EKSKLUZIVNO: U očekivanju novog ekspozea mandatara za sastav Vlade Srbije

Upotreba praznih obećanja

Ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec specijalno za Magazin Tabloid, izvršio je komparativnu analizu prethodnog programa Vučićeve Vlade, datog u ekspozeu na početku svog prvog mandata, i opisao njegove katastrofalne rezultate. Naime, predsednik dosadašnje Vlade i mandator za sastav nove, posle održanih izbora, najavljuje i po starom običaju odlaže formiranje Vlade, uz najavu novog "programa reformi" koji "teško piše" i koji će iznositi preko 200 strana(!), a koji će (kao i prethodni) izlagati u Skupštini nekoliko sati! Bilo bi normalno da je prethodno dao komparativnu analizu šta je u prošlom programu zacrtano, a šta je od toga ostvareno i u čemu su problemi. Tek nakon toga može se javnosti izložiti novi program s osnovnim ciljevima, merama, instrumentima, efektima i po mogućnosti vremenu (dinamici) njihovog ostvarenja. Ovako, to i dalje ostaje program obećanja, ali bez potrebne kontrole ostvarenja. Magazin Tabloid u dva nastavka donosi analizu profesora Komazeca o učinku prve Vučićeve Vlade

Prof. dr Slobodan Komazec

Šta nam je to ponudila vlada u ekonomsko-finansijskom paketu?

Nova-stara vlada je bila pred teškim egzistencijalnim izazovom u rešavanju nagomilanih ekonomsko-razvojnih, socijalnih, političkih i moralnih problema u Srbiji. Program i ciljevi nove vlade traže „obnovu Srbije". To će, prema Vučiću, zahtevati „krv, znoj i suze", da bi se ostvario ovaj „program za oporavak ekonomije i nacije". „Predstoje teške reforme, a cilj vlade je jača i moderna Srbija - koja će biti lider u regionu".

Tako „bolne reforme" kroz koje država mora da prođe, da bi u budućnosti bilo bolje, preporučivale su i vlade niza država u tranziciji.

Državama koje su prosto srljale u EU, uz to su bile u krizi, MMF preporučuje svoje gorke lekove i „bolne reforme" koje se ogledaju u štednji po svaku cenu i smanjenje socijalnih izdataka, smanjenje zaposlenosti u javnom sektoru, smanjenje deficita budžeta i javnog duga - uz dodatno zaduživanje u inostranstvu i uredno servisiranje obaveza iz duga. Naravno, uz prethodnu sveobuhvatnu liberalizaciju i privatizaciju nacionalnih strateških grana.

Navodimo, kao ilustraciju, nekoliko država sada u EU (Estonija, Letonija i Litvanija, mada je i kod niza drugih ista slika).

Krenulo se u privatizaciju svega postojećeg, tržišta su liberalizovana, uveden je proporcionalni poreski sistem, socijalna davanja i penzije su svedeni na minimum (životni vek muškaraca je skraćen za 4 godine, a smrtnost novorođenčadi se povećala za 60%).

Ukinute su sve subvencije, ali i zaštitne spoljnotrgovinske mere, novi vlasnici su otpustili čitavu armiju do tada zaposlenih. Beda se širila na svakom koraku. Vlast je tvrdila da su potrebne „bolne reforme da bi se kroz nekoliko godina živelo bolje". Omogućen je pohod i dominacija stranih banaka i multikorporacija. MMF i EU hvale uspehe ove tri države-članice (kao nekada Sloveniju). „Cena ovog sumanutog projekta je zastrašujuća". Ove države imaju ukupno oko 6 miliona stanovnika dok je spoljni dug narastao na preko 100 milijardi dolara. Nezaposleni su krenuli u masovni egzodus u traganju za poslom. Estonija je za 10-15 godina izgubila više od 20% stanovnika. Stopa nezaposlenosti je vrlo visoka. „Reforme" koje su se provodile nisu bile usmerene za bolji život građana, već velikim profitima krupnog kapitala.

Privatizovani su najvažniji delovi privrede (telekomunikacije, energetika, infrastruktura) prihvaćen je koncept da se uvozom stranog kapitala (a ne domaćim) privreda razvija. Mnogi veliki kombinati, giganti (kao ostatak socijalizma) su uništeni. Danas stranci u ovim državama kontrolišu najvažnije privredne grane i postali su stvarni gospodari u državi (država je postala kolonija). Nije im cilj da razviju koloniju. Zbog velikog begstva kapitala država je bila na ivici bankrota. Stalo je davanje kredita, bankomati su zaključani, a depoziti vlasnicima nedostupni. Građani su ostali bez miliona evra štednje.

Primenjene mere i modeli su potpuno identični našem, koji se i dalje masovno provodi i propagira. Ako isključimo jezički folklorni deo i sve delove koji „garniraju" stvarnu ponudu modela za reformisanje privrede i društva i mera i instrumenata potrebnih za to, tada se osvrćemo samo na suštinske i bitne ponuđene „reforme", uz osnovnu nameru da sve predloženo uporedi sa ostvarenim rezultatima, što je trebao da učini predsednik nove-stare Vlade pre izlaganja novog programa.

Polazeći od nagomilanih ogromnih problema i neravnoteža koje prete slomom ekonomije i socijalnog sistema, izabrana su tri ključna zadatka koja treba ostvariti: Prvo, reforma funkcionisanja ekonomije (strukturne reforme ekonomije), drugo, finansijska konsolidacija budžeta i reforma javnog sektora i treće, podsticajne mere za investicije i zapošljavanje (podsticaj razvoja privatnog sektora). Ističe se „odlučnost i posvećenost u sprovođenju bolnih, ali i lekovitih i spasonosnih reformi - kako bismo izmenili Srbiju i učinili je boljom." (Vučić)

Da pogledamo dobre i slabe strane tada predloženih mera, osnovnih ciljeva i njihovo ostvarenje.

