(P)likovi

Kako Vučić serijski uzgaja i kažnjava neprijatelje

Spletkaroš iz Jajinaca

Aleksandar Vučić je uklet čovek, čega god se dotakne, to uvene. Sve njegove avanture, privatne, poslovne i političke, završavale su se na isti način, bez hepienda. Bez stida, Vučić je godinama uveseljavao medije pričama o traumama iz detinjstva, koje su oblikovale njegov karakter.Joži iz Kumrovca pozlilo je kad je pojeo kuvanu svinjsku glavu, a Alek iz Jajinaca je stradao kad ga je tata Anđelko naterao da pojede pokvarenu paštetu. Skromni potomak drvoseča s Vlašića, strog i pravedan, Anđelko je pokušao da disciplinuje bahatog sina, ubeđenog da je jetrena pašteta daleko ispod njegovog velikaškog nivoa. Odrastanje malog Firera i njegovu mrežu spletki opisuje kolumnista Tabloida Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića

Predrag Popović

Tata se uzalud trudio. Možda bi njegov grub pedagoški metod i uspeo, ali mama Angelina je bila neoprezna, mali Alek joj je ispao iz naručja, udario glavom o pod. Toliko je krvario da su svi mislili da neće preživeti. Blago nama, Aleku je lobanja zarasla, iako su posledice ostale do danas. Nemarna majka i nasilni otac sina su, čim je porastao, prepustili ulici. Na vrelom betonu novobeogradskih blokova Vučić je gradio imidž žestokog momka. Možda nije imao veštine i hrabrosti da se bije, ali zato je najglasnije plakao. Šikaniranje starijih i jačih pripremilo ga je za muke koje mu je donela prva ženidba. Kad je shvatio da je izigran, da mu je mlada Ksenija Janković, uz sina Danila, u brak unela i ćerku iz jedne od predbračnih burnih veza, Vučić se pretvorio u opakog mangupa, uvek spremnog da suprugu časti krošeom ili aperkatom; zavisi od poze u kojoj se ona zatekne kad je stigne.

Bolju sreću nije imala ni Tamara Đukanović, Ksenijina naslednica. Tamara je u iznuđeni brak donela i uspomene na tajnu vezu s jednim od vođinih kumova. Eto povoda za novo nasilje u porodici. Ni u poslu Vučić nije srećniji. Preduzetnički duh, na kome toliko insistira, pokazao je samo kad je osnovao dnevne novine "Pravda". Bolje da nije. Iza tog eksperimenta ostali su samo dugovi radnicima i poslovnim partnerima, kao i brojni sudski postupci koji nikada neće dobiti epilog. S "Pravdom", Vučić je dokazao da je nesposoban za bilo kakav ozbiljniji posao. No, istovremeno je prezentovao i svoje dominantne osobine - bezgraničnu pohlepu i predatorsku brutalnost. Pare od prodaje novina završavale su u njegovom džepu, kako bi mogao da finansira splavarske terevenke nestašnog prestolonaslednika Danila i skupo školovanje princeze Milice. Unesrećeni radnici i njihove porodice nisu bitne. Neslavnu sudbinu porodičnih i poslovnih neuspeha doživeli su i svi Vučićevi politički eksperimenti. Deceniju i po, gorljivo i agresivno, širio je tvrde nacionalističke stavove, pozivao na ratove protiv Hrvata, muslimana, Albanaca, Amerikanaca, Evropljana, Vatikana, NATO-a i ostalih protivnika vaskolikog srpstva. Vatrene govore je držao u Kninu, Benkovcu, Ogulinu, Prizrenu, Prištini i mnogim drugim mestima u kojima više nema Srba.

Vučićeva radikalska politika pomogla je da više od sto hiljada ljudi raznih nacionalnosti završi u grobu, bez ruku i nogu, da ostane milion i da u izbeglištvu završi oko dva i po miliona žrtava. Naravno, nisu bitni tuđi životi, Vučiću su kroz to vreme cvetale ruže, stekao je nekoliko stanova, pune džepove i bankarske sefove. Kad je ta politika propala, on je izbegao kaznu, promenio je gazdu, retoriku i stavove. Nije se odrekao samo stare prakse, koja se svodi na to da jakim parolama, koje gordo zvuče, maskira čerupanje Srbije, koje sprovode on, bata Andrej i ostali članovi dvorske svite.

