Životopis

"U traganju za izgubljenom adresom"-ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (10)

Kome pisac iz unutrašnjosti da piše?

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

Tačno smo na polovini teksta. U prvoj polovini ove povesti tragao sam za svojom provincijskom adresom, koju su mi silom ukinuli. U drugoj polovini tragaću za beogradskom adresom koju mi nisu dali.

U uvodnom delu svoje autobiografske povesti vodio sam dijalog sa pesnikom iz Niša Miroslavom Todorovićem. Miroslav je u svojstvu književnog sociologa napravio paralelu između pisaca iz Beograda, koji su Pisci sa dobrom adresom, i pisaca iz provincije, koji su Pisci sa lošom adresom. Njegova je osnovna teza, koju potkrepljuje svedocima Dobrilom Nenadićem iz Arilja i Vladimirom Jagličićem iz Kragujevca, da „ako hoćeš da budeš isti sa piscima iz Beograda moraš da budeš tri puta od njih bolji".

Sa ovom tezom se nije složio Marinko Arsić Ivkov. Napisao mi je pismo koje glasi:

Ivane,

Todorovićev tekst me je podstakao da treba da vodimo računa da Pisce bez adrese ne svedemo na pisce iz provincije i njihovo marginalizovanje, koje je očigledno. To pre svega važi za pisce koji danas žive u provinciji. Ali pisci bez adrese su i pisci koji su marginalizovani a koji žive u Beogradu i koji su žrtve bilo političke bilo klanovske i kritičarske represije. Mnogi od njih mogu se dovesti u vezu s provincijom samo rođenjem, jer najveći deo života žive u Beogradu. (I Crnjanski je više Beograđanin nego Banaćanin.) Uostalom, gotovo svi „krojači nečijeg književnog uspeha ili neuspeha" su takođe poreklom provincijalci. Ima primera i neosnovanog i neprimerenog uzdizanja upravo pisaca koji žive, ili su doskora živeli, u unutrašnjosti, njihovog dovođenja u Akademiju, kandidovanja (makar i lažnog) za Nobelovu nagradu i sl. (Suština ipak nije u odnosu Beograd - provincija.)

Dakle, Pisci bez adrese ne bi trebalo da se poistovete sa provincijalcima i odnosom Beograd - unutrašnjost, nego pre svega sa piscima marginalizovanim iz najrazličitijih razloga, od kojih je „provincijska adresa" samo jedan.

Da pokušam da analiziram ova dva suprotstavljena stava.

U jednom drugom tekstu Miroslav Todorović apsolvira tezu o uskraćenosti pisaca koji žive u provinciji, koje „vezuje sudbina pisaca izvan tzv. matice književnih dešavanja, klanova, kuhinja, medijske halabuke i svetlosti velegrada..."

Kad god čitam ili prelistavam knjige „mojih" pisaca sa njima vodim dijalog. Razgovaram sa knjigom, čujem njenog pisca. Mi smo bratstvo po reči i po nesanici. Onoj reči što je na početku svega s kojom će se sve završiti. Mi smo pisci sa „lošom adresom", kako to kaza Crnjanski. Bavimo se najusamljenijim poslom na svetu. Mi smo naslednici onih što su stvorili srpsku književnost, nosimo breme iste sudbine. Onih čija imena krase „književne nagrade" Dis, Stanković, Tomić, Gordana Todorović, Popa, Rakić..., onih što su, kao i mi, živeli za književnost.

Mi pisci bez „svojih kritičara", verujemo da nam je samo vreme nenaklonjeno, da će nas istorija u svoju knjigu upisati, na njenom rešetu ostaviti. Da neće vazda, kao u ovom hudom vremenu, samo vrednosti propadati.