U prvom delu koji se odnosi na reformu funkcionisanja ekonomije predloženo je usvajanje Zakona o radu, Zakona o privatizaciji (okončanje procesa), Zakon o državnim službenicima (platni razredi), Temeljno rekonstruisanje preduzeća, Postavljanje javnih preduzeća u drugi (profitni) sistem poslovanja i otvaranje Kancelarije za brze odgovore.

Posebno je interesantno navesti da je svih sedam ključnih zakona „preuzeto" od bivšeg ministra Radulovića, i da se nastavlja ista politika, i to: Zakon o privatizaciji državnih preduzeća; Zakon o radu; Zakon o stečaju; Zakon o planiranju i izgradnji;

- Stvaranje povoljne klime za strana i domaća investiranja; Smanjenje subvencija; Smanjenje poreza i doprinosa na lične dohotke.

„Lične karte" javnih preduzeća u restrukturisanju se više ne pominju, kao i reorganizacija brojnih agencija u ministarstvima.

Polazi se od stava da reforma ekonomije, preko navedenih zakona, treba da osigura pozitivno tržišno okruženje, omogući privlačenje investicija i uništi korupcija. O njihovim efektima posebno će ovde biti reči. Šta nam je to vlada ponudila? Kakvi se efekti mogu očekivati i, konačno, kakav i kada se može očekivati konačan rezultat (uspeh)?

Zakon o radu, kao novi hit liberalnog kapitalizama i dalje eksploatacije i obespravljenja radnika, bez obzira na objektivna ukazivanja na sve slabosti koje donosi i pogubne efekte na zaposlene, otpore takvim zakonima širom Evropske unije, guraju se i dalje, mada nemaju pozitivan efekat na ekonomski rast i zaposlenost.

Sigurno je samo jedno - velika nesigurnost i neizvesnost zaposlenih.

To je područje ofanzive neoliberalnog modela i prebacivanje tereta krize na radničku klasu, njihovo dalje gubljenje prava i učešća u raspodeli novostvorene vrednosti. Ta fleksibilizacija rada i zaposlenosti je ili nekritički prihvaćen koncept od strane naših političkih struktura na vlasti ili je nametnut od strane EU (Evropske komisije), koji se mora provoditi na našem „putu u EU".

Komisija EU zagovara povećanje fleksibilnosti tržišta rada uz zamrzavanje plata, smanjenje penzija uz povećanje starosne granice za penzionisanje. Uvodi se regulacija radi lakšeg otpuštanja, ograničavanje naknada, a to znači slabljenje socijalnog modela društva i socijalne države.

Velikom deindustrijalizacijiom nacionalne vlade su izgubile mogućnost vođenja nacionalne ekonomske politike i investicija, a time i sopstvenog koncepta ekonomskog rasta.

Srbiji nema spasa bez ozbiljnog rada i izgradnje novih društvenih mehanizama. To je moguće samo uz skidanje sa "trona" parazitskog sloja o kome je bilo reči. Sveobuhvatne ekonomsko-socijalne reforme, ako se stvarno računa na njihov uspeh, treba početi od korenitih rezova u vezi sa njim (sistemom). Dovoljno je uvesti jasna pravila igre i kontrolisati njihovo sprovođenje, na krajnje legalnim i legitimnim temeljima.

Ono što smatraju "reformama" jeste u stvari povlačenje socijalne države ili države blagostanja, posebno promenama Zakona o radu. Kako je on usvojen na silu od tada će se predatorski neoliberalni kapitalizam u Srbiji i dalje razvijati. Čovek će biti višestruko manje zaštićen nego do sada.

Na sceni je turbokapitalizam u Srbiji, kao "teror antiekonomije, uz poništavanje radničkih prava", obaranje potrošnje, "stabilizacija" u dubokoj krizi i visokoj nezaposlenosti. To je potpuno antikejnzijanski model totalno slobodnog tržišta.

2. Neoliberalna diktatura kapitala

Dužnička ekonomija razotkriva laž neoliberalnih tvrdnji da će liberalizacija i fleksibilnost rada privući investicije i povećati konkurentnost i zaposlenost. Neoliberalni model ignoriše činjenicu da kapitalne investicije ne zavise prevashodno od niske cene rada, veći značaj ima veličina tržišta, njegova udaljenost, visina profitne stope, troškovi energije i sirovina, troškovi osnovnog kapitala, sigurnost plasmana i repatripacije profita i drugi faktori investicija. Mala domaća tržišta, i mala tražnja i profitna stopa teraju i investitore iz Slovenije, Grčke, Hrvatske i drugih malih država, da tragaju za profitom van granica svojih država.

Ovde se postavlja i pitanje: kakav i za koga gradimo privredni sistem - prema EU, prema domaćem spekulativnom (neproizvodnom) kapitalu ili za naciju i sopstveni put razvoja, humani, a ne eksploatatorski sistem. Gde vode predlozi nove vlade?

Osnovni cilj nam je u ovom radu da ukažemo na predloge mera nove Vlade, njihove dobre i slabe strane, a zatim nove ovde predložene mere za veću efikasnost antikrizne i razvojne politike u Srbiji. Obaranje cene rada, troškova rada, prava radnika, ne vodi porastu zaposlenosti, već nesigurnosti zaposlenih, ucenama, gubitku najvećeg dela stečenih prava do sada. To je put u lakše otpuštanje zaposlenih, politika pritiska na nadnice i uslove rada, daljeg udaljavanja zaposlenih od odlučivanja i rezultata rada, i fleksibilnu eksploataciju. To je već prvi korak koji nije trebalo učiniti.