Neuspešan u svakom smislu, Aleksandar Vučić je prezentovao sposobnost samo u proizvodnji neprijatelja. Čim je stupio na političku scenu, kao mladi i ambiciozni radikal, Vučić je prihvatio Napoleonovu devizu "moji neprijatelji su svi koji razmišljaju". Odmah je, na svoj način, spletkarenjem i podmetanjima, počeo da se bori za uspon u stranačkoj hijerarhiji. Dok se ulizivao Aleksandru Stefanoviću, tadašnjem generalnom sekretaru Srpske radikalne stranke, pred kolegama i novinarima optuživao ga je da je prisvojio stranačku "mazdu".

Draško Marković je pažnju javnosti privukao incidentom u saveznom parlamentu, kad je polio vodom Radomana Božovića. Mlad, moderan, rođeni Beograđanin sa zanimljivim političkim pedigreom (otac Mirko bio je osnivač Komunističke partije, španski borac i golootočanin) Draško je zasmetao Vučiću. Za eliminaciju nije trebalo mnogo truda. Vučić je konkurenta diskvalifikovao tvrdnjama da je on kriminogeni konobar. Bilo je dovoljno da Vojislavu Šešelju pusti priču da je Marković član voždovačkog klana Jovana Simendića Simende. Ne otkrivajući otkud mu, Vučić je tvrdio da ima presudu kojom je Marković osuđen na dve godine robije zbog preprodaje deset tona ukradenog cementa. I, nestade Draško s političke scene.

Ipak, ne treba ga žaliti. Sa statusom osuđivanog kriminalca lepo se snašao u Privrednoj komori Srbije, a kasnije se izborio za milost gospodara Vučića, koji ga je ubacio u Telekom, na funkciju direktora Direkcije za ljudske resurse, da saradnike obučava kako se diluje kradena roba. S manje uspeha, ali s jednako strasnom željom da nanese što veću štetu, obrušavao se na Dragana Todorovića, Milorada Mirčića, Gordanu Pop Lazić i ostale partijske drugove.

Dug je spisak žrtava Vučićevih podvala. Za kraj je ostavio onoga ko mu je najviše pomogao - Tomislava Nikolića. Godinama ga je ofirao kod Šešelja i medije zatrpavao prljavštinama svog poslednjeg političkog oca. Fotografije Nikolićevog velelepnog bajčetinskog zamaka objavila je Vučićeva "Pravda". Vučić je "Velikoj Srbiji", čak i po odlasku iz SRS-a, dao fotografije zgrade na Dedinju, u kojoj je stan kupio Tomin sin Branislav. Uz tvrdnju da taj stan košta oko 600.000 evra, kao potvrdu luksuza (bazen, spa centar, garaže, solarni paneli...) Vučić je isticao da su u istoj zgradi stanove kupili Radomir Antić, bivši selektor fudbalske reprezantacije Srbije i trofejni trener Reala i Barselone, i Bane Nikolić, tada pomoćni trener Teleoptika.

Još istrajnije i prljavije Vučić je kreirao šaptačke diverzije protiv Tominog starijeg sina Radomira, aktuelnog gradonačelnika Kragujevca, kome je pripisivao sve i svašta, od korupcije do vanbračne dece. Sa istim žarom četiri i po godine vređa Tomislava i Dragicu Nikolić. Porciju kleveta i uvreda Vučić je dao i Šešelju. U osvetničkom besu, tokom raskola satanizovao je bivšeg šefa, optužujući ga da je naručio atentat na njega i Nikolića, kao što je to i ranije radio u nekim drugim slučajevima. Usput, nije propustio da kompromituje Šešeljevu suprugu Jadranku i, naročito, sina Nikolu. Obračun je trajao dok im se interesi nisu preklopili. Vrana vrani oči ne vadi, pa neće ni njih dvojica jedan drugome. Sporazum o nenapadanju, podržan s nekoliko miliona ko zna čijih evra, urodio je plodom na nedavnim vanrednim izborima. Šešelju je ispunjen san, uspeo je da SRS vrati u parlament, a Vučić je dobio opaku močugu s kojom udara po svakome ko mu zasmeta. Ipak, obojica znaju da će kad-tad morati da svedu račune, a konačan obračun neće prijati Vučiću.