Srpsku književnost su stvorili pisci iz unutrašnjosti, naši prethodnici sa lošom adresom. U našim rečima je život ovog vremena, mi smo „savest svog vremena". Živimo tegobno kao i naši prethodnici, izvan vidnog polja onih što mere nemerljivo, ono za šta nema merača. Tešimo se znanim istinama o zemaljskom značaju provincije, tog geografskog pojma, koji nas u svemu usporava. Ako smo mi, kako vele, unutrašnjost onda su oni spoljašnjost. Znane istine da sve dolazi iz unutrašnjosti ovde ne važe. Velkot veli da su „najveći pesnici ostali parohijalni, provincijski vezani za sredinu". Šta mi da kažemo, i kome?

Književna pijaca je u Prestonici, ali prestonica ne haje za pisce unutrašnjosti. Maćehinski odnos je pravilo. Ako nekog i nagradi, to je kako kaza svojevremeno dobitnik Andrićeve nagrade M. D. incident. Pisah o tome, ali uzaman...Kome pisac iz unutrašnjosti da piše?

Mrvice sa prestonog stola retko, kao božja milost, padaju izvan kruga povlašćenih.

Nagrade su rezervisane za pisce iz centra. Iz centra se gostuje, iz centra su žiriji, novinska slava, TV sjaj. Šta reći za prike i pajtose, kojekakve Alibabe... Potpisnika ovih redova čudi što su protivnici provincijskih stvaraoca, zapravo, provincijalci koji su se usidrili u Prestonici. Pripadaju onom tipu ljudi koji čim uđu u autobus poviču: „Zatvaraj, majstore, nema više mesta".

Trebaju li vlasti pisci izvan centra? Trebaju li provinciji umetnici? Oni koji misle svojom glavom, koji drže pero, što mogu da vide na drugi način. Da prozbore, umno i razumno. Takve vlast neće. Ali ni unutrašnjost ne uvažava svog pisca. Bavi se, vele, zaludnim poslom... Piše, a to od njega niko ne traži. Još je spreman da se svega odrekne, e da knjigu trukuje. Ima provincija preča posla, još nije dorasla do umetnosti.

Kaže u jednom razgovoru pesnik Jagličić da pisac unutrašnjosti „mora uraditi deset puta više od nekog veselnika iz beogradskog kruga dvojke, ako hoćeš da te shvate ozbiljno" (oni samo kmeknu i već su akademici!).

U pravu su oni koji kažu: „Hoćeš li da uspeš, pokupi se i odlazi, što pre. Beži, na vreme...". Ali šta bi onda bilo? Da siromaštvo provincije ostavimo i bez to lečka duhovne svetlosti. Bez nade...

Minulo je, evo, više od veka kako je Bora Stanković 1910. napisao Matošu u pismu:

...Veruj mi ne nadam se od svega ovoga ičega kakvom dobru. Ovo je više inat da se vidi: da li se može kod našeg naroda, a bez partija i koterija, sa jednim ne kažem dobrim literarnim, ali bar solidnim, štogod postići...Tvoj Bora Stanković

Još poreznik, još u zavadi koju ti već znaš.

Kome danas pismo da uputi pisac sa svoje „loše adrese", da pita ono što je ovaj pisac pitao? Nema kome doli da emigrira u samoću (Marai) da u toj samoći čuje Rilkovu poruku: „Udubi se u sebe! I piši, jer to je tvoja sudbina."

Marinko Arsić Ivkov mi nije poslao obećani tekst sa argumentima suprotnim od Todorovićevih. Ona dva primera pisaca koji su iz provincije postigli skok preko kože, odnosno ušančili se u najvažnije nacionalne institucije, odnose se na Gorana Petrovića iz Kraljeva i Radovana Beli Markovića iz Lajkovca. Obojica su se digli na ruševinama crnog talasa, kao postmodernisti. Kad su komunisti sedamdesetih godina prošlog veka odlučili da se obračunaju sa crnom slikom svog dela, koju neodgovorno šire neki nepošteni intelektualci, inaugurisali su pisce koji se ne bave aktuelnom stvarnošću, a koje je proizveo Milorad Pavić. Kao što su pedesetih godina jugoslovenskom književnošću uz pomoć Komunističke partije ovladali nadrealisti, tako su sedamdesetih godina, uz pomoć Saveza komunista, zavladali postmodernisti.

