sina
Velimira-Brace, koji su boravili u Firenci, a kasnije i u gradu Čivitavekija,
uz more, blizu Rima. Oni će stići nekoliko meseci za njim, takođe brodom iz
Italije... Ante Pavelić je postao Pal Aranjoš, s tim što mu je imigrantski
činovnik pored krsnog imena dopisao i špansku varijantu - Pablo. Izmišljeno mu
je bilo ime oca - Ištvan, a njegov se zove Mile; i datum rođenja - 13. jun, a
ne pravi 14. jul, ali je godina ostala ista 1889. Prikazao se starijim za mesec
dana... U pasošu je stajalo da je rođen u Mađarskoj, a ne u selu Bradini kod
Konjica; da je inženjer, a ne doktor prava; da je udovac, iako mu je, kao što
znamo, Mara još živa; i da mu je poslednje stalno mesto stanovanja Rim, što je
bilo tačno... Od svojih agenata služba je saznala da je Pavelić po
dolasku u Argentinu do istrebljenja zaratio sa sveštenikom, nama veoma poznatim
Krunoslavom Draganovićem. A upravo je Draganović - koji još deluje u Zavodu
svetog Jeronima u Rimu i povezuje hrvatsku političku emigraciju s Vatikanom - u
proleće 1945, Paveliću, nakon što je ovaj pobegao iz Zagreba, omogućio da se iz
američke okupacione zone u Austriji, skloni u samostan kod Celovca. U poglavniku
je tinjala bojazan kako će ga nakon sve snažnijih pritisaka naše vlade, pa i
druga Tita, Amerikanci izručiti Jugoslaviji jednostavno da ga skinu s vrata.
Ili jednostavnije: da se posle tajnog dogovora njihovi stražari naprave kao da
spavaju, onda kad se naši specijalci budu noću došunjali, oteli ga i bez
pucnjave, buke i galame preveli preko granice. Ante Pavelić je zato odenuo
fratarski habitus, pustio bradu, potkresao guste karakteristične obrve, natakao
lažne naočare i pretvorio se u kapucinskoga patera Benareza. Iz straha od
provale menjao je samostane, dok su mu žena i deca stanovali u vili u okolini
Klagenfurta, uz jugoslovensku granicu, pa je puno vremena provodio s njima.
Silno se potresao kad su mu potvrdili da su Englezi zarobili njegovog pet godina
starijega brata, profesora grčkog i latinskog Josipa-Josu Pavelića i predali ga
našoj vojsci. Krajem maja 1945. Joso Pavelić, koji je u NDH obavljao visoke
vojne i civilne dužnosti, streljan je u Sloveniji, u Škofjoj Loci. Naši
informatori među ustašama javili su da je Ante Pavelić strepeo za sudbinu
svojih roditelja, majke Mare i oca Mile, koji nisu pobegli s njim, nego su
ostali u Zagrebu..."
"Gle,
pa nisam znao da su Pavelićevi roditelji dočekali ulazak naših jedinica u
Zagreb..." - začudio se Grabovac. "U kojim godinama su bili? 1 šta se
zbilo s njima?"
Krajačić je ponovo posegao za dokumentacijom o Anti
Paveliću. Iz zapisa se podsećao pojedinih detalja, a koristio je i odlomke iz
snimljenih novinskih članaka:
"Kad su naši 8. maja 1945. ušli u Zagreb, Mile Pavelić bio je u
osamdeset trećoj, a žena mu Marija, devojačkim prezimenom Šojat, u sedamdeset
devetoj godini. Doživeli su šezdeset treću godinu u braku. Umrli su ubrzo jedno
za drugim i sahranjeni, da šta, bez obaveštenja u novinama i osmrtnica, na
mirogojskom groblju. Ona krajem 1945, a on sledeće godine. Nismo ih dirali,
osim što je Mile prvih nekoliko dana po oslobođenju Zagreba proveo u zatvoru,
ali preventivno. Da ga neko, ako bi saznao čiji je otac, ne ubije iz osvete. I
drug Tito je bio za to da ne diraju poglavnikove roditelje. Držali smo ih pod
neprimetnom paskom jedino zato da bismo otkrili gde se krije Ante Pavelić.