Zakon o privatizaciji kao drugi „sistemski" zakon i pored pogubnih i razornih dosadašnjih efekata i dalje se gura (kao „okončanje procesa"), posebno kod velikih sistema. Zacrtana sudbina javnih preduzeća je sledeća: Telekom Srbija - prodaja sledeće godine, Elektroprivreda Srbije - traženje manjinskog partnera, Železnica Srbije - prodaja dela koji se bavi prevozom robe, Lutrija Srbije - prodaja licence stranom kapitalu, RTB Bor - privatizacija, uz osiguranje uslova za to, Dunav osiguranje - privatizacija već od sredine ove godine (strancima), Aerodrom Nikola Tesla mada uspešno posluje - traženje partnera za efikasnije upravljanje (privatizacija i prodaja), i Srbijagas - hitno restrukturiranje. Uz navedeno ide i završetak restrukturisanja 159 društvenih preduzeća. Planirano je rešenje problema u Železari Smederevo i „Simpu" - Vranje.

Ne ističe se posebno i namera prodaje ovih nekoliko preostalih banaka sa većinskim državnim kapitalom uz gašenje još dve domaće banke - kada će celokupan bankarski sektor preći u ruke stranog kapitala.

I dalje se ide modelom pogubne privatizacije, kao da nam te pljačke i uništavanje privrede nije dovoljno!

Uvešće se potpuna profesionalizacija upravljanja javnim preduzećima, centralizovati upravljanje kroz ministarstva i eliminisati gubitke u tim preduzećima, što je dobro rešenje i dugo očekivano, ali, nažalost nije ostvareno. Preduzeća se daju na upravljanje partijskim kadrovima. To je poznata "podela plena" posle izbora.

Dugo je najavljivana ova mera, ali ni do danas nije ostvarena, a zaista je neophodna. Uz i dalje dominantan uticaj stranaka na vlasti - neće se ni ostvariti.

Moglo se poći od izrade matrice u poslovnim vezama ovih velikih preduzeća, gotovo giganata, njihova povezanost s drugim delovima (granama, proizvodnjom, tržištem) u privredi Srbije, kao i zavisnost od uvoza i izvoza, programa koji nude, zastarelosti tehnologije, očuvanja sredstava i finansijske slike svakog preduzeća. Tada tek formirati novi upravljački sloj (menadžment) i kolektivu omogućiti da učestvuje u odlučivanju i poslovnoj politici. To su konačno njihova preduzeća i njihova sudbina.

Država tada staje svim merama i instrumentima razvojne monetarne, fiskalne, spoljnotrgovinske raspodele i drugih delova makroekonomske politike iza njih (ne dotacijama, subvencijama, refakcijama i sl.), već povoljnim bankarskim kreditima i raspodelom. Postoji mehanizam i mogućnost da se njihove velike poreske obaveze regulišu, da im se poveća likvidnost i omogući normalan rad. To bi mogli postati nosioci razvoja koji bi oko sebe okupili veliki broj manjih i srednjih preduzeća - kooperanata. To su koncentrični krugovi razvoja. Međutim, za ovakav generalni zaokret prema privredi treba iz temelja reformisati finansijski sistem i prilagoditi ga preduzećima i proizvodnji, a ne spekulativnom kapitalu i kamatnim preraspodelama. Upravo finansijski sistem je ostao netaknut u ovim predlozima reformi, a njega iz temelja treba reformisati, jer finansije danas dominiraju u privredama i „kroje sudbinu" država i nacija.

Najavljena rešenja u Zakonu o državnim službenicima mislim da su u redu i da obećavaju sređivanje ove „šume u raspodeli". Isto se može reći i za stav da javna preduzeća moraju profitabilno da posluju, da se konkursom izaberu najbolje ekipe, proveravaju njihovi rezultati, ograniči njihova socijalna funkcija uz novi sistem cena i naplativosti potraživanja. To znači udaljavanje političara iz upravnih odbora i njihovog destruktivnog uticaja na poslovanje preduzeća. Da li je ovde do sada nešto urađeno? Nema konkretnih zacrtanih rešenja, problemi i dalje ostaju.

Drugo područje mera odnosi se na finansijsku konsolidaciju budžeta i reformu javnog sektora. Ovde je planirano sledeće: Drastične uštede na rashodnoj strani budžeta (kroz ukidanje službenih automobila i dnevnica u državnoj administraciji. Zamislite samo tu "dubinu" zahvata i širinu reforme javnog sektora): Jačanje borbe protiv korupcije i sive ekonomije; Mere koje će se naknadno doneti za jačanje privrednog sektora (posebno malih i srednjih preduzeća).

Treće područje se odnosi na podsticajne mere za investitore i zapošljavanje.

Ovde se posebno ističu: Privlačenje stranih i angažovanje domaćih investitora; Smanjivanje nezaposlenosti kroz olakšice privatnom sektoru za zapošljavanje novih radnika.

Posebno ćemo analizirati ova dva područja uz prethodni osvrt na rešenja i mere iz prvog područja.

3. Budžetski deficit i finansijska konsolidacija javnog sektora

Fiskalna konsolidacija je postala najveći izazov za dalji razvoj krize u Srbiji.

Budžetski rashodi, prihodi i sve veći deficit su postali najveći problem države i privrede (uz nezaposlenost). Nastao je gigantski primarni i ukupan deficit budžeta i proces njegovog autonomnog rasta (novim zaduženjima, kamatama i otplatama). I republički i konsolidovani deficit su ogromni.

Ukupne dospele obaveze iz duga (sa skrivenim) kreću se u 2014. na preko 5,4 milijardi evra, u 2015, 5,5 milijardi, u 2016 i preko 6 milijardi. To je između 13 i 19% bruto domaćeg proizvoda. Tako je dopunsko finansiranje u 2015. dostiglo 646 milijardi dinara (u tome domaće 557 i strano 85 milijardi i privatizacija 1 milijarda). U 2016. godini to je već 707 milijardi dinara.

Bruto deficit učestvuje u bruto domaćem proizvodu 16-22%, u javnim rashodima 39% i javnim prihodima 45%. Ogroman je to teret javnom sektoru u potpuno deformisanom sistemu finansiranja.

U rekonstrukciji finansiranja javnog sektora posebno treba razmotriti:

- Otplate i kamate na kredite inostranim poveriocima (kreditorima),

- Otplate i kamate domaćim kreditorima, jer se na tome može izgraditi potrebna strategija smanjenja dužničkog tereta i kamatnih rashoda.