Narod bi rekao: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Moguće je da je Goran Petrović najbolji postmodernista, kad je dobio pečat nacionalne Akademije. Radovan Beli Marković je iz Lajkovca štampao Sabrana dela, biće u trinaest ili četrnaest knjiga. Izdavač je, nimalo slučajno, Narodna biblioteka u Lajkovcu u kojoj je ovaj julovski kadar bio direktor. Otkud biblioteci novac (dvadesetak hiljada evra) kad se zna da biblioteke nisu u stanju da kupe jednu knjigu? Neće neko da kaže da su ovi pisci bili depresovani u svojoj provinciji.

Meni je bliža definicija Pisaca bez adrese Marinka Arsića Ivkova nego Miroslava Todorovića. Pisci bez adrese mogu da budu samo oni pisci koje je vlast progonila, jer su je kritikovali, i na taj način ih sprečila da zauzmu mesto u srpskoj književnosti koje su po svom delu zaslužili. Glasam za takve pisce.

U prilog ovoj tezi navešću primer dva pisca, obojica poreklom provincijalci, od kojih je jedan postao Pisac sa dobrom adresom, a drugi ostao Pisac sa lošom adresom. Prvi je Milosav Buca Mirković iz Aleksandrovca a drugi Spasoje Šejić iz Kuršumlije.

Prvi je u Aleksandrovcu dobio svoju nekropolu, a drugi je u Kuršumliji suvišan.

Buca Mirković je Požarevljanin po ocu a Župljanin po majci. Njegov otac je bio lekar i u Aleksandrovac je došao po potrebi službe. Buca je mali deo života proveo u Aleksandrovcu, već u gimnaziju je otišao u Požarevac. U Beograd je došao na studije i počeo je da piše u omladinskoj štampi. Imao je sreće da ga u Beogradu, kao mladog komunistu, otkrije niko drugi do Oskar Davičo. Naime, kad je Davičo preuzeo srpsko književno kormilo u čamcu koji se nazvao Delo, okupio je oko sebe mlade pisce komuniste, kakvi su bili Branko Miljković, Borisav Radović, Milovan Danojlić...

Buca Mirković je u tom mešanju karata dobio da bude sekretar Dela, što je značilo sigurnu književničku karijeru. Šta sve Buca nije bio: sekretar najpre Dela a posle Srpske književne zadruge; novinar, publicist, direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, književni kritičar, pesnik; urednik kulturne rubrike u NIN-u, urednik romana u Prosveti. Uvek urednik nečega. Uz Oskara Daviča, uz Dobricu Ćosića, dok su bili u dilu. Član raznih žirija, pokretač raznih manifestacija. Rečju, Buca Mirković čovek za sve!

Kad je ostario, setio se župskog zavičaja. Našao je svoju Okeaniju! Pevao je o grožđu, vinu, čokotima. Veličao je Župsku berbu grožđa. Takav propagator je provincijskom gradiću bio potreban. Župa je dobila svog barda. (Čulo se da je Aleksandrovac dao Buci stan u znak zahvalnosti što palanku izvlači iz anonimnosti.) Sa svoje strane, Buca Mirković je sebe proglasio čudesnim župskim lautarom. A da bi potvrdio svoju novu adresu, ispevao je pesmicu o drugu Titu, „Mi smo Titovi" : Daleki druže ti davno znaš: / „Mi smo Titovi, Tito je naš"!

Jednom stečena dobra adresa se prenosi s kolena na koleno, odnosno iz jednog sistema u drugi. Evo kako ga je drugi bard Kruševačkog kraja, Ljubiša Đidić, otpratio na onaj svet: "...Bard - u dušama srpskih gradova koje je opevao, njegova Župa, njegova Okeanija, kao zavičajna Biblija, izgubila je svog barda i najlepšu lautu izrezbarenu od vinogradskog čokota na koji se dionizijski oglašavao do poslednjeg daha. Pola veka plodio je srpsku kulturu. Iza njegovih kritičarskih oranica ostaće brazde za najlepše seme, kako naše savremene književne misli, tako i svega onoga u čemu je baština jednoga života, kakav je bio Bucin, koji predstavlja ostavštinu za budućnost. U voljenoj Župi sebi je već podigao spomenik za života."