Čekali smo da im se javi poštanskom ili usmenom porukom. Ali ni oni, a ni mi
nismo dočekali glasa od poglavnika... I Mile i Marija, poreklom su iz Krivog
Puta, u Lici, gde su se rodili, upoznali i venčali. Stari Pavelić se u
razgovoru Hrvatskom narodu, pet dana posle proglašenja NDH - dok je 15.
aprila 1941. uzbuđeno očekivao sinov povratak iz dvanaestogodišnjeg izbeglištva
u Italiji - podičio da mu je pesnik Milan Pavelić brat od strica. Novinar,
potpisan inicijalima N.V. - koji je poglavnikove roditelje posetio u Podsusedu,
u njihovoj kući s vrtom i voćnjakom koje su sami obrađivali - napisao je da su
ti simpatični starci, kako ih je opisao, tako svježi i stvarno
mladoliki i koji se najtočnije svega sjećaju, hrvatskome narodu dali
osloboditelja. Milu Pavelića nazvao je ocem vođe hrvatskoga naroda,
a Mariju majkom obnovitelja države. O njoj je, nakon što joj je poljubio
ruku, a ona se zbunila, nenavikla na takve iskaze muške otmenosti, novinar
panegirički zatalambasao: To činim u ime svoga naroda. Ovo je poljubac
pobožnosti i poštovanja. Klanjam se ovoj Velikoj Majci s kojom se mogu
usporediti najveći likovi majki u našoj slavnoj krvavoj povijesti. Da
zasladi pisaniju, naveo je stih Antuna Gustava Matoša: Ima jedna mala gospa
Marija - što sve mi draža biva što je starija. Marija Pavelić bila je jedva
pismena domaćica, a Mile fizički radnik i preduzimač na gradnji puteva,
utvrđenja, mostova i tunela. Tragajući za poslom selio se s kraja na kraj
Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Dok je Mile Pavelić leti 1889. probijao tunel
podno Ivan planine, u hercegovačkom selu Bradini, 14. jula rodio mu se mlađi
sin Ante. Krstili su ga u obližnjem Konjicu. Mile je rekao da je njegov Ante
završio osnovnu školu u niz mesta u Bosni i Hercegovini, zavisno od toga gde je
on bio zaposlen. Jednako je i s gimnazijom, koju je pohađao u Travniku, Senju,
Karlovcu i najzad u Zagrebu, gde je maturirao i upisao se na Pravni fakultet
Sveučilišta Franje Josipa I. Doktorsku disertaciju Ante Pavelić odbranio je u
dvadeset šestoj, 1915. Iste godine je u Zagrebu dobio mesto delovođe u
advokatskoj kancelariji dr Aleksandra Horvata, ondašnjeg predsednika Hrvatske
stranke prava. Pavelićevi savremenici su posvedočili kako su u njemu
naslućivali natprosečnog advokata, ali ipak dodaju da ga je Horvat uzeo zato
što je bio zadrti stekliš, kako su zvali pravaše. Mile Pavelić je
u Hrvatskom narodu egzaltirano rekao o sinu: Od ditinjstva se bavio
politikom, kad je Jukić pucao na bana Cuvaja, pa smo već onda bili u brizi za
njega!" - klizio je Stevo po članku, a Šiljo dotle u sebi množio
upitnike:
"Gomilom
podataka koje sipa iz Pavelićeve biografije, a počinje ih kao da je pripovedač
bajki za decu: Jednoga lepog dana... ili: Imao otac tri sina... - Stevo me,
zapravo, nenapadno upreže u papreni posao. Kurvinski, ali u rukavicama, podseća
me da već od danas moram upreti kao mula i pripremati se za Operaciju
Pavelić! Samo što mi nije rekao kako treba da radim pod Lenjinovim geslom: Učiti,
učiti i samo učiti! Nekad, dok se Tito nije zavadio sa Staljinom, apologeti