Plaćena kamata na dugove iznosi godišnje 2-4% bruto proizvoda, što je dvostruko veće od stope privrednog rasta.

Kriza javnih finansija i preteći bankrot države „normalna" je posledica pogrešne i pogubne makroekonomske politike i izabranog modela razvoja. Budžetski deficit godinama naglo raste, a time i javni dug i to u uslovima recesije i ogromne nezaposlenosti. Privreda kroz proces privatizacije je potpuno onesposobljena za razvoj, a restriktivnom monetarnom politikom potpuno nelikvidna. Finansiranje budžeta je najvećim delom preneseno sa realnih javnih prihoda na dopunsko (kreditno) finansiranje.

Učešće kamata i otplata republičkog budžeta u ukupnim prihodima budžeta popelo se na 57%. To znači da se finansiranje budžeta najvećim delom prenelo na servisiranje javnog duga, uz socijalne rashode.

Ovde se javljaju dva paralelna negativna toka: privredna kriza, spor privredni rast i ogromna nezaposlenost vode velikom rastu primarnog deficita, dok sve veći teret otplata i kamata na dug dovodi do eksplozivnog rasta domaćeg i inostranog zaduživanja. Drugi rashodi (otplate dugova) su povećani sa 42 milijarde iz 2008. na 492 milijarde u 2014. godini, a u 2015. godini 519 milijardi, dopunsko finansiranje (zaduživanje) sa 71 milijarde na 645 milijardi dinara u istom periodu.

4. Kriza finansiranja javnog sektora i preteći finansijski bankrot države

Ako je učešće kamata u bruto proizvodu od 2,5-3,5% ili čak 4,2% što je dvostruko iznad godišnje stope rasta bruto domaćeg proizvoda, privreda kreće u dužničko ropstvo, uz otvaranje procesa visoke zavisnosti od spoljnog zaduživanja. Novo zaduživanje i stalni rast duga služi najvećim delom samo da se servisiraju obaveze iz postojećih dugova, pri čemu kamatni teret stalno gotovo progresivno raste. Učešće otplata i kamata na dugove u bruto proizvodu već iznosi preko 16%-18%, dok je očekivani prirast bruto proizvoda 1% do 2%. Odakle da se finansiraju dospele obaveze, investicije i održava dostignuti nivo javne potrošnje? To je moguće samo novim zaduživanjem i rastom duga, uz rast budžetskog deficita i kamatnog tereta. Ekonomija je uvučena u veliku krizu javnog sektora. Kako je nastala faza autonomnog rasta deficita (i kamate), ali i javnog duga, najavljena politika njihovog smanjenja na ponuđenoj koncepciji nije moguća. Javni dug i deficit u ovakvom finansijskom sistemu i dalje će rasti.

Naivno je bilo verovanje da se usred recesije država obaveže da javni dug drži ispod 45% bruto domaćeg proizvoda. Time je osuđena na ovu duboku recesiju. Ograničavanjem javnog duga na vrlo niskom bruto domaćem proizvodu ugrožava se delatnost vitalnih delova javnog sektora (sudstvo, školstvo, zdravstvo, armija, policija, socijalni sistem i dr).

Treba se u novoj fazi čuvati nove omče dugova i nekontrolisanog zaduživanja, posebno neracionalne upotrebe inostranog kapitala. To bi tada bio otvoreni put u čisti kolonijalni status, dužničko ropstvo, potpunu dominaciju stranog kapitala i totalnu tehnološku i razvojnu zavisnost. Državni organi sada stoje nemoćni i gotovo paralizovani, a „rešenja" koja nude su samo poneke parcijalne mere - najčešće pogrešne i sterilne. Privredni sistem i svi delovi makroekonomske politike moraju se iz temelja menjati. Inače, to su samo pokušaji „veštačkog disanja" i na kraju „šminkanje mrtvaca" - kako se to izrazio jedan autor.

Prihodna strana budžeta ne može da prati rashodnu stranu u kriznoj privredi (sa vrlo neelastičnim rashodima u pogledu smanjivanja), jer se ogroman deo poreskih prihoda i ne naplaćuje. Dajemo samo nekoliko konkretnih podataka: preduzeća u stečaju i likvidaciji duguju peko 250 milijardi dinara, aktivna preduzeća 601 milijardu i preduzeća u restrukturisanju 63 milijarde. Brisanih je 162, koja duguju za poreze i doprinose 26 milijardi. Najvećim delom to je izgubljeni prihod.

Samo 18% privatnika uredno uplaćuje poreze i doprinose, a isto toliko uredno isplaćuje lične dohotke.

Neplaćeni porezi i doprinosi su ogromni i iznose preko 860 milijardi dinara (aktivna preduzeća, ugašene banke, preduzeća u restrukturisanju), od toga je preko 334 milijarde nenaplativo. Kako i kojim putem naplatiti preostali poreski dug od 334 milijarde (uz oslobađanje od pripisanih kamata)? Predlog takvih rešenja ne vidimo. Kako se uopšte moglo dogoditi u jednom sređenom sistemu da se porezi i doprinosi ne plaćaju? Ovo se posebno odnosi na obogaćeni tajkunski sloj (niti plaćaju poreze i doprinose, niti vraćaju uzete kredite bankama i ne plaćaju kamate, gde to ima u svetu?).

Radi se o velikim debalansima i neravnoteži koji su doveli do finansijskog sloma javnog sektora i gotovo paralize javnog finansiranja. U početku rada nove vlade bila je strategija da se „izbegne bankrot" države, otklone brojne neravnoteže i ublaži kriza. Budžetske proporcije su prenapregnute, a kontrola rashoda i prihoda, kao i završnog računa potpuno netransparentni ili uopšte ne postoje, i pod dominantnim uticajem stranaka na vlasti. Dosadašnjom makroekonomskom politikom javne finansije su dovedene praktično do bankrota. Sada treba ispravljati jednu pogrešnu politiku uz istovremeno traganje za održivim socijalno, razvojno i dovoljno uravnoteženim budžetom.