U leto 1999, posle NATO bombardovanja, kad ga je Šešelj najurio iz stranke, upravo zbog maltretiranja saradnika, Vučić je pretrpeo nervni slom. Pomoć nije potražio u Kovinu, nego u Kovilju, u manastiru svetih arhanđela Mihajla i Gavrila. Monah, koji se prihvatio teške uloge Vučićevog duhovnika, između ostalih saveta, rekao mu je da, kao pravi hrišćanin, jednako voli svoje bližnje i svoje neprijatelje. U Vučićevom slučaju, to su isti ljudi. Zato ih jednako mrzi. Kao i oni njega.

I pre nego što je došao na vlast, Vučić je formirao svoju pretorijansku gardu. Selekciju je pravio u skladu sa ličnim afinititetima, da liče na njega. Dakle, tražio je kompromitovane, pohlepne, nesposobne ali ambiciozne. Vešto je koristio poziciju prvog operativca SRS-a, kasnije i SNS-a, kako bi im obezbeđivao razne poslovne i privatne kombinacije. Saradnju i podršku kupovao je tuđim, tajkunskim ili državnim, novcem. Svaki uspeh bilo kojeg svog saradnika, Vučić je odbolovao.

Nebojšu Stefanovića zaposlio je u „Interspid", firmu Petra Komljenovića, zvanog Pera Kent, bivšeg slobiste za koga se verovalo da je jedan od najkrupnijih švercera devedesetih. Stefanović je 2009. postavljen na radno mesto referenta, u skladu sa srednjoškolskom stručnom spremom. Tri godine kasnije, Vučić je svom miljeniku čestitao titulu doktora. Javno ga je branio od optužbi za plagiranje doktorata, ali nije propuštao nijednu priliku da se naruga dr Slini. Zahvaljujući Vučiću Stefanović je došao ne samo do državničkih funkcija, sto kompetativnih nivoa iznad svojih realnih mogućnosti, nego mu je omogućio da dođe u posed vile na Bežanijskoj kosi. Zauzvrat, svaki dan mu je pio krv beskrupuloznim poniženjima. Kao sve svoje žene, i dr Stefanovića je vređao, šikanirao i fizički zlostavljao.

Malo bolje je prošao Aleksandar Nikolić, zvani Foto Toni. Vučić mu je sredio posao s Miodragom Kostićem, od koga je Foto Toni po vrlo povoljnoj ceni kupio nekoliko objekata u Knez Mihailovoj i drugim ekskluzivnim lokacijama. Pored para koje je dao, Nikolić je morao da se odrekne i poslednjeg grama ljudskog dostojanstva. S kiselim osmehom trpeo je Vučićevo ruganje.

Ništa bolje nije prošla ni Zorana Mihajlović, koju je vođa upleo u odnose s krajnje problematičnim tipovima, među kojima je i Vladimir Beba Popović. Vučić je Mihajlovićku ubacivao u poslove koji će, kad-tad, postati predmet istrage Tužilaštva za organizovani kriminal, dozvolio bi joj da se ugradi u njih, a onda bi koristio svaku priliku da je podseti šta je čeka kad na sudu završe projekti za stimulisanje proizvodnje električne energije. Zajedljiv i vickast, kad bi odlučio da je nervira, onako u prolazu, Vučić bi Mihajlovićki pokazao na njen platinasti „Dior" sat vredan 20.000 evra i dobacio: „Kad dođu da te hapse, sat ostavi kod kuće, nemoj da ga nosiš na robiju..." Dovoljno da gospođa ministarka brizne u histerični plač.

Za razliku od nje i dr Stefanovića, Zoran Bašanović nikada nije plakao zbog Vučićevih uvreda, čak ni posle izbacivanja iz vrha vladajuće kaste. Iako je značajno pomogao usponu naprednjačkog kartela, pa i zadovoljavanju vođinih intimnih perverzija, Bašanović je skrajnut daleko od prave moći.