marksizma-lenjinizma - među kojima je jedan od najistaknutijih bio i Stevo
Krajačić, ratni ilegalni rukovodilac sovjetskog obaveštajnog centra u Zagrebu -
poturali su nam pred oči taj najizlizaniji citat iz dela Vladimira Iljiča
Uljanova Lenjina. A Lenjin je - posle osam godina, koliko je, evo, prošlo od
Rezolucije Informbiroa 1948. - priznali mi ili ne, sada u zapećku. Besmrtni
vođa proleterijata, kako smo mu se divili i klanjali, tiho i bešumno je odbačen
kao krivotvorena ikona kojoj više ne smemo verovati i pred kojom se ne smemo
krstiti" - uzburkano je razmišljao Šiljo. Nakon što je pohvatao tajne konce
svojih misli, s nelagodom je nastavio da pretura po glavi: "Je li ovo
Stevino nabacivanje zrnaca o roditeljima Ante Pavelića, koje je istrgao iz
bljutavog članka anonimnog novinarskog čankolisca u Hrvatskom narodu,
indirektna najava mog dirinčenja bez kraja i konca? I koje će potrajati sve dok
ne budem odleteo u Buenos Ajres na završni obračun s Pavelićem. Stevo mi je
zadao domaći zadatak, a ja ga nesporno moram nabubati do finalizacije Operacije!"
- batrgao se.
Da
se ispetlja iz slepe ulice, Šiljo je skrenuo tok razmišljanja i stavio na
kušnju pamćenje o hrvatskim istorijskim političkim senzacijama: "Pavelićev
otac je pred piskaralom iz Hrvatskog naroda iskobeljao iz nedara Jukića,
koji je pucao na bana Cuvaja. Ali nije mu rekao kad je Jukić pucao. Ni kako su
se krsnim imenima zvali atentator i njegova meta. Hoću li se setiti? Jasno da
hoću. Pitanja nisu teška. Luka Jukić, dvadesetpetgodišnji pravnik, rođeni
Bosanac, pokušao je da ubije bana Slavka Cuvaja 8. juna 1912. u Zagrebu, posle
čega su ga na šest godina zatočili u logor u Lepoglavi. Ante Pavelić, koji je
dve godine mlađi od Jukića, onda je bio u dvadeset trećoj. Zar je to ditinjstvo,
kako je Mile nahvalio sina Antu? Ta ja sam otišao u partizane sa dvadeset
četiri, ali za politiku sam se počeo zanimati ranije. Mile Pavelić novinaru
nije spomenuo i da je posle Jukića na bana Cuvaja takođe neuspešno i takođe u
Zagrebu, s jeseni te iste 1912, pucao đak Ivan Planinšćak" - Šiljo je
sebeljubivo, odličnom ocenom darežljivo nagradio svoje znanje i sećanje. Iz
grla umalo da mu izmigolji glasna samohvala: "Bravo, Đuro Miliću!"
Stevo je i dalje izgovarao prvu lekciju o Anti Paveliću,
ostalim Pavelićima i osobama iz njegovog okruženja:
"Mile
Pavelić izložio je neobično zanimljivu, kako je novinari zovu, caku, dotle
sasvim nepoznatu, ali uveren sam: istinitu. O tome da je banalno zakašnjenje
njegovog sina izmenilo hrvatsku istoriju. Pročitaću vam Milino pripovedanje u Hrvatskom
narodu o nesreći koja se dogodila 13. avgusta 1914, kad su poginule 274
osobe: Za vrijeme rata moj pokojni brat Franjo izvodio je radove u Mandaleni
kod Šibenika. Mi smo bili u Poli. Naš Ante bio nam je o praznicima kao student
pa smo ga poslali da isplati radnike. Kad je izvršio isplatu, javio nam je da
se vraća s parobrodom Baron Gautsch. Parobrod je kod Lošinja naišao na minu i
potopio se. Mislili smo da je i Ante stradao. No kasnije smo saznali da je
zakasnio i ostao u Šibeniku. Tako je nekim čudnim usudom bio spašen njegov
život."