Aleksandrovac nije dugo čekao da to overi: Dom kulture nazvao je Milosav Buca Mirković, ustanovio je Bucine pozorišne dane, osnovao nagradu Bucin vrč, a kako stvari stoje trg u Aleksandrovcu će dobiti Bucinu statuu u prirodnoj veličini.

Eto šta znači biti Pisac sa dobrom adresom.

Godinama sam se zalagao da jedan Pisac bez adrese dobije mesto u srpskoj književnosti koje su mu Pisci sa adresom uskratili. Reč je o piscu iz Kuršumlije Spasoju Šejiću. U jednoj noveli održao sam piscu Zakasneli nekrolog:

Predrag Čudić je napisao nekrolog o pesniku Miodragu Stanisavljeviću i izgovorio ga na tribini u Srpskom književnom društvu 2009. godine. Objavio ga je u knjizi "Vejači ovejane suštine" 2011. godine. Polazim od ovog nekrologa zato što smo svi mi, vejači, Čudić, Stanisavljević, Ilija Moljković, Rastko Zakić, Spasoje Šejić, Marinko Arsić Ivkov... kao i pisac ovih redova, sudbinski povezani: vezuje nas progon od strane države i posledice koje smo zbog toga trpeli. Hteli ne hteli, svi smo mi jedna porodica prognanih pisaca. Uglavnom smo predstavljali izdavačku gerilu čiji su simbol bila Nezavisna izdanja Slobodana Mašića.

Čudić je krenuo od Stanisavljevićevih stihova iz 68. godine: Neverovatno je koliko si nepotreban, / I kako za to niko ne mari, / I kako se kad neko ode / Malo menja u celoj stvari.. Da bi zaključio da smo svi mi bili nepotrebni: "To osećanje suvišnog čoveka formira se u vreme šezdesetosmaške pobune, poleta radničkog samoupravljanja, uverenja studenata u neophodnost generalne popravke dotrajale državne mašine." "Tada, u to vreme, koje sad nazivaju i Periklovo doba, još samo slepcima nije bilo jasno: za kam vleče Jožin vlek".

Da li se Stanisavljevićevi stihovi, koji se odnose na sve nas, mogu primeniti i na Spasoja Šejića? Šejiću su se desile obe stvari iz Stanisavljevićeve pesme: i bio je nepotreban, i otišao je. Bože, šta li čeka nas koji tek odlazimo a nismo još uvek svesni da smo bili nepotrebni, suvišni pisci u srpskoj književnosti?

Napisao sam ovu novelu da bih ukazao na nepravdu koju je nova srpska istorija, koje u komunističkoj Jugoslaviji, koje u tranzicijskoj Srbiji, učinila ponajboljoj svojoj deci. Spasoje Šejić je, bez sumnje, bio trinaesto prase kome majka krmača nije dala svoju sisu. Džojsovskim jezikom, naša majka Srbija je još uvek krmača koja jede bolji deo svog okota.

Pri tom sam bio svestan da rehabilitacija Spasoja Šejića ... i svih nas... zavisi od volje novog i budućeg srpskog društva da se odrekne svoje komunističke prošlosti i prevrednuje njeno nasleđe. Da pravu vrednost srpske književnosti vidi u piscima buntovnicima a ne u ulizicama i udvoricama vlasti. Da satiru stavi iznad rodoljublja. Da kritiku pretpostavi apologiji. Rečju, da reinkarnira Radoja Domanovića i u njegovim nastavljačima traži novu srpsku književnu misao.