Dalje zadržavanje ovakvih tokova i odnosa vodi produbljavanju krize javnih finansija, novom rastu javnog duga i porastu deficita budžeta uz sve veće teškoće javnog finansiranja do konačnog bankrota.

Javni dug i pored stalnih obećanja Vlade da će se smanjivati stalno i gotovo eksplozivno raste. Dug sa 17,8 milijardi iz 2012 porastao je na preko 25,8 milijardi evra, što je povećanje sa 54% na 76% bruto proizvoda. Kako se najveći deo koristi na vraćanje dospelih obaveza i plaćanje kamata iz ranijih dugova, formiran je proces njegovog autonomnog rasta, uz sasvim izvesnu krizu dugova - do mogućeg bankrota.

I dalje se očekuje visok budžetski deficit i visoka potrošnja zbog troškova kamata, novih subvencija i socijalnih troškova oko restrukturisanja niza javnih preduzeća. Javni dug zadržava i dalje uzlazni trend i premašio je u 2014. godini preko 70% bruto domaćeg proizvoda, a u 2015. godini 76% i 2016. oko 80%, što je već zona visokog rizika bankrota.

5. Konsolidacija javnih finansija i lomljenje spirale stalnog rasta duga

Ogroman deficit budžeta i visok javni dug zahtevaju snažno fiskalno prilagođavanje i jačanje fiskalne discipline - na strani i prihoda i rashoda.

Sprovođenje oštre i brze fiskalne konsolidacije i reforme javnog sektora, je bio najvažniji korak ove vlade, uz istovremeni podsticaj ekonomskoj aktivnosti i porastu zaposlenosti.

Rashodna, potpuno nekontrolisana i rastrošna strana budžeta je bitna u mogućoj konsolidaciji budžeta i lomljenju spirale stalnog rasta duga, obaveza iz duga, ali i kriminala i korupcije. Ovde na prvom mestu ističemo rashode za kupovinu roba i usluga - gde je potrebno veliko „rezanje" i uštede. Kamate na uzete kredite se moraju uredno servisirati. Međutim, kod subvencija, koje iznose 113 milijardi u 2012. godini i 101 milijardu u 2013. godini i 134 milijarde u 2015. godini, moguće je i potrebno veliko snižavanje i otklanjanje velike arbitrarnosti u njihovoj dodeli. Subvencionisanje kamata bankama, da bi bile zainteresovane za plasmane privredi i stanovništvu, duboko je pogrešan potez. Privatnim i stranim bankama se iz budžeta formiraju prihodi, a zatim se uzimaju krediti za njihovo finansiranje uz visoke kamatne stope.

Kamatni rashodi u budžetu iznosili su 2011. godine. 48 milijardi dinara, 2012. godine 68,2 milijarde, 2013. godine 93 milijarde u 2014. oko 115 milijardi i 2015. godine oko 130 milijardi dinara (2016. očekivano je 140-150 milijardi dinara).

Od ukupno 138 raznih agencija, saveta, komisija i sl. ukinuto je svega dve, mada je i ranije obećavano njihovo ukidanje. Po nekim izvorima godišnje troše 830 miliona evra. Treba ih ukinuti, jer su veliko opterećenje budžeta i privrede, a praktično ničemu ne služe, osim što su mesta za zapošljavanje partijskih kadrova. Ovde navodimo samo nekoliko najvažnijih, gde su veliki rashodi, a mali korisni efekti: SIEPA, Fond za razvoj, Agencija za privatizaciju, Agencija za privlačenje investicija, Agencija za privredne registre, Nacionalni investicioni plan (NIP). NIP je u šest godina krize dobio preko 100 milijardi dinara. Odluke su privatizovane od strane jedne stranke. Ekonomski ambasadori poslati u svet koji nisu ništa uradili, osim da su povećali rashode, i dr.. Posle nekoliko godina tek smo ih nedavno povukli (a potrošili su 8-9 miliona evra). NIP (Nacionalni investicioni plan) treba ukinuti i sredstva uključiti u kapitalne rashode, a ne posebno izdvajati i stavljati ga u ruke jedne stranke, kao do sada. Istovremeno treba ukinuti Fond za razvoj Srbije i njegova sredstva uneti u novu Banku za razvoj, koju treba osnovati. Tu u Fondu je privatizacija javnog kapitala dobila neslućene razmere, a grupno odlučivanje u dodeli povoljnih kredita uništilo nacionalni razvojni interes.

Fond za razvoj je osnovan da se "podstakne ravnomeran i regionalni razvoj Srbije". Krediti su davani pojedinim privilegovanim ljudima kojima taj cilj nije ni padao na pamet. To su predstavnici stranaka ili "njihova" preduzeća. Mnogi su koristili ove niskokamatne i povoljne kredite za vraćanje komercijalnih kredita bankama ili ih jednostavno ne vraćaju Fondu. Nenaplativi krediti idu i do 60% plasiranih sredstava. Povraćaj kredita iz Fonda za razvoj treba direktno vratiti u budžet, a ne u Fond.

Davanje subvencija i velikih poreskih olakšica u privlačenju stranih investitora treba odmah napustiti, posebno u novom izrađenom konceptu razvoja i makroekonomske politike.

Država ne treba da i dalje plaća glavnicu garantovanih kredita nekoliko poznatih javnih preduzeća, ali ni otplatu kredita za sanaciju poznatih banaka u krizi i stečaju.

Brojne olakšice i oslobađanja trebalo je dobro pretresti i revidirati. Ovde dolazi u obzir i smanjenje sive ekonomije koja učestvuje u bruto proizvodu sa gotovo 40% - po čemu smo prvi u Evropi. Naplata poreza i doprinosa pala je sa gotovo 94% (iz perioda ZOP-a) na svega 37 do 43% u ovoj godini. Poreski dug u 2013. godini iznosi 800 milijardi dinara. U tome je preko 322 milijarde problematično (u stečaju, restrukturisanje, brisani).