"Zamislite, drugovi, šta bi bilo da se
studentu prava Anti Paveliću tada nije spustio dobri anđeo na rame i da nije
zakasnio na brod, nego se ukrcao i postao dvesta sedamdeset peta žrtva na Baronu
Gautschu?" - dalmatinski ubrzano uđe mu u reč Grabovac: "A da
nije zakasnio? Nisam uveren da bi se u tom slučaju dogodio pogibeljni atentat
na kralja Aleksandra u Marseju u oktobru 1934, koji su organizovale ustaše i
makedonski separatisti iz VMRO-a, a Pavelić bio označen kao spiritus rector.
Zato je s Didom Kvatemikom na suđenju u Beogradu bio drugi put osuđen na smrt.
I tada in contumatiam, u odsustvu..."
"Kad
su ga ono prvi put osudili? Je li to bilo 1929?" - i Srećko Šimurina je
osetio potrebu da utvrdi svoje znanje na zadatu temu o Paveliću.
"Jeste,
u julu 1929. kad je već bio u izbeglištvu. Kao povod za suđenje i smrtnu
presudu kraljevski Sud za zaštitu države okrivio je Antu Pavelića što je s
Gustavom Perčecom, u mestu Banki blizu Sofije, u aprilu potpisao, kako su je
nazvali, Deklaraciju o zajedničkoj borbi Macedonaca i Hrvata protiv
beogradskih vlastodržaca, a koja je veoma ohladila odnose Jugoslavije s
Bugarskom i dovela ih do ruba prekida. Iz Beograda su odaslali oštru
diplomatsku notu kojom su prekoreli bugarske vlasti što su Paveliću i Perčecu
odobrili ulazak" - potvrdio je Stevo, ispomažući se zapisima koje je sporo
izvlačio iz fascikli.
Grabovac
nikako da zamukne pa mu se još jednom prohtelo da poveže prekinute niti svojih
nagađanja:
"Kao
pijan plota dohvatio sam se razmišljanja koje me od maločas proganja. Jedan
jedini korak, jedna jedina odluka, jedan jedini postupak često iz temelja
izvrnu život i istoriju nekog naroda. Eto, šta bi bilo da je Ante Pavelić
zaplovio na Baronu Gautschu i odleteo u vazduh? Bi li onda bila stvorena
NDH? Držim da bi, ali pod drugim imenom, a ne pod onim koje je on smislio. I
kad bi Nemci i Italijani, a što mi se nameće po logičnom sledu razmišljanja, i
bez Ante Pavelića 1941. uspostavili samostalnu, vazalsku hrvatsku državu - kao
što su, odvojivši je od Češke, uspostavili Slovačku; ili kao što su Japanci
odvojili Mandžuriju od Kine i proglasili je carevinom - pitanje je: ko bi joj
bio na čelu. Da li neko od sveštenika, poput Jozefa Tisa u Slovačkoj? Kod takve
hrvatske svešteničke kombinacije najpre pomišljam na nadbiskupa Ivana Šarića,
koji je sada u emigraciji u Španiji... Ili bi poseli nekoga za monarha, kakav
je bio car Pu Ji u marionetskoj Mandžuriji? Bi li onda ustoličili Vladka Mačeka
za poglavara, pitam se?"