Vučić zna da najbližim saradnicima, da bi mu ostali verni, mora da zadovolji lukrativne interese. Novac nije problem, ne daje im svoje. Problem mu je, naravno, u glavi. Vučić može da podnese sve, samo ne nečiji uspeh. Otud infantilna potreba da, kao nekada Šešelj njega, ponižava i najbliže saborce, iako zna da će mu to doći na naplatu čim počne da pada.

Sličnu igru Vučić vodi i s brojnim tajkunima, među kojima se ističe Miroslav Mišković. Dok se pripremao za uspon na vlast, Vučić nije izlazio iz kabineta Milke Forcan. Kad je Forcanka pala, on je podržao jačeg, Miškovića. Junački ga je branio od Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića, odrađujući svaki primljeni evro. Sve što je bilo, zaboravio je čim se namestio u vlast. Za potrebe populističkog kampanjskog marketinga montirao je istragu i suđenje vlasniku „Holdinga Delta", zatvorio ga, medijski satanizovao i doneo prvostepenu presudu, od koje će ostati samo mrtvo slovo na papiru.

Medijski manje eksponiran, ali još dramatičniji haos prolazi Milan Beko. Za razliku od Miškovića, Beko se nije zadržao samo na poslovno-koruptivnim kombinacijama već se intimizirao s Vučićem. Uzalud. Vučić je ekspresno zaboravio na zajedničke večere, gledanje fudbalskih utakmica i sličnih druženja. Birajući između Beka i Stanka Subotića Caneta, Vučić je odabrano jačeg. Caneta je nekada optuživao da je kralj šverca i vođa najopasnije mafije u Evropi, da njegove ubice seku ljude i leševe u kesama bacaju u Dunav. Čim je prigrlio Caneta, za neprijatelja je izabrao Beka, trenutno manje opasnog.

Izuzetnu vrstu talenta da od korektnih saradnika napravi ogorčene neprijatelje Vučić ne zadržava samo na nivou ličnih, pojedinačnih odnosa. Kao što je nekada nekontrolisanu mržnju ispoljavao prema raznim nacijama, državama i religijama, tako se danas odnosi prema građanima Srbije. U nabujalom autošovinizmu, čini sve što može kako bi naneo što veću štetu podanicima kojima vlada. Ipak, tu mu se mora priznati da ne pravi podele, temeljito uništava sudbine lakovernih naprednjačkih glasača i normalnih građana. Nesrećnicima koji ga podržavaju, hipnotisani režimskim medijima i njegovim svakodnevnim stend-ap predstavama, jednako otima od plata i penzija kao i onima koji ne veruju u njegove laži i prevare. Kukavci, koji su mu poverovali i ponadali se da on zaista želi promene i napredak Srbije, danas su podvrgnuti istoj torturi kao i ostali građani. Svi su izloženi pljačkaškim pohodima sudskih izvršitelja, razbojnika u uniformama komunalne policije, kao i raznih Andra, Zelja, Zvonceta, Pana...

U ratu protiv svog naroda, diktator s posebnom strašću juriša na nepodobne novinare. Kad je prvi put bio na vlasti, u ulozi Miloševićevog šefa propagande, predvodio je hajku na domaće izdajnike i strane plaćenike. Zloupotrebom medija, policije i pravosuđa drakonski je kažnjavao sve kritičare režimske ratne politike. Na konferencijama i u Skupštini čitao je imena NATO-saradnika, optužujući ih da širenjem defetizma slabe odbrambenu moć i direktno pomažu agresoru. Ličnim naredbama, pozivajući se na odredbe svog zakona protiv informisanja, zatvorio je nekoliko novina i televizijskih stanica i određivao astronomske novčane kazne. Svaki nastup koristio je da targetuje ličnog neprijatelja Slavka Ćuruviju, otvoreno mu preteći osvetom. Ćuruvijin greh je nastao 1997, kad je „Dnevni telegraf" objavio informaciju da Vučić pravi kuću u Jajincima. Dovoljno da se raspali bes pomamljenog siledžije.