Posebno treba preispitati zaštitnu (carinsku) politiku, jer je potpisivanjem SSP (Đelić) prihod od carina prepolovljen. Tako je u 2008. godini prihod iznosio 65 milijardi dinara, da bi u 2015. pao na svega 29 milijardi. Mora se, nasuprot liberalizmu, uvesti potrebna zaštitna politika domaće privrede, uz snažnu stimulativnu izvoznu politiku i vrlo selektivnu uvoznu politiku. Oporezivanje deviznih kamata mislim da nije dobro rešenje i treba ga ukinuti. Smanjenje poreza i doprinosa privredi ima smisla samo ako se ti iznosi unose u poseban fond preduzeća za razvoj.

Sredstva kod brojnih olakšica i oslobađanja od poreza na dobit treba usmeriti u Fond za razvoj preduzeća, a ne ostavljati u masi dobiti i na slobodno raspolaganje poslodavcima.

Ministarstvima treba ukinuti diskreciona prava pri kupovini robe i usluga, na investicijama, subvencijama (za koje ne postoje posebni zakoni). To mogu biti samo predlozi posebnoj budžetskoj komisiji da bi se neutralisali stranački interesi ostvareni preko ministarstava - feuda.

Brojne usluge po ugovoru i specijalističke usluge, naknade troškova i sl. koji gutaju ogromna sredstva bez osnova za njihovo postojanje. Uz to, ovde ne postoji nikakva javna i budžetska kontrola. Ne znamo ni kome, ni zašto to plaćamo. Uostalom, kada je i pre koliko godina razmatran i usvojen završni račun budžeta i njegova kontrola? To su elementarne funkcije budžetske politike. Ako je osnovni cilj ovih mera da se namakne 800 miliona evra u budžetu, da se smanji deficit i javni dug, ove mere su kontraproduktivne. Kod mera za „poboljšanje poslovnog ambijenta" našla su se na istoj platformi oba ministra. Radi se o izmeni „Zakona o radu" čime bi se „omogućilo fleksibilnije zapošljavanje i otpuštanje". To je „posuđeno" rešenje iz EU, koje uglavnom omogućava lakše otpuštanje, a zatim uvođenje raznih izvedenih oblika zaposlenosti, kao ugovor na određeno vreme za određene poslove, privremeno, na lizing, na probu i slično slabljenje položaja zaposlenih. Zar se ne vidi da je to životna borba između rada i kapitala, koja plamti i u Evropi i u SAD. Niti će smanjenje poreza i doprinosa na rad, niti „fleksibilnije zapošljavanje" povećati zaposlenost. Naprotiv, porast nezaposlenosti i rast neizvesnosti, strah će zavladati kod trenutno zaposlenih.

Precenjenim kursom dinara značajno je oboren priliv od PDV iz uvoza, dok PDV u zemlji ne prati stopu inflacije. PDV iz uvoza iznosi 316 milijardi, a u zemlji svega 97 milijardi (2015). Istovremeno povraćaj PDV nije uračunat u rashodnu stranu budžeta (163 milijarde u 2015. godini). Za taj iznos treba povećati stvarni budžetski deficit. Doprinosi se velikim delom ne uplaćuju, ali i zbog ogromnog rasta nezaposlenosti, tako da se penzije pokrivaju doprinosima svega 51,7%. Kako mislimo da preduzeća koja ne rade, kada je oko 55 hiljada u blokadi, 80 hiljada nelikvidno, visoko kreditno zaduženi i kamatno opterećeni da plaćaju poreze i doprinose, a kako da ogroman i sve veći broj nezaposlenih plaćaju doprinose. Šta je sa poznatom "fiskalnom decentralizacijom" (Dinkića) i smanjenjem prihoda Republike? Tek nedavno je promenjen propis.

Dalja privatizacija javnih preduzeća, kako to predlaže MMF, koja su još ostala je pogrešan korak. Potrebno je njihovo odvajanje od partija i dovođenje potpuno samostalne upravljačke ekipe. Treba ih ostaviti kolektivima na upravljanje uz nepartijski menadžment i uz dugoročni reprogram dugova (bez kamata).

Na rashodnoj strani budžeta pre svega treba postići najveći stepen transparentnosti. Uštede u budžetu se očekuju od reforme javnih preduzeća i dalje privatizacije, ali ne i od oživljavanja privredne aktivnosti i dinamičnijeg privrednog rasta. Završni račun budžeta, kao jedan od osnovnih budžetskih načela, treba svake godine pretresti i usvajati, kada i vlada polaže račun i traži novo poverenje, a ne kao do sada da se godinama ne razmatra i ne usvaja.

Ne može biti konsolidacije javnog sektora, kontrole i transparentnosti prihoda, rashoda, javnog duga i budžetskog deficita ukoliko se ne uvede potpuna kontrola svih monetarnih, fiskalnih i spoljnotrgovinskih tokova. Da li nosioci vlasti znaju i žele to da urade?

Stoga se mora ponovo uvesti Direkcija za obračun, plaćanja i kontrolu poslovanja sa statistikom, kao nekadašnji SDK ili ZOP.

Kod prihodne strane samo se čeka šta će se ubrati kao porezi i doprinosi, a kod rashodne potpuno nekontrolisane i gotovo privatizovane (od stranaka na vlasti) samo se naknadno sagledava visina i reagovanje međusobnim partijskim dogovorima. Nema tu gotovo nikakve osmišljene dugoročne razvojne i stabilizacione fiskalne politike.

Pravi, dugoročni put stvaranja zdravih javnih finansija je naglo podsticanje i oživljavanje privredne aktivnosti, porast zaposlenosti, porast izvoza, oštra selekcija uvoza, selektivno kresanje javnih rashoda, porast efikasnosti naplate poreza i doprinosa, uz istovremeno uključivanje monetarne, spoljnotrgovinske, platnobilansne, investicione i bankarske kompleksne reforme u funkciji oživljavanja domaće privrede. Svaki drugi prilaz je parcijalan, a time i kratkoročan i potpuno neefikasan.