"Zar
doktora Mačeka? Po meni, ni u kom slučaju, zato što je Maček bio ministar u kraljevskoj
vladi i što važi za političara proengleskog usmerenja. U nadvlačenju užeta
Berlina i Rima, Italijani bi najverovatnije poturali Milu Budaka, ili
Vjekoslava Servacija, ili Tomislava Sertića ili nekoga četvrtog ili petog, no
nikoga izvan kruga onih koji su, pod njihovim starateljstvom, više godina
proveli u izbeglištvu u Italiji... Nemci bi pak favorizovali sebi odane pione,
pre svih vatrenog germanofila Slavka Kvaternika koji je vojničko zvanje počeo u
austrougarskoj vojsci. Ne otklanjam ni mogućnost da bi se u njihovim
ukrištenicama našli Andrija Artuković i Mladen Lorković, obojica oženjeni
Nemicama. Ali sumnjam da bi iz naftalina izvukli i posadili na presto kakvog
praprapotomka nekog od kraljeva: Petra Svačića, Tomislava, Zvonimira ili
Krešimira i Hrvatsku proglasili kraljevinom. Pre svega zato što Hitleru
monarhije nisu bile po volji..." - izlagao je Stevo Krajačić. Nastavio bi
da ga pukovnik Šiljo nije prznički zaustavio:
"Nemojmo,
druže Stevo, razvodnjavati ovaj obaveštajni razgovor naklapanjima o tome šta bi
bilo da je bilo. Da je moja baka bila muško, zvala bi se Duško... Radije bih
čuo samo o onome što je stvarno bilo. Zato, reci ti nama šta još imaš u svojim
zapisima o događajima vezanim za Pavelića, kojih smo se dotakli ali
napreskokce, a nismo ih zaokružili. Stalno lebde nedorečenosti, čini mi se,
zato što nesistematski, cik-cak, skačemo s jedne teme na drugu...".
"Reci
mi šta bi ti čuo, amigo?" - upita ga spokojno Stevo.
"Najviše
o razlazu Krunoslava Draganovića s Pavelićem, pre nego što je 1948. otplovio u
Argentinu, koji si tek uzgredno načeo, a ja gotovo ništa ne znam o tome... A
prethodno reci nam štogod, ali ukratko, i o drugoj beogradskoj osudi Ante
Pavelića na smrt, 1936, takođe in contumatiam, posle marsejskog ubistva
kralja Aleksandra..." - Šiljo je osetio kako ga Stevo žmiravo i policijski
sumnjičavo meri ne bi li mu s usana pročitao da se pokvarenjački zasmejuljio, a
iz očiju da se fakinski izmotava s njime. I da rasprši njegove sumnje, iz
aktovke izvadi debeli blok, a iz unutrašnjega džepa nalivpero. Pažljiva
demonstracija koja će šefa pokazati da će uzorni đak Đuro Milić pažljivo
slušati predavanje profesora Ivana Krajačića i zadivljeno beležiti
najupečatljivije podatke.
"Bien" - reče Stevo. "Pođimo,
stoga, redom. Entonces, Bogdan Popović iskopao je govor izvesnog Augusta
Riseka na proslavi šezdeset petog rođendana Ante Pavelića, 14. jula 1954, u
Buenos Ajresu, a na koju poglavnik nije došao..." Pogledao je Grabovca:
"Znaš li šta o toj bubašvabi Riseku?"
"Znam
ko je, ali ga nisam video. U našoj dokumentaciji u ambasadi stoji da je Antun
Risek među važnijim čelnicima argentinskog Družtva Hrvatski rodoljub - umesto š
pišu ga sa ž - koje deluje u sklopu HOP-a. Radi kao uspešni građevinar u
Buenos Ajresu, gde i živi od 1947, i dosta je blizak Paveliću..."
"Šta bi bilo da je
Ante Pavelić zaplovio na Baronu Gautschu i odleteo u vazduh? Bi li onda
bila stvorena NDH? Držim da bi, ali pod drugim imenom, a ne pod onim koje je on
smislio".
Ante Pavelić je odenuo
fratarski habitus, pustio bradu, potkresao guste karakteristične obrve, natakao
lažne naočare i pretvorio se u kapucinskoga patera Benareza.
"Naši informatori među
ustašama javili su da je Ante Pavelić strepeo za sudbinu svojih roditelja,
majke Mare i oca Mile, koji nisu pobegli s njim, nego su ostali u
Zagrebu..."