Sa žaljenjem moram da kažem da ovo vreme ne radi za Spasoja Šejića i da ovo vreme nije njegovo vreme. Vreme koje Šejić nije dočekao, a koje ja rezignirano preživljavam, doba je propasti srpske istorije i ne sluti na prevrednovanje srpske komunističke prošlosti.

Dakle, oni koji su se pod Titom uzdigli danas su nosioci novog sistema. Oni koje je Tito proglasio državnim piscima danas su nacionalni penzioneri. Oni koje je Tito nagrađivao danas su srpski klasici. Suprotno od toga, oni koji su pod Titom osuđeni, još uvek su nepodobni pisci. Oni koje je Titov režim progonio uopšte nisu rehabilitovani. Disidenti su se izborili za slobodu za konvertite. Žao mi je, ali moram da konstatujem da ne vidim mesto za Spasoja Šejića u novoj srpskoj književnoj misli. Jednom osuđen pisac - kritičar, satiričar... sistema - ostaje zauvek osuđen. Voleo bih da nije tako, ali slutim. - A slutiti još jedino znam! - Dis.

Gore od ovog, ja ne vidim nijedan realni pokazatelj da vreme može da radi za Spasoja Šejića. Naprotiv, uveren sam da Spasoje Šejić ni u srpskoj budućnosti (bar onoj koju ja mogu da doživim) neće biti proglašen za važnog pisca, odnosno za nacionalnog velikana. To znači da neće biti slavljen u Zavičaju; da neće o njemu u Toplici da se organizuju simpozijumi; da neće biti predavan na Niškom ili nekom drugom univerzitetu; da ga profesori neće davati studentima za seminarske ili diplomske radove. Rečju, da će ostati van nacionalnih institucija kao "nikom potreban". Isto tako, Šejić neće biti prevođen na strane jezike, jer država neće stajati iza toga; njegove knjige neće biti dramatizovane za pozornice; po njegovim romanima neće biti snimani filmovi ili TV serije. Bojim se da će Spasoje Šejić - kao i svi mi kritički nastrojeni pisci - ostati samo kao simbol pobune u vremenu komunističke i druge represije i da će u književnom smislu biti gurnut u neku fus-notu, u studiji o nacionalnim veličinama čija je paradigma Dobrica Ćosić.

Stvar je u tome što realni pokazatelji daju za pravo ovoj mojoj pesimističkoj slutnji. Već sam napisao kako se moje dosadašnje zalaganje za Šejića završilo neuspehom. Slično je prošao i film o piscu iz Kuršumlije, koji je snimio njegov sin Rastko. To je dokumentarni TV film, "Devojke iz sedamdesetih", u dve epizode po 45 minuta, uz učešće mnogih šezdesetosmaša, među kojima su bili Marinko Arsić Ivkov i Ivan Ivanović. Film je prikazan na Trećem programu televizije, ali kao da nije. Nije imao nikakvog odjeka, nije rehabilitovao pokojnog Spasoja Šejića. Propao je, kao i čitava 68.

Iako sam svestan da se moj glas u novoj Srbiji ne važi, glasam za Spasoja Šejića. I za sve pisce koje sam pobrojao. Kad sam odlučio da napišem ovu novelu bio sam svestan opasnosti da mogu da dam prednost emocijama nad znanjem, što nikako ne bi bilo dobro za Spasoja Šejića. Sebi svedočim da sam se trudio da govorim sine ira et studio (bez mržnje i naklonosti), odnosno, jezikom naše narodne epike, ni po babu ni po stričevima. Nikako nisam hteo da kao profesor uzdignem svog đaka na pijedestal koji mu kao piscu ne pripada. Čitaocu svedočim da sam napisao ono što mislim, odnosno da sam uveren da nijedna valjana istorija srpske književnosti, ili bar satiričke književnosti, ne može da se napiše bez prisustva Spasoja Šejića u njoj.

(Nastaviće se)

GLOSA

Mrvice sa prestonog stola retko, kao božja milost, padaju izvan kruga povlašćenih.