Ima u svemu tome i mnogo neznanja i improvizacija, što je nedopustivo u krizom slomljenoj državi i privredi. Pošto se fiskalni tokovi ne drže pod kontrolom godišnje se izgubi oko 500 miliona evra prihoda.

Potrebna je potpuno drugačija makroekonomska politika i model razvoja (orijentisan sa svih svojih deset podsistema na stimulaciju razvoja i zapošljavanje). Bez dinamičnog razvoja i visoke stope rasta i porasta zaposlenosti i dalje ćemo raditi samo za kamate na kredite kojim finansiramo budžete, ali bez razvoja. To je put u dalje produbljavanje krize, brzo narastanje deficita i javnog duga - do konačnog bankrota (kada država neće moći izvršavati dospele obaveze, a pristup kapitalu će biti otežan zbog pada kreditnog rejtinga, ali i očekivanog rasta kamata na finansijskim tržištima). Tada novi uzlet kamate dovodi do zatezanja dužničke omče i visoko zavisne privrede od stranog kapitala. Grčki scenario je sasvim izvestan.

6. Finansijska konsolidacija budžeta i reforma javnog sektora

Fiskalna konsolidacija je postala jedan od najvažnijih i najtežih problema države i društva. „Najvažnji zadatak i strateški cilj je reorganizacija javnih finansija i reforma javnog sektora". (Vučić)

Predviđaju se drastične uštede na rashodnoj strani budžeta. Ovde se ima u vidu smanjenje plata u javnom sektoru za 10% od jula iste godine i ukidanje solidarnog poreza. Nagovešteno je „jačanje borbe protiv korupcije i sive ekonomije". Mada, nije rečeno kako! Najavljeno je rešavanje finansijske nediscipline (do kraja te godine) i stvaranje uslova za pravičnost u sistemu plata (platni razredi). Do danas ovaj problem nije rešen. Redefinisaće se broj zaposlenih u lokalnim samoupravama i u javnom sektoru. U planu je bilo smanjenje broja zaposlenih za 75.000 do kraja 2017. godine, da bi se konstatovalo da je to prerano i da je realno smanjenje oko 30.000. Do sada je u javnom sektoru napustilo 15.000 zaposlenih, a očekuje se novih 10-15.000. Izgleda da je smanjenje zaposlenosti glavni tok razmišljanja i delovanja u politici smanjenja troškova u javnom sektoru. Pogrešan je to i opasan neoliberalni put.

Najavljuju se strukturne reforme i zaustavljanje rasta javnog duga. Deficit budžeta sa tadašnjih 7,1% sveo bi se do kraja 2017. godine na 3-4% bruto domaćeg proizvoda. To je primarni deficit, a šta je sa sekundarnim i bruto deficitom? Po visini deficita javnog sektora Srbija je jedna od najzaduženijih država srednje i jugoistočne Evrope. Otplata glavnice duga i primarni deficit svake godine odnosi preko 5,4 milijarde evra. Izdaci samo za kamate u 2015. godini iznose 130 milijardi dinara. Uz stagnantan rast privrede sve je veći teret kamate u BDP, koji se približava iznosu od 4,3% BDP. U slučaju održavanja stabilnog kursa dinara to će zahtevati 1,2 do 1,3 milijarde evra za kamatu. U 2016. se planira izdvojiti za kamatu 140-150 milijardi dinara (ili 1,3 milijarde evra), a u 2017. oko 157 milijardi dinara. "Zdrava srpska privreda bi se ostvarila do kraja 2016. godine. Od kraja 2016. godine građani će imati jaču ekonomiju i veće plate. Nakon toga će plate u javnom sektoru dostići viši nivo od sadašnjeg". Predviđa se povećanje prihoda, ali ne navodi kako, osim porasta akciza i PDV. „Doneće se mere za jačanje privatnog sektora". Mere nisu donete, a ovaj sektor nije povukao kao motor ekonomiju napred ali ni povećao zaposlenost.

„Insistiraćemo na zaključivanju aranžmana sa MMF." Da, sa MMF treba ući u pregovore, ali ne prihvatati njihov model i Preporuke.

„Nezaposlenost, siromaštvo i fiskalni deficit u Srbiji su među najvećim u Evropi, uz nerealni odnos prosečne penzije prema prosečnoj plati" . (Vučić). Prva konstatacija je tačna, ali druga nije.

„Svi ekonomski eksperti i sve međunarodne finansijske institucije, posebno MMF, insistiraju na smanjenju penzija, ali to nećemo učiniti sve dok ne uradimo da smanjimo deficit drugim sredstvima i metodama. Do oktobra nećemo ni razgovarati o tome". "Penzije bi morali smanjiti za 25-30% koliko su neekonomski povećane? Od penzija se izdržavaju deca i unuci, a 70% penzija se troši na domaće proizvode" (Vučić). Penzije se troše 100% u domaćoj privredi, a najveći deo odlazi na plaćanje računa javnih usluga i osnovne životne proizvode (uglavnom domaćeg porekla).

Budžetski program, posebno izabrani cilj smanjenja javnog duga, deficita i javnih rashoda (štednje) nije moguće graditi bez dubinske reforme privrednog sistema u celini sa svih njegovih deset podsistema.

Svih deset podsistema privrednog sistema treba staviti u funkciju razvoja i stabilizacije, a u tome i fiskalnog sistema - koji se sada izvlači iz ostalih i tretira izolovano u cilju konsolidacije i uravnotežavanja.

Šta nam se to nudi pod vidom „reformi" i napuštanja postojećeg pogubnog modela? Mere će samo produbiti krizu i dovesti od ogromne nezaposlenosti i socijalne krize, uz dalju prodaju resursa stranom kapitalu.