Vuk dlaku menja, ali Vučić ne. Pre neki dan u galeriji „Progresa", koju je izabrao, valjda zbog uspomene na svog premijera Mirka Marjanovića, otvorio je izložbu novinskih stranica na kojima su istaknuti naslovi koji kritikuju njegove premudre stavove i postupke. Na Divljem zapadu lokalni šerifi na vrata saluna lepili su poternice za opakim razbojnicima. Vek i po kasnije, Vučić je to uradio u „Progresu", koji je pretvorio u vlastiti hram.Preko svojih revolveraških medija razglasio je ko se i zašto nalazi na poternicama napisanim u vinskom podrumu u Jajincima i u državnoj vili „Bokeljka", trenutnom centru naprednjačkog univerzuma. Između ostalih dokaza „necenzurisane laži" izloženi su i zapisi sa Tvitera i Fejsbuka. Nedostaju samo poruke nažvrljane na zidovima javnih klozeta, koje mnogo eksplicitnije dovode u vezu diktatorove napućene usne i pojedine delove tela autora u nuždi.

Objava rata neposlušnim novinama predstavlja logičan sled Vučićevih istupa. Sve što je do sada radio, vodilo je ovome. I da je hteo, ne bi mogao da sakrije svoje zle namere. Kad god bi govorio o kritikama na internetu, Vučiću je podrhtavala brada, znojio se i nekontrolisano oblizivao.Nažalost, u svom okruženju nema nijednog saradnika dovoljno dobronamernog i hrabrog da mu skrene pažnju na ponašanje. I na zdrav razum. Ko se toliko uznemiri zbog negativnih komentara na društvenim mrežama zreo je za bolnicu.

Umesto lekova, čini se, Vučić je bliži nameri da upotrebi nasilje. Logično, gde su poternice, tu su ćelije i bandere za vešanje.

Vučićev turski pandan, Redžep Taip Erdogan, nedavno je u praksi pokazao preteću budućnost koja čeka Srbiju. Umesto da izmišlja milion nepostojećih atentata i priziva sažaljenje podanika, kao što to radi Vučić, Erdogan je odigrao „na jaku ruku", izmislio je državni udar. Predstava je odigrana perfektno. Politički, vojni i pravosudni sistem očišćen je od Erdoganovih protivnika, a zastrašeni su svi preostali slobodoumni pojedinci.

Da je u pravu Dragan J. Vučićević, autor naslova „Vučić ima muda", i u Srbiji bi se već odigrao fingirani puč. Upravo je vlasnik „Informera" prošlog septembra najavio takvu predstavu, ali diktator nije imao snage da ide do kraja. Tada je odustao od realizacije patološke spletke, ali ideja nije zamrla.

Naprotiv, neskriveno zavideći Erdoganu, Vučić je javno priznao da veruje kako bi „mnogi voleli da i u Srbiji dođe do puča". Zasad u Srbiji državne udare izvodi samo vođa naprednjačkog kartela. Samo on svakodnevno krši Ustav i zakone, a ne postoje institucije koje bi ga zaustavile i adekvatno kaznile.

- Državni udar u Turskoj liči na ono što se u Srbiji dogodilo 5. oktobra 2000. godine - tvrdi Vučić.

U pravu je, dobrim delom. I 5. oktobra samo je odigrana tuđa predstava, kojom nije promenjen sistem već samo deo njegovih nosioca. Da se tada išlo do kraja s utvrđivanjem odgovornosti, Vučić i većina njegovih saradnika sada ne bi vladali, nego bi u miru požarevačkih ćelija gajili nadu da će ih neko abolirati i pustiti na slobodu. Takvo, ozbiljno i detaljno, raščićavanje predstavlja osnovni preduslov za oporavak Srbije.

Dok do njega ne dođe, dok se na vlasti smenjuju podjednako korumpirani pojedinci, građani nemaju pravo na bilo kakvu nadu. To zna i Vučić, zato i zadrhti na svaki pomen 5. oktobra. Tada je, na ulici, prvi put najuren s vlasti. Pošto i sada vlada uličarskim metodama, razumljivo je što se plaši ponavljanja istog scenarija. Uslove za takav rasplet stvara upravo Vučić. U okolnostima kakve su danas, kad su opozicione stranke potpuno nemoćne i beznačajne, samo Vučić animira nezadovoljstvo građana, usmeravajući ga na pravu adresu, na sebe.