Izlazak iz dužničke krize i predložena strategija stabilizacije na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca, većoj nezaposlenosti, obaranju investicija, razvoju na prilivu stranog kapitala, likvidacijama preduzeća, izbacivanju zaposlenih u privredi pogođenoj višegodišnjom krizom i pogubnim efektima tranzicije", uz veliki neto odliv kapitala od otkrivenih 51 milijarde dolara (kroz privatizaciju i spoljnotrgovinske odnose), smatramo pogrešna je strategija, koja nužno vodi u produbljavanje krize. "U kratkom roku očekuju se negativni efekti fiskalne konsolidacije i strukturnih reformi, uz mali rast prihoda od 1%". To je „priznanje" i samih autora programa.

Nigde nema razvoja privrede, osposobljavanja preduzeća za razvoj, da ponovo postanu „stubovi privrede" u zdravom privrednom ambijentu i stimulativnoj, razvojno-usmerenoj makroekonomskoj politici. Parcijalne mere koje se nude nisu stvarna reforma finansijskog i privrednog sistema. To su mere ograničenja, smanjenja potrošnje i standarda, „stezanje kaiša" (dokle?), dalje rasprodaje preduzeća i umrtvljavanje privrednog rasta - sve u cilju neke obećane bolje budućnosti za nekoliko godina koja sa ovim merama nikako ne može da dođe

Da li je to raskid sa dosadašnjim modelom razvoja i upravljanja privredom? To je, nažalost, nastavak pogubne i promašene makroekonomske politike i modela razvoja.

Konzervativni ekonomisti se zalažu za tzv. „fleksibilnost tržišta rada", što je čisti enfemizam za smanjivanje plata i zaposlenosti, odnosno gubitak sigurnosti na poslu, uz veliku neizvesnost u procesu potpunog potčinjavanja volji vlasnika kapitala (poslodavca). Smanjenje plata i penzija, odnosno velika otpuštanja u „javnom sektoru" i javnim preduzećima, samo dodatno pogoršava situaciju. Oni smatraju da je „nesigurnost na poslu dobra i pravedna stvar". Isto tako, smatraju da treba da se sve privatizuje, ukinu prava radnika, snize plate i penzije i drugi javni rashodi (posebno socijalnog karaktera), sve pod parolom „to traži efikasnost, tržište i konkurentnost", a konačno, to traži i MMF.

7. Dogovor sa MMF u kontroli i smanjenju potrošnje, zaposlenosti, javnog duga i budžetskog deficita

Sklapanje trogodišnjeg aranžmana sa MMF tretira se kao potez "za postavljanje zdrave ekonomije". Ovaj aranžman se oslanja na tri glavna stuba: 1) Jačanje javnih finansija, 2) Povećanje stabilnosti finansijskog sektora i 3) Sprovođenje strukturnih reformi.

"Podrška MMF je priznanje uspeha ekonomske politike, ali i garant da je zemlja na putu ekonomskog ozdravljenja" (Vlada). Gromko se slavi stend baj sporazum sa MMF. "Preko toga ćemo smanjivati javni dug, a budžetski deficit će se svesti na 3,5% bruto proizvoda". A to je u stvari stavljanje pod kontrolu i ekonomski protektorat MMF i stranih kreditora. Jer, "ovaj program će pratiti i nadgledati MMF, Vlada i Narodna banka Srbije". Ova bučna proslava i hvalospevi, samoreklamiranje, su odraz nekompetentnosti, "nerazumevanja", ali i "pokušaj optimističkog spinovanja javnosti".

Za stend baj aranžman od 1,2 milijarde evra predsednik Vlade kaže "Mi taj novac nećemo koristiti ni za potrošnju ni za finansiranje budžeta (pa i da hoćemo to ne možemo - dodao SK), pozatvaraćemo ili privatizovati preko 500 preduzeća, a "zaposlenost ćemo povećati tako što će se povećati broj nezaposlenih". "Tako ćemo postati konkurentniji i spremniji za prodaju".

Pogledajte samo te koncepcije "razvoja" čija je osnova "spremnosti za prodaju", ali i ogromna nezaposlenost. To se već uspelo preko Zakona o radu koji je "uklonio destimulacije za zapošljavanje" i učinio fleksibilnijim prava zaposlenih, sigurnost, zarade i sl.

Šta je dogovoreno po poslednjem sporazumu sa MMF? Da navedemo najvažnije: Fiskalna konsolidacija koja podrazumeva, uglavnom, smanjenje plata i penzija; Smanjenje minusa u državnoj kasi na tri odsto do 2017. godine; Smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru za po pet odsto godišnje; Zaustavljanje rasta javnog duga do 2017. godine;Kontrola državnih garancija javnim preduzećima; Reforma javnih preduzeća; Revizija aranžmana - na svaka tri meseca (vrednost aranžmana - 1,2 milijardi evra kao stend baj aranžman, bez povlačenja sredstava, osim u izuzetnoj situaciji).

Koje su mere štednje i fiskalne konsolidacije predviđene? Smanjenje plata i penzija ("prisilna štednja");Borba protiv sive ekonomije; Otpuštanja u javnom sektoru; Smanjenje subvencija; Štednja u nabavkama;Jačanje

privatnog sektora.

Neke od mera su provedene (smanjenje plata i penzija, smanjenje subvencija, štednja u javnim nabavkama, jačanje privatnog sektora kroz proces privatizacije), a na redu su dalje rigorozne mere masovnog otpuštanja "viškova" zaposlenih u javnom sektoru od ukupno 75.000.

Privatni sektor nije pokazao nikakav povećani interes za zapošljavanje, investicije i nove programe. Zaposleni su dobili povećanu nesigurnost, neizvesnost, veću eksploataciju i smanjivanje, odnosno neisplaćivanje zarada. To su postali prekarni odnosi u kojima zaposleni nemaju nikakvu zaštitu (sindikat, državni organi). Tako smo stvorili "dobru poslovnu klimu koja će kao magnet privlačiti strane investitore".Smatra se da je to dobar "signal investitorima da još više dolaze u Srbiju".

(Nastavak u sledećem broju)